Očiju tvojih da nije obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente,i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Druga polovina dvadesetog veka obiluje različitim književno-istorijskim i književno-teorijskim pojavama, pa se sa sigurnošću može reći da nakon Drugog svetskog rata primećujemo kontinuiranu dehomogenizaciju književnog stvaralaštva. Drugim rečima, zajedničke osobine književnih dela nastalih u okvirima epoha koje su prethodile mogu se lakše grupisati i definisati, dok je o posleratnoj književnosti teško govoriti kao o jednom poetičkom pravcu.
Srpska posleratna moderna književnost predstavlja skup autentičnih i nezavisnih umetničkih izraza, a pojedinačnom autorskom stvaralaštvu, najčešće, pristupa se sa stanovišta fenomenološke kritike – pored grubih karakteristika koje deli sa savremenicima, književni opus stvaraoca posmatra se kao zaseban fenomen i kao manifestacija zasebne poetike.
Početkom srpske posleratne moderne poezije smatra se period u kome su objavljene dve pesničke zbirke: Kora (1953) Vaska Pope i 87 pesama (1952) Miodraga Pavlovića. Obe zbirke izazvale su oštre polemike u književnim krugovima, pre svega zbog otežanog razumevanja i šokantnih pesničkih slika.
Obeležja stare lirike kao što su subjektivnost, sugestivnost, lična osećanja i emocionalna uzburkanost nisu prisutne u većini ovih pesama, a posebno ne u stvaralaštvu Vaska Pope. Primetno je jedno novo osećanje, ali i jedan novi jezički izraz koji se opire smeštanju u bilo kakav kalup.
Poetika Vaska Pope sadrži u sebi pojedine elemente nadrealističke poetike, kao što su udeo i funkcija iracionalnog u pesmi, ali ih potčinjava unapred utvrđenom, strogom, poetskom izrazu. Osnovna odlika Popinog stvaralaštva jeste hermetičnost, koja se javlja kao posledica ekstremne sažetosti. Popin pesnički izraz je koncizan, sveden, minimalistički.
Takav epigramski izraz nastao je usled duboke odvratnosti prema jezičkoj banalnosti. Svaka reč je pažljivo odabrana, svaka ima svoje mesto i svoju težinu. Zato je za Popu i karakteristično da, pored izražene sažetosti, pesnički izraz obiluje leksičkim bogatstvom budući da brižljivo odabrane reči imaju najrazličitije izvore: narodni folklor, arhaični govor, ali i ulični žargon.
Sažetost se postiže i korišćenjem elipse, stilskom figurom koja podrazumeva izuzimanje delova rečenice, a da se pri izostavljanju ne izgubi i smisao. Elipsa je česta u modernoj poeziji i doprinosi čišćenju pesme od prejakih, donekle patetičnih, emotivnih naboja. Na taj način, antiliričnost postaje još jedno dominantno svojstvo posleratne književnosti.
Za Popino stvaralaštvo značajna je upotreba hendijadisa i zagonetke. Hendijadis podrazumeva iskazivanje jednog pojma dvema rečima spojenih veznikom ili crticom. U naslovu jedne od mnogih Popinih zbirki možemo da uočimo hendijadis: nepočin-polje.
Prava semantička vrednost polusloženice otkriva se kroz upotrebu u pesmama, iako već možemo da naslutimo značenje, čitajući Popinu zbirku saznajemo da nepočin polje označava nemirno i uzburkano more.
Nadahnuće je Vasko Popa često pronalazio u narodnom stvaralaštvu, vraćajući se izvornom, iskonskom i mitskom iskustvu sveta, čovekovom prvobitnom doživljaju tajanstvenih sila prirode i njegovom odnosu prema nepoznatom. Bio je inspirisan kratkim oblicima narodnog stvaralaštva, zbog čega zagonetka zauzima posebno mesto u njegovoj poetici. Strukturalno-sadržajna formula zagonetke primenjivana je u celokupnom Popinom opusu, predstavljajući osnovni mehanizam za izgradnju pesničkih slika. Ciklus Spisak iz zbirke Kora opisuje celu jednu panoramu pojava i bića služeći se zagonetkom.
Iako je Vasko Popa u jednom razgovoru izjavio da svojom poezijom želi da izrazi tačno ono što je napisano, to ne umanjuje višeznačnost njegovih pesama. Zapravo, sasvim suprotno, kao što možemo i da primetimo kroz analizu jedne od poznatijih pesama iz zbirke Kora – Očiju tvojih da nije.
Zbirka pesama Kora podeljena je u 4 nejednaka ciklusa:
- Opsednuta vedrina – 6 pesama
- Predeli – 9 pesama
- Spisak – 15 pesama
- Daleko u nama – 30 pesama
Pesnički svet zbirke pokazuje iskustvo savremenog gradskog čoveka kroz emotivnu uzdržanost i objektivnost, hladno i precizno, ali kroz metaforizaciju pesničkog jezika primećuje se nelagoda i strah. Lirski subjekat je distanciran od sveta koji ga okružuje, ne postoji bliskost između ova dva entiteta, već otuđenost, zazor, teskoba. Pesnički svet prikazuje jedno opsadno stanje lirskog subjekta, egzistencijalni prostor koji nije blagonaklono okruženje već jedan preteći ambijent. Groteskne slike oneobičavaju predmete iz okoline, što dovodi do pojačanog osećaja apsurda i međusobnog nerazumevanja.
Međutim, postoji mesto koje može da pruži zaštitu lirskom subjektu, postoji pritajeno utočište u jednom takvom opsadnom stanju. Kao i kod vojnih opsada, gde pretnja odseca svaki izlaz ka spolja, jedino moguće povlačenje jeste dublje unutra. Metafizička opsada nagoni lirski subjekat da se povuče u sebe, još dublje, do same srži gde se još uvek nalaze neosvojena prostranstva.
Ciklus „Daleko u nama“ objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleženih samo brojevima, tematski u delimičnoj suprotnosti sa prethodnim ciklusima. „Daleko u nama” opisuje ljubavnu radost, ali i strah i zloslutni nagoveštaj da, možda, ni ona neće ustrajati. Ljubav u neljubavna vremena jeste istinska vrednost u Popinom dehumanizovanom svetu koja je ugrožena u takvom okruženju, ali odoleva dezintegraciji i otuđenju.
Najpoznatija pesma ciklusa jeste pesma broj 14, „Očiju tvojih da nije”. Pesma ima strogu kompoziciju, ispevana je u 4 strofe od po tri stiha, bez rime i bez upotrebe interpunkcijskih znakova. Pesničke slike su izgrađene na kontrastu uz epiforsko ponavljanje ne bi nikad.
Književni elementi
Književni rod: lirika
Književna vrsta: lirska pesma
Stih: četiri strofe koje se sastoje od tercina bez rime i interpunkcijskih znakova
Tema: pesnik opisuje ljubav između dvoje mladih
Ideja: bez ljubavi nema života
Motivi u pesmi: nebo-oči, zidovi-osmeh, vrbe-slavuj, sunce-ruke
Analiza pesme, citati
Tema pesme je ljubav i već nam na samom početku govori o očima.
„Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu“
U prvoj strofi Popa upoređuje oči s nebom na način da želi da kaže koliko su njene oči velike i prostrane. Toliko prostrane da se u njima vide sva blagost i lepota.
Zatim odmah u drugoj strofi prelazi na njen smeh koji je njemu veoma drag. Njenom smehu koji ruši barijere koje im stoje na putu i razbija monotoniju. On je očaran njenim osmehom toliko da ne dozvoljava sebi da vidi tamne zidove (prepreku) u sobi.
„Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali“
U trećoj strofi on pominje slavuja koji, u prenesenom značenju, označava njen glas koji opisuje kao toliko nežan i da se čak i vrbe do njihovog praga stana savijaju.
„Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle“
Slavuj je metafora koja se pojavljuje u mnogim pesmama, a označava plemenitost, mladost, ljubav, radost, nežnost, umilan glas, pesmu. U ovoj pesmi reč slavuj se odnosi na umilan glas devojke i devojačku pesmu dok vrba simbolizuje nevinost i mladost.
Poslednje preneseno značenje su njene ruke koje nežno miluju i snažno grle, zaceljuju i leče svaku bol i povredu. Upoređuje ih sa suncem jer su tople, a donose toplinu, ljubav i sreću u njihov dom.
„Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo“
Sa jedna strane, nalazi se slepi stan, zidovi koji ne nestaju iz očiju, prag preko kog se ne prelazi, nedostatak sunca. Zajedno, sve to stvara jedan svet koji se obavija oko lirskog subjekta, guši ga, podiže tenziju i doprinosi intezivnom osećaju anksioznosti. Leksički odabir reči upućuje na jedan gradski svet od betona koji nastoji da proguta u sebe sve na šta naiđe na tom putu nezaustavljive ekspanzije.
Ekspanzija se naslućuje iz zidova koji ne bi nestajali iz očiju – Popa se poigrava sa simbolikom oka i pogleda, i izrekom dokle god ti pogled seže koja simbolički predstavlja nepregledna prostranstva, a samim tim i slobodu. Prostranstva i sloboda su ugroženi, umesto njih prostiru se zidovi koji ograničavaju kretanje. Snovi bez sunca su mračni snovi, turobni snovi, noćne more koje reflektuju sumornu javu bez slobode – čak ni snovi nisu otporni na sveopšti proces dehumanizacije i uskraćuju mogućnost predaha, odmora, obnove.
Međutim, između lirskog subjekta i desakralizovanog sveta postavlja se voljena osoba koja ne može da zaustavi i odagna zastrašujuće okruženje, ali ima moć da preobrazi delove stvarnosti. Ljubav ima moć da transformiše delove realnosti i osvetli taj poslednji prostor slobode daleko u nama.
Oči, smeh, glas i ruke voljene osobe grade paralelni kosmos za usamljene ljubavnike. Po analogiji, boji i dubini, dragine oči se izjednačavaju sa nebom i suprotstavljaju se slepom stanu. Pesnička slika slepog stana ilustruje na metaforičan način stan bez prozora, koji se povezuje sa sledećom slikom kroz zidove koji ne nestaju iz očiju. Snaga smeha voljene osobe ruši nepregledne zidove iz očiju posmatrača, a u svojim očima krije nebo tamo gde ga više nema.
Slike su gradacijski poređane tako da preko treće strofe u kojoj metafora slavuja označava milozvučan glas drage koji donosi dodir nežan prirode sa sobom, dolazi do kulminacije u poslednjoj tercini. Položaj čoveka suočenog sa besmislom, pretnjama i čudovištima svakodnevice, jedino ljubav se suprotstavlja obesmišljenom životarenju, donoseći sunce bez kog ne bi bilo života uopšte.
Beleške o piscu
Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, blizu Bele Crkve. Jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika i uvršten je u listu sto najznamenitijih Srba. Pravo, kršteno ime mu je Vasile Popa.
Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd i završio fakultet.
Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga Pavlovića “87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968, „Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesamam „Mala kutija“ 1984. godine.
Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika. Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.
U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.
Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.
Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Ostavite odgovor