Stolica

Stolica obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Vasko Popa je ceo svoj umetnički život pisao poeziju. Njegova dela karakteriše početna nadrealistična slika, a tokom svoje karijere stvorio je osobeni, novi stil eliptičnih stihova. Time je pojačavao intezitet osećanja koje je hteo da izazove kod čitalaca.

Glavna karakteristika njegovog opusa je sažetost i umetnost prepletanja starog, arhaičnog govora sa modernim, žargonskim izrazima. Često se bavio pitanjima usamljenosti čoveka u svetu koji je postao ravnodušan i izgubio mogućnost uspostavljanja veze. Ljudi su počeli da žive monotone, a ubrzane života, koji ostavljaju malo vremena i prostora za neke bitne teme. Junaci njegovih pesama uglavnom reaguju kada primete da se nešto ne uklapa u jednoličan obrazak u kojem žive.

Popa je uspevao da običnim temama oslika celike istine, da se na nov i inovativan način bavi već korišćenim simbolima – grad, polje, nebo, zemlja, a sve to je usmereno predmetu koji je centar njegovog stvaralačkog opusa – čoveku.

Pesma Stolica je objavljena u prvoj zbirci pesama Vaska Pope Kora, koja je u momentu svog izdanja predstavljala revolucionarno delo u književnim krugovima. Specifičnom sintaksom i formom uneo je velike promene u srpsku poeziju.

Cela zbirka je podeljena u četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama. Ova pesma je jedna u nizu od 16 pesama koje čine Spisak, ciklus koji je nastao 1951. godine i koji se prevashodno bavi živim i neživim svetom u prirodi koji je podređen čoveku. Tu su, pored Stolica, pesme kao što su: Patka, Konj, Magarac, Svinja, Kokoška, Maslačak, Kesten, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Violina, Tanjir, Hartija i Belutak. Kao što se može primetiti, pesnik je gotovo ravnomerno podelio ovaj ciklus na tri teme: životinje, biljke i neživu prirodu.

Naizgled govoreći o ovim predmetima, Popa zapravo govori o ljudima koji se nalaze u određenim situacijama. Portretima ovih predmeta, on oslikava ljude i ono što ih tišti (npr. slobodi, ropstvu, nasilju, usamljenosti, lepoti).

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma

Stih: tri strofe; prvu strofu sačinjava trostih (terceta ili tercina), drugu strofu šesterostih (sekstina), a treću sedmerostih (septima)

Mesto radnje: neodređeno

Vreme radnje: neodređeno

Tema: opis čoveka-pojedinca, ali i čitavog ljudskog roda kroz neživi predmet – stolicu

Ideja: svako ko ne živi onako kako bi želeo, već svoje postojanje svodi na ispunjavanje potreba drugih, zapravo i ne živi, nego životari

Analize pesme, citati

Kao što sam naslov pesme kaže, centralni lik ove pesme je jedan neživi predmet kao što je stolica. Oslanjajući se na inicijalnu ideju cele zbirke, Popa uzima jedan svakodnevni, običan predmet i kroz njegove osobine pokušava da opiše čoveka-pojedinca, ali i ceo ljudski rod. On istovremeno personifikuje stolicu i koristi je kao metaforu za čoveka.

Dakle, govoreći o stolici, on govori i o ljudima koji su kao ta stolica, o onima pojedincima koji se osećaju kao što se oseća ta stolica, ali i o ljudima koji samo koriste tu istu stolicu, ne obazirući se na njena osećanja, na njen prethodni život, na njene potrebe, snove i želje. Time, on zapravo suprotstavlja čoveka sa čovekom, prikazuje određene odnose u društvu, odnos čoveka prema čoveku.

Na samom početku pesme, Popa jasno daje do znanja da je stolica takva jer ju je čovek takvom napravio. On je „zaslužan“ za njen izgled, on ju je osmislio, da bi mogao da je koristi kao mesto odmora. Nakon lutanja po prirodi, nakon prelaženja brda i bregova, osetio je potrebu da se odmori i da sedne. Taj umor je nju oblikovao, jer je cela njena svrha da čoveka oslobodi od umora. Stolica sama je isto sanjiva, ona je statična, ona čeka da je neko koristi jer njemu treba i da je odbaci kada mu više nije potrebna njena potpora i podrška.

„Umor lutajućih bregova
Dao je oblik svoj
Telu njenom sanjivom“

Iako je sanjiva, iako je statična, ona je stalno na nogama. Ona nema „svoju stolicu“, nema mesto gde bi ona mogla da nađe odmor, ona je večito u istom položaju – „Večno na nogama“

Međutim, njene noge je ne mogu odvesti negde drugde, ne mogu joj pomoći da se pomeri, da se pokrene. Stolica je osuđena na statično stajanje, jer je podređena potrebama čoveka. A on je želi uvek na istom mestu, uvek spremnu da mu pruži podršku, da mu bude oslonac, dokle god je to njemu potrebno.
Što koracima ne listaju

Stolica je zaboravila njen pređašnji život. Ona je zaboravila da je i ona sama bila nekad živa i deo jedne velike porodice, deo šumskog sveta, deo zelenila, gde je živela slobodno. Dakle, ona nije samo stvorena i oblikovana prema potrebama i željama čoveka, već da bi se to moglo uraditi, ona je istrgnuta iz svog prirodnog okruženja. Tek ponekad ona se seti grana koje jecaju i plaču jer znaju svoju sudbinu. Znaju da će biti odsečene, oblikovane u daske i upotrebljenje kako čovek to žele. Neke od njih će upravo biti iskorišćene za pravljenje nekih stolica.

„Zaboravila je
Zelenu venčanicu
Ali se u šumi plamena
Jecaja grana seti“

Na samom kraju pesme otkrivaju se istinska osećanja stolice. Shvatamo da i ona ima želje, snove, nadanja. I ona bi da prestane da bude nepomična, ona bi da oseća slobodu kretanja, da izađe napolje, da udahne noćni vazduh i da igra. Da se oslobodi okova koje joj je stavio čovek i da uživa slobodu koju čovek ima.

Na kraju, ona bi sama da sedne. Ona bi sama da se odmori, da se okrepi na nečemu sto je napravljeno po njenoj meri. Ovim stihom nas Popa podseća da je zapravo zapravo i stolica „čovek“, tj. da kroz stolicu on pokušava da dočara čoveka.

„Kako bi se rado
Niz stepenice sjurila
Ili na mesečini temena
Zaigrala
Ili prosto sela
Sela na tuđe obline umora
Da se odmori“

Kao što je već napomenuto, zanimljivo je razmišljati da stolica predstavlja čoveka, a da u isto vreme postoji čovekov lik kao takav u pesmi. Ovde se dakle suprotstavljaju dve ličnosti, dva čoveka kojima je sudbina fundamentalno različita. Onaj koji je predstavljen kao stolica živi svoj život za drugog, niko ne obraća pažnju na njegove želje, na njegove ideje, ciljeve i nadanja. Retko ko i primeti njegovo postojanje i prisustvo, dok njegove usluge nisu potrebne. Stolica nije slobodna, pa tako i ovaj čovek nije slobodan. On je u službi drugih, on je stradao za druge i zbog njih ne može da živi slobodno.

Dakle, glavni motiv pesme je dostatak slobode i čežnja za njom. Jer svako ko ne živi onako kako bi želeo, već svoje postojanje svodi na ispunjavanje potreba drugih, zapravo i ne živi, nego životari.

Beleške o piscu

Vasko Vasile Popa rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Vršca. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe pesnike.

Nakon ove, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu.

Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Jedan je od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika.

U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje:“Kora“ (1953.), „Nepočin polje“ (1956.), „Sporedno nebo“ (1968.), „Uspravna zemlja“ (1972.), „Vučja so“ (1975.), „Kuća nasred druma“ (1975.), „Živo meso“ (1975.) i „Rez“ (1981.).

Nakon smrti u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“.

Vasko Popa je prvi dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju „Branko Miljković“, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada „Skender Kulenović“.