Belutak

Pesma Vaska Pope Belutak pesma je koja pripada njegovoj drugoj zbirci pesama pod nazivom Nepočin-polje a nastala je sredinom prošlog veka. Zbirka Nepočin polje sastoji se iz četiri pesnička ciklusa: Igra, Kost kosti, Vrati mi moje krpice i Belutak. Pesma Belutak je kasnije, inicirala stvaranje novog ciklusa koji se sastoji iz pesama: Belutak, Srce belutka, San belutka, Ljubav belutka, Pustolovina belutka, Tajna belutka i Dva belutka.

Pesma za svoj osnovni motiv ima kamen, simboličnog značaja, beli kamen koji se, u narodu često naziva belutak. Značaj belutka ogleda se u njegovom jajastom obliku i nežnoj kontstrukciji njegove glatke površine. Belutak u srpskoj mitologiji ima magijsku moć i koristi se kao amajlija. Tako vidimo i interesovanje Vaska Pope za mitološko, ili onostrano. Po narodnim verovanjima, ranije su žene ušivale belutak u dečije pelene, jer po starom verovanju on je donosio sreću, dok, s druge strane, belutak je predstavljao i boravište duša pokojnika.

Već znamo da je doživljavanje i razumevanje pesme i umetničkog dela uopšte individualan čin, pa je tako i konkretizacija čitaoca usovljena mentalnim sposobnostima kao što su obrazovanje i predznanje, sklonosti i lično iskustvo čitaoca. Što je pesma dublja, to je broj varijanti percipiranja pesme veći. Lična doživljavanja i razumevanja često prevazilaze sve okvire koje u vidu ima i sam pesnik, a to je jedan od glavnih razloga zašto umetnici ne tumače svoja dela.

Istorijski gledano, uz 4 osnovna elementa: zemlju, vatru, vazduh i vodu, kamen je najbliži čoveku. Njegova postojanost, tvrdoća, pasivnost (nepomičnost), otpornost na spoljne uticaje, tumači se kao oslonac, suština i temelj svega onoga na čemu čovečanstvo, pa i stvaralaštvo, u ovom slučaju, književno tj. pesničko počiva.

Vasko Popa se često koristi humorom u svojim pesmama, pa je to isto slučaj i u svom ciklusu Belutak u kojem humorom otkriva mitske slike i predstave, a jezik se bogati i obnavlja. Svet u pesmama predstavlja kao besmislen, kao neku sitnu šalu za koju se ne zna ko ju je rekao ili koju je neko prećutao, a što Vasko Popa zove „neslanom šalom bez šaljivca“. Njemu je šala čitav svet, pa čak i svemir, a kreator je šaljivac. On humorno osvetljava odnos čoveka prema uslovima koja mu se postavljaju, osvetljava postanje sveta, pokušaje čoveka da spase svet, da pronađe spasioca, i sve to na humorističan način, samo da bi iskazao suštinsku svest o pojavama, svetu, svemu neotkrivenom.

Književna vrsta: pesma

Tema dela: belutak može da simbolizira čoveka koji nema strah od sile koja negativno utiče na njega, ali i čvrstog i duhovno čistog čoveka koji se, kao i belutak, izdiže iznad zla i prolaznosti života

Ideja dela: kad nam neka sila ugrožava život, treba da budemo pozitivni i uvek sa smeškom rešavamo sve probleme

Belutak – analiza pesme, citati

Naslov odmah najavljuje deskripciju, a sadržina mnoge dinamičke motive koji vuku radnju prema napred. Prva tri motiva, koji su izdvojeni u zasebne stihove (javlja se, miče se, drži) možemo značenjski povezati i sa prethodnim i sledećim stihom. Tako pesnik ovim eliptično sažetim i dvovalentnim iskazom obeležava izuzetno visok stepen pesničkog (unutrašnjeg) naboja koji pesmu dovodi do poruke (poente).

U samoj poenti vidimo dvovalentni poredak beo – devičanski, bezruki i beznog belutak – ljudska duša, nedužan – nevin.

Kad pročitamo stih „smeši se obrvom meseca“, ne možemo a da se ne zapitamo zašto baš meseca? U njegovoj sopstvenoj literaturi pronašli smo razjašnjenje ove asocijacije, a to je iskra koja označava sve svemirsko. Možemo misliti da je tako, ali ipak se pre zaključuje da je ova asocijacija zasnovana na nekoj mitologiji. Ako pogledamo Rečnik srpske mitologije koja je objavljena za vreme dok je Popa bio urednik i u vreme kad je pisao pesmu Belutak, iz odrednice „Mesec“ možemo da iščitamo da po verovanju iz naroda mesec privlači duše umrlih (pokojnika).

 „Bez glave bez udova
 Javlja se
 Uzbudljivim damarom slučaja
 Miče se
 Bestidnim hodom vremena
 Sve drži
 U svom strasnom
 Unutrašnjem zagrljaju“

Belutak je pasivan i oduzeta mu je moć razmišljanja i kreiranja, pošto je bez glave i udova, međutim, on se ipak javlja, data mu je prva osobina živog bića. Po nekim zakonima slučajnosti, kako ih pesnik naziva, dobija još jednu osobinu živog bića, belutak se miče, da bi stihom bestidnim hodom vremena – sve drži pesnik izvršio kulminaciju beltukovih karakteristika. On je sveobuhvatan, kao život. Belutak je prepušten životu na jedan njemu svojstven način, i sveobuhvatan.

Dinamikom motiva javlja se-miče se-sve drži pesnik nas uvodi u svojevrsnu tenziju pri opisivanju i njegovom doživljaju belutka. Belutak sve drži u svom unutrašnjem zagrljaju – on je vremenski i prostorno neograničen, on ne diskriminiše, sveobuhvatan je i nežan, ali i prisan sa svima s kojima je u kontaktu, jer zagrljaj je simbol prisnosti. Imajući u vidu, gore pomenutu mitološku simboliku belutka, on sve drži u zagrljaju, iako je situacija kontranstna pošto na početku saznajemo da nema ruke, ali, svi oni koji su mislima vezani za njega, oni se nalaze u njegovom zagrljaju. Sve ono što ga okružuje i konstatuje – ono se nalazi u njegovom zagrljaju. Samim tim možemo zaključiti da je tako i čovekova duša, bez glave i udova, dinamična, u zagrljaju svega onoga što je se dotiče i svega onoga što ona dotiče.

Eliptičan stih, iako naizgled deluje skromno, daje mogućnost za širok opseg povezivanja motiva i tumačenja na više nivoa. Ovakav stih je sažet, ali obiluje smislom i osećanjima.

Na kraju pesme dočekuju nas dva glavna stiha

„Beo gladak nedužan trup
Smeši se obrvom meseca.“

Epitetima trupa belutka, Popa nam ukazuje na nevinost, nedužnost i bezopasnost belutka, koji se smeši. Belutak se smeši obrvom meseca – ponovo dolazimo do mitološke simbolike meseca koji se smatra praocem i pratiocem ljudskog usuda. Mesec je svedok postojanja čovečanstva, mesec je svedok postojanja ljudske duše.
Baš ova veza ljudske duše i belutka, ima za ideju da pokaže dušu kao sveobuhvatnu, nedeljivu, slobodnu, neprolaznu i dobrovoljno potčinjenu ciklusu života.

Pesma Belutak je pesma pisana slobodnim stihom bez rime tačnije taj stih je eliptičan. Pesma obiluje epitetima, metaforama i simbolima. Pesma je pisana kratkim jezgrovitim stihom bez rime i interpunkcije.

Beleške o piscu

Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. godine u Grebencu, blizu Bele Crkve. Jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika i uvršten je u listu sto najznamenitijih Srba. Pravo, kršteno ime mu je Vasile Popa.

Prema etničkom poreklu bio je Rumun. Gimnaziju je završio u Vršcu, da bi nakon toga upisao Filozofski fakultet u Beogradu. Studije je nastavio u Bukureštu i Beču. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren u Nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu, da bi se zatim vratio u Beograd i završio fakultet.

Svoje prve pesme Vasko Popa objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Prva zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine i uz Miodraga Pavlovića “87 pesama“ smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Zatim objavljuje „Nepočin polje“ 1956. godine, „Sporedno nebo“ 1968, „Uspravna zemlja“ 1972, „Vučja so“ 1975. godine kada su objavljene i „Kuća na sred druma“ i „Živo meso“, zbirku pesamam „Mala kutija“ 1984. godine.

Vasko Popa je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Bio je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika. Priredio je mnoge zbornike od kojih su najpoznatiji „Od zlata jabuka“, „Urnebesnik“, „Ponoćno sunce“ i drugi.

U Vršcu je 1972. godine osnovao „Književnu opštinu Vršac“ KOV i pokrenuo neobičnu biblioteku nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine postao je član Akademije nauka i umetnosti. Takođe, jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka u Novom Sadu.

Vasko Popa je bio oženjen Jovankom Singer Popa, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.