Patka

Patka obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Vasko Popa je ceo svoj umetnički život pisao poeziju. Njegova dela karakteriše početna nadrealistična slika, a tokom svoje karijere stvorio je osobeni, novi stil eliptičnih stihova. Time je pojačavao intezitet osećanja koje je hteo da izazove kod čitalaca.

Glavna karakteristika njegovog opusa je sažetost i umetnost prepletanja starog, arhaičnog govora sa modernim, žargonskim izrazima. Često se bavio pitanjima usamljenosti čoveka u svetu koji je postao ravnodušan i izgubio mogućnost uspostavljanja veze. Ljudi su počeli da žive monotone, a ubrzane života, koji ostavljaju malo vremena i prostora za neke bitne teme. Junaci njegovih pesama uglavnom reaguju kada primete da se nešto ne uklapa u jednoličan obrazak u kojem žive.

Popa je uspevao da običnim temama oslika celike istine, da se na nov i inovativan način bavi već korišćenim simbolima – grad, polje, nebo, zemlja, a sve to je usmereno predmetu koji je centar njegovog stvaralačkog opusa – čoveku.

Pesma Patka je objavljena u prvoj zbirci pesama Vaska Pope Kora, koja je u momentu svog izdanja predstavljala revolucionarno delo u književnim krugovima. Specifičnom sintaksom i formom uneo je velike promene u srpsku poeziju.

Cela zbirka je podeljena u četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama. Ova pesma je prva u nizu od 16 pesama koje čine Spisak, ciklus koji je nastao 1951. godine i koji se prevashodno bavi živim i neživim svetom u prirodi koji je podređen čoveku. Tu su, pored Patke, pesme kao što su: Konj, Magarac, Svinja, Kokoška, Maslačak, Kesten, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Stolica, Violina, Tanjir, Hartija i Belutak.

Kao što se može primetiti, pesnik je gotovo ravnomerno podelio ovaj ciklus na tri teme: životinje, biljke i neživu prirodu. Naizgled govoreći o ovim predmetima, Popa zapravo govori o ljudima koji se nalaze u određenim situacijama. Portretima obih predmeta, on oslikava ljude i ono što ih tišti (npr. slobodi, ropstvu, nasilju, usamljenosti, lepoti).

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: misaono-refleksivna, pejzažna pesma

Stih: tri strofe, prve dve strofe su četverostih (katren), zadnja (treća) strofa peterostih (kvantina ili kvintil), bez rime

Mesto radnje: možemo da pretpostavimo da se patka nalazi pored jezera (pominje se trska), ali mesto radnje nije određeno, osim da se patka nalazi „na suvom“

Vreme radnje: neodređeno

Tema: metaforički prikaz čoveka kroz pticu

Ideja: svako od nas ima svoje mesto, svoje okruženje, svoju sredinu i ljude na koje smo navikli. Ako dođe do promene mesta na koje mi ne možemo da se adaptiramo, to budi osećaj usamljenosti, odbačenosti, tuge

Analiza pesme, citati

Kako samo ime pesme kaže, pesnik prati ovde jednu patku. Međutim, od samog početka dela je jasno da se radi zapravo o stilskoj figuri personifikacije i da se zapravo radi o čoveku. Nije retka pojava da pesnici čoveka metaforično predstavljaju kroz pticu.

Zanimljivo je primetiti da se odabirom određene ptice mogu naglasiti dijametralno suprotne ljudske osobine. Jedna od najpoznatijih pesama sa motivom ptice je svakako „Albatros“ Š. Bodlera, gde je njegova ptica moćna, ona nadleće ogromno okeansko prostranstvo. Suprotno tome, Popa se odlučio za patku koja svoje vreme provodi između suvog tla i vode. Međutim i jedna i druga ptica su sputane, njihova sloboda je ugrožena, ljudi i okolina im prete.

U prvom stihu, ona se je na suvom, gega se kroz prašinu, tamo gde nema kontakta sa ribama i vodenim svetom uopšte. Međutim, ona sama ipak nosi u sebi „nemir vode“, uskomešana osećanja, uztreptelost, uzmenirenost u svojim bokovima. Patka nije navikla da bude na suvom, ovaj teren joj je stran, te se ona muči da se prilagodi novoj sredini. Ona ne hoda, ona se gega, a pritom se njeni bokovi ponašaju kao da su u vodi (na te pokrete i motoriku je navikla). Ona bi želela da ponovo bude u vodi, da ponovo bude u poznatom okreženju i sa životinjskim svetom sa kojim je izgradila suživot (sa ribama koje se u vodi smeju).

„Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda“

U drugoj strofi se javlja novi lik – „trska koja misli“. Popa je ovu figuru preuzeo od Paskala i odnosi se na čoveka. On preti patki, koja i dalje ne uspeva da se snađe na kopnu. Ona je nespretna, nezgrapna, kreće se polako i gegajući se, a trska koja misli joj preti. Može se tumačiti da se zapravo radi o dva čoveka, jedan od njih se našao u nepoznatom položaju, u okruženju koje mu je strano, koje ga plaši i kome ne može da se prilagodi. Drugi je tu na svom terenu, on samo treba da bude strpljiv i uspeće da iskoristi prvog čoveka za ono što je naumio.

„Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići“

U trećoj i poslednjoj strofi, patka se miri sa svojom sudbinom. Ona nastavlja da hoda, ne predaje se, ne obuzima je očajanje, ne odustaje. Ali je svesna da je njena borba uzaludna, da se ona ne snalazi u svojoj novoj okolini. Nikad neće moći da uživa kako je uživala u vodi, nikada neće moći elegantno na pluta po vodi, „ogledala da ore“.

Ponavljanjem reči „nikada“ Popa dodatno istične fatalnost krajnjeg ishoda i nemogućnost da se on promeni. Patka jednostavno nikad neće moći da hoda onako kako je umela da pliva.

„Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore.“

Popa je uspeo da u krajnje „minimalističkom“, sažetom stilu koji je karakterističan za njega prenese čitav niz osećanja, da skrene pažnju da neke pojave u društvu i da nas podstakne da razmišljamo o nama i našem okruženju.

Patka je promenila svoje stanište i već u prvoj strofi je zatičemo kako se muči da se snađe u novom okruženju. Ne znamo zašto je promenila, možda je sama htela da istražuje obalu. Međutim, verovatnije je da je na to bila primorena, o čemu govori njeno dalje ponašanje na kopnu. Ona se od početka muči u prašini. Neki u tome vide i proterivanje čoveka iz raja (jer je za tu patku voda bila raj, tamo je bila svoja-na-svome, sa ribama sa kojima je navikla da deli život).

Promenom lokacije, mesta gde je, patka je u potpunosti promenila svoju sudbinu. Izložila se novim opasnostima i neizvestostima, a na kraju će je jedna od tih opasnosti (trska koja misli) i koštati života.

Ima nešto istovremeno smešno i tužno u prvoj slici patke koja se gega po prašnjavom terenu, ali do kraja pesme, ona kod čitaoca stvara osećaj poštovanja i veličine u načinu prihvatanja svoje sudbine. U dostojanstvenom pokušaju da se prilagodi sredini koji na kraju nije uspeo, ali koji nije izazvao ni bes, ni paniku, ni depresiju. Jednostavno konstataciju da ona pripada nekom drugom mestu, mirenje sa svojom sudbinom.

Pesma nas upozorava da svako od nas ima svoje mesto, svoje okruženje, svoju sredinu i ljude na koje smo navikli. Ako dođe do promene mesta na koje mi ne možemo da se adaptiramo, to budi osećaj usamljenosti, odbačenosti, tuge.

Beleške o piscu

Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Vršca. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe pesnike.

Nakon ove, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu.

Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Jedan je od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika.

U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.

Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje:“Kora“ (1953.), „Nepočin polje“ (1956.), „Sporedno nebo“ (1968.), „Uspravna zemlja“ (1972.), „Vučja so“ (1975.), „Kuća nasred druma“ (1975.), „Živo meso“ (1975.) i „Rez“ (1981.). Nakon smrti u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“.

Vasko Popa je prvi dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju „Branko Miljković“, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada „Skender Kulenović“.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.