Kaktus

Kaktus obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Pesma Kaktus Vaska Pope pripada ciklusu Spisak u okviru njegove prve zbirke pesama Kora koja je objavljena 1953. godine. Ciklus Spisak se u celosti odnosi na tragičan položaj čoveka u svakodnevnom životu, ali i pomirenost sa tim tragičnim položajem.

Ta pomirenost, odnosno rezignacija, se odnosi na nemogućnost čoveka da iskoristi svoje potencijale na pravi i najpodobniji način, ma koliko se on trudio. Večna čovekova potreba da pomiri i sjedini svoje sopstvo sa svetom koji ga okružuje, u poeziji Vaska Pope karakteriše se mirenjem sa neuspehom u tom pokušaju.

Pesma Kaktus odnosi se na čovekov pogled prema okrutnosti sveta u kojem živi, i čovekov jedini odgovor u tom nepovoljnom položaju, a to je agresivnost. Čovek se iz nemoći okreće agresivnosti kao odbrambenom mehanizmu. Kaktus je zapravo metaofora za čoveka. Kaktus ima bodlje kojima sebi obezbeđuje sigurno mesto od nepotrebnih dodira. On je time sebi omogućio sopstveni svet u koji ne pušta nikoga. Ukoliko bi neko pokušao da ga takne – kaktus bode. I to je process koji ga prati ceo život.

Vasko Popa u ovom ciklusu bira kaktus kao sredstvo kojim će istaći tragiku, nesporazum i večiti antagonizam koji vlada u ovom svetu.

Pesma Kaktus je po svojoj formi sastavljena od pet strofa koje u sebi sadrže slobodan, eliptičan stih, skoro informacionog karaktera i uz potpuno odsustvo interpunkcije.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma

Stih: podeljen u 5 strofa

Rima: bez rime

Mesto radnje: neodređeno, ali pretpostavlja se uz more ili reku jer se u pesmi pominju talasi

Vreme radnje: neodređeno

Tema: čovekov pogled prema okrutnosti sveta u kojem živi

Ideja: ponekad je mirenje da ne možemo da sjedinimo sopstvo sa svetom koje nas okružuje potrebno da bi mogli noromalno da funkcionišemo; ne smemo da se zatvaramo u sebe i da drugi vide samo naše bodlje

Analiza pesme, citati

Na samom početku pesme vidimo stih koji sadrži samo jedan glagol a on je neprijatne, i bolne konotacije – BODE. Iz ovoga već naslućujemo jednu odbrambenu atmosferu koja je,verovatno uzrokovana bolom, a s druge strane, i njena posledica je bol.

„Bode
Rumeni oblak dlana
I kiša laže
Bode užarene jezike
Mazgi i sunca
I nebo noževima ljubi“

Bode rumeni oblak dlana – dakle, kaktus bode ono što je ostalo životno, rumeni dlan, kao simbol zdravlja i životnosti, kaktus bode. A u sledećem stihu vidmo da kiša laže. Ovo personifikovanje kiše, koja bi trebala da bude nešto oplemenjujuće za kaktus, koji znamo da živi u pustinji gde kiše nedostaje, ona je lažljiva. Ona, kao jedini izvor života u pustinji – laže. Odatle kaktusu, kao i čoveku, jedno nepoverenje i razdražljivost povodom sumornosti svakodnevice u kojoj ne nalazi ni smisao ni utehu.

Dalje lirski subjekat nagoveštava nebo noževima ljubi – kao jedan savršeno okrutan kontrast, jer poljubac je nešto što bi trebalo da budi toplinu i poverenje, međutim, ovde se ljubi nožem, što nagoveštava izvesnu izdaju i neiskrenost u odnosima, koja ima bolan ishod. Dalje, vidimo situaciju:

„Senku svoju ne udaje
I vetar lepotom daljina vara
Bode podatna bedra
Iskusnih noći i nevinih talasa
Smeh svoj zeleni ne ženi
I vazduh ujeda“

Iz ovih stihova vidimo da kaktus, koji je, ponavljamo, metafora za čoveka, revoltiran svojim usudom i negativnim okruženjem, reaguje isključivo negativno. Kao kada čovek koji je izigran, prevaren ili na bilo koji način negativno okarakterisan od strane društva ili života, umesto ispravljanja negativnog u sebi, usmerava svu negativnost na one oko sebe.

„Stena koja ga je rodila
Ima pravo
Bode bode bode“

Njegova priroda je postala potpuno surova. I tu krajnost nam lirski subjekat objašnjava i opravdavala kroz stena koja ga je rodila IMA PRAVO dakle, njegova priroda opravdava njegov negativan stav prema okruženju. A ponavljanjem prvog stiha tri puta, ostvaruje se hermetičnost pesme koja bi trebalo da nagovesti nemogućnost promene ovakvog karaktera.

Čovek koji je ogrezao u sumnju i nepoverenje, i učaurio se kao kaktus u pustinji koji svojim bodljama neprestano nanosi bol, ima samo jedan odbrambeni mehanizam – a to je nasilje. U neprekidnom doživljavanju negativnih ishoda u životu i u neprestanom trpljenju bola, čovek se lako preokrene u jednu agresivnu krajnost, i počinje tako da se ponaša. Nanosi bol. Ono od čega je on stradao, sada postaje sredstvo kojim on izlaže stradanju sve oko sebe.

Potpuno svestan okrutnosti sveta u kome se nalazi, nemoćan je da učini bilo šta drugo nego da se ponaša okrutno.

Beleške o piscu

Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Vršca. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe pesnike.

Nakon ove, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu.

Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Jedan je od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika.

U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.

Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje:“Kora“ (1953.), „Nepočin polje“ (1956.), „Sporedno nebo“ (1968.), „Uspravna zemlja“ (1972.), „Vučja so“ (1975.), „Kuća nasred druma“ (1975.), „Živo meso“ (1975.) i „Rez“ (1981.). Nakon smrti u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“.

Vasko Popa je prvi dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju „Branko Miljković“, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada „Skender Kulenović“.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.