Kesten

Kesten obrađena lektira književnika Vaska Pope. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Pesma „Kesten“ je objavljena u prvoj zbirci pesama Vaska Pope Kora, koja je u momentu svog izdanja predstavljala revolucionarno delo u književnim krugovima. Specifičnom sintaksom i formom uneo je velike promene u srpsku poeziju.

Cela zbirka je podeljena u četiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama.

Kesten je jedna u nizu od 16 pesama koje čine Spisak, ciklus koji je nastao 1951. godine i koji se prevashodno bavi živim i neživim svetom u prirodi koji je podređen čoveku. Tu su, pored Konja, pesme kao što su: Patka, Magarac, Svinja, Kokoška, Maslačak, Konj, Puzavica, Mahovina, Kaktus, Krompir, Stolica, Violina, Tanjir, Hartija i Belutak. Primetljivo je da je pesnik skoro ravnomerno podelio ciklus Spisak na tri glavne teme: neživu prirodu, biljke i životinje.

Naizgled pišući o naslovnim predmetima, Popa nam zapravo govori o čoveku koji se nalazi na određene situacije. Portretiše predmete kojima vešto oslikava ljude i ono što ih muči (npr. lepota, usamljenost, nasilje, ropstvo, sloboda).

Vasko Popa je ceo svoj umetnički život pisao poeziju, a njegova dela odušu početnim nadrealističkim slikam. Tokom svoje karijere stvorio je osobeni, novi stil eliptičnih stihova. Time je pojačavao intezitet osećanja koje je hteo da izazove kod čitalaca.

Glavna karakteristika njegovog opusa je sažetost i umetnost prepletanja starog, arhaičnog govora sa modernim, žargonskim izrazima. Često se bavio pitanjima usamljenosti čoveka u svetu koji je postao ravnodušan i izgubio mogućnost uspostavljanja veze. Ljudi su počeli da žive monotone, a ubrzane života, koji ostavljaju malo vremena i prostora za neke bitne teme. Junaci njegovih pesama uglavnom reaguju kada primete da se nešto ne uklapa u jednoličan obrazak u kojem žive.

Popa je uspevao da običnim temama oslika celike istine, da se na nov i inovativan način bavi već korišćenim simbolima – grad, polje, nebo, zemlja, a sve to je usmereno predmetu koji je centar njegovog stvaralačkog opusa – čoveku.

Tako i u ovoj pesmi iz zbirke, Vasko Popa na monoton i teskoban način pomoću detalja pokazuje čitaocu pogled na život savremenog čoveka koji izmiče monotoniji i jednoličnosti jednom svojom osobenošću. Kesten je u ovoj pesmi usamljenik u gradu na koga svet u kojem živi vrši pritisak zbog čega on postaje i simbol otuđenja i usamljeništva savremenog čoveka.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: misaona pesma

Stih: 4 strofe koje se sastoje od katrena (4 stiha), bez rime

Mesto radnje: neodređeno, ulice

Vreme radnje: neodređeno, pominje se proleće, ali ne znamo da li se stvarno radnja i dešava u proleće

Tema: prikaz savremenog čoveka kroz tužne slike i kritike njegovog života

Ideja: iako moramo da budemo svesni da ne možemo pobeći od svoje sudbine i realnosti, uvek možemo pobeći u skrivene delove svoje duše, mesto gde može da odahne, da se opusti, da bude istinski svoj i da doživi avanture

Analiza pesme, citati

Kao i ostale pesme iz ovog ciklusa, i pesma „Kesten“ se bavi čovekom na specifičan način, prikazujući ga kroz živu i neživu prirodu. Popa nam govori, on kritikuje i tužnim slikama prikazuje život savremenog čoveka. Čoveka koji je u raskoraku sa prirodom, koji živi u ogromnom, hladnom, otuđenom gradu, koje je okruženom sivilom fasada visokih zgrada i veštački zasađenih i uređenih parkova da je zaboravio kako je biti slobodan.

Kesten u ovoj priči je očigledna metafora na čoveka koji je u raskoraku sa svojom prirodom. On se nalazi u redu, u liniji, na mestu koje je neko drugi predodredio za njega, bez mogućnosti da se pomeri, da pobegne, da živi slobodno i u skladu sa njegovim željama. On je okružen predmetima modernog života koji su prave društvo i koji ga okupiraju. Tu više nema mesta za ptice i gnezda jer su se na njegove grane nastanili zvuci užurbanog grada.

Međutim, svako, pa i taj čovek, ima skrivene delove svoje duše u koje može da pobegne, mesta gde može da odahne, da se opusti, da bude istinski svoj i da doživi avanture. Radi se o mestu koje nije vidnjivo, koje nije lako dostupno, koje krije od ostalih da ga ne bi povredili. To je koren koji kestenu daje i fizički hranu, ali hrani mu i dušu i omogućava mu da pobegne od tegobne stvarnosti.

Isto tako, ovaj čovek ima uspomene, ima svoje želje i potrebu za slobodom. On bi da pobegne, on čak noću i uspeva da pobegne iz veštačkog reda i da uživa u slobodi, ali svako jutro njega njegova realnost podseti koje je njegovo mesto i da ne može da pobegne od svoje sudbine.

Ovakav pojedinac čezne za slobodom. Ne oseća se prijatno, ne nalazi svoje mesto u užurbanom gradu i brzoj, a ispraznoj sadašnjosti, u stalnoj trci da nečim što je nedostično. On bi želeo da pokida lance koje ga vezuju za njegovo mesto u nizu i da pobegne u prirodu, u šumu, gde bi mogao da bude svoj na svome, gde bi bio okružen onima sličnim njemu.

Međutim, to je sve nedostižno. I jedino što mu ostaje jeste njegov koren koji ga istovremeno prizemljuje i daje mu krila, daje mu skriveni svet mogućnosti, da je mu mesto gde može svojim željama da da oduška.

U ovoj pesmi, Popa nam skreće pažnju na drvo kestena i na njegov život u jednom gradu. Već prvi stih nas pozicionira na ulicu, između betona i asvalta, gde živi kesten, uredno u drvoredu, u veštačkom redu koji je kreirao čovek.

„Ulica mu propije
Sve zelene novčanice
Pištaljke zvoncad i trube
U krošnji mu gnezda svijaju
Proleće mu prste kreše“

Njegovo lišće izgleda kao zelene novčanice koje su prosute po trotoaru, a u krošnji mu ćive zvonca i trube umesto ptica. Njegov jedini kontakt sa prirodom jeste kroz proleće koje ostavlja traga u njegovoj krošnji.

Tako nepomično i okruženo čovekovim svetom sivila i betona, drvo ima oduška jedino kroz svoj koren. To je deo koji niko ne vidi, deo koji kesten ljubomorno čuva i štiti pod zemljom, a koji ga povezuje se njegovom stvarnom prirodom. Kroz koren on živi svoje pustolovine, daje sebi oduška. Tu može da bude svoj, da pokaže svoju pravu prirodu, tu je slobodan. Paradoksalno, to je mesto koje je zatrpano, zatvoreno, skriveno.

„Živi od pustolovina
Svojih nedostižnih korena
I od divnih uspomena
Na iznenadne noći
Kad nestane iz ulice“

Osim toga, kesten sanjari i oživljava svoje uspomene, u tihim i mračnim noćima uspeva da u mislima pobegne i ode u neku šumu, da ode u svoje prirodno stanište i uživa u slobodi. Niko ne zna gde je pobegao, niko ne zna gde je proveo tu noć.

„Ko zna kuda ide
U šumi bi se izgubio
Ali se uvek pred zoru
U drvored na svoje mesto vrati“

Međutim, do zore on se vraća na svoje mesto u drvoredu, ponovo se povinujući čovekovoj želji da bude tu, a ne negde u divljini, okružen drugim drvećem koje slobodno raste.

Kesten je u ovoj pesmi personifikovan šta znači da se ponaša kao čovek (ljudsko biće): kesten ima prelepe uspomene, živi od pustolovina, sanja i ima prste. U njemu pesnik simbolično prikazuje neostvarenu i kestenu nedostižnu čovekovu sudbinu. On je u raskoraku sa svetom ali i samim sobom. Želi da menja svet i sebe. Želi da bude slobodan, ali na kraju ne može i ne usuđuje se da pređe tu granicu koja ga deli od toga da bude slobodan.

Beleške o piscu

Vasko Popa rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Vršca. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.

Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“.

Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe pesnike.

Nakon ove, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu.

Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Jedan je od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika.

U Vršcu, 29. maja 1972. god. osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.

Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje:“Kora“ (1953.), „Nepočin polje“ (1956.), „Sporedno nebo“ (1968.), „Uspravna zemlja“ (1972.), „Vučja so“ (1975.), „Kuća nasred druma“ (1975.), „Živo meso“ (1975.) i „Rez“ (1981.). Nakon smrti u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“.

Vasko Popa je prvi dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju „Branko Miljković“, 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada „Skender Kulenović“.

Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.