Život i priključenija obrađena lektira Dositeja Obradovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Život i priključenija: knjiga 1 i knjiga 2!
Analiza dela
„Život i priključenija“ prvo je delo pisca i najvažnijeg srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića. Ovo delo napisano je 1783. godine, a 1788. godine, napisao je i drugi deo tog dela. Delo je tematski strukturisano kao autobiografski zapis ili memoari iz detinjstva i života nakon odlaska iz manastira. Unatoč tome, zapisi su prožeti dubokim filozofsko-moralnim razmišljanjima, koji imaju i prosvetiteljsku ulogu.
Ovo delo nije samo svedočanstvo piščeva života, već i srpskog društva tog vremena, koje je kritički osmotrio i subjektivno analizirao. Ovo delo stoga se ne može klasifikovati ni kao roman, ni kao priča, već kao „pismo“. Ono je napisano kako bi njime pisac komunicirao s društvom, i to najprije sa svojom porodicom, a onda i svima koji žele da slušaju. Ova stara forma ima jaku dokumentarističku vrednost, jer jasno predočava slike iz nekih prošlih vremena.
Knjiga je, kao što smo rekli, izdana u dva dela, s pet godina razlika između delova. Oni se tematski razlikuju. U prvom delu knjige pisac opisuje svoj prvi deo života. Ovaj dio romana sadrži poglavlja koji opisuju piščev život od samoga rođenja. Opisuje svoje roditelje i ostale članove uže i šire porodice, sa posebnim naglaskom na njegova ujaka, koji ga je nakon smrti roditelja uzeo k sebi, othranio i školovao.
Nadalje, Obradović opisuje zanat koji je kao dečak izučio i onda, nošen strašću za pustinjaštvo, pobegao u manastir. Svi ovi opisani detalji iz piščevog života prožeti su moralnim osvrtima, ali i savetima čitaocima vezan za vaspitovanje dece. Poglavlja završavaju filozofskim komentarima u obliku eseja kojima pisac iznosi sopstvene stavove o slobodi mišljenja, prosveti naroda, o veri i suverju, te ideologiji monaha unutar manastira. U svakom poglavlju primećujemo da pored pripovednog dela stoji i onaj refleksivni, stoga je Dositejeva neodlučnost da li je njegovo delo istorija ili doživljaj, posve opravdano.
U drugom delu knjige opisuje se piščev život od trenutka kada je pobegao iz raja, iz manastira u Hopovu, pa do života u Lajpcigu. U Lajpcigu započinje Obradovićevo izdavanje knjiga. Na bekstvo iz manastira najviše je utecao iguman tog manastira koji je pisaca odvraćao o vjerskih knjiga i terao ga da putuje, da istražuje svet, upoznaje nove zemlje, kulture, običaje i ljude. Od tog trenutka piščev život se posve menja i posve je različiti od njegova prijašnjeg.
Knjiga je strukturirana tako da je podeljena na razne priče.
Prvi deo sadrži poglavlja:
Predgovor prvi deo
Detinjstvo – prvo bekstvo
Dvanaest batina – usijano gvožđe
Kapamadžija i trgovac – drugo bekstvo
Početak mojega putovanja
U sremskom raju
A drugi deo poglavlja:
Bekstvo iz raja
Na Krfu – preko mere sitno
U školi novog Sokrata – nije odveć sitno
U prekrasnoj Albaniji
Grčka ljubav i drugarsko lukavstvo
Šest radosnih i korisnih godina u Beču
Posle dvadeset godina opet u Čakovu
Preko burnog Crnog mora Kako je mučno poći iz – Pariza!
U Engleskoj – ni sa kim se više ne prijateljiti
Kolima preko tri i po hiljade kilometara
Književni elementi
Vrsta dela: autobiografski roman – pismo
Vreme radnje: 18. vek
Mesto radnje: Banat, Temišvar, Fruška gora
Prepričano delo
Predgovor ovog dela je poput programa kojim pisac naglašava o čemu će da piše u delu. Nagoveštava da će spomnjati svoje prijatelje i dobrotvore, te da mu je izuzetna čast da piše o njima. Nada se da će i narod imati korist od ovoga rada, da će nešto da nauče. Pogotovo želi da iz njegove knjige uči srpska omladina. Spominjući omladinu, Obradović se nadoveže na važnost i potrebu roditeljskog vaspitanja dece, te o važnosti obrazovanja žena kao glavnih vaspitača, ali o slabostima koja se kod njih ističu zbog neobrazovanja. Tu važnim spominje i iskorjenjivanje ružnih običaja, iako su dio tradicije. Kazuje o tome kako je ovo njegovo delo nepristano. Govori o sopstvenim porivima za pisanje i tome da pišući upoznaje sebe i udovoljava svojoj potrebi da piše i štampa na srpskom jeziku, ali i da prevodi strana dela. On piše po savesti i isključivo po pravilima zdravog razuma. Ovim delom on daje primer učenim ljudima njegova naroda da i dela na srpskom jeziku mogu da budu dobra, te da je šteta što više naroda ne izdaje knjige na svojim jezicima.
Detinjstvo – prvo bekstvo
Prvi deo govori o rođenju pisca i opisima njegovih roditelja. Roditelje je vrlo rano izgubio, najpre oca, a onda i majku. Imao je dva brata i sestricu, koja je takođe vrlo rano umrla. Ovi gubici duboko su utecali na pisca, ne samo u boli, nego i tome što se nakon tih tragedija počeo da oseća kao stranac u sopstvenom mestu rođenja i odrastanja. Nakon gubitka toliko važnih članova porodice i on je počeo da se oseća nepotpunim.
Zato odlazi k ujaku. Ona ga uzima sebi pod skrb. Ujak je želeo da se mali školuje, pa da jednom preuzme njegovo domaćinstvo, pošto mu ujak sam nije imao dece. Dečaku obrazovanje nije teško palo. Kako je voleo da čita, svaki trenutak proveo je u upijanju znanja. Posebno je voleo priče o svecima pa je većinu znao i napamet, pripovijedajući ih dalje drugima. Sveci i pustinjaci postali su njegovi junaci i uzori, pa je dečak i sam hteo da postane pustinjak, iako ujak to nije ni malo odobravao. Jednom prilikom dečak je, zanesen pričama, sa svojim drugarima pokušao da pobegne u Tursku. Priču zbog koje je hteo da beži čuo je od jednog kaluđera, a kaluđere je dečak smatrao posebnim ljudima, gotovo svecima, čija reč mora da bude istina. Ujak se naljutio na kaluđere nakon što je saznao dečakove namere i sprečio pothvati. Otišao je da izgrdi kaluđera, ali su vrlo brzo svi završili zajedno za stolom, u hrani, piću i zabavi. To je bilo prvi puta da je dečak video kaluđere u tako ljudskim radnjama kao što je jedenje i pijenje, pa je taj trenutak učinilo mišljenje dečaka o božjim ljudima malo prizemljenijim i realnijim.
Dositej se veoma kritično odnosio prema sebi kao dečaku. Smatra se budalastim i glupim, predbacuje si neznanje i „pomračeni um“. Savetuje svima da u mladosti i neiskustvu traže pomoć starijih i mudrijih. Kaže da sve situacije treba da se pomno razgledaju iz više perpektiva. Daje savete vezane i za vaspitovanje, govoreći roditeljima da deci čitaju knjige primerene dečjem uzrastu, jer ona još uvek nemaju razvijen osećaj rasuđivanja.
Dvanaest batina – usijano gvožđe
Dvanaest batina dečak je zaradio zbog svog neutaživog znanja. Poželeo je naučiti grčki i zato je krenuo da posećuje učitelja Grka. Nakon što je to saznao njegov stalni učitelj, kaznio ga je s dvanaest batina.
Kampadžija i trgovac – drugo bekstvo
Dimitrija je ujak poslao u Temišvar. Dao ga je da izuči zanat kod kapamadžije i trgovca, ali ga je namerno posalo tako daleko kako bi dečak osetio nostalgiju za domom i tako se izlečio od svojih želja da proputuje svet. U društvu episkopa, arhimandrita i trgovca, Dimitrij je čuo oštru kritiku namenjenu manastiru i kaluđeru, toliko težu jer ju je izrekao sam episkop. Ta kritika Dimitrija je posetila na ujakove komentare koji su bili vrlo slični ovima.
U komšiluk je u to vreme došao kalifa Todor i počeo da priča priče o Fruškoj gori, te o mnogim manastirima koji se tamo nalaze. Te priče u dečaku su rasplamsale staru želju za pustinjaštvo i svetačkim načinom života. Zato Dimitri sklopi dogovor sa svojim drugarom Nikom da će da pobegnu u manastir Hopovo na Fruškoj gori.
Početak mojega putovanja
Četrnaestogodišnji Dimitrije se sa svojim drugarom uputio na Frušku goru. Putovanje je bilo dugo, ali su zato sretali mnoge ljude, najčešće vrlo gostoljubive. Očarali su se pejzažima Fruške gore. Dva dečaka zadivljeno su se približavala manastiru Hopovo.
U sremskom raju
Tog poslepodneva dečaci su stigli u manastir. Čim su se pojavili u manastirskom dvorištu, izazvali su veliku pažnju ostale dece, koja nisu bila naviknuta sretati strance. Od toliko kaluđera koji su se skupili pored dva dečaka došljaka, Dimitrij je počeo da oseća strah i nekakvo ustezanje. Ipak, vrlo brzo dečak se oslobodio. Počeo je da razgovara s kaluđerima. U ovom trenutku pisac opisuje te kaluđere. Doduše, taj opis dolazi iz stajališta odraslog pisca.
Mladi Dimitrije je među svim ti kaluđerima primetio jednog koji ga je odmah pridobio. Bio je to iguman Teodor Milutinović, koji će kasnije uzeti Dimitrija za svog đaka. Iguman se već u početku oduševio dečakom, čuvši ga kako lepo čita. Od tada se stalno hvalio njime, tražio da pred svima čita, govoreći kako čita bolje od njega samoga.
Čitanjem se Dimitrij stalno bavio. Nije ga puštala želja za pustinjaštvo, postom i općenito posvećenjem. Iguman je smatrao da dečak ne bi trebao da se celi život zatvori u manastir. Savetovao ga je da ode u svet, da istražuje, da upoznaje druge kultire i razne ljude. Iguman je iznosio i oštre kritike na račun života svetaca. Smatrao je da je većina tih priča izmišljena i da je sramotno što obmanjuju ljude, predstavljajući im ih kao prave.
Zbog svojih stavova, iguman je premešten u Šišatovac. Pre nego je otišao, poklonio je Dositeju 15 dukata. Još jednom mu je savetovao da ode iz manastira i da se obrazuje.
Likovi: Dimitrij (pisac), ujak, iguman Teodor Milutinović, Niko
Beleške o piscu
Dositej Obradović bio je poznati srpski prosvetitelj i reformator nacionalnog buđenja. Rođen je 1739. godine u Čakovu, nekada rumunjskom delu Banata. Iako se školovao za kaluđera po svojoj želji, napustio je taj poziv i odlučio proputovati Europu. To je bilo ključno za njegovu kasniju ulogu prosvetitelja, jer je upravo na svojim putovanjima pokupio prosvetiteljske ideje i ideje racionalizma.
Obradovićeva misija bila je prosvećenje naroda, stoga je prevodio mnoga važna dela, ali i basne. kako bi ona bila pristupačna običnom puku.
Njegovo prvo delo bilo je „Život i priključenija“, također napisano s mišlju da služe prosvećenju. Delo je izdano 1783., nakon čega je sledio i drugi dio knjige, izdan pet godina nakon prvoga. Prvo štampano delo Dositeja Obradovića bilo je „Pismo Haralampiju„, štampanu i Lajpcigu, također napisano kao manifestno delo u kojima razlaže svoje ideje.
Obradović je sudelovao u Prvom srpskom ustanku i to sakupljajući priloge za ustanike, te vršeći za njih poverljive misije. Postao je prvi srpski ministar prosvete, pa je po svojoj dužnosti osnivao škole, savetovao ustaničke vođe, te bio Karađorđev lični sekretar i savetnik.
Obradović je umro 1811. godine u Beogradu.
V.B.
Ostavite odgovor