Dositej Obradović

Dositej Obradović je rođen kao Dimitrija Obradović 17. februara 1739. godine u siromašnoj porodici u selu Čakovo (današnja Ciacova, okrug Timis, Rumunija), u regionu Banata, koji je tada bio deo habzburške Kraljevine Mađarske. Njegovi roditelji su umrli dok je bio dečak, pa je rano započeo svoj život kao šegrt u gradu Temesvar (danas Temišvar, Rumunija), nedaleko od svog sela.

Njegova strast za učenjem bila je jaka, a slobodno vreme provodio je čitajući čim završio radno vreme u prodavnici. Njegova čitanja uglavnom su bila ograničena na živote svetaca i izveštaje o čudima koja su činili. Bio je toliko zaokupljen ovom literaturom da je razmišljao o tome da živi u pustinji, postane svetac i sam čini čuda. Jednom je pokušao da pobegne, ali ga je jedan od drugara razuverio. Njegova želja za svetim životom bila je snažna.

Obradović je bio siguran da je idealno mesto za svoj život pobožnosti pronašao u manastiru u Hopovu, 97 km od Temesvara. Kolega šegrt iz njegove radnje po imenu Nikola Putin pridružio se Obradoviću u njegovoj avanturi. Dva dečaka su uzeli novac; tri groša bio je sav kapital koji je Obradović posedovao, a Nikola nije imao svoj novac i tri hleba bila su dovoljna za "dvodnevni izlet" dok su  četiri dana proveli peške. U to vreme takva putovanja nisu bila retka pojava za mlade Srbe koji su putovali u potrazi za obrazovanjem; pisac i istoričar Jovan Rajić putovao je pešice od Mađarske do Rusije, na udaljenosti od 1.300 km. Obradović i Nikola krenuli su putem uz reku Begej dok nisu stigli do manastira u Hopovu pred kraj jula 1757. godine.

Obradović se zamonašio u manastiru 17. februara 1757. godine i bio je veoma srećan. Nije više radio u prodavnici; mogao je sve svoje vreme da posveti čitanju, a pošto je biblioteka bila prepuna svetih knjiga, našao se u okruženju koje je tražio. Njegova strast prema životima svetaca i želja da i sam postane svetac u ovo vreme dostigli su vrhunac. Što je duže bio tamo, njegova težnja je postepeno slabila. Prelepo, prijatno okruženje manastira veoma se razlikovalo od pustinja koje je Obradović priželjkivao.

Posle više od tri godine u Hopovu, Obradović je napustio manastir. 2. novembra 1760. godine i otišao u Zagreb. 2. novembra 1760. godine napustio je manastir Hopovo, prema Hilandaru, Svetoj Gori, a u srpsko područje unutrašnje Dalmacije stigao je u proleće 1761. godine i bio je toplo primljen; Srpski sveštenici iz kninskog okruga ponudili su mu učiteljsko mesto u Golubiću. Obradovićev život u ovom dalmatinskom selu bio je idiličan.

Iz Dalmacije je otišao u Crnu Goru gde je proveo nekoliko meseci živeći u manastiru Podmaine tokom posete Boki Kotorskoj 1764. godine, zatim Albaniji, Grčkoj, Carigradu i Maloj Aziji; etapu po etapu, uvek zarađujući za život kao privatni učitelj, Obradović je posetio sve ove zemlje (posebno Grčku koja je bila najnaprednija). Prošlo je deset godina (1761–1771) otkako je započeo svoja putovanja. Smatra se da je bio mason.

Obradović je dao najznačajniji doprinos obrazovanju svog naroda u posvećenoj upotrebi srpskog narodnog jezika. Tokom njegovog života, Srbi su bili podeljeni u tri jezičke kategorije: nekoliko obrazovanih ljudi koji su govorili i pisali na ruskom crkvenoslovenskom (jezik prestiža), drugi obrazovani ljudi koji su govorili i pisali na slovenskom srpskom (hibrid ruskocrkvenoslovenskog, starog crkvenoslovenskog, ruskog i lokalno srpskog narodnog jezika) i mase, uglavnom nepismene, koje su govorile lokalni srpski narodni jezik.

Njegova najpoznatija dela sastojala su se uglavnom od prevoda, od kojih su najpoznatiji prevodi nekih Ezopovih basni iz 1788. godine. Obradović je svakoj od basni priložio odgovarajuća moralna uputstva, kao i srpske narodne poslovice i narodne izraze koji pomažu čitaocu da se poveže sa porukom svake basne. Cilj mu je bio da pomogne srpskoj javnosti da shvati potrebu za značajnim kulturnim napretkom.

Umro je 7. aprila 1811. godine u Beogradu. Do danas se Obradović smatra prvakom srpske kulture i dalje cenjena i veoma proslavljena ličnost srpske istorije književnosti.