- 1 Preduvedomlenije
- 2 Prečestnjejši gospodine! Ljubimejši i draženi moj!
- 3 Ljubimi moj!
- 4 Dražajši gospodine moj!
- 5 Ljubimi moj!
- 6 Dražajši ljubimi moj!
- 7 Dražajši ljubimi moj!
- 8 Preljubimi i dražajši gospodine!
- 9 Ljubimi predragi moj!
- 10 Ljubimejši i dražajši moj!
- 11 Dražajši serdačni druže!
- 12 Ljubimi predragi druže!
- 13 Ljubimejši moj!
Život i priključenija (knjiga 1) je autobiografski roman koji je napisao Dositej Obradović. Pročitajte originalno kompletno delo onlajn! Drugi deo, izdat 1788., sastavljen je od dvanaest pisama u kojima izveštava o svojim poduhvatima, životu i putovanjima.
Analiza dela Život i priključenija (2. deo) >>
Preduvedomlenije
Bas[a]na da sam hoteo više prevoditi, našao bi[h] tri i četiri krat jošt toliko ili i veće čislo. No ja, izabravši samo one koje su meni najugodnije bile, proče sam drugima ostavio da s vremenom prevode i izdaju. Nameravajući obače da ovi tom bude najmanje od 25 ili 30 tabaka, za ispuniti ovo čislo pridodaću ovde neka od moji[h] pis[a]ma koja se kasaju do moji[h] priključenija. Različni od naše nacije i usmeno i pismeno pouštavali su me da preduzmem opet ovu materiju i, na moje izvinovljenije da bih ja rad što bolje i poleznije izdati, jedan moj ljubezni prijatelj zaprosio me da mu u našem vzaimnom pisma sootvetstvovaniju naznačujem što znanja dostojnije od mojih događaja, koje ja od nekoliko vremena i ispolnjavam. Imajući, dakle, kopije pri sebi i hoteći, kako sam poviše rekao, da mi ova knjiga veća bude, radi dve pričine naumio sam priložiti ovde neka od ovih moji[h] pisama. Prvo, za ispuniti od časti volju svima onima koji su to isto zaktevali, a drugo, koje je meni najvažnije i srcu mojemu poželatelnejše i dražajše, za predati večnomu vospominaniju potomkov naših imena moji[h] ljubimejši[h] prijatelja i blagodetelja koje je preblagi božji promisal za oruđa svoja upotrebio i meni u mojim stranstvovanijam i pretprijatijam črez njih pomogao.
Prirodna je duši čelovečeskoj blagodarnost kako god telu dihanije; i ovo se odovud poznaje. Kad god mi čitamo istorije neki[h] veliki[h] i blaženi[h] lica, koji nam se čisto čine da ni za što drugo nisu na ovi svet poslati bili, rodili se i poživili, razve na veliko dobro, sladost, radost i blagodejanije svoga vremena ljudi, ako su oni i na [h]iljade godina pre nas živili, i mi i[h] ne poznajemo razve samo po imenu, a one kojima su oni dobro činili, ni po imenu, ništa manje oni su nami mili i dragi baš kako da smo mi u nji[h]ovo vreme živili i kao da su nami sva ona dobra učinili koja su oni, sam bog zna kome i kome, sotvorili i pokazali. Mi čuvstvujemo radost pominjući imena nji[h]ova; uslaždavamo se i ne možemo se nasititi gledajući izobraženija nji[h]ova; čini nam se kao da su do juče na zemlji bili i žao nam je što nisu i danas među nami. Ako je car ko od nji[h] bio, uzdiše za njim u prsima našima srce naše – zašto takovi car da nas ostavi! I da ne carstvuje vo veki na zemlji! Otkud se ova čuvstvovanija rađaju razve iz samim bogom u slovesnu dušu ulivene blagodarnosti. A kad su nami tuđi blagodetelji tako prijatni i dragi, koliko većma moraju nam biti naši? I, zato, s tim nami ništa nije zadovljesotvoreno ni pomoženo da i[h] mi sami poznajemo, pominjemo i ljubimo; to je nami vesma malo; nego [h]oćemo, ako je ikako moguće, da i[h] sav svet pozna, spominje i ljubi. I, budući da smo mi malovremeni na zemlji i ne možemo i[h] ovde do veka spominjati, zato predajemo nji[h]ova slatka i prečestna imena, prvo bogu, koji je sam kadar pravu dobrotu po dostojnosti vozmezditi i naplatiti, da im on učini ono nagraždenije koje bi mi radi, a ne možemo; a, potom, i buduštim rodovom da i[h] oni namesto nas spominju, da i[h] ljube, da im blagodare, i imena nji[h]ova od zaboravljenja da čuvaju i da i[h] slave.
Ovo na rasuždenije čuvstvitelnim i čelovekoljubnim srcam dajući, uzdam se da i oni isti koji toliko ne mare za moja priključenija, smatrajući na pričinu koja me k tome ubeždava, neće za bezmestno suditi što ću jošte na nekoliko tabaka o sebi pisati, ne mogući na drugi način sveštenejšu blagodarnosti moje dužnost pokazati i ispolniti. A pri tome, oni i onakovi za kakove ja pišem neće vsuje, čitajući ovo, trud sebi zadati, ibo moj vsegdašnji u opisanijam mojim konac, to jest polzu, gdigdi i uveseljenije čitatelja, neću ja ni ovde nimalo ispred očiju smetnuti.
Prečestnjejši gospodine! Ljubimejši i draženi moj!
Vi iziskujete od mene takovu vešt, da ništa na ovom svetu meni ne može biti ni radosnije ni draže koliko to što vi želite, ne samo vami nego, kad bi moguće bilo, svim zemnago našega kruga sadašnjim i buduštim žiteljem soopštiti i pripodati. Ibo, zaktevajući vi od mene opisanije znamenitiji[h] moji[h] priključenija, črez to dajete mi povod da vam opišem i izobrazim krasnejša moralna svojstva dobrodetelni[h] oni[h] naroda koje sam poznao ljudi. A šta utešitelnije i čuvstvitelnim srcam može biti slađe i celomu čelovečeskomu rodu čestnije i slavnije koliko poznati da sveta nebesna dobrodetelj po svemu licu zemnomu u svim plemenam i jezikom ima svoje altare i svoje verne, u krasotu svoju zaljubljene, poklonike i služitelje? Šta je sposobnije za vozbuditi u čelovečeskim srcam ljubov k blagim naravom, k dobroti i k čelovekoljubiju, razve dejstvitelno moći njih uveriti da pravedni i dobri ljudi i ovde na zemlji blagopolučni su i pri polasku s ovoga sveta spokojni i da će črez svu beskonečnu večnost ščastlivi biti i često mnogi od nji[h], ako su i prostoga sostojanija i seljani, večnoj pameti i vospominaniju predaju se i slave. Iz ovoga, dakle, ljubimi moj, možete lasno poznati s kolikom radostiju ja ću vaše zaktevanje udovoljstvovati, i namesto što bi vi meni za to, kako vi velite, obvezani bili, ja se vami za takovo meni rado naloženije obvezan i blagodaran priznajem i ispovedam.
Želja k učeniju bila je načalni uzrok da sam ja svu volju izgubio u onom sremskom raju, to jest u Fruškoj Gori, u [H]opovu, duže prebivati. Čitajući Zlatoustove besede na dejanija i na apostola Pavla poslanija, čudna nekakova čuvstvovanija vozbuždavala su se i rađala u moj em mladom srcu. Zlatousti (mislio sam u sebi) da se nije učio, on, ako bi [h]iljadu godina dejanija i poslanija apostolska čitao, on ovako prekrasno i slatko sverh nji[h] ne bi umeo besediti. Koliki su drugi beščisleni to isto čitali i naizust znali, no o tom tako i toliko govoriti nisu znali ni mogli, razve samo oni koji su se u Atini ili u Aleksandriji učili. Otada, ne samo na javi, no i na snu, ništa mi već nije bilo u umu i na srcu razve velike biblioteke, akademije, škole, učitelji, gdi različne nauke predaju i trudoljubivi, pčelam podobni, med mudrosti sobirajušti učenici. No svu ovu moju goreću želju moja srdečna, prava sinovnja, k onoj čistoj i dobronaravnoj mojega blagodetelja Teodora Milutinoviča duši, ljubav obuzdavala je na neki način i udručavala. On bi mi često, poznajući moje userdije ko učeniju, uzdišući govorio da žali što ja moju mladost tu vsuje tratim. A meni bi se grozilo i samoj misli k srcu mojemu vhod dopustiti, takova dobra i blaga človeka za života ostaviti i nikada ga k tomu ne viditi; a po njegovom prestavljeniju već ništa ti tu ne ostade što bi me zadržavalo i ustavljalo.
U isto vreme sluči se da jedan manastirski đak, imenem Atanasije, nameri poći u svoj rod, u Horvatsku. No, znajući da njegov stric Dionisije, koji ga je tu doveo bio da ga pokaluđeri, ne bi ga za glavu pustio, zato on naumi i bez „ostaj, zbogom!“ doma poći. I budući da je sa mnom lepo živio, kaže mi što je namislio. To ti ja jedva dočekam, otkrijem mu s podobnom poverenostiju moju želju da bi[h] i sam rad kud dalje poći i u koje mu drago mesto gdi se mladi ljudi uče doći, al’ ne znajući ni na koju stranu puta, zamolim ga da me povede s sobom do Horvatske, a odande, što bog da. „Zašto ne bi[h],“ odgovori on, „u društvu se mnogo lepše putuje nego samim.
Dam mu nešto novaca te ode u Irig i kupi mi dolamu plavetnu i čakšire i crvene [h]ajdučke opanke, pak sutradan rano, nimalo ne oklevajući, ‘ajde s njim zajedno preko rakovačke planine. Spustimo se k Rakovcu, no stranputicom naokolo, jer sam ja tu poznat bio, pak ti sve izmeđˊ Fruške Gore i Dunava put Zelengrada. Udarimo na Osek, pređemo u Slavoniju i, idući k Pakr[a]cu, u jednom selu sluči nam se nešto čem se nismo nadali.
Čujemo u jednoj avliji pesne i razgovor množestva ljudi. „Znaš li što je“, reče mi Atanasije, „i tako sam žedan; uđimo u avliju za iskati vode i viditi šta se tu čini“. Uljezemo. Kad – ali tu svadba i veselje. Na naše iskanje vode mati ženihova reče nam: „Dragi putnici, ovde se danas ne pije voda nego vino; i ako [h]oćete, ‘odite unutra.“ Uljezemo. A kad svatovom kažemo da smo poizdaleka, „Hee, srića,“ vikne kum, „kad na ovako veselje iz daleka gosti dolaze!“ Reče nam sesti, jesti, piti i veseliti se. Zapitaju nas kako je u Sremu žito rodilo, kako vinogradi i pročaja. I, tako, razgovaramo se lepo i ljudski, slušajući muziku i gledajući veselu mladež gdi igra. Kad, eto ti odnekuda jedne velike đačine, koji baš sprama mene sedne; poposluša nekoliko naš razgovor, pak onda okrene reč k meni, govoreći: „Po tvom izgovoru čini mi se da si ti šizmatik.“ „Nisam ja šizmatik“, odgovorim mu ja slobodno, „nego pravoslavni hristjanin“ i bolji od njega, ako je rad znati. Počnemo nama[h] po običaju dišput o načalstvu papinom i o starešinstvu crkve grečeske i rimske. O ovom poslu ja sam već čitao bio nekoga Maksima Peloponisiotskoga knjigu na vlaškom jeziku i znao sam je kao naizust, i mogao sam se o tom dišputati da se zemva poda mnom trese. Đak se nađe u velikom sijasetu sa mnom, pak počne u svoje govorenje latinski mešati, (od koga sam ja onda kao i proči svatovi čist bio) i uza svaku reč „probo majorem, nego minorem“ viče. Kum, stari svat i proči sosedatelji, svi rimske cerkve sinovi, ništa manje mene počnu svi jedinoglasno pohvaljivati, govoreći da što god ja besedim, to razumedu; a svome se đaku začnu rugati, koji zove u pomoć nekakve majore i minore, a tu reč nije ni za majore ni za kapetane, nego za Hrista, za Petra, papu i patrijar[h]e. To onoga tako ogorči da počne pretiti da će me činiti poslati vezana u Požegu. Jedva to izrekne, kad ti svi skoče na njega, gore žene nego ljudi, (zašto su svi prestali bili od igre i muzike i slušali naš dišput), nitko i ništo naričući ga. „Kad se ti budeš ženio“, reku mu, „na tvom veselju putnike i goste veži, a ne u našoj kući i o našem veselju! I tako ti ga isteraju iz kuće i avlije, a meni reku da se ja nimalo ne bojim. I preduzmemo opet mirno i lepo razgovarati se kao i pre. Bilo je već pred noć i oni dobri ljudi ne puste nas taj dan od sebe. Tu, dakle, prenoćimo i sutradan počaste nas i, kako da smo im srodni, ljubeći se i grleći s nama ljubezno otpuste nas.
Ovako smo lepo dočekivati bivali ne samo u vreme svadbe, niti na jednom mestu, no svuda prelazeći preko Slavonije i Horvatske. Svuda se oni dobri ljudi raduju viditi koga iz daleka da istim jezikom besedi. Ko god ima dovoljno hleba u domu, raduje se da mu ko na ručak i večeru dođe. Stranoljubije njima je prirodno svojstvo i ništa i[h] tako ne razdeljuje i ne očuždava koliko crkve, grečeska i latinska! Crkva, koja bi dužna bila njih većma prisvojavati i u ljubovi i dobroti srjedinjavati! Ne bi li, dakle, bila krajnje polze vešt dobrim. ljudma svrh ovoga otvoriti oči? I kazati im da oni mogu biti i jedne i druge crkve i ništa manje kumiti se, prijateljiti, počitavati i ljubiti?
Iz Slavonije pređemo u Horvatsku, i nedaleko od Garevice dođemo k domu i bratiji mojega druga, gdi njega sve srodstvo njegovo, braća, sestre i snaje, tako veselo dočekaju kao da je iz nekakova ropstva utekao. Ovo je ujesen bilo. U to vreme vođaše se Sedmoletna vojna među domom austrijskim, Prusijom i Rosijom. Braća Atanasijeva, čujući moje namerenije da bi[h] rad u Rusiju preći nauke radi, dadu mi sovet da s kojim regementkapelanom pređem u Germaniju; i, budući da se tu na[h]odi množestvo u rosijskoj službi Serbalja oficira, lako će se koji mene primiti i otpraviti me kuda. želim. Sade, za naći takova regementskapelana, sudi se za nuždno u Zagreb poći i tu čekati, zašto tuda horvatske regemente prolaze. Udrže me oni ljubezni ljudi dvanaest dana i nipošto ne dadu poći; jedva se rastanemo, kao da smo mislili do veka živiti skupa.
Moj Atanasije pođe da me otprati do Petrinje i dođe do Zagreba sa mnom, gdi u predgradiju pri jednom kupcu uzmem jednu sobu na mesec. Kaže nam domaćin uveče, kad čuje moje namerenije, da u gradu ima biskupa vlaškoga koleđijum i da, čekajući ja priliku za poći u armiju, mogao bi[h], međutim, onde početi dijački (ovako zovu latinski) učiti se. Ovo mi predloženije milo bude i pođem sutradan s Atanasijem viditi kakav je to tu našega episkopa kolegijum (zašto nas zovu Vla[h]e).
Dođemo tu. Odvedu nas pred načalnika koji nas učtivo dočeka i kaže meni, čujući da bi se ja rad učiti, da će on taj dan pisati za me episkopu i da se uzda ishodatajstvovati mi da mogu pri njima imati kvartir i prepitanije. Poljubim mu ja ruku i zafalim na takovom obeštaniju. „No, valja da znaš, moj sinko“, reče mi on, „da, ako [h]oćeš, možeš ovde i nekoliko godina sve potrebno soderžanije imati i učiti se, ali valja da budeš unijat kako što smo i mi.“ „A zar ste vi unijati?“ – rečem mu ja uplašen. „Jesmo,“ odgovori, „i da to nismo, mi ne samo ne bi[smo] kolegijum naš ovde imali, no ne bi nam dali ni prebivati.“ „Kad je tako“, rečem mu ja, „vi o meni ništa ne pišite episkopu, jer ja unijat neću biti da bi[h] znao nikad ništa ne naučiti.“ Vidi on da sam se ja prepao i tihim reče nam rečma: „Ta ne bojte se, ljudi, nećemo mi vas silom, pounijatiti. Ostanite, barem, te ručajte s nami, pak onda idite zbogom kud [h]oćete.“ Oprostimo se mi i iziđemo iz njegove sobe. Reče on nešto latinski drugim decama, noja iziđu za nama i ljubezno nas mole da ostanemo obedovati s njima. „Vreme je ručku“, vele nam, „ne idite gladni od nas.“ Al’ meni nije do ručka, jer mi kolena poda mnom drkću. Ne pamtim kako smo se ispričali; to znam da iziđemo, pak bež’ iz grada.
I sad kad pomislim oni slučaj, užasavam se kakva je užasna vešt predrasuždenije! Oni isti mladići, moji vršnjaci, koje sam malo pre s ne-iskazanom radostiju gledao, kolik’ da su mi mila braća i srodnici, kako čujem da su unijati, učine mi se drugojači i strašni neprijatelji koji pogibel moju žele i ištu. Preblagi i večni bože, kako i otkud to u ljudma biva da ista ljubov tvoja slatka i večna, koja bi im morala služiti za sojuz sveštenejšega srodstva, vernejšega društva i serdečnejše preslatke ljubovi, ta ista ljubov tvoja, koju ljudi krivo razumevaući i zloupotrebljavajući, služi im na razdeljenije i ljutu mrzost?
Izvinite, ljubimi moj, dolgotu pisma, no s onim, koga srce naše ljubi i duša naša počituje, ni usmeni ni pismeni razgovor nikada nije dugačak; vsegda je kratak.
U Šklovu,
1788.
Ljubimi moj!
Verni moj drug Atanasije prebude sa mnom u Zagrebu šest dana i, videći me nameštena pri dobrim ljudma, sedmi dan otpratim ga do preko Save i tu se s mnogim suzama rastanemo. U domu kvartira mojega na[h]ođaše se jedan đak, brat doma gospođe, imenem Antun. Ovi pri jezuitam slušaše filosofiju i kad god ne bi imao svoga dela, vsegda bi zajedno bili. On mi pokloni svoju gramatiku (čitati sam mogao latinski) i zada mi prvu milu lekciju „haec musa“. Gramatike se tu štampaju s izjašnjenijem dijalekta horvatskoga; to mi je pomagalo. No sudite kolika je radost moja bila kad nađem u latinskom jeziku veliko podobije s vlaškim, koji je meni iz detinjstva u Banatu kako i naš serpski poznat bio! Tu mi se sva zima ne učini duža nego jedan dan. Antun, koji me vesma ljubljaše, predavaše mi s velikom radostiju osam časti slova, davaše mi sverh nji[h] okupacije i tolkovaše mi neke istorijice.
Prvi dan marta meseca dođe u isti dom gdi sam ja, na kvartir, jedan od naših sveštenika iz Horvatske i u razgovoru kaže mi da je došao kupovati nužne stvari za put u armiju, kud misli po voskreseniju poći. A kad od mene čuje šta ja tu čekam, vozraduje se vesma i „bog nas je ovde sastavio“ reče. „Ja sam se“, kaže mi, „starao gdi ću đaka naći koji dobro ume čitati i pri cerkovnom pravilu i službi pomagati“: Ja mu se obeštam da ću ga za godinu dana verno služiti. A on meni – da će mi dati pedeset forinti i, ako prilike ne nađe bolje, o svom trošku da će me otpraviti iz armije u Rusiju. „Ako si što ovde dužan, a ne možeš isplatiti, do 5 ili 10 for[i]nti, ja ću ti dati i za to ćeš mi pomagati ovi veliki post u crkvi do voskresenija, a potom počeće se vreme naše godine“: Blagodarim mu i da imam čim platiti – kažem. Reče mi da ga pođem u tom i tom domu u Petrinji čekati i da će on tu prekosutra biti.
Moj ljubezni Antun otprati me u sestre svoje kolesi do Turova Polja. Tu se zagrlimo i izljubimo i on mi dade svoga poznanog čoveka koji me dovede u Petrinju. Pri rečenom svešteniku prebudem do Uskrsa. Ovi nameravaše po prazniku poći i od episkopa patentu na to uzeti; kad na svetli ftornik dođe nam neveseo glas da je drugi sveštenik episkopu Grešliki nekoliko dukata više dao, nego lije moj obeštao bio, i patentu već uzeo. Kažu nam k tomu da oni sveštenik vodi za đaka svoga sinovca. Taj isti dan prigodi mi se i drugi slučaj koji me zdravo uplaši.
U cerkvi smo na liturgiji, kad eto ti uleze mlad momak. Podiđu me mravi; mislim u sebi, ko bi drugi baš onde na obrazu imao Gavre iz Vukovara, vladike Partenija đaka, veliki mladež? Rad bi[h] ili da je ko drugi, pak na čast mu mladež, ili, ako je on, da me kako ne pozna. Kako se služba svrši, a on ti uprav k meni, koji mu se kao stidljiva nevesta i nevešt načinjah. Zovne me napolje da me nešto pita. Odemo nasamo pod jedan [h]rast. „Zaludu se ti poklapaš“, reče mi, „ja tebe poznajem kako god i ti mene; al’ se ti nimalo mene ne boj; zar si ti zaboravio da smo se mi svagda dobro pazili? Dobro si učinio što si od kaluđera utekao; baš kao da si mene pitao! Ti znaš da ko ne bi rad svađati se dok je god živ, onde mu nije mesta. Nego, kaži mi, kud sad misliš?“ Javim mu ja u kakvoj sam nadeždi bio i koja je već sasvim iščeznula. „‘Ajde sa mnom“, reče mi, „u Beč. Ja tamo idem gdi službu iskati, jer bi[h] rad nemecki dobro naučiti.“ „Kad sam pošao, moram kudgod ići; ‘ajde kud ti drago!“ – otveštam ja. Veli mi da je čuo da će Danil, plaški episkop, poći u Beč; da je on njemu dobro poznat i da bi s njim do Beča mogli doći; te ti mi sutradan put Plaškoga.
Kad tu dođemo, nađemo episkopa koji nas primi ljubezno i prinudi ostati pri njemu dva-tri dni. Ovaj blaženi božiji človek! Kao da ga sami bog na to uputi da mi dâ sovet koji će blagopolučije celoga života mojega pričiniti. Predstavi mi da je mučna stvar tako daleki preduzimati put bez dovoljno troška. „Za Gavrila je lakše. On nekoliko i nemački zna, a službu ‘oće; to lasno može naći gdi mu drago. A za tebe“, veli mi, „najbolje bi bilo da gdi školu držiš; za dve ili tri godine možeš steći koju stotinu forintâ, pak onda reci – idem u Rusiju.“ Ovi sovet smili mi se sasvim. „Gdi bi[h] našao takovo mesto gdi bi potrebu od mene imao ko?“ – zapitam ga. „Nigde tako kao u Dalmaciji“, odgovori mi; iz različnih mesta ondešnji sveštenici molili su me, i često ,mi pišu, da im kog magistra pošaljem. I čini mi se“, priloži, „da ćeš u manastiru Komogovini naći jednoga sveštenika otuda s kojim možeš tamo poći. I samo ime Dalmacija poljubi mi se, aki bi prečuvstvovao u srcu da ću tu nekoliko veseli[h] i spokojni[h] provesti godina. Dođem s Gavrom do Komogovine, i tu se rastanemo. On ode put Beča, a ja, ne našavši tu više pomenutoga sveštenika, pokažu mi veliki drum preko Velebita, pođem i sam pokraj Svetoga Mikule, preko planine, put Like i Krbave. Proleće, krasota vreme! Sve pevajući da se gore i doline razležu! Jošt da nisam se gdigdi pastirski[h] pasa plašio, činilo bi mi se kao da na Pigasu, Velerofontovu konju, jašem.
Peti dan pređem Vučjak planinu i siđem u Krupu manastir i tu se ustavim dan-dva, za otpočinuti i raspitati za kakovo mesto gdi magistra trebuju. Tu mi kažu za tolika mesta; da nas je desetoro bilo, svi bi mogli namešteni biti. No, iguman Teodosije, budući osobiti prijatelj protopope Joana Novakovića u Kninskom Polju i njegovoga komšije popa Marka Bjedova s Pađena, pošlje me k njima. Ovi me dobri sveštenici jedva dočekaju i pri cerkvi Svetoga Georgija, baš pred gradom Kninem, u domu cerkovnom stanem učite decu.
Grečeske cerkve narod u venecijanskoj Dalmaciji, ne imajući episkopa, oni od mirski[h] sveštenika koji su poznati za svoje česno vladanje, za dobrodetelj i za prirodni zdravi razum, tu su ne samo u svojim parohijam, no i u celoj provinciji kako god patrijarsi i episkopi. Takovi su bili u vreme mojeg onde prebivanja Joan Novaković kninopoljski, Avram Simić kosovski Krička derniški. Njima soveršeno priličestvuje ono slovo apostola Pavla da ko god dobro upravlja domom i familijom svojom, taj će i s cerkoviju, to jest s cerkovnim opštestvom blagorazumno upravljati. Bez nauke, jer je nisu imali gdi polučiti, ali (to što je važno i veliko u životu) ne samo bez nikakove zlobe no i sa svakim naravnim čestnim svojstvom ukrašeni. A ovo je prekrasna mudrost! Prirodni razum s čistom ljuboviju k pravdi i k česnosti sojedinjen! Oni su mene nazivali svojim mladim učiteljem zato što sam ja nji[h]ovu dečicu obučavao čitati, pisati, nekima sam predavao i tolkovao katihisis kako sam mogao; boljeg od mene tu nije bilo, zato sam ja morao najbolji biti. Ali sam ja (i ne misleći tada o tom) od njih isti[h], a navlastito od Novakovića, s kojim sam u komšiluku živio i sve praznične dne u njegovom društvu bio i provodio, najnužnije i najlepše u životu lekcije primao, to jest lekcije nepritvornosti, čistoserdečnosti, ljubeznosti i blagonaravija. Kakovo blaženstvo i raj na zemlji s onakovim svetim i dobrim ljudma živiti! Ono su pravi sveci, a niti znadu niti misle da su.
Što ću jošte o njima reći, svakom će milo biti čuti. Ovi[h] sveštenika, ne samo familije njihove, no i parohijalni narod, svi su to trudoljubivi, dobri, pravdoljubivi i pošteni ljudi. Pri opredeljenoj plaći, što mi je svak za svoje dete na mesec davao, po nji[h]ovom ustanovljeniju i običaju, kad bi ko doveo svoje dete, doneo bi mi dve meričice i dve oke masla i jedan veliki sirac. No, moj ljubezni protopop Novaković, pop Marko Bedov, Trifun Sinobad, Simo Stevanović iz grada (krome drugih mnogih koji bi me radosno dočekali) nikada ne bi mi dali na mojem kvartiru zalogaj hleba izesti. Baš kao da su me pod arendu uzeli bili i kad bi[h] kod jednoga ručao, morao bi[h] kod drugoga večerati, niti je meni nadežda izbavljenija dozvoljena bila. Da sam i ja za nji[hovu decu trudio, ovo je meni nešto od prirode; kako za sebe što dobro rad sam naučiti, tako i što znam drugima predavati. Tri godine po pogodbi mojej, provedem s onim božjim ljudma tri mile godine koje vsegda s uslaždenijem srca spominjem i koje sam za osnovanije svemu sledujućemu mojemu življenju položio; zašto sam u njima ne samo opitom poznao i naučio, nego i u jestestvo sebi pretvorio kako čovek u niskom sostojaniju može s malim zadovoljan, dobar i blagopolučan biti. I kad sam god na nekoliko godina potom premudroga Fenelona u njegovom Telemahu opisanije blaženoga seoskog života čitao, vsegda mi je srce igralo od radosti, misleći, ovako su moj Novaković, ovako Simić, ovako Krička živili! I meni ovako daj, bože, provesti život!
Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetski[h] cekina. Čujem da u Atonskoj Gori na glasu Evgenije učitelj predaje na jelinskom jeziku nauke. [H]ajde tamo, pomislim, novci su ovo! Pođem morem u Boku od Kotora, da tu nađem korabalj za Greciju, no u tom se mestu razbolim od groznice. Nameri se na me neki iguman iz Svete Petke iz Maina. Kaže mi on da je bedna stvar za grozničava moreplavanije, kako i jest; pozove me k sebi i naloži mi da za moje prepitanije, kad bi me groznica puštala, četvoroj deci lekcije dajem.
Episkopi černogorski, stari Sava i Vasilije, imali su i u Mainam svoje domove, vinograde i masline i malo podalje na Stanjevići svoj manastir i dvorove; i tako bi često s njima bivali. Tresavica, kako mi uzjaše za vrat, nipošto celu jesen i zimu neće da me se prođe, no svaki treći dan eto ti nje. O prazniku voskresenija na Stanjevići služim kako dijakon s vladikom Vasilijem i s mnogim drugima liturgiju. Ne imajući na taki slavni praznik nigde nikoga da zapopi, „[h]oćeš da te zapopim,“ reče mi, „barem da znaš da si u Černoj Gori bio?“ „Što vam drago“, odgovorim ja, „meni je svejedno ta sad, ta posle. Jedva to izrečem, on učini znak staromu arhidijakonu Stefanu, a ovi ti sa mnom: „Poveli!“
Nemoć moja vesma me raslabi i prinudi vozvratiti se u Dalmaciju. Užasne se moj ljubimi Novaković kad me vidi tako slaba i preobražena; i imajući u svojoj parohiji nekoga dobroga sveštenika Leontija iz Fruške Gore za magistra, sovetuje mene da se namestim u lepom mestu pri zdravoj i celiteljnoj vodi u bližnjemu selu Golubiću. Ovde se pogodim za dve godine učiti decu i za mesec dana soveršeno ozdravim.
U trećem mesecu ftore godine, budući ovo mesto blizu Bosne, okuže se neke kuće u Golubiću; onda ti, kud koji može, beži, i ja pređem u Kosovo, gdi prebudem u domu popa Avrama Simića jedan mesec. Ovi imađaše besede Zlatoustoga na dejanija apostolska; tu i[h] stanem opet s prilježanijem čitati i neka mesta, koja bi mi najugodnija bila, prepisivati. Njegova najstarija kći Jelena zamoli me da joj što iz te knjige prosto srpski napišem. Tada ja sve ono, što sam već bio za se prepisao, prevedem na prosto i za učiniti da onoj prekrasnoj devici čitanje toga bude prijatnije, raspoložim to na glave, počinjući svaku po azbuki. Ona je to tako rado čitala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva-tri tabaka imala. To su drugi s velikom molbom od nje prosili i prepisivali; i tako se raznese i rasplodi po svoj Dalmaciji pod imenom Dositeove Bukvice. Ovo je prvi povod i uzrok da se u meni velika želja začne i rodi da mi samo dotle bog daruje život dok što srpski na štampu izdam i prekrasnim kćerma i sinovom roda mojega soopštim. Milostivi bog ispolnio je želanije moje s lihvoju, spodobivši me za ovo pretprijatije ljubov i pohvalu izbranejših nacije naše, od kojih ste i vi, dražajši moj, zaslužiti.
Oni ljudi tako su mi dobri i mili bili da od toliko godina i danas srce mi za njima tuži kao da sam se s njima juče rastao. Ljubov k nauci morala je u meni silna biti kad me je od njih otrgnuti mogla. Bez sumnjenija, ovo slatko i blagorodno svojstvo, tako neodložno i prirodno srcu i duši našej, ljubov, mora za nešto večno opredeljeno biti, jer bi počti zaludu bilo kad bi samo za tako skoro iščezajeme predmete bitije svoje polučilo. Iz Kosova pređem u manastir Dragović, gdi sam dva cela meseca nekoga popa Lazu čekao da s njim u Primorje dođem, zašto, kako sam rekao, budući u neki mesti kužni mor, sâm nisam smeo putovati; a ovi sveštenik držao je jednu parohiju dan [h]oda dugu, gdi kuća, gdi dve, a gdi pet poizmešate među rimske cerkve ljudma. On pođe u veliki post svoje ljude ispovedati i pričestiti. Mlad sveštenik kao i ja, dakle, zajedno ispovedamo. No, one dobrote ljudi niti je gdi čuti na svetu ni viditi! Dođe sa strahom da se ispoveda, a nikakva zla u životu nije ni pomislio; nejma ti ništa kazati razve da je kad u sredu i petak jeo (za hiljadu glava ne bi ko pogodio da mu se ne kaže) – raka! Ništa drugo. Ili pasulja sa zejtinom, zašto u Primorju zejtina izobilije. Ako li je ko na zlu vremenu nestašne jariće saterivajući opsovao, taj ti je među njima najveći grešnik. Među ovakovi sveti grešnici provedem veliki post i praznujem voskresenije. Po prazniku otprati me pop Lazo do grada Trogira, koji je tu blizu. Odavde pređem u Split i tu se ukrcam u jednu mesalonitsku tartanu, za Korf.
u Šklovu, 1788.
S.S. Ovo je šesti mesec kako se čeka ovde tipografčik; po svoj prilici, neće održati reč. Zato nameravam poći u Liflandiju gdi ću se na dobram gospodina generala Zoriča mesec dana baviti. Odatle ćete od mene sledujuće primiti pismo.
Dražajši gospodine moj!
U tartani, s kojom pođem put Korfa, bilo je oko dvadeset korabljenika, svi Greci do jednoga, a ja grečeski nigde ništa; rasudite kako mi je moralo biti. A kako svi saznadu da ja nji[h]ova ne razumem jezika, svima dođe veća želja da sa mnom govore. Dobro za me što sam pri Kninu nekoliko [i]talijanski naučio bio; ovo mi je lasno bilo za veliko podobije ovoga jezika s vlaškim, te sam se mogao s kapetanom korablja i s nekima od korabljenikov razgovarati; a bez toga sâm ne znam što bi[h] činio. Slušao bi[h] s velikim vnimanijem ne bi[h] li najmanje što razumeo. Nigde ništa! Nikad doveka, pomislim u sebi, ne nauči[h] ja ovog jezika. Što je sitno – sitno preko svake mere i razloga. Prosiplju im se reči iz usta kako sušte proso; niti se mogah dovoljno načuditi kako se oni mogu među sobom razumevati. No, što bog dâ, rečem, utešavajući sebe; dok ovo novčića imam, gledaću ne bi li se što naučiti moglo, a kad nji[h] nestane, a ja ću opet u Dalmaciju.
Lepo vreme, vesma pospešan vetar; i tako treći dan dođemo u pristanište grada Korfa. Platim kapetanu za prevoz, a on zovne čoveka s barkom, kojemu namesto dve gazete što bi me na breg izneo, dam mu dvadeset s ugovorom da se postara naći mi kvartir gdi se [i]talijanski govori. Ovaj uzme novce, izveze me na breg, izbaci za mnom moju torbu, pak otide svojim putem. Zovem ja! Molim! On ništa; valjada je bio sasvim gluv. Ostanem na bregu predgradija, koje sam potom saznao da se Mandoć zove, obzirući se na desno i na levo i ne znajući ni kud ću ni što ću. Sat po podne, sunce pripeklo, niti daje tu više stojati. Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i lepa cerkov. Vidim vrata avlije otvorena; uđem i sednem pred crkvom pod toronj u ljupkom [h]ladu s namerenijem čekati tu dok se pospusti sunce i dan porashladi. Ovde, zamišljen i zabrinut od moreplavanija koje mi je prvi red tako dugačko bilo, zabunjen i čisto kao pijan, i ne pada mi na um da nisam ručao; sedeći, naslonim se na zid i zadremam. Iza sna čujem šaptanje. Otvorim oči. Negder mi sad kaže, ko zna, šta ugledam. Množestvo neopisane krasote devojaka i među njima gdikoja kaluđerica, poizređale se po pendžeri. Što će ovo sad biti od mene, ko boga veruje, pomislim; no što sam ja kriv, kad je avlija otvorena. U taj ma[h] uljeze u avliju i pristupi k meni s dugačkom, belom kao sneg, bradom sveštenik, koji, kad vidi da ja grečeski ništa ne razumem, stane besediti [i]talijanski i na pitanje kaže mi da je to manastir kaluđerica gdi se kćeri gospode Korfa uče i vospitavaju. Otvori cerkov; tu se poklonim i celujem predivno izobražene ikone. Kad, eto ti prečestna vida starica s drugima dvema gospodičnama, ljubopitne znati ko sam, kud i zašto idem. Kažem im i kako me je oni nitkov barkaruol ostavio na bregu. Sožale one o meni i reče mi starica: „Blagodari boga što nisi se na gorega namerio koji bi ti i torbu odneo.“ Na nji[h]ovo pitanje imam li trošak na tako daleki put i u tuđim stranam, odgovorim da ja novaca dosta imam na dve ili tri godine. Onda stara gospođa zapovedi svome kapelanu (to je bio ovi sveštenik) da me uzme u svoj dom; probesedi nešto s njim grečeski, pak onda meni reče: „Možete stajati u domu popa Marka, ako vam bude po volji) mesec ili dva, dok što malo grečeski naučite, zašto ćete doći u takova mesta gdi se [i]talijanski ne govori. I za ta dva meseca ja ću za vas platiti; vi niste mu dužni ni novca dati. Pritom čuvajte se da mu ništa ne date u zajam; to mu je sva mana: uzajmljuje, pak neće da vrati. I dok se god dobro s kim ne poznate, čuvajte se svakoga.“ Zafalim joj na maternjoj milosti i nastavljeniju i kažem da najviše, ako se tu ustavim, biće mesec dana, zašto bi[h] rad koliko pre u Aton doći.
Odvede me pop Marko u svoj dom i nađe mi jednog mladog soldata Dalmatinca koji dobro grečeski znađaše. Pogodim ga za cekin na mesec da mi svaki dan u urečeni čas dolazi, i počnem pisati s našimi slovami nužne reči i razgovore grečeski. Ovi soldat učini me sutradan poznati se s jednim poštenim čovekom [H]ercegovcem, imenem Antonijem, koji u gradu imađaše dva svoja dućana, trgovaše s[a] svakojakim voćem i zelenima i tu oženjen dobro stajaše. I ovi mi krepko naloži da nipošto mojemu domaćinu ništa ne uzajmim i, ako mi što zaište, da rečem da su moji novci u Antonija Šćavuna na sohranjeniju.
Peti dan moj popo, zar valjada je pregledao šta ja imam u torbi, i videći da tu ništa ne stoji nego dve-tri knjige, neki rukopisni papiri i preoblačila, zapita me pri ručku gdi ja moje cekine držim, govoreći da nije „ѕenza rishio“, to jest bezbedno, „da i[h] sa sobom kojekuda nosiš, no daj da ti i[h] sačuvam. Ja, već na to priugotovljen, kažem mu u koga su. Pocrveni sav kao skuvat rak i, gledajući me nakrivo, reče mi: „Che maledetta diffidenya hè questa! La madre superiora quel, ch’ el ga detteo, non miga ‘l ga parlato da senno, solamete per scherzo.“ To znači: „Kakova prokleta neuverenost je to! Mati igumenija, ono što je rekla, nije nimalo govorila zaisto, samo za šalu.“ Ćutim ja, misleći, šala ili ne, ti baš nećeš ništa imati; pak onda pogledam i ja na njega, baš kao i on na me, pokazujući mu da ne marim za njega ni za njegovu kuću, već ja imam poštena poznanika u gradu, a novaca u kesi, to je meni dosta.
Popodne dođe moj soldat. Kažem mu što mi se slučilo s domaćinom. Veli mi on: „Ako nisi rad za ovi mesec zaštediti tri ili četiri cekina, možeš u gradu za toliko imati kvartir i trapezu.“ „Nisam ja ovde došao da štedim, no dok imam da trošim“, odgovorim. „Kad je tako,“ ščepa on moju torbu, „a ti ‘ajde sa mnom.“ Prođemo kroz sobu popovu i kažemo mu da mi polazimo. Stane on moliti da mu ne činimo te sramote, da će propasti ako to čuje stara gospođa; zaklinje se da on nije o zlu mislio; u[h]vati za torbu pak ne pušta. A kad li ti ga počne moj soldat muštrati, grečeski s njim govoreći, smete se onaj, pa ruke k sebi; za ljubov božju moli da ne pođem tužiti se igumeniji. „Po tome možeš ti spavati spokojan,“ rečem mu, „nisam ja ovde došao proces terati.“
Dođemo u grad k našem [H]ercegovcu, koji, smejući se, reče nam: „Ja sam dobro znao da će to tako biti; zao je ono pop. No stara gospođa, dobra duša, videći ga da plače kad služi liturđiju, vara se i misli da nije sasvim opak.“ Ima u gradu lep manastirić Svete Jekaterine, s petoricom kaluđera. Kaže nam Antonije da oni rado primaju strane ljude na kost, na nedelju i na mesec, i, budući da su besposleni, mogao bi[h] se i od nji[h] polzovati u razgovoru.
Pođemo k njima i pogodimo se za 15 dana cekin i po. I ovi svi po redu su me ispovedali – koliko imam novaca? Otkud mi? I gdi su? A kako čuju u Antonija Šćavuna, to nijednom nije milo bilo čuti. A, lenjivi trbusi, mišljah u sebi, radi bi da besposleni živu i novaca da imaju. Neka bi učili decu kao i ja, pak bi imali. Oni manastirić ima lepe do[h]otke, ali se igumnu i kaluđerom ništa u ruke ne daje, razve što je urečeno na trapezu i odejanije, a s pročim mirjani raspolažu i troše na škole i [h]ospital gradski, koji je veliki i prekrasan. u ovom mestu prebudem 45 dana, napišem i izučim naizust mnogo različni[h] razgovora. Antonije učini mi poznanstvo s neki kapetani i majori u venecijanskoj službi, Dalmatinci i Černogorci, koji me odvedu protopopi grada, pokažu mu i istolkuju moje svideteljstveno pismo i isprose da mogu u cerkvi Svete Jekaterine slavenski koji put služiti. U ovom ostrovu mirski protopop glava je svega sveštenstva. Koji mu drago episkop i patrijarh tu da dođe, mora njemu potčinjen biti, budući da je Sveti Spiridon patron Korfa, a ovi je bio mirski sveštenik, to jest episkop oženjen, ibo u njegovo vreme monasi jošt nisu bili sasvim preobladali.
U nedelju, kad sam hoteo prvi red služiti, dođe mi major s druga dva oficira i s Antonijem. Kaže mi da će protopop i, mnoga gospoda Greci i Latini na moju službu doći, nego da dadu proneti za me tas, obnadeždavajući me da će mi se skupiti najmanje deset cekina. „Nipošto“, rečem mu, „nisam ja došao ovde sramotiti sebe i vas.“ „M’ ‘ajde, kaluđeru, svetao ti obraz!“ – otvešta major i pođemo u crkvu.
Pri polasku odavde nađu mi korabalj za Moreju i opreme mi jedan veliki aleksandrijski sepet pun finoga venecijanskoga biskota, izbrani[h] maslina i popržene ribe; predadu korablja kapetanu 15 butelja škopulskoga i korfiotskoga vina. Doprate me oko desetorica nji[h] u korabal, gdi su jošt zarana dali spremiti gospodski ručak. Tu po veselom obedu izgrlimo se, izljubimo se, srdečno izljubimo se i želeći da se opet vidimo (kako smo se na pet godina potom i vidli, krome nekih od oficira koji su u Italiju prešli bili) i tako rastanemo se.
U Moreju bi drugi ili treći dan doplivali, kako smo lepo vreme imali, no kapetan korablja, imajući delo u Zantu i Cefaloniji, pozadržimo se na putu. Deveti dan dođemo u pristanište grada Patrasa u Moreji. Nedelja i rano. Pođem s neki korabljenici na službu u cerkov svetoga apostola Andreja Prvozvanago. U vreme pričastne, navale oko dvadeset kaluđera s[a] sandučići i s kostima u njima prositi; među kojima začudim se kad ugledam nekoga drevnega Isaiju Dečanca kojega sam jošte u detinjstvu mojemu u Čakovu, gdi na svetoga kralja Dečanskoga prosaše, poznao i koji, da ne bi mojega tetka Nikole, bi me odveo u Dečane: potom, dijakonom u Hopovu, po Bačkoj prositi viđao sam ga. Ovaj sušti nosi jednu srebrnu kutiju i srpski ište, govoreći: „Dajte milostinju na mošti Svete Ane u manastir Savinu.“ A njegov dijakon za njim prosi na mošti Svetoga Pantelejmona. Ne znam il’ mi je zgadnije bilo staroga pogrbljena, gdi po crkvi kašlje i ciganči, gledati, ili njegova bednoga dijakona, zdravu momčinu, uglađenu, s dugim perčinom, koji mu sva leđa pokrivaše, i s takovim slobodnim i bestidnim očima, ne kao da džebrači, nego baš kao da nešto deli i razdaje. Tiska se kroz narod i za hudim svojim starcem pristaje i ljudma mira ne da.
Polazeći iz korablja, zapitam šta sam dužan za prevoz platiti. Kapetan odgovori da je sve plaćeno u Korfu i da ja ništa nisam dužan. Konzul venecijanski, na koga sam imao vručiteljno pismo, primi me učtivo i dade mi pasaporat da mi ne bi nigde u Turskoj [h]arača iskali. Odavde, vsegda nahodeći društvo, pođem od mesta do mesta lagano za pregledati ovi prekrasni i u istoriji slavnejši ostrov; koje kad bi hoteo sve podrobno opisivati, trebalo bi mi nekoliko tabaka napuniti. Dva cela meseca zadržim se hodajući po različni neiskazane krasote mesti i kroz Tripolicu, drevlje zovomu Megalopolis, otečestvo Filopimenovo, pređem u Navpleon, i tu nađem korabalj za Atonsku Goru.
Četverti dan stignemo pod Svetopavlovski manastir. Kako iziđem na zemlju, uljezem u jednu bašču, uslaždavajući se krasotom različni[h] voćni[h] drevesa, obremenjeni[h] plodom. Tu se pro[h] odam za rastrezviti se od morske nesvestice. Nedaleko pod jednom maslinom učini mi se da vidim jedan dugačak štap s verha nakrivljen, neiskazane krasote; osijavajući ga sunce, razni[h] cvetova šare črezvičajno blista[h]u se, kao da je svakim vidom mnogocenih brilijanta ispeštren. Čudim se ko bi takovu vešt tu ostavio. Pristupam lagano i, budući od mladosti kratkoga vida, dođem oko desetak korakljaji blizo i Tu, sam ne znam kako, se ustavim; i namesto što bi[h] bliže pristupio, počnem natraške, sve na tu vešt gledajući, ustupati. Dva ili tri korakljaja izmaknem se i tada poznam da ono na vrhu nakrivljeno, to je zla zmija okrenula bila glavu k meni, čekajući me da bliže dođem. A kako vidi da se ja izmičem, okrene od mene glavu i s ustremljenijem otide. Blagodareći blagoj promisla desnici na izbavljeniju, s užasom pobegnem napolje.
U tom manastiru nađem nekoliko Bolgara monaha, od kojih jedan odvede me kroz Kareje u Hilendar. Kako mi je žao bilo čuti da je učitelj Evgenije, ne mogući trpiti tu kojekakve kaluđerske kabale, pre četiri meseca to čudnovito mesto ostavio, i učenici se svi razišli. Kako monasi živu u tom mestu, to znam da ste čuli od drugi[h] i da znate; ako li ne znate, jošt bolje. Nađem nekoliko Serbov u Hilendaru, koji se va vek veka s Bolgari inate i ne mogu da se pogode čiji je Hilendar. Moj dobri i ljubimi Teodosije Karlovčanin, i on se tu mora inatiti. Tu provedem jesen i zimu, a na proleće pođem opet na more za preći u ostrov Patmos, čujući da se onde predaje jelinski jezik. Nameri se korabalj za Smirnu u Aziji Maloj, a odatle kažu mi da se svaki dan može prigoda imati za preći u Patmos. Kad dođemo u Smirnu, izvezu me u Frankomalu (tako se zove čast grada gdi Evropejci prebivaju). Pri obedu na mojem kvartiru dođe ručati i jedan arhitekton Grek. Ovaj, u razgovoru čujući kud nameravam, reče mi [i]talijanski da ako hoću da me odvede da pregledam grečesku veliku školu i poznam se s učiteljem Jerotejem.
U tri sata posle podne pođemo i nađemo učitelja gdi množestvu učenika (od koji[h] bjahu neki sveštenici s velikim bradama) tolkuje nešto. Kakovo bi blaženstvo za mene bilo, mislim u sebi, kad bi[h] i ja među ove mogao pristati! Kad on svrši predavanje, dođe drugi mlađi učitelj drugoj klasi predavati. Pođemo u njegovu sobu i kako mu kažem što sam, kud i zašto putujem. „U Patmu,“ reče mi, „za dve ili za tri godine po[h]arčićeš sve što imaš, pak o čem ćeš posle natrag poći? Ostani ovde – reče mi – gdi, ako i deset godina ustojiš, za kvartir i prepitanije nećeš ni novca potrošiti. Ova škola [h]rani 30 učenika, a iz tako daleka mesta da ste petorica došli, ja bi[h] vas rado primio.“ Učini mi se kao da neko božestvo iz njega govori. Pun radosti pristupim da mu celujem ruku, no on mi reče: „Bogu blagodari koji te je ovde doveo gdi ćeš polučiti sve što želiš.“ Prizove popa Antima Atinejca i reče mu da me primi u svoju sobu, koja je za dve persone, a on je u njoj sam.
Evo, ljubimi moj, početak, mogu reći, mojega Blagopolučija na ovome svetu i moje davno želajeme nauke. O mojem prebivaniju i upražnjeniju pri ovom blaženom božjem človeku, učitelju i blagodetelju mojemu, govoriću jošte u sledujućem pismu.
U Sesvegenu v Liflandiji,
julija 1-go 1788.
Ljubimi moj!
Ovo što bi[h] vam rad opisati u nastojaštem pismu, toliko je za me znamenito da će mi nevozmožno biti predstaviti vam to tako kako ja u svemu životu mojemu to isto čuvstvujem. Sve ostalo, sireč, što sam iz Banata izišao, a potom iz Hopova, iz mesta u mesto prehodio i opet se vraćao i potom iznova othodio, sprama ovom slučaju toliko mi se čini koliko obični vseopšti događaji koji se svakom povsednevno u životu više prosto i slučajno priključavaju neželi po predvariteljnom namereniju i planu delaju i ispolnjavaju. Ali da sam u Smirnu došao, o kojoj niti sam sanjao, niti znao, ni mislio, da sam tu, gdi ni dan ni dva nisam nameravao stajati, tri godine prebivao (i da se prežnja rosijska i turska ne zače vojna jošt bi[h], može biti, tri) i da sam onoga božestvenoga muža, novoga grečeskoga Sokrata, to jest učitelja Jeroteja poznao! Njim milostivo primljen bio! Njegova blagodejanija, ljubovi i nauke spodobio se! U ovom vidim i poznajem takovo lepo plana raspoloženije, kojega ne samo ja sam s detinjskom mojom pameću, nego i otac moj i ded da su mi s[a] svojim sovetom pomogli, ne bi[h] mogao tako izmisliti, raspoložiti i blagopolučnije u dejstvije proizvesti. Ovde, dakle, očevidno poznao sam nevidimu desnicu blagoga promisla, koja me vodi i mnom upravlja.
Po pleneniju Carigrada, kad se svi učeni Greci po Italiji i po Franciji razbegnu i te zemlje začnu prosveštavati, za malim je ostalo bilo da se jelinski jezik i nauka u istom otečestvu i domu svome, to jest u Greciji, sasvim ne zaborave i ne pogibnu. U ostrovom grečeskim pod venecijanskim vladenijem jedva se jošte gdikoji učen človek da predaje jelinski nahodio; ali kad Turci Kandiju, Cipar i Moreju od Venecijana zavojuju, tada i tu i[h] nestane. Posle toga, ko je od Grekov hoteo svoj stari jezik znati, prinužden je bio u Italiji, u Siciliji ili u Franciji tražiti ga ili u malim ostrovom Zantu i Kefaloniji, koji su u Venecijana i do danas. Pri početku osamnaeste stotine godina, dva monaha, Makarij Patmios i Gerasim Itakisios, kako u višeimenovatim ostrovom, tako i u Italiji, poluče lepu nauku, ne samo jelinskih mudreca nego i novijih, koji su u Evropi od toga cvetali vremena. Dođu u Patmos i tu s pomoštiju carigradski[h], smirnejski[h] i hiotski[h] trgovaca ne samo vozdvignu lepa zdanija za škole no i domove, komodne za prebivanije učenikov, i kapital dovoljan sastave, od kojeg do[h]otka da se mogu kako učitelji soderžavati tako i neko čislo oskudni[h] učenika prepitavati.
Iz ove škole, u nekoliko godina, iziđu mnogi učeni sveštenici i učitelji, koji potom sostave učilišta u različni poglaviti mesti Azije i Grecije, od kojih je bio jedan i večnoblažene pameti Jerotej, učitelj smirnejski. Bogočestiv i blagočestiv bez svakoga sujeverja, prost monah, no monašeskih zloupotrebljenija, laža i prošjačenja i izmišljeni[h] ikona i moštiju za novce čudotvorenja zaklet neprijatelj i izobličitelj. Kako bi mu ko kazao da je ta i ta ikona čudotvorna, on bi pitao: „Stoji li ona sama sobom na vozduhu ili je prikovata, prilepljena za zid ili o ekser privešena?“ I kako bi čuo da prvo nije, nego ftoro, „vidiš da nije čudotvorna – rekao bi. Za takovu svoju filosofičesku i uprav blagočestivu ljuboistinost svi kaluđeri, Jerusalimci i Svetogorci, ko živ zna što bi mu učinili da su mogli. Ali je njegova neporočnost i dobrodetelj tako poznata bila da ne samo sav narod smirnejski, hristjani, nego i isti Turci više su ga počitovali i ljubili nego sve kaluđere na svetu; i zato teško bi onomu bilo ko bi u njega dirnuo. Mitropolit smirnejski Neofit, inače blagi čestni i dobrodeteljni muž, no po neščastiju pravoslavan daže do sujeverja, ravno 15 godina mrzio je na njega, niti ga je u sve to vreme puštao u cerkvi propoved govoriti; i da je mogao i vlast imao, bi ga ne u Sibiriju nego u Kamčatku u zatočenije opravio ili, ko zna, ako ne bi i gore s njim raspoložio! Zašto je strašna zverka revnost za pravoslavije a bez razuma! Da je u ovom veku moda bila sabore kupiti i, ko svašto ne veruje, proklinjati, moj bi učitelj mnogo gore prošao nego isti Origen, koga su prokleli i anatemi predali, nimalo na to ne smatrajući što su Vasilije Veliki i Grigorije Nazijanzin s Origenovim spisanijam crkvu i blagočestije zaštištavali. Po protečeniju 15 godina, videći rečeni mitropolit Neofit da slava dobrod[e]telji Jerotejove, ne tokmo u Smirni nego i po svoj Aziji, Greciji i arhipelagu rasti, dođe u čuvstvo; najpače, kako smo već rekli, budući dobra srca i duše, užasne se kako je mogao za toliko vremena na takova dobrodetjeljna človeka mrziti! Smiri se i s Jerotejem ljubov i društvo učini; i zatim preživili su drugi[h] ravno 15 godina u krajnjem prijateljstvu. Mesec dana pre nego ja dođem u Smirnu, prestavi se Neofit; zato, licem nisam ga poznao. Blažene pameti, učitelj Jerotej bio je rodom iz Itake, Odisejova otečestva, koji je malen ostrov u venecijanskoj deržavi. Pre mojega k njemu prišestvija predavao je nauke 30 godina, a posle mene – 16. On, da je ljubitelj bogatstva bio, mogao bi se u takovom mestu i opstojateljstvam vesma obogatiti; ali onda ne bi bio to što je bio, niti bi se ovako o njemu pisalo i propovedalo.
Kad sam u prekrasnu Smirnu došao, znao sam [u]nekoliko grečeski prosto, naučivši nešto u Korfu, a nešto u Moreji i Hilendaru, i mogao sam tako govoriti da mi se ne samo deca, nego i stari ljudi smeju; ali sam se i ja njima smejao, čudeći se čemu se imadu toliko smejati. Kako bi se lekcije svršile, skupila bi se na čopore dečica oko mene, kako isti vrapci na proso, ko će pre sa mnom govoriti; svi bi me učili i nastavljali. U ovakom milom društvu, u četiri pet-meseci mogao sam lasno besediti; a kako polučim lasnost u prostom jeziku, jelinski mi je bilo vrlo udobno. Psaltir i sve cerkovne knjige, to sam sve sa slavenskoga soveršeno razumevati mogao; i tako na koncu jedne godine nađem se napredniji nego drugi koji su tri i četiri godine pre mene počeli. Tada, već, dečica nisu me pitala kao prežde: „Παπά, πoïες σέ εχαμε παπά εις χαιρoν, όπoν δεν ιξενρες γρμματα? Popo, ko te je zapopio u vreme kad nisi znao knjigu?“ U domu školskom soderžavalo se oko trideset učenika iz različni[h] mesta Grecije i ostrova; u moje tri godine tu neki su odlazili, a neki dolazili; i tako imao sam način poznati iz sviju strana grečeska svojstva. Svi školski alumnisti živjahu u krajnjem dobrohotstvu i ljubovi; nit’ bi tu ko uzroka imao na koga rasrditi se i zlobiti. Učitelj sâm, budući kako angel nebesni i k svima kako čadoljubivi roditelj, svi smo se starali kako ćemo takovoj dobroti većma ugoditi; a njemu, inače, nije se moglo ugoditi razve črez priležnost ka učeniju i dobrotu narava. Ljubima grečeska junost sklonitija je i sposobnija k nauci pače sviju naroda na svetu. Prirodno hitri i ostroumni, kad se iz mladosti na dobro uprave, nejma dobrote i vrednosti nad nji[h]ovom; no iz toga samoga uzroka, ako se na zlo upute, tu se valja zdravo na um uzeti; ibo velika hitrost, kad se na lukavstvo preobrati, veliko je zlo; ali zlu, pakosnu i lukavu pri Jeroteju nije bilo stanka ni pristaništa.
Ftoro leto, budući kužni pomor u Smirni, proveli smo u školski prekrasni domovi poljski, okruženi s predivnim baščama, preispolnjenim svakim rodom voćnih drevesa, lozâ i zeleni koje blagopolučna Azija rađa. Trapezu smo smo svi imali zajedno s učiteljem; i svaki od učenika, koji je vina hoteo piti, imao je na obedu i večeri po dve čaše prijatnejšega vkusa vina. U jelu i piću nikakvo drugo razanstvije nije bilo, razve ako bi blagodatni naš učitelj čašu ili dve vina više nego proči popio. Svi od veći[h] učenika dobrovoljno bi i radosno nižnjim lekcije izjašnjavali i neudobrazumiteljna mesta tolkovali, tako da svaki od nas imali smo ne jednoga učitelja, nego deset i dvadeset, koji bi jedva čekali da nas u čemu nastave. Ftori učitelj za Jerotejem bio je Hrisant, od prvi[h] njegovi[h] učenika, koji je i domostrojitelj bio. Hrisantos znači zlatni cvet; no, ovoga človeka duša takova je blaga, slatka i dobra bila, da je dostojan bio zvati se rajski, nebesni, božji cvet! Moj kamarada pop Antim Atinejac bio je mirski sveštenik, no mladom umre mu supruga. Ovi čovek, da se nije na nauku zatim dao, bez sumnjenija ne bi živio. Na dvanaest godina po smerti supruge svoje, kad bi god po slučaju izrekao reč ,,žena moja“, bi mu potekle suze, kao da se taj dan s njome rastao. Agapije Peloponisiotski, Kiprijan Kritski, Maksim Larisiotski – nikada nisam na ove ljude pogledao da ne pomislim: „Ovakove, večni bože, daj hristjanstvu episkope!“ No, mučno će od nji[h] koji tamo doći, jer k tomu oni zanata ne znadu, a neće da ga uče. Ovakovi su bili Jerotejevi učenici; i lasno je verovati da za 45 godina svojega učiteljstva mnogo je dobra učinio. A kad su Greci pod ljutim udručenijem to kadri ispolniti, što se može od njih ožidavati kad bude božja volja da se osvobode i dođu u takova opstojateljstva gdi sami cesari to iziskuju i nalažu? Mojega prvoga poznanika, arhitektona, poseštavao sam i vsegda sam mu blagodario i dok sam god živ blagodariću mu što me je k Jeroteju odveo; bog ga je sam na to nastavio. Na isti način dobroga mojega blagodetelja, gospodara Maksima Kurtovića iz Trebinja u [H]ercegovini, Tu sam najpre poznao; i on me je vsegda rado viđao i na svom kvartiru dočekivao i pri polasku ljubezno obdario.
Pri okončaniju treće godine mojega tu slatkopominjajemago prebivanija počne se govoriti da ćedu Turci Rosiji vojnu objaviti. Mene su mnogi tu nazivali „papa Serbos“, a mnogi – „papa Moskovitis“; njima je to svejedno bilo. Kažem učitelju da seja vesma bojim ako se vojna začne. „I mi se svi bojimo“, otvešta mi, „sam bog zna što se ovde može slučiti!“ „Dakle bolje je meni“, rečem, „ukloniti se za vremena?“ „Ja sožalujem“, odgovori mi božestveni i blaženi otac, „ali u ovakovim opstojateljstvam ne znam ti sovjeta dati.“ U to vreme dijakon Maksim Larisiotski, filosofičeske klasi učenik, spremaše se za poći doma; dakle, i ja s njim – u društvo. Nađemo korabalj idriotski za Moreju, celujemo se i oprostimo s ocem, milostivim blagodeteljem i učiteljem Jerotejem, s dobrim Hrisantom i s proči ljubimi součenici, i pređemo u korabalj.
Sveta, blažena, bogougodna Jerotejeva duše, davno sam ja od blagoga boga ovi čas želio da mogu za života reći: „Povjem imja tvoje bratiji mojej i posrede mnogih narodov vospoju tja!“ Pravedna duše, ti se sad vodvoravaš s blaženi duhovi u slavi nebesnoga oca, za koga si živila i kojega. si svetu ispolnjavala volju. Primi ovi znak večne moje blagodarnosti i vospominanija. Propovedajući i slaveći ja dobrodetelj i ime tvoje, slaVim samoga boga koji je izvor i pervejše: načalo svakoga dobra i blagodati.
U Sesvegenu,
1788.
Dražajši ljubimi moj!
Vetar smo imali spospešan, no odveć krepak za izići iz velikoga smirnejskoga pristaništa. Tartana idriotska bila je srednje veličine, novoustrojena i zdrava, no odveć obremenjena, ibo osim običnoga tovara u veštma na[h]ođasmo se tu okolo 50 persona pasažira, od kojih polovina je bila žena i dece, koji svi prelazahu u Moreju. Pošli smo s mesta pre podne, oko večernje doba bili smo već u širokom moru, kad ti se podigne takova silna bura da nismo se nimalo nadali od potopljenija izbeći. Takove vriske žena i dece ne bi[h] rad već u životu čuti. Moj drug Maksim i ja nismo o sebi ni misliti mogli, smatrajući na strah i žalost roditelja o dečici nji[h]ovoj, i da nije korabalj vesma jak bio i korabljenici iskusnejši ljudi, mučno bi se spasli. U zoru prestane dožd i bura i kapetan ozgor poviče nam veselim glasom: „Kαλoχαρδoι, δεν ειναι πλεoν χινδυνoς! dobra srca, nije više bedstvovanija!“ Tada svi, jedan na drugoga naslonjeni, pospimo kako polumrtvi.
Sutradan nađemo se u jednom velikom no pustom pristaništu ostrova Mitiline. Svi iziđemo na breg i sradujemo se jedan drugom o blagopolučnom izbavljeniju, kako da smo jedna jedina familija. Ko bi mogao opisati onu čuvstvitelnu srca radost matera k čadam svojim! Rekao bi da su iz mrtvih voskresnuli. „Ne gubite vremena“, vikne kapetan, „tu se lepše ruča nego u tartani; ručajte, pak ćemo zbogom putovati.“ Dan je veliki ftornik, no svi smo imali različni[h] morski[h] posni[h] pripasa, poprženih sipa, ohtapoda, ostrija i vina dovoljno. Tu svi uopšte ručamo i napijemo se, kako god da je voskresenija dan, i treći čas po podne s tihim vetrom dignemo se i na veliki četvrtak stignemo u Navpleon, gdi nađemo taj isti dan društvo za Patru. Najmimo i mi dve mazge, i po suvu dođemo u Korint. Siđemo k moru, nas oko 15 najmimo veliku barku, koja nas doveze u Patru na sami dan voskresenija. Ovde otpočinemo svu svetlu sedmicu.
Nameri se korabalj za bregove Epira, kuda moj ljubezni drug želaše poći črez Joaninu u Tesaliju, a meni bi odatle lasno bilo prevesti se u Korf. No, odavde dvadeset celi[h] dana imali smo neprestano protivne vetrove i, što je gore, razboli se moj Maksim, a na moru bolovati, sohrani, gospodi! U sve to vreme ništa nije mogao u stomaku držati. Dođemo u Svete Četrdeset sprama Korfa i, kako iziđemo na zemlju, lakše mu bude i u pet dana predigne se; no doći k kreposti, tome se hoće vremena. Albanezi neki, iz Hormova, prolazeći tuda i videći ga takova, sožale o njemu i obeštaju se povesti ga do Argirokastra, a odatle blizo mu je Joanina. Izvestimo se tu; kažu nam da s Hormovici može ko preko cele Albanije proći da se nikoga ne boji. Ali ga ja tako slaba od sebe nipošto i nikako ne bi[h] mogao otpustiti; dakle, nađu nam dve mazge, i pođem i ja s njima, prvo, za dopratiti druga mojega ljubimoga do Argirokastra, a drugo, viditi čast Albanije.
Hormovita bilo je do 20 momaka, svi s oružjem pešice kako lavovi, a mi dva na mazgami. Od Argirokastra do Hormova nema više nego tri sata. Drugi dan [h]oda dođemo u rečeni grad. Odatle bez najmanji[h] komplimenta prostoserdečno zovnu nas da idemo u nji[h]ovu varoš, govoreći nam: „More, ludi ste ako ne dođete; more, takoga mesta niti ste vid’li na svetu, niti ćete viditi. Mi imamo baš ukraj varoši jedan manastirić Svetoga Nikole; deset kaluđera mogli bi u njemu lepo živiti, a nejmamo nego ciglo jednoga, jer mi Albanezi nećemo da se kaluđerimo. Tu ćemo vas držati, ako hoćete, tri meseca ili tri godine, da ni pare ne potrošite. Ako li vam se smili, ostanite s nami za života; nami će tako milo biti, koliko da vas je bog s neba k nami poslao. Vidite li kakvi smo mi momci (sve nam ovo prvi od nji[h] grečeski besedi); ovakovi nas ima, fala bogu, u Hormovu do dve [h]iljade osim stari[h]. Vidićete tu od osamdeset godina starce koji idu uz goru pod oružjem pevajući.“
Raziđu se ovi po gradu za svoji posli. Naš kvartir blizu škole; odemo posetiti učitelja, imenem Elefterija, čestnoga mirskoga človeka s ženom i s familijom. Kažemo mu s kim smo došli i kako nas pozivlju k sebi, no mi se pobojavamo u vilajet daleko k nepoznanim ljudma puštati se. I ovi nam potvrdi o njima to isto što smo pre čuli. ‘Ajde, dakle, u ime božje, barem da sasvim zdrava ljubeznoga mojega vidim i da se zdravi rastanemo. Sutradan popnemo se na visoke hormovitske planine. Nađemo prekrasnu veliku varoš od sedam stotina domova, sve kamena zdanija kako kasteli. Samo u varoši ima oko 50 izvora, koji nakraj varoši sastavljaju malenu reku; ova baš kod manastira spušta se u preužasno duboku strminu s takovim hukom da sam mislio, tu čovek nikad do veka ne zaspa! A potom sam poznao da se nigde na svetu lepše ne spava: spavajući čini ti se da si na nebu i da tu prijatnejšu nekakvu i čudnu muziku slušaš.
Ti ljudi kao da su nas čak iz Smirne tu dozvali da nas časte! Prve starešine – sve po redu. A lako im je častiti. Ako se mrsi, a on zakolje iz svoga stada ovna, polak ispeče, a od druge polovine načini dve-tri pite s[a] skorupom i s mladim sirom; vina svak ima u podrumu, jer ga nema kome prodavati. Ako li se posti, od ribe tu posta nejma; pošlje dva momka sat [h]oda u dolinu, gdi između planina velika reka teče, puna pastrva i različni[h] drugi[h] preslatkoga vkusa riba. Za varenje tu nećedu da znadu, niti za čorbu mare. Zejtina preizrjadnoga imadu do izobilija, zato i ribu ili prženu jedu ili s pitama, koje u post ovako prave: obare zelje, iscede iz njega vodu, razlože ga s pitom u tepsiji, uspu zejtina bez štednje, pak, onda razređaj u ribu ozgor, i tako se ispeče s pitom zajedno u predivnoga mirisa zejtinu; pak onda nek se slobodno pred ovakom pitom sakriju [i]talijanske paštete i ingleske pudinge! Ko bi rad znati kako se to kuša, kako li se u usti topi i kakovu prijatnost u gortanu, tuda prolazeći, pričinjava, to neće iz ovoga opisanija ni od stotine jednu čast poznati. Ko ovo primi za velerečije, vesma se vara, ibo prijatnost koju toliko hvalim ne sostoji se u gotovljenju, nego u prirodnoj slasti ribe, zelja i zejtina.
Deset dana po našem prišestviju, starešine mesta opredele poslati nekoga popa Điku u Primet i u druga nekolika mesta k nekim albaneskim agama radi opšti[h] svoji[h] dela, ibo Hormoviti imadu svoje dogovore i sojuze s mnogi poglavari i pašama u Epiru i u Albaniji. Zaprosim da mi dozvole s popom Đikom poći za pregledati mesta kuda on ima prolaziti. „Morε χαλoγερε, να πας; μα τo Θεoεχεις τι να βλεπης!“ To jest: „More, kaluđeru, da pođeš; tako mi bota, imaš šta gledati! – odgovori mi Dima Duka, jedan od prvi[h] starešina.
Rečeni sveštenik za četiri ili pet dana mogao je svršiti svoj posao i vratiti se; no meni za [h]atar hodio je ovi človek sa mnom ravno petnaest dana po takovi mesti gdi su hormovitski sojuznici i prijatelji. Svuda od Turaka i hristjana Albaneza jednako smo bili primati i čašćeni i od mesta do mesta praćeni. Pop Đika i dva Hormovita s njim bili su, kako valja, vooruženi; no i tako gdigdi bivalo je sumnjenije da se ne namerimo na veće čislo hormovitski[h] i njihovi[h] sojuznikov neprijatelja; zato u takovi mesti davali su nam po nekoliko momaka s oružijem za pratnju.
Petnaesti dan dođemo doma i nađem mojega druga vesela, zdrava i rumena. No on se meni počne rugati da sam od sunca pocrnio. „Neka sam“, rečem mu ja, „kad sam vidio što u mom životu nisam mislio viditi!“ I zaisto, dosta sam [h]odao, ali takovi[h] velikolepni[h] i božje krasote mesta nigde nisam vidio. Blaženstvo se nekakovo čuvstvuje samo misliti za onakova divna mesta. Kako bi, dakle, bilo tu živiti da su naravi oni[h] ljudi pitome i da među njima zakoni, pravda i prosvešten razum carstvuju i njima upravljaju! Neponjatno i užasno je i pomisliti, dokle će onakovi prekrasni, hitri i hrabri narodi i u onaki mesti samo za neznanje i slepotu uma u varvarstvu i divjačestvu narava prebivati i jedan drugoga za bagatelu kako istog zeca s puškom u čelo ili u srce pogađati.
„Meni ne bi protivno bilo“, reče mi moj drug, „jednu godinu ovde provesti.“ „I ja ću s tobom“, otveštam ja, „navlastito da bi črez tebe k većem soveršenstvu jelinskoga jezika postigao.“ „Daj ruku!“ „Na!“ A kad ovo našim Hormovicem obznanimo, srdečno se vozraduju. Pritom, kad im jošte kažemo da mi blagodarimo na nji[h]ovoj ljubovi i dobroti, ali zaludu hleb jesti, to nije pravedno, nego neka dolaze k nami deset ili dvadeset dece da se što od nas pouče, budući da mi za drugi posao nismo. „Dobro“, odgovori Dima Duka, „kad ste vi taki, i mi ćemo znati kako ćemo vas otpustiti kad od nas pođete.“
U to isto vreme čuje se po svoj Albaniji da je Stefan Mali s Černogorci Turke, koji su na njih pošli bili, razbio; i mnogo se o njemu govoraše i kazivaše. Prođe to leto i sve se to više o Stefanu Malom počnu tuda glasovi raznositi.
Ja sam već mogao dosta dobro albaneski govoriti. Nji[h]ov je jezik prost i zato lasno se daje naučiti; a s našim slovami piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki dan bi[h] pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanezi čuđahu i radovahu, videći, što nikad pre toga nisu vid’li, da se i nji[h]ov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albaneski s grečeskimi slovami; ali s ovima ne može se ni treća čast tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grekov nema slova za izgovarati ža, ča, ša i ća, a ovo je sve neotložno za albaneski kako god i za slavenski nužno. Ovo prilažem ovde zato, ako se po slučaju ko nađe da proreče da će s vremenom albaneski kako god i vlaški narod s slavenskimi slovami knjiga na svom imati jeziku, takovi čelovečeskomu rodu dobroželateljni proricatelj neka se nimalo ne boji, no neka slobodno to poželateljno opšte dobro predskazuje i proriče. Vešt je to takova koja se prirodno i lasno ispolniti može i [h]oće kad se bog smiluje na onu hrabru naciju i na one prekrasne zemlje.
Kako je meni milo bilo od isti[h] Albaneza čuti da govore: „Ko Serbijom oblada, toga ćemo i mi za našega vladetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili.“ Nedaleko od Hormova na[h]ode se neka prekrasna polja koja Albanezi ne zovu drugojače nego „Lepažita.“ Pitam i[h] ja šta to znači? „Ne znamo“, kažu mi, „to je ime polja.“ A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, „more kaluđeru“, odgovore mi, „ne čudi se ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili!“
Pri početku meseca septemvra zaprose me starešine hormovitske da im opravim neko delo nedaleko od Korfa, o kojem delu morao sam se baviti najmanje četiri meseca. Pođem dragovoljno. Doprate me dvojica do Sveti[h] Četrdeset; oni se vrate doma, aja pođem na moj posao s ugovorom da kad im pišem iz Korfa, da dođu uzeti me.
Za jedno pismo, ljubimi moj, mislim da je već dosta napisato. Ako li se vami više nego dosta učini, iz toga želim da ništa drugo ne zaključavate, nego da ste vi srcu mojemu vesma dragi kad vam ja toliko pišem.
U Rigi,
3-go avgusta 1788.
Dražajši ljubimi moj!
Polazeći iz Hormova kazao sam mojemu drugu da kad mi bude pisati, da upravi pismo na Antonija Šćavuna u Korf, budući da sam ja tuda imao i proći i vozvratiti se. Po petmesečnomu odsustviju dođem u Korf i nađem tu dva pisma koja me vesma oskorbe. Pervo – od Maksima, gdi mi daje na znanje da na tri meseca po našem rastanku začnu se velika smuštenija u Albaniji između pomesni[h] paša, u koja neodložno i Hormovite morali su se zamešati; da on, videći svu priliku zli[h] sledstvija, pre nego se oganj meždusobne vojne užeže, otpušten je bio i otpraćen do Joanine, za preći u svoje, po svoj prilici, u podobnim opstojateljstvam otečestvo. Sovetuje me i zaklinje verni drug da nipošto ne prelazim u Tursku zemlju pre nego se mir zaključi i dok ne vidim iste Hormovite u Korfu, ibo delfinski paša, črez kojega vladenije nadleži preći, složio se je s drugima. Ftoro pismo bilo je popa Đike od strane Hormovita, koji mi to isto javljaju. Naznačuju mi na koga da im upravim pismo u Joaninu; vele mi da pričekam u Korfu koji mesec dok se vidi što će biti i, ako se po tom ne bi[h] hoteo k njima vozvratiti, da će mi poslati moju torbu s knjigama koje su mi onde ostale bile.
Sad mi je već bilo u Korfu kako god da sam u Banatu, niti mi se je grečeski jezik činio odveć sitan, nego baš kako valja za sobesedovati s musami i gracijami. Nama[h] se poznam s jednim oko sedam godina starijim od mene, no u jelinskom jeziku i naukam soveršenim učiteljem, zovomim Andrejem Petricopolom. Javim mu želju moju da bi[h] vesma rad bio u vreme mojega tu bavljenja slušati pri njemu izjašnjenija filologičeska ritora i pojeta grečeskih. Ovi dobri i blagi muž ne samo s velikom prijatnostiju i ljuboviju to što ja prosim dozvoli mi, nego, kao da smo se ot složenija mira poznavali i ljubili, moli me jošte da dođem uzeti i kvartir baš pri njegovoj sobi u školskim domovom pri cerkvi Svetoga Joana Krestitelja, da smo vsegda zajedno i, kad god vreme uzima, da mi i privatne lekcije daje. Učini me poznati se sa svojim dobrim prijateljem, latinskoga i italijanskoga jezika učiteljem, popom Hrisantom Zakintijskim, pri kojem načnem opet, posle Zagreba, učiti se latinskoj gramatiki, koju on črez [i]talijanski jezik u opštej gradskoj školi predavaše i klasičeske latinske spisatelje tolkovaše. Ovde, dakle, imao sam se o čem polezno upražnjavati, da mi je slabo Albanija i na um dolazila; no, više iz samoga ljubopitstva raspitivao sam što se tamo dela, otkuda sve smutniji i gori dolaza[h] u glasovi. Takovo je bedno sostojanije zemlje bez razumnoga pravljenija, gdi svaki paša hoće da je car. Otpišem Hormovitom o delu što su mi naložili bili i kažem im da ja već u takove nemirne zemlje ne želim nikada doći.
Pri mojem dobrom i serdečnom Andreju prebudem godinu i mesec i, pravda, da kako on, tako i učitelj Hrisant, podobne i moj stari prijatelj Antonije [H]ercegovac, slabo su me puštali da kad u trakteru ručam, pozivljući me k sebi na trapezu; no, opet koliko-toliko trošio sam i sâm ponešto i dođe već vreme da vidim moju kesu gotovu isprazniti se. No, razmišljavajući da sam s pomoćju boga više polučio nego sam mislio i nadao se, činilo mi se da sam toprv bogat postao.
Kažem Andreju mojemu da nameravam poći u Dalmaciju, nego da pođemo raspitati za koji korabalj. „To je najlakše!“ – reče mi. Pođemo pitati i čujemo da proveditor cefaloniotski, blagorodni Venecijan, polazi doma sa svojom familijom. Korabalj napolak prazan. Pogodimo se s kapetanom za tri cekina da me odveze u Veneciju. Kad dam ova tri, ostaju mi jošte samo pet. U Veneciji potreba stajati na lazaretu 21 dan; tu se troši. Odatle do Dalmacije trebuju barem od sve nevolje tri. Ne bi[h] rad kazivati da sam u teskobi, a bojim se da posle gore ne bude. Ali šta neće nužda izmisliti! Polazeći iz Smirne dao sam bio načiniti jednu gornju [h]aljinu od fine ingleske čoje. Majstor mi je načini odveć i dugačku i široku. Ovu sam sve potezao sa sobom, a nisam je ni jedan red obukao. U Korfu ima trgovaca koji nose take [h]aljine, a i Andrej takove nosaše. Kažem mu da onde kud ja polazim nije običaj take [h]aljine nositi. Stoji me oko 40 pijastra, a ja bi[h] je dao za 20 ili za 15. „Za 20“, reče mi on, „kupiću je ja.“ Obuče je; taman kako valja. Radostan, kao da mu se nešto veselo slučilo, taj čas izbroji mi novce, a [h]aljinu faleći i govoreći da bi u Korfu 50 pijastri koštovala, metne u sanduk.
Andrej moj s učiteljem Hristanom i s često pomenutim Antonijem u slogi spreme mi toliko proviziona da bi četvorici dovoljno za 10 dana bilo: jedan velikačak pod lokotom sanduk pun samo biskota, dva velika sepeta s različnim vešt’ma i 20 butelja vina. Dođe dan rastanka. Lasno sebi svak može predstaviti kakovo je razlučenije za nikada se već ne viditi S takovim slatkim dušama s kojima bi se za blaženstvo vmenjavalo sav život ovde na zemlji provesti.
Ali bi teško mojoj duši bilo da sam sasvim Korf ostavio ne spomenuvši mater Andrejevu i dve sestre njegove. Njegova roditeljnica da me je rodila, ne bi mi mogla bolja ni milostivija biti. Ona bi mi često rekla: „O υιoς μoυ εχει χαι αλλoυς ϕιλoυς, oμως τετoιαν αγαπην, oπoυ σoν εχει εγω δεν ειδα εις ιην ζωην μoυ! Sin moj ima i drugi[h] prijatelja, no taku ljubov, kakovu k tebi ima, ja nisam videla u životu mojem.“ Starija sestra – od dve godine za dobrim i vrednim mužem, u koga bi[smo] morali svake nedelje po jedan red svi zajedno častiti se; mlađa, u četrnaestoj godini vozrasta. Imađaše i dva brata najmlađa u familiji. Nebesni angeli da se pokažu u čelovečeskom vidu, zaisto ne bi se mogli ni lepši ni bolji pokazati od ove mile i predrage familije. Najmlađemu, u sve moje vreme tu, ja sam davao lekcije, zašto Andrej črezmerno milujući ga, dete ne maraše toliko za lekcije; a ja, kad bi[h] mu je zadao, samo to bi[h] mu rekao: „Čuješ, Georgaći, ako mi do to doba lekciju ne naučiš, niti mi više dolazi u moju sobu, niti ću ja k vami doći.“ Ovo je pretnja koju ja i do danas mojim učenikom činim. Nikada mi to dete nije bez izučene lekcije došlo. Ali sam ga i ja umeo lepo varati dajući mu ispočetka malene lekcije, a kad detešce dobije vkus, nauči u dva-tri meseca oko pet ili šest lista naizust; zatim obikne, bude mu mnogo lakše i samo mi počne iskati poveće lekcije, svako veče faleći se zetu, sestrami i materi šta ga je naučio. Oni bi se činili kao da mu ne veruju, a on bi im nama[h] naizust očitao, zatim bi im tolkovao i koje su časti slova i složenije raskazivao. Često bi mu se zet i sestre zaklinjale da mu veruju da zna, samo da ih se prođe. Kako je lasno i prijatno učiti kad se lepo i razumno predaje! Niti je muke učitelju, niti učenikom. No, sohrani, bože, od zamršena i besporedačna predavanja! Prirodno je mrsko i odvratiteljno čelovečeskoj duši to što je zamršeno, tamno i odveć trudno. Naprotiv, prijatno joj se čini, milo i slatko, sve što je čisto, jasno, udob vrazumiteljno i činovno raspoloženo.
Ne valja ni ovo što se Korfa kasa molčanijem preminuti: da kako sam tu došao iz Albanije, želio sam poći i usmeno blagodariti starici igumeniji na dobroti pokazanoj mi pri mojem prvom prišestviju u taj ostrov; al’ se ona već bila prestavila. Bog joj dao večno blaženstvo!
Korabalj za Veneciju bila je velika nava od linije. Krome prove ditora, njegove gospođe i služitelja, na[h]ođahu se tu jošte četiri oficira s ženami i decom, koji na isti način u Veneciju iđahu. Jedva smo sedamnaesti dan k Veneciji došli, imajući po višoj časti ili slab ili protivan vetar; ništa manje vreme nije se dugo činilo pri takovom lepom društvu. U Korfu poznao sam se bio s jednim mladim, vesele i blage naravi, sveštenikom, imenem Danilom Moraicem, kojemu kad kažem da ću u Dalmaciji prebivati godinu ili dve, reče mi da bi i on rad za neko vreme iz Korfa izići. Moje predloženije do pođe sa mnom u Dalmacijuje dva dočeka. Živili smo u krajnjej ljubovi vsegda za dve godine nerazlučeni.
U venecijanskom lazaretu tu se svrši moj biskot, i na dnu sanduka nađem onu istu moju [h]aljinu, koju sam u Korfu mojemu Andreji prodao, i u ovoj pismo u kojemu se izvinovljava i prosi proštenje što me je tako prevario. Zovem Danila i rečem mu da gleda i vidi ako ne veruje. „Šta ću gledati?“ – pita me. „Majstoriju i hitrost Andrejevu“, odgovorim; „kupio haljinu i platio, pak je sakrio na dno sanduka pod biskot, kao da je ukrao od nekoga. Zato međer on meni naručavaše da sanduk ne ostavljam otvoren dok god ne potrošim sav biskot, zašto mornari kradu kako sotone!“ Ja sam potom poslao neke darke njemu, ali to za ništa ne držim sprama ovoj hitrosti koja se uprav može nazvati grečeske ljubovi i družestva hitrost. On ni trenuće oka nije študirao ni mislio, nego kako ja izreko[h] da mi ta haljina ne trebuje i da bi[h] je za polu cene prodao, nama[h], aki bi zadugo o tom domišljavao se: „Što ćeš je drugom prodavati, kad ću je ja kupiti? Evo ti novci.“ Blagorodna duša! Lepo, prekrasno slatko srce Andreje mojega! Da je bogat bio, neka bi tako postupao! No, on pošteno i lepo živjaše obače s[a] svojim trudom, niti imađaše za razmetanje. Ja mu moju potrebu ni jednim slovom nisam otkrio, no pače derznoveno sam mu toliko krat kazivao da do Dalmacije dovoljno imam, a onde sam doma. (U kopijam ovi[h] pis[a]ma, o štampi ništa ne stoji, no sad, izdavajući ih na tip, gdišto pridodajem.) Ili je, zar, njegova sladčajša nebesna duša predvidila da će se to delo na 20 godina zatim štampi i večnom vospominaniju predavati? No, kako je on mogao znati da ću ja za toliko živiti, ovo blaženstvo dočekati, ovu slatku utehu imati i takovo blagorodno družeske ljubovi delo, koje bi u Persijanu ili u Tatarinu s sladostiju srca na veliku čelovečesku pohvalu opisivao, od Andreje ljubimago mojego meni istom pokazano i sotvoreno opisati, propovedati i blaženoj večnosti predati i posvetiti?
Sveta dobrodetelji! Božestvena verne družbe i prijateljstva ljubovi, kojega ste vi roda i plemena, kad vi takova čuvstvovanija u nami vozbuždavate, tako silno u prsima našima dejstvujete! I koliko većma vreme života našega prolazi i iščezava, toliko se vi bolje i bećma pomlađujete, procvetavate, rasplođavate, u samu večnost korenje svoje uglubljavate i rasprostirete, i previše samih nebesnih visina stabla, grane i blagorodne verhove svoje dižete i uzvišavate! Slasti! Telesna ugodija i vosprijatija bogatstva! Slave i veličestva! Kad već preminu i kad i[h] nestane, jesu li ikada kadra ovake za sobom ostavljati sledove? Evo nji[h]ovi faljeni sledovi, jao i uvi! Sujeta! Sujeta! I ništa nego sujeta! Siromah i bedni čovečak na božijoj zemlji mora onaj biti koji, kad se obazre za sobom, nejma ništa viditi nego sujetu. Eh, kamo pusta mladost! Gdi su vina, paštete i pečenja! Ala je jadan čovek, ništa na svetu, nego magla, sen i sujeta! – mora ovako misliti i govoriti koji ne poznaje i ne čuvstvuje u sebi moralnu i duhovnu čast sebe. Može li se pri čitavoj pameti reći da je onaj živio koji u sve vreme života niti je dušu svoju ni boga poznao? „Ih že bog črevo i slava v sramotje ih.“ Nikada i niko ne bi tako lepo opisao kao apostol.
Prekrasni moj Andrej Petricopolos Korfiot, ljubeći dobrodetelj, Marijinu je on čast izbrao, koja mu se doveka neće uzeti. Dobroje on znao što je radio. Iako on i nije predvidio da će se ovako o njemu i o njegovom delu na dvadeset godina posle pisati i štampati, ali je on dobro i predvidio i pretpoznavao ono što je beščislenokratne veće i bolje od ovoga, a to jest ono što je večni i blaženi tvorac ugotovao, obeštao i odredio blagopolučnim od sinov čelovečeskih, koji ljube boga i dobrodetelj. Slaveći ja Andreja mojega, dobrodetelj slavim, koje se pohvala, čest i slava k samomu ocu nebesnomu odnosi, zašto je on sam po jestestvu koren, načalo i izvor svakoga dobra i svake čiste i verne ljubovi.
Iz Venecije pređem s Danilom, drugom mojim, u Zadar, prvi i poglaviti grad u Dalmaciji. Meni je poznato bilo da ovde ima dovoljno Serbov oficira i trgovaca, i da sam se s kojim god od njih poznavao, može biti da bi me tu zadržali. Ali ja, prirodno strašiv i stidljiv, nikada nisam mogao sebe preporučivati i u poznanstvo drugih utiskivati se i nametati. Zato ti ja po[h]itim u ona moja blažena sela i polja gdi sam ja već dobro poznat i gdi, bez najmanji[h] ni s jedne ni s druge strane ceremonisanja, komplimentiranja i u milost preporučivanja, jedva ćemo se dočekati.
U Kotari, negde oko Nadina, namera me nameri na nekog Spiridona Torbicu Dragovićanina. „‘Ajde, krašani“, reče mi, „sa mnom u Plavno. Ti znaš kako je ono lepo i zdravo mesto; onde sam ti ja s našim Meletijem protosinđelom na kapelaniji. Kuća crkovna ima za školu. Tako mi [h]le6a i soli, što smo zajedno jeli, hoćemo stajati onde kako paše!“ „Dobro“, rečem mu, „dok ste vi dvojica onde. Ali ti dobro znaš da se vi često promenjujete, pak ako posle dođu kakve kavgadžije na vaše mesto i uzištu da mi igumanišu i zapovedaju, a meni toga nije, fala bogu, nužde trpiti“. „Šta? Mi otići, dok si ti onde! Nipošto.“ Obeštam se i dam ruku.
Prolazeći, pođem na Kosovo pozdraviti popa Avrama Simića s familijom, koje s velikom radostiju nađem sve u zdravlju. U Kninskom Polju nisam te radosti imao, jer moj ljubimi protopop Novaković teško bolovaše. Na nekoliko nedelja zovne me iz Plavna sin njegov, pop Lazar, da mu dođem na pogrebenije, gdi sam mu izgovorio, kako sam lepše mogao, pohvalno na pogrebenije slovo. Onakovom dobrodeteljnom mužu lasno je bilo venac pohvale sastaviti, ibo sav put života njegova bio je pokriven s cvećem blagonaravija i dobrodetelji.
Stojeći u Plavnu, u sva tri dalmacije manastira i u druga različna sela i varoši na cerkovne praznike pozivali su me propovedi govoriti. To je meni vrlo lasno bilo, jer sam dovoljno na to potrebni[h] knjiga, kako na grečeskom tako i na [i]talijanskom jeziku, imao. Na drugo leto, ono isto što sam ja predrekao, zbude se; dignu iz Plavna rečene kapelane, a na nji[h]ovo mesto dođu neki, s kojima mi nije bilo mirno. Jedva to Skradinjani dočekaju i zovnu me k sebi za propovednika. Ovome sam radiji bio radi mojega druga Danila, zašto on, delikatnijega stomaka nego ja, i u selu nije naučen bio živiti, a u gradu, navlastito pri moru kako što je Skradin, lepše se živi.
Kad onde dođem, nađem nečajana prepjatstvija. Biskup latinski, blagorodni Venecijanin, soprotivi se mojemu, tu pod tim imenem, prebivaniju zato što nisam venecijanski podanik, niti [h]oću na to da se potpišem. Odavde opet u Veneciju k Aćimu Žarkoviću, prvomu od naši[h] trgovaca u Skradinu, koji je pre mene otišao bio za iskati od senata dozvoljenije da mi je slobodno koju godinu tu prebivati pod rečenim imenem i kao kapelan. U Veneciji se dela brzo ne svršavaju; odem u Zadar čekati konac.
Ovde su već bili čuli za moje propovedi po Dalmaciji i za moje delo u Veneciji. Zaprose me da im u nedelju propoved rečem i kad učinim, smili se to nekim oficirem Černogorcem i Sarajlijam trgovcem. Učine mi predloženije da se obeštam ostati pri njima, ako ne duže, za godinu. Ja se toga ne odrečem, no s izjatijem, ako Skradinjani ne poluče dozvoljenije da me mogu imati; i budući da se ono ne dopusti, tako ostanem u Zadru, gdi dođe k meni i moj Danil, i prebudemo tu celu godinu. U Skradinu najžalije mi je bilo rastati se s jednim poštenim trgovcem Markom Paraskevom, koji mi je veliku ljubov i dobrotu pokazivao, a s prekrasne nauke doktorom u medecini gospodinom Leonardom Vordoni, rodom Grekom iz Korfa. Ovi dvojica bili su načalna pričina da sam u Skradinu želio koju godinu provesti, najpače zato što mi se rečeni doktor obeštao bio lekcije u matematiki predavati. U Zadru, kolonel Majna, kapetan Jovo Grbljanin, konte Zorzi Gabo iz Kandije, gospođa Ana Rapsomanići i moj ljubimi Lazar Slavujević Mostaranin, s[a] svojim drugom Simatom, i proči kupci Sarajlije – svi su mi ovi tako dobri i mili bili da Mi nije moguće slovom nji[h]ovu blagost i dobrotu opisati. Po ispolnjeniju godine, predragi moj danil Moraitski vozvrati se u Korf, otečestvo svoje; a ja pređem u Trijeste i odavde u naš slavni carstvujušti grad Beč. Što sam ovde radio, to ću Vam u sledujućem javiti pismu.
U Klasenu v Kurlandiji,
avgusta 28-go 1788.
Preljubimi i dražajši gospodine!
Kad u Beč dođem, nigde nikoga ne poznajući, nemecki nimalo ne znajući, pođem k grečeskom kapelanu, popu Antimu. Iskažem od kud idem, i za čim, i da bi[h] želio, ako bi se moglo, koju godinu u Beču prebivati i čemu poleznom poučiti se dok sam jošt mlad. Ovi me ljubezno primi, povedajući mi da je i sâm u mladosti, bez roditelja i ubog budući, dosta stranstvovao i namučio se za postignuti jelinski[h] spisatelja i jezika poznanstvo. On imađaše svoj kvartir u domu jednoga od prvi[h], u Beču među Greci, trgovaca, imenem Nikolaja Dimitrija Stojčo, kojega zaprosi dozvoliti mu da me primi pri sebi na kvartir. „Ne samo obitalište“, odgovori blagi i dobri gospodar, „nego i trapezu s nami nek ima, dok se ovde pozna i namesti.
Obnadeždi me pop Antim da ne tokmo koju godinu, nego i sav život mogu u Beču provesti ako uzimam volju i userdije lekcije jelinski predavati. Tada se tu na[h]ođaše jedan iskusan u tome učitelj, no preko razloga vinopija i spavač. „Sledovateljno došao si“, veli mi, „u najbolje vreme, baš kako da si znao.“ Pritom obznani mi da se u Beču na[h]odi naš arhiepiskop Joan i da je nužno, pre nego se u kakovo upustim delo, da mu se javim. „To je najlakše!“, otveštam i taj isti dan otidem i prikažem se njegovim mlađim.
Ovi, za izigrati svoju komediju, sutradan ravno u dvanaesti čas, kad znadu da je mitropolit od svi[h] proči[h] 23 časa najljući na svakoga za koga ne mari da mu u to vreme dođe i, što je najgore, reku mi da ga dočekam baš u sali gdi je trapeza nameštena. Udari dvanaest sati; čujem gdi zapovedi mitropolit „Jelo na astal!“ – i iziđe u salu. A kad i mene tu opazi, čisto se upropasti i užasne. „Ko je ono opet sad ovde? Ko ga je zvao?“ Kaže mu protosinđel njegov ko sam, otkuda sam došao i da bi[h] rad u Beču prebivati. Take vike i psovke u mojem životu nisam podneo ni pretrpio. „Idi kud ti drago, i čini šta ti drago. Zar ti misliš da ja nemam drugoga posla u Beču nego da sam tebe radi ovde došao?“ I tako ti me otera.
Iziđem iz sale i iz Marienhilfa bez obzira. Uljezem u grad i nađem moje domaćine jošte pri ručku, koji se zdravo ismeju čujući moje priključenije. „To je dobro“, reče mi gospodar Stojčo,“ sad si bez brige i ti i mi. Po obedu odvede me i prikaže konzilijaru Filipidu, dade me zapisati gdi nadleži, ko sam, da ću tu i radi česa prebivati.
Za dva-tri meseca sakupi se k meni okolo dvanaest učenika. Od svakoga imao sam na mesec po dukat; to je meni dovoljno bilo. Uzmem i za se dva učitelja, jednoga – za franceski, a drugoga – za latinski jezik. U ovim meni dragim i slatkim upražnjenijam provedem u Beču oko sedam godina. Treće godine i lekcije sam na francuskom predavao jeziku, na[h]odeći se trgovaca koji su pretpočitavali mene drugim boljim od mene zato što sam im ja mogao grečeskim predavati dijalektom i knjige tolkovati, koje Francuzi ne bi mogli; podobne i [i]talijanski različne sam obučavao. I ova predavanja velike su mi polze bivala, ne samo za plaću koju sam za to polučavao, no, mnogo boljše, što sam sebe u sve to veće iskustvo i soveršenstvo u rečenim jezikam dovodio. Moj poslednji u francuskom jeziku učitelj bio je (na veliku moju polzu) človek preizrjadnago u čiteniju knjiga vkusa i poznanstva. Ovaj mi dade poznati izbranejše ne samo franceske no i engleskoga, na ovi jezik, prevedene knjige. U isto vreme, slušajući od latinskoga učitelja logiku i metafisiku, od toga vremena čtenije knjiga stalo mi je bivati i mnogo prijatnije i poleznije, budući u sostojaniju o predmeti čtenija mojega suditi, niti svašto tako kako je napisano primati. Črez ophoždenije i razgovore s dostojnejšim prekrasni[h] nauka, prostranejšago iskustva i vežestva, čestnejšago žitija i neporočnejši[h] narava, u isto vreme dobrohotna i ljubezna srca, mužem gospodinom Atanasijem Sekerešom mnogo sam se polzovao, budući ovo i do danas moja načalna i vladičestvujušta strast i pohot: bolje i učenije od mene s krajnjim uslaždenijem i vnimanijem slušati i od njih se polzovati. S[a] slavnim u naciji našej generalom Mikašinovićem i s njegovom gospođom (s kojima sam i jedno putešestvije u Horvatsku i Slavoniju k toplim nedaleko od Pakrca vodama učinio) mnoge sam vesele i blažene dne proveo dajući, pri njima, dvema prekrasnim gospodičnama, Martici Prodanovića i Jekaterini Saplancaj, na francuskom jeziku lekcije. Mogu slobodno reći ovo (koje znam da će mi svako čuvstvitelno i blagorođeno srce posvedočiti i potverditi) da neiskazano blagopolučije i čuvstviteljnejše uslaždenije života mojego u ovome se sostojalo: ko mi se je god pokazivao da me rado ima, ja već nimalo ne sumnjajući da on mene savršeno ne ljubi, umirao sam za njim i čini mi se da život moj prestao bi mi prijatan i sladak biti kad bi[h] ja ikada mogao prestati one koji su me rado imali ljubiti. Niti bi[h] ja dve krajcare za moj život dao kad ne bi[h] više imao o kom misleći radovati se i uslaždavati. U ovom punktu neka mi niko ne dođe zanovetati da sam ja prostak bio i da sam se varao po tomu što hitri ljudi vredni su pokazivati da rado imadu onoga baš za koga ne mare, i pritvarati se da mrze na onoga koga u srcu vesma ljube. Ove su reči ništa i za ništa! Čine se kao da na nešto zveče, a sasvim ni najmanje što ne znače, zato što je ovo izvan i protiv nature, i od stotine jedva će se u jednom slučiti slučaju i kad se sluči, mora biti, bog vest za kakova opstojateljstva, za nevolju i silom. A to što ne ide od srca, nego iz usilovenija i pritvornosti, to će svak lasno poznati, van da je sasvim cepanica a takovi[h], fala bogu, među ljudma jedva će se naći od deset [h]iljada jedan. Umerene umnosti i razuma človek prirodno većma mrzi i otvraštava se od oni[h] koji se čine da ga ljube ne ljubeći ga. Nadleži znati da je moje ovde govorenje za takove ljude koji lepa i mirna sklonjenija imadu i dobro, kako sebi tako i drugima, žele. A o protivnima, to jest lukavstvom i zlobom pokvarenima, ovde nije ni slova, i od ovakovi[h] sam se ja na svaki način klonio i očuždavao.
Lasno može ko pomisliti kakav sam ja sekret imao množestvo ovakovih dobrih ljudi na[h]oditi i sebe u njihovo blagovoljenije unedriti? Nika[ka]v sekret na svetu, no prostim prirodnim putem tu sam dolazio. Ljudi dobri[h] i blagi[h] svuda ima množestvo, samo da čovek sa svoje strane gleda da je pošten, nekoristoljubiv, dobar i razuman, i sledujući ovim kačestvam da se s ljudma vlada, pak onda umereno dobri njemu će biti sasvim dobri. Kako sam ja u sebi uveren bio da moji prijatelji nisu me radi ni u čem uvrediti, tako sam se i sâm od toga vsegda ostregavao; a ovo mi je lasno bilo, zašto sam poznavao da mi je najpoleznije. Za nji[h]ove i nji[h]ovi[h] drugi[h] prijatelja tajne nimalo nisam mario znati i ovo nije mi ni dlake mučno bilo, ibo, spokojstvo srca i vnutrenju duha tišinu vesma želeći i ljubeći, na ljubopitstva, podozriteljstva i na intrige mrzio sam kako god na otrov. U zajam što iskati nikada nisam potrebe imao, razve pre dve prošedše godine kad sam se iz Inglitere vozvratio, prvo, što nisam imao s čim predizdatu knjižicu sasvim isplatiti, vtoro, nisam imao s čim do Beča doći. I ovo što sam uzajmio, pre sam s velikim, kao na velikom daru, blagodarenijem vozvratiti mogao nego li sam obeštao. Nikom živu nisam se nametao, niti sam mogao, ni vremena imao, onde dolaziti gdi me ne žele. U dužnosti preko sile moje nisam se uvozio, a što sam mogao i pot[h]vatio se, to sam rado i verno ispolnjavao.
Šest polezni[h] i radosni[h] godina prođu mi u Beču kako šest dana. Umereno živeći, nisam nikada uzroka imao bolovati. Neprestano u prijatnom upražnjeniju ili drugima lekcije predavajući ili svoje učeći, samo u nedelje i na praznike učinili bi mi se dni kao da su podugački. Po mojemu složeniju i načinu mišljenja, morao sam u takovom prekrasnom gradu kao što je Beč blagopolučan biti. Dela moja i dužnosti rado i veselo ispolnjavajući, činilo mi se da sam u soveršenejšej nezavisimosti i svobodi, nit sam komu esap davao, nit od koga uzimao. Sav grad Beč činio mi se moj, jer sam mogao po njemu špacirati koliko sam god hoteo. Augarten, Prader, sve šume naokolo i livade poizmeđu nji[h] bile su u mojoj vlasti; svake nedelje i praznika mogao sam po njima na sve četiri strane hoditi, koliko mi drago. Svi slavuji u Augartenu u proleće, i kad bih ja sâm tu bio, pevali bi koliko da su najveća gospoda u njemu. Šenbrun, naši[h] bogoproslavljeni[h] i veliki[h] cesara i cesarica predivna letnja obitališta i u njemu lavirintovidne neiskazane krasote bašče i rajevi; Belvedere, besmertnoga princa Evgenija dvorovi i sadi, sve je to bilo meni otvoreno. Predgradija sva oko Beča i vertogradi, bili velike gospode ili graždana, gdi je god slobodno bilo ulaziti, tu mi niko nije smeo stati na put. Za ona, pak, mesta gdi nije dozvoljeno bilo ulaziti, nimalo nisam mario, koliko da i[h] nema na svetu, niti bi[h] ja tu ušao da me ko kumi, kod toliki[h] drugi[h] lepši[h] mesta.
Neka mi niko ne baca preko nosa da sam po višoj časti pešice [h]odio, zašto ovo je mnogo bolje za me bilo radi mnogi[h] uzroka; no ova dva, koja ću kazati, stotine vrede. Prvo, što je za zdravlje mnogo poleznije pešice [h]oditi nego u koli; a šta je bolje na svetu od zdravlja? Drugo, ko je u kolesi, ako će biti pra[ha] da se zaguši, on mora onim putem ići kud ostala kola idu, ako mu se i neće. Drugda se poizređaju po sto jedna za drugima, da se ne vide od pra[ha]; koji su god onda u kolesi, pune im se ne samo oči, uši i [h]aljine pra[h]om, nego i nosovi i usta, zašto moraju disati i odisati; pak ako najpređna kola stadoše, sva za njima, ako će i[h] [h]iljada biti, tu valja da stoje gdi su se našla, i ne znajući ni zašto ni za koliko će tu stajati. Oni su sve to prinuždeni trpiti, a ja ne; zašto ja i proče moje društvo pešaci (kojega nas ima dosta, fala bogu), nami je lakše i opkoliti i preko preći, i gdi god vidimo [h]lad ili od kuća ili od drevesa, ili ako će i od plotova, a mi nama[h] u [h]lad, pak idemo lepo gospodski po [h]ladu. Ko ne vidi da je ovo i poleznije i lepše. Ali, reći ćeš mi, kad je blato i kiša? A zar ja tebi ne mogu reći – a kad se u tvoji koli osovina slomije? Ja te molim, neka svašta ne spominjemo! Ko se kiše i blata boji, nek’ se ne rađa na ovi svet; to mu se pre kaže, nek’ ne reče posle da nije znao.
Imao bi[h] se jošt s mnogima veštma faliti, kao, na primer, da sam slobodno mogao u svi višerečeni mesti prve i najlepše bečke gospođe, koliko sam god hoteo, gledati, i niko za obadva svoja u[h]a zato ne bi mi smeo reč reći; al’ ovo nek stoji. Samo ću još jedno kazati, pak ću ovi period zaključiti. Redut bečki, koji je oglašen na svetu, komedije, opere [i]talijanske, muzike, carske biblioteke, sve ove vesele i polezne zabave i naslaždenija mogao sam uživati i uživao sam kako god jedan od velike gospode.
Sad reci, ljubimi moj, no po duši i sovesti reci, nisam li ja u ono šest godina u Beču blagopolučan bio? No, kako sve ovoga sveta teče i prolazi, tako i njima dođe vreme, te prođu. Ali i[h] ja ne žalim za dve pričine. Prvo, što i do danas, spominjući ih, radujem se i veselim. Ibo „Hoѕ eѕt, vіvere bіѕ, vіta poѕѕe prіore fruі.“ To znači – „dvared živiti, kad ko može i prežnjim uslaždavati se životom.“ A ftoro, što je jošt lepše, bolje i slađe, da u to vreme što sam znao, drugima sam predavao, što pak nisam znao, od drugi[h] sam primao i učio. A ovo je vsegda bilo verhovnejše namerenije i vsegdašnji nišan mojega po svetu hodanja, koje neki iz nji[h]ove visoke milosti skitanjem nazivati udostojavaju. Što sam ja kriv što oni neće ovako da sude: da bez posla [h]oditi, to se zove skitanje (ako će biti samo po jednom selu); a s poslom [h]oditi, to ljudi pametni drugojače zovu. Ako li su ti isti, doma sedeći, sebe i druge bolje polzovali, ja im to čestitam i zaisto ne zavidim; no, i ja s moje strane imam zašto blagomu nebesnoga oca promislu dok sam god živ blagodariti što me je sirotu bez očina i materina soveta i pristaranja dovde nastavio i doveo i znam da će me i do konca vremenoga voditi života i pomoći mi da vsegda večnim njegovom premudrostiju pretpisanim, pravilam sledujući, postupam i živim.
Sedme godine u Beču prebivanja usudim se već i u nemeckoga jezika uvesti učenje, kad u treći ovoga mojega pretprijatija mesec dođe u Beč naš arhiepiskop, Vikentije Joanović Vidak. Ovaj gospodin, ne samo s milostivim no pače s ljubeznim k meni načinom, sasvim me prisvoji k sebi. Učini mi predloženije da pođem u Modru k njegovim dvoma sinovcem, Tomi i Pavlu, predavati im francuski i [i]talijanski za godinu, obeštavajući mi za to da će me na godinu, ili najdalje na dve zatim, s njima zajedno o svojem trošku u Germaniju u kojuni bud universitet poslati, a potom i put jedan u Franciju, Ingliteru i Italiju učiniti. Kad ja čujem za Germaniju i pročaja, obeštao bi[h] se služiti mu ne godinu ili dve, no toliko godina koliko je sveti patrijarh Jakov za prekrasnu Rahilu Lavanu tastu svome služio.
Dođem u Modru i tu sam ne samo mladim Vidakom, no i pročim mitropolitovim pitomcem lekcije na više pomenutim jezikam predavao i s njima zajedno u školu, Baumajsterovu filosofiju slušati, odlazio, a od konrektora na nemeckom privatne uroke uzimao. U domu jednoga blagorodnoga gospodina, prvoga u gradu, zovoma Takača, vesma sam ljubezno primljen bivao i često u lepom društvu s oficiri i s gospodom častio se. I pri njemu sam se s preljubeznim mojim ritmajsterom Bešineom poznao, s kojim sam u selu blizu Modre, gdi je on na štaciji bio, često po nekoliko dana provodio.
Po soveršeniju ovde godine pređem s moji mladići u Karlovce. Odavde pođem po dvadeset godina odsustvija u Banat posetiti srodnike moje, pokloniti se grobovom roditelja moji[h] i celovati meni svetu zemlju u kojima nji[h]ove počivaju kosti. U Bečkereku po slučaju dođem u dom jednoga blagoobraznoga gospodara, imenem Filipa Seljakovića, koji mi se kaže da je bližnji srodnik oca roditeljnice moje Krune. Ovaj prečesni stari, koji bi i tuđina rado pričekao, kako je mene primio i ugostio, to svak Serbin može sebi lasno predstaviti. U Itebeju pođem iskati sestru matere moje, Jevru; no, ne nađem je, jer se davno bila prestavila. Pop David, ujac moj, pođe sa mnom u društvo.
U milom Semartonu, predragom selu i mestu roždenija slatke roditeljnice moje, otidem nama[h] k crkvi s popom Radulom, parohom sela, kojega sam jošte u detinjstvu tu poznavao. Ovaj mi pokaže grob matere moje i mile Jule sestrice. Mati, mati i rođena sestrica! Kakova su to čudna imena! I sad mi, ovo pišući, iz samoga srca izviru suze i, navodnjavajući oči moje, jedva mi daju pisati. Padnem na onu prečesnu zemlju, izljubim ju i suzami orosim. Molim sveštenika da zove koga da Mi pomogne raskopati zemlju da vidim kosti boginje moje črez koju me je bog na svet proizveo. No, on mi kaže, da ja vsuje to želim, da za toliko godina tu su i drugi mnogi soplemenici, stari i mladi, pogrebeni i ko će kosti od kostiju razaznati! Kad ovo čujem i črez izlitije suza sebe oblahčam, dođem u se i pomislim, bože moj, kako smo Mi ljudi vsegda k zemlji prilepljeni! Namesto što bi vozvodili um naš k besmertnim ljubeznih naših dušam, mi ištemo kosti nji[h]ove, koje se moraju s drugim podobnim kostima pomešati, izgubiti i, najposle, črez stotine godina, u ništa obratiti.
Evo na koji su način postala sva oboženija i poklonjenija moštiju, kostiju i ikona. Goreća i srdečna ljubov i visokopočitanije samo jedan korakljaj potrebuje za preobratiti se u ljubimago i visokopočitajemago predmeta oboženije. Ovim prirodnim; i kratkim putem dolazili su ljudi k idolosluženiju i k svim sujeverijam kad god prosvešten razum s njima nije upravljao. Zato tolika starost i vika za groblje i grobnice. Šta je čelovečesko telo bez slovesne i razumne duše koja ga oživljava i u njemu misli? Ništa nego smradna [h]aljina, opredeljena za crve, za trulost i za uničtoženije bilo na koji mu drago način. Ova razmišljenija tada mi se toprv predstave kad svu nadeždu izgubim, ostanke Krune moje i Jule naći. Onda mi padne na um i razgovor premudrog Sokrata pre smerti svoje. Ovi dobrodeteljni i božestveni čovek, od svoji[h] građana nepravedno osuđen da otrovom ubijen bude, zapita ga njegov ljubimi Kriton kako i gdi želi da ga pogrebu. Tada se on okrene k pročima koji tu bijahu i reče: „Kako hudo moj Kriton o meni umstvuje, misleći da počem ja otrov ispijem i ostane ovo telo tu pruženo i bezdušno, da ću i tada ja ovaj isti biti koji sad s vama besedim. Neće već ono, Kritone moj, Sokrat biti, no samo [h]aljina njegova izlišnja i ni na što nepotrebna. Zakopaj je gdi [h]oćeš, i predaj zemlju zemlji; zakopaj je samo duboko u zemlju da tamo istrune i da vozduh smradom svojim ne truje. Sokrata ti ukopati nećeš.“ Prostite, (sam u sebi pogledavši k nebu misleći), rečem: „O vi, mojemu srcu svete, božestvene i slatke duše, prostite slabost i nerazumije moje. Zašto vas ištem ja u zemlji, znajući da su pravedne duše u rukama božjima?“
Jedva prinudim čestnoga sveštenika Radula da uzme neku bagatelu od mene za spomenuti i[h] na službi. „Ja bi[h] nji[h] i bez toga spomenuo“, reče mi dobri sveštenik, „ali da bog da da i moja duša bude gdi su nji[h]ove!“ Prenoćim u domu ujaka moji[h], Pavla i Đuke, i sutradan pođem k Čakovu. Ljubimi drug moj, ja se ne bi[h] usudio kom drugom krome tebi ovako dugačko pisati pismo. Nežnost tvoja k meni poznata mi je i uveren sam da ćeš ti baš tako rado ovo čitati kako je mnom rado napisano. A uzdam se da se ne varam misleći da i drugi ko, samo neka predstavi sebi svoje roditelje, pak onda čitajući ovo, neće za bezmestno suditi što ja ovako mislim, čuvstvujem i pišem o onoj koja je posle boga, tvorca mojega, svetejša, čestnejša i sladčajša duši i srcu mojemu.
U Kenigzbergu,
sep[tembra] 14, 1788.
Ljubimi predragi moj!
„Nikakova v čeloveceh ne stoji vešt postojana; kakav je god lišća rod, taki je i ljudi!“ Istinu ovoga Omirova stiha nikada i nigde u životu nisam tako počuvstvovao kako kad na toliko godina posle dođem u milo mesto roždenija mojega. Uputim se uprav k roditeljskom domu, pred kojim nađem u glubokoj starosti strica mojega Gruju. Poznamo se i pocelujemo. Kći stričeva, koju sam pri sisi ostavio, ona sad domaćica i s[a] sinom velikačkim. Pitam za jednoga komšiju, čiču Mijaila. Nejma ga; davno se prestavio. Za drugoga, s druge strane, čiču Lazu – i on također. Decu u neko vreme i moje vrsnike poiznalazim, prve u varoši, jedne s[a] sinovi na ženidbu, a druge s kćer ˊma na udaju. Dečica kojima sam babinje čuvao i potom u naruči nosio, sad su oci i matere. Eto ti ga, pomislim u sebi, idi sam, te se kaluđeri, pak ćeš i ti biti čovek na svetu. Al’ [h]oće pametno momče da se posveti i da tvori čudesa po Sremu! No, već što mu drago; što je učinjeno, to se ne otčini. Ja sam već bio i prošao, i svak će lasno pogoditi da ja ovo više za druge, nego za sebe govorim. Pre trideset godina neka se niko za glavu ne kaluđeri. A kad mu bude toliko, opet nek ne nagli; nek pričeka jošte desetak. Kud je prošlo trideset, nek prođe i ovo deset; i nek se ne boji da neće proći; prošlo bi da i[h] je jošt toliko. Ko se god opari, a ne kaže društvu da čorba žeže, nije dobar za društvo; a kad on kaže, posle drugi nek čine što im drago.
Dve vešti, što sam poznao baš u komšiluku s jedne i druge strane roditeljskoga doma, toliko su znamenite i tako se kasaju interesa celoga čelovečeskoga roda, da bi zaisto smertni greh bio da i[h] ovde ne spomenem; zašto kad se ovo moglo slučiti baš u mojem komšiluku, ne dalje nego u prva dva doma, a da šta nejma dalje i dalje u vilajetu. Zato predlažem ovo na rasuždenije bogu i caru i svim pametnim ljudma koji mare i kojima je sve to važno i veliko što se čelovečeskoga kasa roda.
Reč je ovde o dvema ženami, o kojima nikada ne mogu pomisliti da čuvstvitelno moje o njima ne soboleznuje srce. Jedna je Jovanka, kći čiče Laze. Ova se uda za nekoga koji rodi s njom (ne pamtim dobro) jedno ili dvoje dece, pak je onda ostavi, ode nekud i stepe se i za nekoliko godina nejma mu ni glasa ni traga. Žena, jošte zdrava i mlada, sledovatelno za rađanje ljudi. Pitam je, zar ne može drugog muža naći. Kaže mi sirota uzdišući: „Našla bi[h] ja davno sebi muža, ali, vele, da crkva ne dopušta.“ O, ljudi, što vas je god na svetu, dokle će se kojekakvi[h] pustinjika i monaha zakoni za crkvu držati? U Carigradu i u Smirni očima sam mojima gledao da crkva i patrijarsi za mnogo manji uzrok dozvoljavaju ženam za drugoga poći muža. Nije li ovo uprav protiv božje volje, sledovatelno protiv svakoga pametnoga zakona, vozbranjavati da se ljudi na božji svet plode i rađaju i boga slave i poznaju. Ali ako prvi muž dođe? Ako dođe, tome lasno ima lekarstvo. Nek uzme sebi drugu, pak nek je bolje čuva. Al’ ako ne dođe, kakvo ćeš onda lekarstvo naći?
S druge strane, Marija, čiča-Mijailova kći, okolo tridesete godine vozrasta, no gledajući na nju bi[h] se zakleo ko da joj nema više nego dvadeset. Mlada, zdrava telom i razumom, prekrasna do udivljenija, poštena i blagonaravna. I ovoj budući i treći umreo muž, više se udati ne može. Za pravdu božju! Što je žena kriva ako se sluči da joj tri muža umru; što li muž, ako mu tri žene ne živu? Jesu li oni vladetelji života i smerti i mogu li drug druga od smerti izbaviti? Ali su sveti oci tako uzakonili! Ti isti sveti oci, koji su to ustanovili, bili su pustinjici i kaluđeri, zakleti neprijatelj i braka i čadorodija; zato, da se oni u tuđe posle nisu mešali, [h]iljadu bi puta pametnije učinili. Ovo je posao mirski[h] ljudi, starešina i poglavara, koji su ne samo slovom, nego samim delom pravi sveti oci. Ko je meni za bogom najveći sveti otac razve onaj koji me je rodio i othranio? Da se on (sačuvaj bože) nije oženio i mene s mojom slatkom roditeljnicom da nije začeo, mene ne bi na svetu bilo, niti bi mi milion sveti[h] otaca pomogao. To je sve zaludu: post i molitve decu ne rađaju, nego čestni i sveti zakoni brak, jer tako [h]oće bog i tako mora biti vo veki vekov, a ne inače.
U početku ovoga pisma rekao sam da smo mi ljudi kao lišće: u proleće se rađamo, a u jesen zrelosti spadamo. Ovo se, dakle, ne govori toliko za Mariju i Jovanku. I one će u malo vremena uvenuti i preminuti, ali je pravedno postarati se za budušte rodove. Ovo isto slučavaće se i unapredak mnogima i mnogima, pak, ljudi, braćo, zašto da sinovi i kćeri i unuci vaši stradaju, da uzdišu i da su zlopolučni, u čemu nimalo nisu krivi? Ja sam o ovom poslu, kako god ovde pišem, pokojnom mitropolitu Vikentiju govorio. Evo što mi je odgovorio: „Ja znam da je to tako; ali neka oni otvet bogu daju koji su to tako uzakonili; mi sad moramo slepo držati.“ A koja će polza biti onima što stradaju od toga što ćedu drugi otvet bogu davati? I zašto? Za koji uzrok i nuždu slepo držati jednu stvar kad se već pozna daje bez razloga i slepa? Znam da će mi nama[h] koji namrgođeni melanholikus i tvrdoust reći – to se tako kod nas našlo, pak tako narod [h]oće da to stoji. No, zna se i ovo: da teško onom opštestvu gdi se nikakvo ispravljenije ne uvede dogod ne soizvole i ne ushoćedu i kasapi, i bakali, i lončari i pročaja. Zašto svako opštestvo ima svoje poglavare i upravitelje razve da i[h] sluša i da im se povinuje? Ko ne zna, pravo je da se da uputiti i naučiti od onoga koji zna; a gdi ovo ne biva, tu moraju stvari ići naopako. Na primer, stara baba, koja već nije za rađanje dece, nek se ne udaje ni prvi red, nekamoli treći i četvrti; a človek i žena jošte pri mladosti i snagi, koji mogu čada rađati i [h]raniti, a nesrećni su bili u tri braka bez svake nji[h]ove krivice, zašto da ne mogu u četverti (i ako po nesreći bude potreba) i u peti stupiti? Namerenije i konac braka mora biti čadorodije i vospitanije i, kad god za ovi konac biva, on je po božjem zakonu i uredbi. Besposlen i lud ostavi ženu svoju, mladu i zdravu, ode, izgubi se i nejma mu ni glasa ni traga! Zašto da žena stoji šest godina zaludu? Ona bi lasno za toliko vremena troje dečice imala, i rada i[h] je imati, dojiti i [h]raniti. Zašto, dakle, ova stvorenja svet božji da ne vide? Čovek pametan ni ovcu ni kravu jalovu za toliko neće držati, nekamoli ženu svoju. No, sohrani, bože, ropstva ili nemošti! Ovo ima svoj uzrok.
Iz Čakova vratim se u Karlovce za čekati prišestvije mitropolitovo iz Beča, gdi je pozvat bio radi veršačke smutnje, u nadeždi kako dođe da će nas opraviti u Germaniju. dođe arhiepiskop i ja pođem s bratom njegovim, j g[ospodinom] inspektorom Trifunom, u dalj k njemu. Ali se naš put opet odloži za smuštenije koje se u Germaniji tada Bavarije radi dogodi. I tako provedem drugu godinu u Karlovci.
Po berbi vinograda otprave nas u Požun, gdi zajedno s mladi Vidaci deset meseci prebudem. Oni postignu dosta dobro franceski i [i]talijanski, a ja već umereno mogah nemeckm govoriti. Meždu tim, postane soveršeni mir u Germaniji; ništa manje o više rečenom putu Niko ne misli. Pišem mitropolitu o tom i najposle javim mu da je već dosta tri godine i da više neću čekati. Ni odgovora! Čudna je vešt kad slabi ima sjakim pogodbu, zašto jedan čini što [h]oće, a drugi prinužden je trpiti. Ove tri godine bile su mi najneprijatnije u životu; i sreća moja što su moj Toma i Pavel sasvim dobri bili, koje sam soveršeno ljubio, kako i oni mene, a bez toga jošt bi mi gore bile. Pritom dobro za me što sam, kako u Modri tako i u Požunu, gdikog učenika imao, te nisam sasvim ostao bio bez novca. Tada sam vesma žalio na arhiepiskopa; no, na nekoliko meseci zatim poznao sam da je mnogo bolje učinio ne ispolnivši obeštanije, ibo budući naumio skoro prestaviti se, da nas je poslao bio tamo, bi se u velikoj zapletki našli ne imajući od koga veksele čekati. Moja nadežda za poći u Germaniju i dalje, zasad vospeti se i utiši, no ne iskoreni. Ja sam već dugim opipam poznao da valja da se dobro čuvam da ne naumim kud poći; jer ako naumi[h], odo[h], sâm ne znam kako.
Pređem u Treste. Ovde gospoda konti Vojinovići i proči pospodari trgovci zapitaju me bi li hoteo tu za koju godinu decu učiti. Rado i veselo za pet stotina forinti na godinu, odgovorim. Više, ako [h]oćedu, mogu mi dati koliko im drago, uzeću; ali ne manje za glavu! Obnadežde me da toliko mogu imati. Meždu tim, za neki političeski uzrok reku mi da se pođem pro[h]odati po Veneciji i u petnaest dana da se vratim i da će sve biti gotovo. Odem; a kad se vratim, nađem posao gore nego kad sam pošao. Kaže mi moj Haralampije, budući da se nije mogao uspeh u nekom nadejemom pretprijatiju imati, više mi se ne može dati od trista f[orinti], to znači, 500 manje 200. Zafalim i otkažem. Ja dobro znam da ima takovih mesta gdi mogu imati 500 s[a] pluѕ 200; zašto bi[h], dakle, uzimao s[a] minus? Ali, evo nevolje, nema se s čim dotle doći.
Otkad je god Trijeste na svom mestu, u bolje vreme za me nije u njega mogao doći gospodin Varlaam, rosijski arhimandrit, s namerenijem za poći u Italiju. Obeštava mi platiti da pođem s njim i da ga poučim [i]talijanski. Ne ištem nikakve plaće; obeštam se biti s njim svu zimu, samo iz Livorna da me otpravi na proleće u Carigrad, gdi znam da se franceski i [i]talijanski jezici, navlastito kad i[h] ko s grečeskim ume predavati jezikom, dobro plaćaju. Ne znam od nas dvojice ko je sebi za veće ščastije vmenjavao: on li, što me je tu našao, ili ja, što se on tu u takovim mojim zamršenim opstojateljstvam na me namerio. Zaisto, da smo se zadugo raspitivali i tražili, bolje ne bi se mogli napitati i naći. Vlaški je znao kako pravi Moldovan, zašto je u toj provinciji iz detinjstva do soveršenoga vozrasta živio i tu je u prošestoj vojni Rosiji lepo učinio zasluge i zato od Velike Jekatarine mnogoceni na plavetnoj pantljiki krest i gospodsku penziju za života polučio. Što kažem da je vlaški znao, črez to dajem znati da je u [i]talijanskom jeziku na po puta bio. Nama[h] u Trijestu počnemo, on mene častiti, a ja njega učiti. U ovakom lepom poslu provedemo tu celi božićni post i takov lep post ne bi se čoveku za duga života omrazio. Po Božiću – u Veneciji karneval. Ludi bi bili kad bi u Trijestu stajali! ‘Ajde u Veneciju! Da nam je i tu lepo bilo, to svakˊ zna da mu se i ne kaže.
Četvrtak prve nedelje posta ukrcamo se u knjigonošnju lađu za Bolonju. Sila božja muzikanta i komedijanta mužeskoga i ženskoga roda i plemena! Preko dan lepo vreme; takove muzike i pojanja – van da opet tu. Oko neko doba noći pođemo kroz široki kanal; kad ti tu napadne na nas takova stra[h]ovita bura da niko nije već mislio glave na suvo izneti. Te muzike opet, i toga zavijanja ko nije čuo, nek ne želi čuti. Da nas srećom jaka ne održa lađa, mišljasmo se svi zajedno utopiti kao miševi. S ovakim društvom uteći, to se zove Haronu reći: mac! Svima sam sutradan rekao: „Čujte, braćo i sestrice, kad ovde škapulasmo, zaisto hoćemo jošt koji dan poživljeti.“ Odavde sve iz kanala u kanal na Feraru do Bolonje. U ovom predivnom mestu i gradu zadržimo se do voskresenija latinskog; što je god dostojno bilo videnija, kako u gradu tako i naokolo, sve smo vidili.
Kad bi[h] sve hoteo opisivati kakovi[h] smo se neiskazani[h] i neopisani[h] krasota nagledali u Bolonji, u Florenciji, u Pistoji, u Luki, u Pizi i prosto u svem onom zemnom u Italiji raju, velika bi se knjiga hotela. Preko visoki[h] apeninski[h] gora i kroz imenovate gradove predivne toskanske deržave, druge nedelje, na naše voskresenije, dođemo u Livorno, gdi otpraznujemo ne tri dni, nego ravno tri nedelje dana. Već proleće tiho i lepo, za moreplavanije najlepše, no nami se Mučno rastati. Ali što mora biti, to valja da bude. Nađe se korabalj za ostrov Hios. Moj ljubimi arhimandrit Varlaam plati za me kapetanu za prevoz i prepitanije do toga ostrova i, baš izlazeći iz korablja, gdi me je dopratio bio, metne mi u džep prosluka sam svojom rukom 12 venetski[h] cekina.
Kapetan korablja, Dubrovčanin, pošteno me je i gospodski soderžavao. Ovaj, imajući svoji[h] dela, u različna se mesta navraćao, kako u Korsiku, u potom zemljetresenijem razoreni grad Misinu u Siciliji; prođemo i pokraj gore Etne, gdi celu jednu noć nisam hoteo leći, za nagledati se onoga čudesnoga videnija. Dvadesetprvi dan od Livorna ugledamo ostrov Hios i taj dan uljezemo u pristanište grada.
Da sam hoteo, mogao bi[h] taj čas u drugi korabalj preći za Carigrad; no, uveravajući me kapetan da se tu svaki dan može prigoda za to mesto naći, namislim ostanoviti se ovde koji dan za pregledati taj predivni ostrov. I budući da protiv svakoga namerenija i čajanija, namesto desetak dana sluči mi se prebivati tu ravno toliko meseci, a zašto se to slučilo i što sam u to vreme činio? Na[h]odeći dostojno Vašega ljubopitstva i podugačkoga opisanija, zaključavam ovo pismo, prebivajući i pr[očaja].
U Berlinu,
sept[embra] 30, 1788.
Ljubimejši i dražajši moj!
U gradu Hiju uzmem na 10 dana pod kiriju jednu sobu u jerusalimskom metohu baš pri moru i najmim sutradan momka da me vodi po ostrovu. Ovde, kako se iziđe iz grada, nama[h] počinju velike bašče, pune limuna i pomorandži, s prekrasni sozidati kameni i različne boje marmara ukrašeni domovi. Rekao bi ko, na[h]odeći se ovde, ne da je u turskoga vladenija ostrovu, nego usred Toskane. Građani Hioci, koji su počti svi kupci bogati, imadu svoje bašče i u njima lepše domove nego u gradu. Kazivali su mi da samo od limuna i pomorandži pol miliona pjastri ima ovi ostrov do[h]otka, koje svuda s korablji, a najviše u Carigrad, razšilju. Celi ostrov, dakle, krome sa strane visoki[h] kameniti[h] planina, predstavlja se kao črezvičajne širine grad, pun s veliki kameni zidovi okruženi[h] sadova i u njima kastela, u kojima od meseca marta do novembra familije živu. Ovde je najveća zima, kao kod nas u Banatu drugda u oktomvru. U leto, tu za šest meseci nema kiše, a vrućina bi bila vrlo velika da svaki dan morski vetrovi ne ras[h]lađuju vozduh. Na oni limona i pomorandža drevesi črez svu godinu vidi se cveće s[a] zelenim i sa zrelim plodom. Svaka bašča ima svoj bunar s preizobilnom vodom; rekao bi da u svoj toj zemlji na nekolako fati dubljine ništa nije nego voda, koju svako jutro i veče črez malene kanaliće kroz svu bašču navraćaju i drevesa napojavaju. Vodu izvlače na čekrk: vežu mazgi oči, da ne vidi što čini, zapregnu je i poteraju; ova, kako ti pođe, sve ide i putuje, misleći ko zna kuda, a ne zna da se sve na jednom mestu oko bunara okreće.
Svak može sebi lasno voobraziti kako je od marta do konca novembra po ovom ostrovu hoditi. Miris takovih ploda i cveća da bi čisto pomislio ko daje u raju. U početku junija došao sam ovde; peti dan zatim dođu glasovi da u Carigradu kuga mori. „Idi ga sad u Carigrad“, pomislim u sebi. No, ništa ne marim, u dobrom sam mestu; svuda Greci, najpače imući, ljube muse i strane jezike, samo valja dati im se poznati. Pitam domaćina, arhimandrita Jerusalimca, kakove se škole i učitelji u mestu na[h]ode. Ovaj mi kaže da su tu dve škole, u kojima se jelinski predaje, i da u leto učitelji predaju u svoji domovi sadovnimi, od kojih je jedan blizu grada.
Sutradan pođem k bližnjemu. Predstavim mu u kakvoj se smetnji na[x]odim, ne smejući u Carigrad na kugu nasrtati, i da bi[h] rado, dok ona tamo prestane, [i]talijanski i francuski lekcije, kad bi[h] imao kome, predavao, samo da mogu svoj trošak dobivati. „Ne samo trošak, no i pribitak možeš imati“, otvešta mi učitelj, „meni ćeš prvom franceski predavati, a znam da i od moji[h] učenika imaćeš nekoliko za [i]talijanski jezik, koji je trgovcem vesma nuždan.“ Reče mi da ostanem s njim obedovati i, meždu tim, dok on svrši predavanje lekcija, da se ili s kojom knjigom zabavljam ili pođem po bašči hodati. Nađem pri njemu jednog sveštenika iz varoši, u jelinskom vesma iskusna; s ovim pođem u sad, gdi hodajući i razgovarajući se, pokaže mi se človek ljubezan i blagoprijatan. Zovnu na obed. Moj novi poznanik, pop Agapije, pođe u komšiluk k jednom od prvi[h] trgovaca na obed, a ja ostanem s učiteljem Pri ručku saznam da ovi slovesni muž dosta dobro latinski razumeva i u svojoj biblioteki izbranejše na ovom jeziku spisatelje ima. Obraduje se kad ga uverim da, razumevajući latinski, u šest meseci polučiće soveršeno razumenije franceskoga, budući [je] ovi dijalekt onoga. „Za toliko vremena“, reče mi, „izvesno ti ćeš morati ovde prebivati, ibo kad god kužni mor kasno u leto u Carigradu počne, črez svu zimu inogda ne prestaje.“ Dok se mi ovde razgovaramo, poviše imenovati pop Agapije opravi mi drugi lep posao. On je s takovim userdijem o meni ovom kupcu besedio, da čovek obešta ne samo za svoga najmlađega od sedam sinova plaćati mi, no saviše u svojem domu u sadu i u gradu, dok sam god u Hiju, kvartir i trapezu davati.
Zovnu nas na kafu; i tu se poznam s mojim buduštim domaćinom, čestnim starcem od 74 godine, jošte pri snagi i zdravlju, zovomim Mise Manoli Stratipetrokokino. Prenesem moje vešti iz metoha. Sledujući dan preda mi učitelj, zovomi Nikolaj Argentios, svoji[h] dvanaest učenika za obučavati i[h] u [i]talijanskom, i on počne franceski.
U ovom predivnom ostrovu prebudem do konca idućeg fevruarija u velikom zadovoljstvu; pregledam celi ostrov i bogati carski manastir zovomi Nea Moni i u njemu drevnu grečeski[h] rukopisni[h] knjiga biblioteku. Moji učenici poluče od mene sve što su želili, a ja dobijem oko 60 dukata. Jošte u decembru polučim izvestije da je kuga u Carigradu prestala; obače, za veću polzu moji[h] učenika i za dočekati lepši za moreplavanije put, izostanem poviše. Poslednji fevruarija pozdravim moje dobre prijatelje: učenoga medika gospodina Skilici, staroga Ingleza Samuela Brecbridž, koji od mnogo godina tu življaše, ljubimoga popa Agapija, učitelja gospodina Nikolaja Argentija, i prvi marta pređem u korabalj za Carigrad. Ne valja premolčati da Hioci imadu na najlepšem mestu predgradija pri moru preizrjadno ustrojeni [h]ospital s širokim sadom za 50 bolni[h], strani[h] ili domaći[h], podalje od grada velika zdanija za lazaret i oko po milja dalje drugi [h]ospital, zovomi Svetoga Lazara, za prokažene.
Putujući k Carigradu bio sam u lepom društvu trgovaca hiotski[h]. Sprama ostrova Marmare dune jak nama protivan vetar i zadrži nas u jednom malenom pristaništu ovoga ostrova 15 dana; jedva se odavde otisnemo i s velikom mukom dođemo u Konstantinov grad. Kvartir sam u Valedehanu s hiotski trgovci imao, nedaleko od S[vete] Sofije i carevi[h] dvorova. Moji Hioci vodili su me svuda po Carigradu, po moru i po suvu; ali ko će tu užasnu veličinu grada obići! Poznam se u patrijaršiji. Protosingel patrijaršeski reče mi da pričekam dok prođe cvetna i velika nedelja i da će me po voskreseniju s takovim dvema ili trima familijama upoznati i pri njima namestiti da ću moći na godinu najmanje [h]iljadu pjastri imati. U Peru i Galatu malo koji dan nisam prelazio, i tu sam se prikazao cesarskomu ministru. Kad ti velike nedelje, počne se po gradu razglašavati: kuga! Smute se moji Hioci, i neki počnu se spremati da beže u Hios, a ja ti, onda, beži u Peru. No, i ovde što ću? Svi se dvorovi elčijski pozatvaraju; kud se god okreneš, strah i užas! Aratos, rečem, Carigrada i koliko je god u njemu [h]iljada para, pijastara i ruspija! Ako me gdi kuga zakvači i ščepa, što će mi onda pijastre pomoći? Ona nimalo za šalu ne zna, niti će mariti što ja jošt nisam Pariz ni London vidio.
Najmim momka da mi ponese moje vešti do mora; tu uzmem barku da me odveze u koji mu drago korabalj za Crno More. Ide li u Krim, ili u Trapezont, ili ako će i u Kavkas, i ja ću s njim, samo nek nisam onde gdi je kuga, jer s njom za glavu ne bi[h] se rad prijateljiti ni pačati. Prvi korabalj gdi zapitamo kud ide, kažu nam – u Galac, u Moldaviju. Zapitam upravitelja [h]oće li me povesti i šta će iskati dotle. „Penji se ovamo, ne pitaj“, reče mi, „ako daš najviše za prevoz i za hranu, daćeš pet ili šest pijastara. Korabalj je prazan; samo jednog pasažira imam koji je zakupio svu veliku sobu i dobro mi plaća. Ali evo nevolje, ne zna čovek ni turski ni grčki ni vlaški, a mi svi, što nas je god u korablju, ne znamo ono što on zna, ako što zna“. Namesto deset para po pogodbi, dam mome barkaruolu, što me je tako lepo dovezao, trideset.
Uljezem; nađem tu velikog nekakva prelata poljskoga, koji imadu fermane da otkupuju iz Turske svake godine roblje hristjane od Turaka. Ovom, kad kažem, latinski s njim govoreći, da i grečeski i vlaški znam: „Ah, karisime“, reče mi, „bog i moje molitve su te ovde donele. Ništa ti ne dam potrošiti do Galaca i do Jaša, samo da mi pomažeš s ovim ljudma besediše.“ Ovaj je mlađega svoga popa s otkupljeni robovi opravio bio po suvu, i, za ubeći velikog truda, voznameri do Moldavije morem doći.
Protivni vetri zadrže nas između Dardanela 20 dana. Ovde se sluči da smo pred kapetan-pašu izlazili i s njim črez Mavrojeni, dragomana njegova, besedili.
Tu nam je dobro bilo: od kuge smo utekli; jesti i piti do izobilija, što nam god srce zaište; na jednoj i na drugoj strani bregova prekrasne bašče i domovi carigradske gospode; slavuja sila neiščislima, koji nam neusipno pevahu. Dođe i naš vetar; iziđemo dvadeset peti dan aprila ujutru. Taj dan letili smo kako na orlovi krili; kad na noć, čisto se pomami vetar i more sasvim pobesni. Tu sam najbolje počuvstvovao što će reći zlo more i nepostojanstvo volna i vetrova, koji, kad nas počnu dizati u visinu, rekao bi – odosmo živi na nebo! A kad ti nas počnu niz brdo terati, toga opet letenja i sijaseta nit’ sam čuo ni vidio. Šta je bezdna i propast? Ništa sprama onom kud smo mi propadali! Ništa nije jadnije slušati nego gdi daske oko nas škripe i balvani ispod nas ječe. Čudo divno kako se ne razglave, te bi nas bilo do ušiju pokvašeni[h]! Ništa se tu toliko ne želi nego da se o kakav kamen u moru ne lupi, jer ne bi nam ostalo ni noge.
Kad bi se god penjali uz brdo, onda ti moj prelat čita brzo, brzo, baš kao da se s morem utrkuje; a kad bi dole poleteli, onda bi zaboravio čitanje, i stajalo bi ga vika: „Karisime, odosmo, propadosmo!“ Već mi je dosadio bio pitajući: „Što govore oni ozgor?“ ,.Šta će govoriti? Psuju se, eto ti ga! „O, impii homineѕ!“ – rekao bi, pak opet počne čitati. Pravda da je bilo stra[h]ovito, no ništa manje morao sam se nekoliko redi mojega prelata viki i plašnji smejati. Okolo ponoći poslabi malo vetar i poutiša more; onda ti se mi počnemo inatiti. Viče prelat na me zašto se i ja bogu ne molim, nego se jošte smejem. „Čekaj“, rečem mu, „nek dođe samo lepo vreme; ako se i sam svojoj plašnji i viki ne budeš smejao, nek sam drugi. A u ovakim opstojateljstvam ja za druge molitve neću da znam razve „Blagi premudri sozdatelju bože, budi sveta tvoja volja! Ako dopustiš da se utopim, primi u milost i u otečeska tvoja nedra dušu moju! „Nisi ni to govorio veli mi. Molim ga da me se prođe: „Što ću ja s bogom govoriti? Zar je bog kao čovek? On bolje vidi i poznaje što je u srcu mome nego ja isti.
P[relat]: „A nije li ti žao da te ribe izedu?“
Ja: „Šta ga sam i ja riba izeo, koje čudo da i one mene jedanput izedu!“
P[relat]: „Ali su ribe za čoveka stvorene, a čovek nije za ribe.“
Ja: „Ako se ovde utopimo, onda ćemo biti baš za ribe i za morske rake. Duša moja znam da nije za nji[h], to mi je dosta znati; a za telo, ta ga crvi izeli, ta ribe, meni je to svejedno.“
P[relat]: „Kakav si čovek! Dakle, ti sve ovo za šalu držiš?“
Ja: „Neću ti lagati: i ja se plašim i bojim, ali da mi je moguće da se baš nimalo ne bojim, mnogo bi[h] bolji i pametniji bio i sâm bi[h] sebe [h]iljadu puta više počitovao. Nije li pametnije i poštenije onde ne strašiti se gdi strah ni najmanje mrve niti polzuje niti pomaže?“
P[relat]; „Zar ti za smert nimalo ne mariš?“
Ja: „Marim, te veoma! A da zašto sam iz Carigrada pobegao? Ali ovde moja marnja ništa mi ne pomaže. Ko se prosto smerti boji, u gorem strahu valja da živi nego zec, i ništa da ne čini nego da se plaši, zašto se svaki božji dan umreti može.“
P[ralat]: „Karisime, ti ili si lud ili si pravi svetac, tako misleći.
Ja: „Da me oprostiš, gospodine, svetac znam da nisam, a lud ne bi[h] rad biti; ali ovako misliti želio bi[h] srcem i dušom. Svaki ne samo pošten oficir, nego i najposlednji soldat ovako valja da misli ako želi da je svoga zvanija dostojan. A to što je njima pošteno, zašto i nami ne bi bilo?“ Poćuti malo dobri prelat, pak onda mi reče: „Dulcіѕѕіme amіce, beata illa hora, qua tu ad me venіѕtі! Slačajši druže, blažen onaj čas kad si ti k meni došao!“ Zamoli me da ako se kako mogu do kanaveta privući i staklo s rakijom izvaditi. „Mogu to, kako ne bi[h] mogao!“ Reče mi da najpre nagnem. I u ovom ga rado poslušam, videći da mi srdečno dopušta. Prekrasna carigradska rakija s hiotskom mastihom! Napije se i on, i ja spremim staklo. Čisto dvojinom oživim od prijatnjejšeg likvora, za koji nimalo ne marim razve kad sam na moru. „Ne bojmo se, gospodine“, rečem mu, „ja moju glavu polažem da se nećemo utopiti.“ Zaklinje me da mu kažem kako ja to znam. „Iskustvom“, odgovorim mu, „poznao sam da je more lažljivo, već me je dosad više od deset redi uplašilo, pak posle prestane i bude lepo, zato ga se već ne bojim niti verujem ni njegovoj dobroti ni zloći. Pri lepom vremenu čekam ružno, a posle ovoga čekam opet lepo.“ Vetar jošte zdravo duvaše, ali onoga prvoga zla – ni polak. Ovako razgovarajući se i šaleći, zaspimo. A kad se probudimo po desetom času, vidimo prekrasni dan i ugledamo belo more od smešenija s Vodom dunavskom, u koji posle podne i uljezemo.
Uz Dunav putujući, ide se lagano, no mirno i bezbrižno, niti je drugoga stra[h]a razve od komaraca, a njih tada jošte ne bijaše; sledovateljno dođemo mirno, sve časteći se i razgovarajući, do Galaca. Ovde po običaju pođemo se prikazati upravitelju varoši, jednom mladom gospodinu od prvi[h] familija bojarski[h] u Moldaviji, zovomom Balsa. Ovaj gospodin primi nas s velikom učtivostiju. Prelat nađe lepo društvo Rusa i Poljaka za preći „vo svoja.“ I ovde se s njim s velikom ljuboviju rastanem, ibo treći dan pođe zbogom. A mene rečeni gospodin opravi k bratu svojemu u Fokšane, pervom spatariju Teodoru Balsi, koji tu starosta bijaše i potrebu od učitelja za sina svoga imađaše. Ovde se najpre poznam s episkopom romanskim, gospodinom Leonom Điukom, koji mi je potom veliki prijatelj bio. Po nekoliko dana pođem s mojim učenikom u Jaš, u dom j velikog principskog vestijarija, gospodina Georgija Balsi. Od ove blagorodne familije prekrasno sam soderžavat bio i lepo nagraždjenije imao. Arhiepiskopa moldavskoga, gospodina Gavrila Kalimahi, sinovcem lekcije na franceskom jeziku predavao sam i od njega sam dobru plaću imao. Moj ljubimi romanski episkop dođe zimovati u Jaš, i, kako bi[h] lekcije ispredavao, sve sam pročeje s njim vreme provodio. Na drugo proleće pređem s učenici moji k njemu u Roman. Kako sam ovde ono blaženo proleće i leto proveo, opisati nije mi vozmožno. K jeseni polaze trgovci za Lajpsik, a ja imam blizu trista dukata! Evo, dakle, ono želajemo vreme za Germaniju i dalje. Sovetuju me moji dobri prijatelji da ostanem jošt godinu i da stečem više. Ne, Nipošto, jer se bojim da se ne usladim u novce i u spokojstvo, pak osta[h] tu do groba.
Kako sam dalje putovao i u poželjena mesta došao i što sam tu radio, za ovo vidite sami, ljubimi moj, da se [h]oće osobito pismo. Zato, ljubeći Vas srdečno, prebivam.
U Vitembergu,
oktombra 8, 1788.
Dražajši serdačni druže!
Ostavljajući Moldaviju, moj dobri prijatelj, romanski episkop, naloži mi, kad dođem u Saksoniju, da primim u moje nadzirateljstvo njegova dva mladića Aleksandra Điuku, sinovca njegova, i Gerasima dijakona, koje je bio pre mene tamo poslao. Put nam je bio kroz Lemberg, Poljsku i Sleziju. U Breslaviji, trgovci imajući dela svoga, zadržimo se sedam dana, i črez Lajpsik pređem u Halu i primim višerečene mladiće k sebi. Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka’ i ostali ljudi čelovečeskoga čina, dam se zapisati u katalog universiteta i pođem slušati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju u slavnejšega u Germaniji filosofa, profesora Eberharda.
Smatrajući u ovom musa i svaki[h] božestveni[h] nauka sedalištu kako se više od hiljade mladi[h] ljudi uče, kako neprestano iz jednoga u drugi kolegium trče, kako se sva prekrasna i blagorodna duševna sposopstvija razmršavaju, prosveštavaju i u mnogoobraznim znanijam razširavaju i rasprostiru, i sravnjivajući ova mesta i ljude s prekrasnom no bednom varvarskom Albanijom, s koliko dražim i milijim, toliko većeg sožaljenija dostojnijim zemljama, Serbijom, Bosnom i [H]ercegovinom, uzdisao sam i često gorke prolivao suze, sam s sobom govoreći: „Kad će u onim prekrasnim zemljama ovaka učilišta biti? Kad će se i ona mladež s ovakovim naukam napojavati? Milioni naroda! Jadni Turci čekaju da što pametno čuju od derviša! A bedni i udručeni hristjani od kaluđera! No šta će im ovi kazati kad nigde ništa drugo pod nebom ne znadu nego – daj milostinju, daj sve, što god imaš, a ti umiri od gladi, i mrzi i proklinji sve ljude na svetu koji tvoje vere i zakona nisu!“ Gledajući kakve se ovde knjige svaki dan sastavljaju, pišu i na svet izdaju, žalost napadaše na mene kad bi[h] god pomislio kako kod nas viču – „Daj nosi knjige iz Rusije.“ A kakve knjige? Za one koje se tu prevode s učeni[h] jezika, sastavljaju i izdaju na slavenskom, ni kataloga nejma; barem da im se imena znadu.
Razmišljajući neprestano o ovima vešt’ma, spomenem se jošte u Dalmaciji začetoga želanija i namerenija da je krajnje potrebe i nužde delo na opštem narodnjem jeziku što napisati i izdati. Ja sam čisto pred očima imao kakvu su buru i metavicu na sebe svi oni privlačili koji su se usudili najpre i najpre podobna predstavljenija narodu činiti. No mora se kadgod ko jedanput naći. ‘Ajde, u ime božje, nek se počne! Sila se nikom nikakva ne čini; neka kaže ko što na[h]odi za dobro i polezno, a razumni ljudi i sad i posle o tom neka sude. Znam da će nerasudni i neveže psovati i ružiti; nerazumni revnitelji proklinjaće i pretiti. Ali, s druge strane, znam i ovo, da razumni bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca ljudi, cerkovni i mirski, počeće se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim pronicateljstvom razgovarati i rasuždavati; a ovo je početak k ispravljeniju, i to što se zasad želi. „Pak šta će iz toga sledovati?“ – reći će ko. Da se opredeljenim na sveštenstvo bez svakog daljeg oklevanja i zakasnjenija i takove knjige daju koje, čitajući, učeniji da postaju i da su kadri sebe i narod svoj učiti, na dobro nastavljati i prosveštavati; evo, šta će u ime božje sledovati.
Naumivši, dakle, štogod izdati, na proleće pređem zajedno s moji mladići u Lajpsik, budući da tu i štampa slavenska imade, gdi se, i za istu Rosiju, neke knjige štampaju i universitet kako i u Hali. Ovde na isti način zapišem se u katalog universiteta, pođem u profesora Borna slušati fiziku i počnem izdavati malo sočinjenije o mojim priključenijam, u kojemu sam dva poglavita namerenija imao: prvo – pokazati bespoleznost manastira u opštestvu, a ftoro – veliku nuždu nauke, samoga sposobnejšega sredstva za izbaviti ljude od sujeverija i privesti ih k pravom bogopočitaniju, k razumnom blagočestiju i k prosveštenoj dobrodetelji, črez koju slovesni človek na pravi put svoj ega vremenoga i večnoga blagosostojanstva dolazi. Črez Sovete [zdravog] razuma hoteo sam nakratko i voobšte samo početak naravoučitelne filosofije dati.
O ovom zabavljajući se, prođu mi koje u Hali koje u Lajpsiku ravno dve godine. Rad sam bio radi mladi[h] Moldovana i treću godinu u Lajpsiku zaostati; no, predvideći, da, ako to učinim, ostaću bez novca, pak posle kako bi[h] u Pariz i London pošao? Vsegda o ovi gradovi čitati i slušati, ovi[h] prosvešteni[h] naroda knjige u rukama imati, a njih voopšte ne poznavati i nji[h]ova preslovuta mesta i gradove ne viditi, to bi za me toliko značilo kao u mraku živiti. Ne ostaje mi više nego 50 dukata. Za takova mesta malo i ništa; ali što mu drago, (pomislim u sebi), neću ja ni prvi ni poslednji biti koji je po Franciji i po Ingliteri pešice [h]odio. Mojega blagorodnoga i ljubimoga romanskoga episkopa već sam o mojem namereniju preduvedomio bio. On mi piše da njegove pitomce s trgovci otpravim u Moldaviju, i meni na dar pošalje 35 dukata. Trista u drugo vreme ne bi me tako obradovali kako su me ovi sad.
Predam mladiće kupcem iz Jaša i nađem preizrjadna kolesa što su dovezla trgovce u Lajpsik na pazar i koja prazna u Frankfurt na Majnu nazad odlazahu; u ovima jošte s jednim živopiscem [I]talijanom o maloj ceni pođem. Pređemo kroz različna vladenija, gradove i lepa mesta Germanije, koje kad bi[h] hoteo podrobno opisivati, odveć bi dugo bilo. u divnom gradu Frankfurtu zadržim se s rečenim [I]talijancem (koji i sâm u Pariz iđaše), četiri dana, hodajući po gradu i naokolo. Manhajm u Palatinatu – i on nas zadrži dva dni u sebi. Potom črez Alsaciju stignemo u Strazburg, gdi pregledamo universitet i katedralnu veliku cerkov, za koju kažu da je pravljena 120 godina, i, ako ćemo pravo reći, više od trista [h]iljada svetaca, anđela i različni[h] svakojaki[h] obraza i videnija od kamena, kao da su od voska izrezana, i od nji[h] sva crkva kao grad nekakav od dna do vr[h]a sazidata. Čudo da su je i za toliko doknadili i završili.
Ovde pogodimo kočijaša s karucama baš kao intov (u taki se koli ovuda putuje) do Pariza s ugovorom da se svrati u neke gradove izvan druma, kako u Ljunevil, Nansi i Mec, da ih vidimo. Kočijaš naš, kad dođe da se pogodimo, ja sam mislio da je gospodar koji sluge svoje s kolesama šalje; tako lepo bijaše obučen. A kad pođemo, međer on isti s perukom. Kad bi drugda pokraj konja kasao, sve bi mu kesa paruke po leđi skakala. Smejao sam se, misleći da ovi vidi našeg bačkog kočijaša, ko bi se od nji[h] drugom većma čudio? To znam da bi mu Bačvanin nama[h] opsovao kesu. Iz Meca pođe s nami u društvo jedna gospođa advokatkinja, koja u celom svom životu ništa ne pije, to jest što se pije, ni vode, a soveršeno zdrava i prekrasne krvi i vida. Kad bi gdi po lepi mesti pešice [h]odili, išla bi ova žena kao da je vetar nosi. No namesto pića, jela čorbovita, zelje i voće jeđaše. Moj [I]talijan i ja, ni mi nismo hoteli ništa drugo piti nego šampanjsko vino; ovuda je izobilno i jeftino.
Pariz me je zadržao tri nedelje ravno. Da sam se mogao u kesu pouzdati, bi[h] i triput tri meseca. I ovo je ništa; trista godina da živiš, imaš tuda šta gledati. Pet dukata sam dao samo momku koji me je svuda vodio. Svaki božji dan od jutra do noći tu se sve [h]odilo; ručali bi onde gdi nas podne zateče, a pilo bi se gdi se god ožedni. Ko bi rad bio znati šta sam ovde vidio, evo poglaviti uzrok zašto ga u tome ne mogu poslužiti. Tabak jedan naštampati koštuje me 12 talira; a za ovi posao hotelo bi se najmanje desetak tabaka. Dakle, ko [x]oće to da zna, a daleko mu se čini poći i viditi, a on, ako ne zna francuski, neka nauči, pak neka kupi knjigu zovomu Opisanije Pariza i Versalja sa svima znamenitima veštma u njima i naokolo. Ova knjiga ako uskoštuje dva forinta, neće više; to je ništa; i tu će sve naći što sam god ja vidio. Kralja franceskoga Ludovika Šesnaestoga i predivnu kraljicu, blaženejšega vospominanija naše preslavne cesarice i matere, Marije Terezije kćer, i nju sam vidio u Versalju. Ovo ne valja premolčati: novi Luvr, dvorovi kraljeva francuskih, koji je milione koštovao i može se nazvati jedno od sedam čudesa na svetu. Polovina ovoga zdanija opredeljena je za biblioteku i za akademije visoki[h] znanja. Evo, ljudi, na svetu gdi carevi svoje dvorove knjigama mudrosti i naukam daju i posvećuju i sebi za visoku vmenjavaju slavu s musama zajedno obitavati. Nek iziđe sad ko da mi kaže šta ja nisam vidio.
Kako mi je mučno bilo iz Pariza poći! Ali što ću? Nužda je tvrđa od čelika. Kakvi[h] bi[h] prekrasni[h] knjiga tu mogao nakupovati? Čini mi se da sam tu prvi red za života, na one knjige gledajući, sožalio što nejmam novaca. Od Lajpsika, s ove tri nedelje u Parizu, ode četrdeset dukata; kamo, gdi je London? Nije do stajanja. Napred!
Namere se dva poštena trgovca uprav za Kales, s kojima o malom trošku do ingleskoga kanala mogah doći. U Kambreju posetim grob blaženoga i svetoga arhiepiskopa Fenelona, Telemahova spisatelja. Razgovarajući se putem s trgovci, kažem im da ja nisam ništa drugo nego grečeskoga i [i]talijanskoga jezika učitelj; da idem u Angliju za poučiti se, koliko budem mogao, ingleskomu jeziku, i predvideći da ću tu sasvim ostati bez novaca, sâm se čudim što će od mene biti. Pritom – da ja niti sam kad imao drugoga kapitala niti sad imam, razve učeći decu dobivao sam gdišto i s tim od mesta do mesta prelazio i što sam mogao, naučio sam. „Kuraž, mon ami!“ – odgovori mi jedan od nji[h]. „Promisal nebesni koji te dosad nije ostavio, neće ni odsad. Kad sve potrošiš, što god imaš do poslednjeg novca, ako meždu tim ne nađeš način da možeš tu dulje prebivati, otići ćeš tome i tome kupcu, mojemu korespondentu, na koga ću ti ja dati pismo, i on će te otslati o mojem trošku u Kales. Ovde ćeš godinu dana u mojem prebivati domu i mojim dvoma sinovom na [i]talijanskom jeziku lekcije davati. Ja ću ti dati za godinu pedeset dukata i trapezu, a još toliko možeš od drugi[h] zaslužiti, ja ti za to stojim dobar; pak na koncu godine imaćeš dovoljno za poći kud [h]oćeš“. Zafalim mu serdečno na ovom utešiteljnom sovetu i tako bez svake brige i misli prevezem se črez kanal i 1. decembra 1784. dođem u prvi Inglitere grad dover.
Ovo bi pismo moglo i poduže biti; obače i u kratkom dosta sam protrčao, od Moldavije do Inglitere podosta je proći; vreme je već otpočinuti. Želeći vam, dakle, ljubimi moj, svako dobro, ostajem
u Lajpsiku,
okt[obra] 20, 1788.
Ljubimi predragi druže!
Evo me već, fala bogu, u odavno čuvenoj i zadugo poželjenoj Ingliteri, u gradu Doveru! Po Franciji [h]odeći i prolazeći činjaše mi se na neki način i zemlja i ljudi poznati, jer jezik nji[h]ov znađah i sa svakim mogah govoriti, a ovde nigde ni slova! Staro i mlado, žena i dete, sve ti to ingleski. govori, niti im možeš razabrati šta ti ljudi misle, šta li [h]oće. Gledam žene i devojke: lepa su to stvorenja da ništa lepšega na svetu niti je moguće viditi ni pomisliti. [H]iljadu očiju da sam imao, i za [h]iljadu godina ne bi[h] i[h] se mogao nagledati. Koliko i[h] više gledaš, toliko ti se lepše čine. [H]oćeš li da si čitav, idi svojim putem, niti i[h] gledaj, jer ako diže oči i pogleda, već ne ode dalje; tu ćeš ostati doveka. Ta i po drugim zemljama ima lepota, ali su svuda po višoj časti lepe ponosite, pak kako i[h] čovek vidi da se gorde i čudesa o sebi misle, ne mari za nji[h] – nek idu svojim putem Al’ evo čuda ovde, gdi, rekao bi, da one niti mare, niti misle, niti znadu da su prekrasne, nego gledaju na svakoga s takovim prirodnim i prostoserdečiim očima, a u isto vreme s otvorenim prijateljskim i blagohotnim licem, baš kao da ga odavno poznaju.
Sad neka predstavi i voobrazi sebi, ko može, kako je meni moralo biti kad sam se među ovakovim božjim prekrasnim stvorenjem našao, ne mogući s njima ni reči progovoriti. Milostivi blagi bože, mišljah u sebi, teško li su ti ljudi sagrešili bili kad si im tolike i tako različne jezike dao! To ti je njima nji[h]ov toronj doneo i pre vremena na nebo penjanje, kao da im je malo zemlje bilo da po njojzi [h]ode. A kad se već zdravo na one prve isrdim ljude, onda toprv počnem se sam na sebe srditi, gdi toliki živiše i živu i danas bez ingleskog jezika i knjiga, a meni se ne može živiti, ako ne saznam šta misle ovi ljudi! Kako živu! Šta li se i u nji[h]ovim na[h]odi knjigama. [H]oćeš Ingliteru? Evo ti je; ‘ajde sad govori s ljud’ma! Duša čelovečeska ima ovo u sebi dobro svojstvo: kako je o čem nibud oskorbljena, ona prirodno brže-bolje traži sposobno sredstvo kako će sebe utešiti. Iz ovoga, zar, uzroka i meni dođu na pamet neki lepi latinski stihovi, no nipošto ne pamtim ni gdi sam i[h] čitao, niti ko je njihov spisatelj; dosta – oni mene uteše. Ovo su:
Non quіѕquam fruіtur verіѕ adorіbuѕ,
Hyblaeoѕ latebrіѕ nec ѕpolіat favoѕ,
Ѕі frontі caveat, ѕі tіmeat ruboѕ;
Armat ѕpіna roѕaѕ, mella tegunt apeѕ.
Niko ne uživa prolećne mirise,
Iz hiblejskih pećina ne izvlači sate,
Ako čelo čuva i boji se kupine;
Vooružava trn ružicu, med brane pčele.
O, nevaljalo malodušije (pomislim u sebi). Ako ne znam ingleski, a ja sam baš onde gdi valja za naučiti. Mnogocene vešti ne kupuju se za malu cenu. Jedan mlad sveštenik, rimokatolik iz Irlandije, koji se je u Franciji učio, sad iđaše natrag u svoje otečestvo i put mu bijaše na London; s ovim pođem u društvo. Pred veče ostanovimo se u drevnejšem Inglitere na predivnom visokom položeniju gradu, zovomom Kantorberi, za prenoćiti ovde. Imali smo pre noći dva časa vremena za obići velika zdanija arhiepiskopije i velikolepnu starinsku cerkov; podobne, i po bedeni grada hodeći, ne mogah se dovoljno nagledati, smatrajući različno ustrojeno i od same prirode veličestveno položenije okolostojećih mesta. I tako, preispolnjen vnutrenjejšago čuvstvovanija i udivljenija divnago v deleh svojih tvorca, u samu noć dođemo na kvartir.
Kako mi je, pak, bilo sutradan s visokih mesta na užasne veličine nepregledatog prostranstva krasnejši i slavnejši na svetu grad London gledajući, o ovom ne znam ni reči reći. Sveštenik Irlandez ija imali smo prvo sedalište u velikom ingleskom intovu; no polazeći iz Kantorbera, dao sam moje mesto drugom, a pošao sam sesti na pokrov intova (i tu se na lepom vremenu komodno sedi) za moći bolje svuda gledati. I sam sam se sebi krstio i čudio u kakav me je blažen čas mila mati moja začela. Gdi sam ja ovo sad? Ko li sam ja? Činjaše mi se kao da sam se iznova u nekakav novi svet rodio. Neobično predstavljaše mi se postignuti: jesam li ja onaj isti koji pre nekoliko dana s mojim komšijom Nikom Putinim, iz Banata, sve pokraj Begeja u Srem, a odavde u crveni [h]ajdučki opanci s Atanasijem pokraj Dunava u Horvatsku u velikoj itošti iđah? Sad na pokrovu takovog intova (u koji za ulesti valja se penjati po merdevinam) sedim kao neki rimski diktator, i pobedivši ljutu skudost i surovog mučitelja ubožestvo, aki u pobedonosnom trijumfu ulazim u slavniji i lepši grad nego je ikada Rim bio, vmenjajući sebe tako blagopolučna zato što ga vidim i u njega ulazim aki bi sav moj bio prekrasni London.
Ljubimi moj, lasno je predvideti da sardanapalskago duha i mudrovanija ljubitelji i počitatelji, koji sve blaženstvo u naslaždeniju gortana i u prijatnom i izobilnom preispolnjeniju creva polažu i koji po tegoti kese i zlata cenu duše i dostojinstvo uma mere i cene, takovi će se bez sumnjenija ovom mojem hvaljenju i dičenju ne samo kao detinjskom i prostačkom, nego kao bezumnom posmejavati. No, s druge strane, oni koji poznaju nebesno i božestveno blagorodstvo slovesne i razumne duše, koji umedu raspoznati nesravnjeno odličije besmertnoga i večnoga bogatstva razuma, srca i narava od privremenoga i zemnoga, oni (bili Inglezi, bili drugi) koji spisanija Adizonova, Sviftova, Pope i ovima podobnih bez svakoga sravnjenija više nego sva zdanija Londona grada počituju i cene, zaisto neće se posmejati, no vesma će pohvaliti i daće mi pravo. Evo ovome prosto i osjazatelno dokazateljstvo, koje i slep ako ne viditi, a on opipati može. (Neka svak primeti i neka ne zaboravlja da se ovde samo u onima bogatstvo i telesna uslaždenija oporočavaju koji za preimuštestva duše i razuma nimalo ne mare.) Ko je bio ikada veći i bogatiji od careva persijski[h], makedonski[h] i rimski[h]? Ko se je većma u slasti valjao od Sardanapala, Krisa i različnih drugi[h] sultana, hana i satrapa? Pak gdi je to sve sad? Nigde! Nestalo, propalo i iščezlo da mu ni traga nema, kako god lastavici koja kroz vozduh leti! A spisanija prosvešteni[h] naukom umova? Neću ni Omirova ni Aristoteleva spominjati, zašto nji[h]ovi[h] imade odveć mnogo, nego samo nekoliko stihova Simonidovi[h], Focilidovi[h], Solonovi[h] i Menandrovi[h], kojih je vrlo malo, ali su svetu polezniji i narodu ovi[h] rečeni[h] ljudi slavniji nego sve oni[h] više pomenuti[h] slasti, bogatstva i sujetne pompe. Iz istoga ovoga uzroka, dakle, i na ovi sami prosti i prirodni način veća će polza našim Serbljem biti, dokle i[h] god bog na svetu bude držati, ako im, na primer, ja s pomoćju premudri[h] božestveni[h] ingleski[h] knjiga samo desetak vrsti što polezno i razumno posle sebe ostavim, nego da sam ja sav London i kao Solomon [h]iljadu najlepši[h] žena imao i s njima se veselio i u slasti do preko ušiju plivao. No „o sem do zdje“, štono reč. ‘Ajdemo opet onde otkud smo izišli, u slavnjejši sveta grad London.
Sveštenik Irlandez učini mi ljubav i pozna me s jednim magistrom dece Inglezom, koji umeđaše kojekako franceski. S ovim se pogodim da mi daje lekcije, kvartir i hranu za tri gineje na mesec; to čini oko 25 forinti. Kupiti nužne knjige, i za to se [h]oće nekoliko. Kad učinim moj esap, nađem da imam trošiti za tri meseca.
Plaše me da je izgovaranje ingleskog jezika vesma mučno, a njega razumenije za jednoga, ko zna nemecki i francuski, pritom i latinski, da je vesma lasno. Što bog dâ, mislim, kad je meni razumenije jezika gotovo, njegovom izgovoru preodoleću ja ako će on biti sedamdesetoglavna [h]idra. A kad li me počnu učiti, čisto mi se koža uzme ježiti i dlake na meni uzgoru dizati. Zagazio sam, ‘ajde napred! Trudoljubije u društvu s postojanstvom mnogom poslu dođe na kraj. Ovi se uzao ne da preseći kao Gordijev. Sam Aleksander ovde da dođe, morao bi ga razmršivati; mač njegov ne bi mu ništa pomogao. I da sam samoga učitelja imao, o jednom satu na dan ništa ne bi[h] učinio; no veliko dobro za me što sam povazdan u kući za svaku reč .i po mnogo redi za istu reč imao koga pitati. Starica, mati učiteljeva, žena njegova, sestra, brat, sna[h]a i ko bi god u kuću iz komšiluka došao, svi su to bili moji predragi i mili učitelji, i želim im srdečno blagopolučan od boga život. Ljubezno su me i rado nastavljali i učili i često bi se otimali ko će mi što bolje i lakše kazati. Kad bi god lepi dni bivali, i domaćin moj, master Lârd zovomi, kad ne bi lekcije davao, vsegda bi me vodio kad po jednoj strani grada, kad po drugoj.
U komšiluku poznam se s jednim kupcem, zovomim Janzonom, koji ne samo latinski lepo govoraše, no dosta dobro i jelinski, i čisto izgovaraše; i ovi mi je u mojim lekcijam pomagao i često častio. Črez ovoga poznam se s jednim blagorodnim Grekom, rodom iz Cipra, od drevne familije, Luzinjana zovome, koja je u neko vreme s tim ostrovom vladala. Ovi gospodin od mnogo godina u Londonu življaše, kojega poznanstvo bilo mi je vesma polezno. Na ovi način dan po dan prođu, tri meseca, i ja potrošim počti sve što sam imao.
Poslednje trimesečja nedelje odem pozdraviti gospodina Luzinijana i javim mu da nameravam vozvratiti se u Kales, predstavljajući mu da sam izgovor jezika od časti postigao, a što mi jošte nedostaje mogu i na drugom mestu naći učitelja. „Jedan moj dobar prijatelj“, govori mi gospodin Luzinijan, „komu sam o tebi kazivao, prosio me da te povedem sutra k njemu na ručak; želi da te pozna. On. Je ingleske porcolane trgovac, no učen človek i veliki ljubitelj jelinskoga jezika i knjiga, kako on, tako i gospođa njegova. Uzdam se da se nećeš odreći poći sutra k njima na ručak.“ „Ćuti, bogati“, odgovorim mu, „ta lud bi[h] bio kad bi[h] se k dobrim ljud’ma na ručak odrekao poći, k[a] kojima bi[h] i bez ručka radostan pošao. Nasmeje se on na moj odgovor i tako provedemo to posle podne najpre s tejom, a zatim s pončom, razgovarajući se o Greciji i o njejzinim priključenijam. Na koncu, uveravajući me on će mi drago sutrašnje poznanstvo biti, u samo veče pođem doma. Podaleko mi je bilo ići, al’ se vidi lepo od beščislenih fenjera, a put mi je poznat. Pre nego opišem ovo, o kojem je reč, za me znamenito poznanstvo, [h]oću sledujuće primečanije pretpoložiti.
Oni ljudi koji ne imadu za svoju potrebu nužni[h] novaca, a ne umedu ili za koji mu drago uzrok nisu kadri steći, bili učeni filosofi ili neučeni prostaci, koji [h]ode izdrpati i izmrljati, leže na krpetinama i živu u nepočištenom mestu, pak namesto što bi se zato stidili i skorbili, jošt se tim ponose, voobražavajući sebi iz toga nekakovo dostojinstvo, sede i kao od nekakvi[h] veliki[h] i duboki[h] nauka namrgođenim licem čine različna primečanija sverh sujete bogatstva i novaca, jošte su k tomu takove delije da se rugaju onima koji su kadri steći i ne samo spokojno no i lepo živiti – takovima svak lasno može viditi da mozak nije na najpravijem mestu. Ali kad vidimo pravednoga Aristida, koji je sve bogatstvo pobeždenoga i prognatoga persijskoga cara u ruku imao i najslavnijim u svoje vreme na svetu vladenijem upravljao, da siromah umire i da se nejma s čim po svom dostoinstvu pogrepsti; kad vidimo božestvenog Sokrata da darove slavoljubivoga Alcibijada šalje natrag; i na konac, kad upazimo slavnog Fociona da sam iz bunara vodu čerpe i sebi noge pere, dok mu pritom žena njegova hleb mesi i večeru gotovi, a, u isto vreme, poslanici Velikog Aleksandra od jutra do mraka za njim pristaju, mole ga i zaklinju da ne čini Aleksandru takove obide ne primajući sto [h]iljada talira što mu on na dar šalje: o ovim u samoj vešti i istini velikim ljud’ma ko ima samo zrno pameti, sasvim drugojače valja da misli; a ko i[h] god s onima prvima počne mešati, nek nimalo ne čeka da ga vode u [h]ospital ludi[h], nego neka sam ide, jer mu je onde pravo mesto. „Jest način u vešt ‘ma!“ Ovo ni u čemu ne valja zaboravljati, i po ovom pravilu u svačem suditi i izrečenija činiti.
Otkad je god grad London onde gdi je, ne znam je li iko u njemu samo zato što novaca nije imao tako blagopolučan bio kako što se je meni slučilo biti. Kakav je to galimatijas (zamršeno govorenje)? – reći će mi koji useknuta nosa oštroumac. Rasudimo samo, pak ćemo viditi da nije galimatijas, nego su čiste i ponjatne reči. Da sam imao nužni[h] novaca za opstajati jošte tri meseca tu, i tako može biti da bi[h] se s ovim ljud’ma, o kojima će sledovati reč, poznao, ali bi[h] i[h] samo mimogred i slabo poznao, zašto ne imajući nikakove potrebe od nji[h], ne bi[h] nipošto bio u sostojaniju dobrotu i blagost srca nji[h]ova i prekrasno blagorodstvo duše nji[h]ove iskusiti i poznati. Ostao bi[h] pri mojem učitelju dok bi[h] opravio svoj posao, pak bi[h] se vratio svojim putem; i tako bi za vavek duša moja lišena ostala slačajšeg poznanstva kojega sam u životu imao i mnogocenejšeg sokrovišta česnosti, dobrodetelji i prijateljstva ovi[h] blagi[h] i božestveni[h] u Angliji ljudi.
Okolo jedanaestog časa dođe k meni gospodin Luzinjan: „Hoćemo li poći?“ pita me. „Ja sam već davno gotov“, odgovorim mu, „i sve sam se bojao da vi ne odete bez mene.“ Nasmeje se on, govoreći: „Za dobra smo vremena; imaćemo celi sat [h]oditi, no i tako ćemo zarana doći; poznato ti je da Inglezi u dva i tri sata popodne obeduju.“
Prođemo pokraj londonske fortece, zovome Tauer, jošt bog ga znao kud, dok jedva i jedva dođemo u stranu grada imenujemu Hermitedž, u dom naricajemi „Čajne Hauz“, to jest „Hineska kuća“. Ovde kad uljezemo, nađemo doma gospođu gdi nešto od finoga beza šije. Po običnom pozdravljeniju reče nam da sedemo; i ona sedne. Šijući kao i pre, počne razgovarati se s gospodinam Luzinjanom o tom što je čitala u novinam (koje stajahu jošte na astalu) o delam parlamenta, o Indija-kompaniji, o novoprišedšim otuda korabljem, o kupečestvu, pak najposle i o novoizdatim knjigama: koje su, kakovi su ljudi ovi[h] knjiga spisatelji i o čemu pišu. Sve to ona kaže prosto, lasno i čisto. Da je nisam gledao mojim očima da šije, bi[h] zaisto mislio da ona čita nešto iz knjige. Sve nisam mogao razumevati, ali za čisto i jasno njejzino govorenje malo mi je što uticalo.
U ovom razgovoru prođu dva sata, koliko da ih nije ni bilo. Kad bi što g[ospodin] L. počeo govoriti, jedva bi[h] čekao da on prestane i da ćuti, a da ona govori. Celi božji dan ne bi[h] mario za ručak kad bi samo ona besedila, da ne prestaje. Mogao sam je slobodno u sve to vreme gledati, jer ona malo bi kud gledala krome u svoj šav. Ona ne b’jaše ono što se svojstveno zove ingleska lepota; ali, s druge strane, kad bi koji Apeles ili Rafail hoteo nevinost, dobrotu i ono blaženo spokojstvo srca i čistu duše neporočnost izobraziti, nigde, zaisto, takovog originala ne bi našao kako u obrazu i u pogledu ove Ingleskinje.
Po ftorom času postave trapezu i dođe gospodar doma, moj novi prijatelj, mister Joan Livi. S njim se pozdravim i počnem razgovarati latinski, kojim jezikom on beseđaše s predivnim krasnorečijem i ispravnostiju. Otkad sam iz Moldavije izišao, nisam bio tako veseo kao u ovi dan. Nisam nimalo znao, a baš kao da je i krome mojega znanja duša u meni predvidila da će se od ovoga dnevi početi trimesečnoje moje blagopolučije u Londonu. No kako ne bi[h] bio veseo, videći na licu i u očima ovi[h] blaženi[h] ljudi takovu čistoserdečnost i dobrohotstvo! Kao da su mi rođeni brat i sestra i kao da se nadusiljuju ko će me od nji[h] dvoje ljubeznije, milostivije i slađe gledati, glasom duše i srca svoga črez ljupki[h] očiju svojih pogled kazujući mi kako su radi i zadovoljni što smo se po tako davnom rastanku našli, sastali i vid’li, da se opet jedan drugoga nagledamo.
Pri ručku g[ospodin] L. Počne nešto kazivati, tako da ne imađaše vremena jesti. Gospođa često opominjaše ga da ruča, da gladan ne ostane.
Onda ja rečem domaćinu: „Meni gospođa jošt nijedanput nije rekla da jedem, jer vidi da ja ne čekam da me nudi.“ Dâ se to ovom čoveku na smej, da se nekoliko minuti morao smejati. Pita domaćica: „Uàt is dat? Uàj du ju laaf so? Šta je to? Zašto se vi smejete tako?“ A kad joj kaže, učini se vseopšti smej. Ko bi nas vidio, ne bi rekao da smo tu došli ručati, no smejati se. Kad ovo prestane, veli mi gospoža Livi da me je g[ospodin] L. vesma falio i da je pohvala njegova neložna. „Praeѕertіm“, rečem ja mužu njenom, „ubі de prandіo ѕumendo agіtur, nemіnі cedo“, to jest: „Navlastito gdi je o ručanju posao, nikom ne ustupam. Zaludu i[h] ja uveravam da bez svake šale to kažem, oni sve udri u smej.
No, sve ovo ništa nije bilo. Kad toprv, po prijatnejšem pivu, burgundsko vino donesu, i počnem im ja nešto ingleski kazivati i, za ne činiti i[h] dugo čekati, gdi što ne bi[h] mogao pogoditi, to bih nama[h] s nemeckim ili s franceskim nadokrpio – ovoga čuda opet! Svi bi me jošt s tolikim ušima slušali i potom bi se oni među sobom inatili ko će bolje moj novi jezik izjasniti. Ovde bi na me red došao smejati se, videći da niko od nji[h] uprav ne zna što sam ja kazivao. Nakratko kazati, ovi je dan bio dan soveršenog veselja. Po obedu zapitaju me da im pravi uzrok otkrijem zašto, budući takov ljubitelj nji[h]ova jezika, tako skoro iz Anglije polazim. S ovakovim ljud’ma čistoserdečnu ne biti, ovo bi točno svetotatstvo bilo. „Koji ćete praviji uzrok od ovoga“, odgovorim, „nego, prvo, što nejmam novaca, a drugo, ni od koga na svetu nije mi veksela čekati.“ „Ako je to samo,“ reče mi mister Livi, „nije nužda da odlaziš. Ja ću ti svaki dan po ručku lekcije davati, a ručati i večerati možeš s nami.“
Po nekoliko dana nađu mi i kvartir baš u svom komšiluku. Ovo je dokazateljstvo onoga što sam poviše rekao, da jedinstveno za nedostatak troška polučio sam poznanstvo ovi[h] neopisane dobrote ljudi. Znak soveršene dobrote u tome se sostoji da koliko više dobar čovek kome dobra tvori, toliko mu je taj isti miliji i draži, kako god što su čada roditeljem svojim.
Odlazio bi[h] u dom mojega gospodina Livi svaki dan u deseti ili jedanaesti čas pred podne i s pomoću i nastavljenijem njegove prečestne supruge čitao bi[h] izgovora radi, a potom prevodio bi[h] koju Ezopovu basnu s grečeskoga jezika na ingleski. I ona bi svaki dan po jedan sat što grečeski čitala, koji jezik ona i muž njen vesma ljubljahu. I tako bi se provodilo vreme do obeda, to jest do dva časa po poludne. Zatim, do same večere, gospodin Livi, kad ne bi kud za delom svojim izišao, bi me učio.
Na mesec dana po ovakovom meni poleznom i radosnom upražnjeniju otide u Harvič sa suprugom svojom posetiti tasta svoga (u ovo vreme svake godine običavahu poseštavati ga) i prebudu u njega 15 dana; koji grad odstoji od Londona dvadeset nemeckih milja. Mene preporuče svojemu kalfi, dobromu i lepe nauke mladiću. S ovim bi[h] u domu ručavao i po ručku do večere on bi me učio; koji me tako rado imađaše i serdečno ljubljaše kako god i gospodar njegov. Trapeza bi se vsegda gospodski davala, kako da su isti domaćini doma, i mister Klark, da mogaše, bi me u svoji nedri nosio; no, sa svim tim, kako ja, tako i on, jedva dočekamo da naši mili domaćini stignu. Oni isti, za svoju veliku dobrotu k meni, isprose se od staroga gospodina i pet dana pre dođu neže li bi došli. Ne znam u životu mojemu, razve ako kad sam detetom bio, da sam koga s takovom čuvstviteljnom željom i čeznućem čekao. I jedva i[h] dočekam.
Na nekoliko nedelja zatim dođe iz Harviča gospođe Livi sestra, mistris Telar, i brat njejzin, Mg. Kôk, na poseštenije. Već posle toga svaki dan bivale su, kako u nji[h] ovom domu tako i kod drugi[h] njihovi[h] prijatelja, časti i veselja i pro[h]ođanja po najlepši mesti grada i naokolo, kuda sam i ja počti svuda morao [h]oditi. Ovo bi me nekoliko činilo dangubiti; no, s druge strane, bilo mi je milo i polezno, dajući mi način bolje poznati ljubvedostojnejša svojstva i nepreuhištrena no prosta i čistoserdečna ophoždenija Inglezov. I krome ovi[h] gostiju, moj prijatelj g[ospodin] Livi svakoga ftornika častio bi neke svoje prijatelje od učeni[h] ljudi, a svakoga petka bivali bi u dovoljnom sodružestvu na časti u gospodina Guljelma Fordajs, medika i zlatnoga runa kavalera, kojemu je kralj ovo dostojinstvo dao za njegovu otmenost u medičeskom znanju. Ovi dostojnejši gospodin b’jaše srdečni prijatelj mojega blagodetelja Livi, i kako me črez njega pozna, postane i moj osobiti patron, naloživši svojemu ljubimomu, dok god budem u Londonu, da mi daje na njegov konat što mi god bude od potrebe za knjige ili za [h]aljine i za proči sitni trošak.
Sve ovo blagorodno velikodušije i večnoga vospominanija dostojnu dobrotu Inglezov ne bi[h] mogao iskusiti i poznati da se nisam u potrebi našao. Od mene je sad zavisilo da sam hoteo za života ostati u Ingliteri, zašto, kako ja rado lekcije predajem, kako bi[h] jezik mesta soveršeno postigao, mogao bi[h] vesma lepo tu živiti.
Čovek od kolevke do groba mora imati kakovu ni bud poglavitu želju koja njim soveršeno vlada. Dete ni za što tako ne mari kao za igru; junoša želi nauku ili drugu koju zabavu; kako se ko na što dâ i okrene. Dobro za onoga ko izbere to što je čestno, pohvalno i polezno. Moja je želja u ovo vreme sva u tom sostojala se da jošt koji list na mojem maternjem jeziku izdam. Sâm sam po sebi sudio kako bi meni u mojej mladosti ne tokmo polezno, no i milo bilo što pametno na mojem poznatom dijalektu čitati. Kako bi[h] ja blagodaran bio onome od roda mojega koji se je za to postarao, i što je sâm s dovoljnim trudom i pozadugo vremena postigao, to isto umu i duši mojej bez truda i u kratko vreme pripodaje! Ovo isto, dakle, što bi[h] ja o drugima mislio i čuvstvovao, to ćedu prirodno drugi o meni. Kakovo laskateljno predslućivanje! Kakova slatka besmertnago života nadežda! Zbogom, dakle, nek ostane, ne samo London i Pariz, nego koje mu drago na svetu mesto gdi ja ovu moju verhovnejšu želju ispolniti ne bi[h] mogao. Zato, kako i druga tri meseca prođu, poznam izgovor jezika ingleskoga i vidim sebe u sostojaniju da mogu i sâm o sebi u napredak napredovati, javim mojim prijateljem i blagodeteljem da moram ići.
Bog sâm zna kako mi je žao bilo ove preslatke ljude ostaviti! Već sam tu rekao da ću se odsad krepko čuvati da se s nikim živim tako ne prijateljim kad se moram rastati i žaliti što s njima nisam do groba. Gospodin Guljelm Fordajs naloži Mg. Livi da mi kupi knjiga lepi[h] i da se izvesti koliko se [h]oće troška po moru do Hamburga i, odavde, do Lajpsika, i da mi to dâ. Jedan traktat na latinskom jeziku, zovomi Fragmenta chіrurgіca et medіca, u kojemu on svoje svojstvene važnejše opite opisuje, i koji je u moje vreme tu na štampu izdao, za osobito i vsegdašnje vospominanije dade mi. U ovoj knjižici ovako se obojica potpišu:
„Doѕіtheo Obradovіcѕ, Ѕerbіano, vіro lіnguіѕ varііѕ erudіto, ѕanctіѕѕіmіѕ morіbuѕ morato, Anglіѕ, apud quoѕ per ѕex menѕeѕ dіverѕatuѕ eѕt, perquam dilecto, Fragmenta haecce, parvulum quidem at amorіѕ ѕіncerіѕѕіmі et amіcіtae pіgnuѕ, lіbentіѕѕіme merіto obtulerunt.
London,
VIII kal. Іunіі MDCCLXXXV.
Gulielmus Fordyce
Іoanneѕ Lіvіe“
Druga dva mlada gospodina, Henrikus Tornbol i Guljelm Valiot, i ovi mi daruju neke preizrjadne knjige.
Nameri se korabalj veliki trgovački za Hamburg, u koji 27. maja uljezem; i pođemo rekom Temsom k moru. Pri Gravezantu, gdi je veliko pristanište i gdi se velikolepna reka Tems u more spušta, stigne nas i kapetan korablja u barki; i tako s spospešnim vetrom uplivamo u more. Uljezši u korabljenu sobu, kapetan vruči mi jedno poteško pismo, koje, kad otvorim, nađem u njemu pet gineja s ovim vrst’ma:
„I do assure you, my dear Ѕіr, іt haѕ been matter of ѕome conѕіderatіon wіth me, іn what way (the leaѕt to hurt your delіcacy). І ѕhould contrіbute my mіte towardѕ allevіatіng thoѕe pecunіary wantѕ, whіch have deprіved uѕ of you and whіch you ought not to know. Do not ѕcruple, І beg of you, to accept of the іncloѕed ѕmall ѕum, and be perѕuaded іt іѕ offeged by a man who eѕteemѕ and loveѕ you. Farewell. Coniѕіder me aѕ one of the frіendѕ you have made іn England, who holdѕ you dear іn hіѕ remembrance and to whom nothіng wіll be more welcome than accountѕ of your proѕperіty and happіneѕѕ.
London,
27 mau 1785
Henry Turnbull.“
Prevod ovoga pisma „Ja, uveravam vas, moj dragi gospodine, da sam ja o tom u sebi razmišljavao na koji bi[h] način (bez najmanjega povreždenija vaše nežnosti) mogao upotrebiti moju malenu pomoć k oblakšeniju oni[h] novčani[h] nedostataka koji su nas lišili vas i koje (nedostatke) ne bi potreba bilo da vi poznajete. Ne budi vam protivno, ja vas molim primiti ovde zaključenu malenu sumu i, budite uvereni, da vam se pošilje od človeka koji vas počituje i ljubi. Zdravstvujte. Smatrajte na me kako na jednoga od prijatelja, koje ste vi učinili u Angliji, koji vas soderžava draga u svojem vaspominaniju i kojemu ništa neće biti prijatnije od izvestijah o vašem ščastiju i blagopolučiju.
Henrik Tornbol.“
Evo ti mi opet drugi Andrej Petricopolos iz Korfa! Ovaj b’jaše mlad čovek okolo 25 godina vozrasta, zvanijem sekretar pri nekom gospodinu, prijatelj Mg. Livin, k[a] kojemu često dolazaše, i tu sam se s njim poznao. Iz njegova pisma viditi je da je on želio meni po vozmožnosti svojej pomoći, i sam ne budući bogat, no nije se usudio za ne povrediti, kako piše, moju nežnost, ibo poštena i blagorodna srca sude po sebi da nije svakom lasno darove primati; i to što se u prisustviju nije usudio učiniti, nije se mogao pobediti ni uzderžati da u odsustviju ne ispolni. Na ovi delikatni način dati, to u očima onih koji pristojno o veštma sude vozvišava njegovih pet gineja cenu sverh pedeset redi toliko.
Četverti dan dođemo u Hamburg. Ovde zaustavim se koji dan, prvo, za pisati mojim prijateljem u London, javiti im da sam blagopolučno more prešao i blagodariti na nji[h]ovoj dobroti; ftoro, za pregledati ovi znameniti kupečeski grad i lepa naokolo mesta. Odavde sam svim mojim prijateljem pisao – gospodinu Luzinjanu jelinski, gospodinu kavaleru Fordajs i mojemu predragomu mister Livi, mister Janzonu, Klarku i gospodinu Guljelmu Valiotu – latinski; koja pisma, kad bi[h] vam hoteo sva spriopštiti, bilo bi vam, može biti, mnogo čitati. Dva obače, što sam ingleski pisao, jedno učiteljnici i blagodetelnici mojoj, gospođi Livi, a drugo gospodinu Tornbolu, moram prevesti i spriopštiti vam, zašto ćete iz nji[h] najbolje moći poznati moja dostodolžna čuvstvovanija k onim blaženim velikodušnim i božjim na licu zemnomu ljud’ma.
Blagodeteljna gospože!
Kako god ostala čuvstvovanija srca, tako i blagodarnost ne može se soveršeno reč’ma predstaviti. Kad god mi s pristojnim vnimanijem o milosti i ljubvepolnim naši[h] blagodetelja delam razmišljavamo, duša naša oseća nešto takovo u sebi za koje jezik ne može ravnomerna izjašnjenija naći. Često i to što bi se moglo reći nije nam slobodno, bojeći se da se većma neblagodarni ne pokažemo što se usiljujemo s prostim reč’ma za pokazana blagodejanija nagraždenije činiti. Zato niti ja nameravam, niti vi, gospože moja, nemojte misliti da ja črez ovo blagodarstveno pismo vaše blagodejanije naplatiti ištem. Ja sam sad podaleko od vašega prebivanija; široko more razdeljuje me od vas, i bez sumnjenija u životu mojem neću vas k tomu viditi. Zato se ne bojim da ćedu moje reči ni po vidimomu najmanjem laskateljstvu podložne biti. Meni već ne ostaje što bi[h] od Vas želio; ibo ono što mi je na svetu poželateljnejše i dražajše bilo, to sam vašom milostivom pomoću polučio i u sostojaniju se, fala bogu i vami, na[h]odim: Adizonova i drugih vaše prosveštene nacije spisatelja knjige razumevati. Po tomu vi sama, blagodeteljnice moja, vidite da ovde laskanija i kakove ni bud koristi želanija nikakvo podozrenije mesta imati ne može. Ko se god ničemu nejma nadati, niti ima šta već ožidavati, on prirodno neće laskati, sledovateljno njegove reči moraju neodložno iz drugoga koga izvirati i proishoditi izvora. Dok sam ja pri vami bio u Londonu, za toliku vašu aki milostive matere i ljubime sestrice dobrotu meni nije dozvoljeno bilo ni s jednom rečju Vvami zafaliti. Vaša blagorodna duša, na[h]odeći sve svoje nagraždenije u svojej vroždenoj dobroti, niti je mogla ni hotela o čem drugom čuti. Ovde, obače, gdi sam ja sad, ne možete mi više zapovedati da vam ne blagodarim; sad mi je slobodno činiti što god [h]oću i mogu vam blagodariti koliko mi srce želi. U sve vreme mojega pri vami prebivanija, kako vi tako i ljubimi gospodin Livi, suprug vaš, vi oboje niste vašej k meni dobroti nikakova predela polagati hoteli, niti je vami dovoljno bilo da mi vi sami Toliku ljubov pokazujete, nego ste me sverh toga i vašim dostojnejšim prijateljem preporučavali, koji su mi morali vami za hatar dobri biti; zašto, ko ne bi onom koga vi dvoje falite, koji ste ista na zemlji dobrota, dobar bio? Pravo je, dakle, da i na me red dođe da i ja vas sestrom, materom i Minervom mojom milostivejšom i blagodatnejšom zovem i naričem i kako takovu da vas slavim i propovedam! Molim vas, iskarajte zdravo gospodina Tornbola. Gledajte samo njegov posao! Kako da meni nije dosta žao bilo s takovi serdečni rastati se prijatelji, sedne i napiše mi nekakovo preljubezno pismo, metne u njega nekoliko gineja, pak ga pošlje u Gravezant za mnom u poteru! Gospodinu kavaleru Fordajc, mojemu patronu, i ja ću pisati i blagodariti, no vi s vašim ljubimim suprugom, najbolje ćete mu umeti za me zafaliti, koji ste me njemu i preporučili. Prekrasnoj gospođi Telar, miloj sestrici vašoj, kako i gospodinu Kôku, bratu vašemu, moje vsegdašnje visokopočitanije, molim, naznačite. I uverena budite, mojemu srcu prečesna i predraga dvojice, da, dok se god ovo u persima mojima dvizati bude, vaše će slatko vospominanije imena i dobrota kako dragocenejši zalog vašeg anđelskog prijateljstva k meni u njemu sohranjena biti. I prebivaju vaš i pr[očaja].
Pismo gospodinu Henriku Tornbolu
Dražajši gospodine!
Vi ste sasvim osobiti človek! Od koga vi naučiste, kažite mi, prosim vas, udarati na ljude s[a] zlatnim oružjem i iznenada takovo napadenije s ginejama umišljavati i činiti? Je li se ikad čulo da je ko u ovom podmesečnom svetu takovom oružju protivstati vozmogao? Ta vi dobro znate da su takove strele kadre bile nepobedimoga Agesilaja iz Azije izagnati. Sverh toga jošte, za učiniti vaše gineje sasvim pobedonosne, poslali ste i[h] na me u neiskazane ljubovi i prijateljstva preispolnjenom Vašem pismu! Ko ne bi pomislio da vi črez to ništa drugo niste naumili bili razve ubediti me da se opet u London povratim? I krome toga, dražajši moj, vi ste meni ljubve dostojnejša svojstva srca vašego dovoljno pokazali, kako i svi proči koje sam imao čest u Londonu poznati. Uvereni budite, preljubimi gospodine, da ljubov vaša i prijateljstvo, koje vi na takovi blagorodni način k meni pokazujete, neće se nikada iz moje pameti izgladiti. Ja ću tada sebe za blagopolučnejša na svetu držati kad Vam budem mogao delom zasvedočiti da pristojno umem ceniti kakovu pohvalu i nezabveno na svetu proslavljenije takov vaš blagorodni ingleski harakter zaslužuje. Ostajem i pro[čaja]. Iz svega ovoga vidite, ljubimi druže moj, kakovi su nepostižimi puti nebesnago promisla! Onde gdi sam se mislio u najvećem nedoumeniju u životu mojem naći, nepoznan u dalekom mestu, jezika ne znajući, bez novaca, tu sam najblagopolučniji bio. Jezik sam postigao, ne samo za razumevati knjige, nego i govoriti njim mogao sam; s dovoljnim knjigama proviđen i s više troška nego mi je do Lajpsika potrebovalo. Iz Hamburga šesti dan pođem črez Hanover i Brunsvih i dođem blagopolučno pri koncu junija meseca u Lajpsik, baš odakle, po slučaju, i sad vam ovo pismo pišem, koje, budući se dosta preteglo, opominje me da prestanem, naričući se vaš serdečni ljubitelj.
U Lajpsiku,
novem[bra] 15, 1788.
Ljubimejši moj!
Ovo će biti poslednje pismo o mojim putešestvijam; (ibo pričina ove godine črez Poloniju u Belu Rusiju, a otuda črez Liflandiju, Kurlandiju i pročaja u Lajpsik putovanja, jošte ne imajući svoga okončanija, odložiće se na drugo vreme. Premda i meni samom ovi poslednji događaj sasvim osobiti mi se pokazuje, rekao bi[h] kao da sam se za putovanje na ovi svet rodio po tomu što ove iste godine, kad nisam mislio ni pet milja pravom linijom učiniti, više od 500 nemeckih prešao sam milja).
Kad u Lajpsik dođem, nađem pri gospodinu Brajtkopfu jedno pismo iz Šklova na me, u kojemu gospodin Stratinovič nalaže mi od strane generala Zoriča da dam na znanje gdi se na[h]odim. Nemedleno otpišem da ću ovde čekati društva s kojima poći u Šklov. Meseca septemvra dođu trgovci otuda, ali meni bude zaludu čekanje. Kažu mi da se do Bele Rusije hoće najmanje 40 dukata, koje ja nisam imao iz uzroka, što, nadajući se da će mi na jesen otkud god novci doći, hodao sam po najlepši gradovi u Saksoniji – Drezdi, Altenburgu, Cajcu i pročim. I tako otidu ingleske gineje u vetar, a ja ostanem opet kao i pre bez ništa.
Pođem, dakle, u Beč. Ovde, opet po mojem običaju, počnem lekcije davati. Ovi sam prvi red u životu u teškom dugu bio. Tipografčika jošt nisam bio sasvim isplatio, neke knjige nemecke nakupovao, i trošak do Beča, – natrpa se koje s čim do 200 f[orinti]. Ne sumnjam nimalo, videći kako mi moji učenici pošteno plaćaju, da do desetak meseci meni će lasno preteći toliko novaca da se sasvim odužim i čist ostanem; ali mi je mučno da ljudi tako dugo čekaju. Na svaku ruku misleći, dođe mi na um da pišem u Moldaviju i da ištem u zajam od mojega dobroga prijatelja, episkopa romanskoga, ovu sumu. On znam da ima, i rado u zajam daje otkud zna da će mu se vratiti. Jedno me plašaše, bojim se da mi i[h] ne pokloni, a od onakova ljubezna čoveka poklon odreći se primiti, to je nevozmožno. Nevolja je jača od stida! Što mu drago, pomislim, ta uzajmio, ta poklonio, ovo se mora iskati. Sednem i napišem pismo i, ako ne verujete, evo vam ga, čitajte.
Ljubimi i predragi moj,
gospodine episkope!
Što rekosmo, to, fala bogu, i učinismo; ja Franciju i Ingliteru blagopolučno obiđo[h], i sad vam pišem iz sred Beča. U ovi čas bi[h] vam se mogao zakleti da sam već naumio primiriti se na jednom mestu, ako me moja kud silom ne odvuče sudbina. Ovo jošt ako mi dosta ne bude, ni sam već ne znam šta bi mi se hotelo. No, premda mi počti ne ostaje šta bi[h] želio, ništa manje toliko sam se redi prevario da k tomu ne bi[h] smeo sebi verovati, baš da se živ posvetim. Sad, zasad, ni za što toliko ne marim nego da mi je 42 dukata u gotovu novcu. Ako moji dlanovi tako pravo pogađaju kao popa Mauka nos, bez sumnjenija neće godina proći, a ja ću više nego mi je od potrebe novaca imati, jer me sve svrbi, kad desni, kad levi, dlan. Može ko lasno pomisliti da sam ja sad baš kao Omirov vitez od Scigje utekao, a upao u Harivdu, to jest da sam se jedva strasti putovanja izbavio i nama[h] zatim u nedug srebroljubija zapao, i da sam u ovom poslu pravi otac Mauk, kojega nos ne bi tako svrbio da mu vino nije milo bilo, koje, kako bi mu na um palo, a često bi padalo, taj čas bi ga i siroma[h] nos za nevolju počeo svrbiti. Pravda, podoban je odveć po nesreći priklad, i znaci se, više nego bi[h] i sam rad bio, pokazuju jednaki; al’ neka mi kaže ko zna: može li mi drugojače biti kad sam se zadužio? Ako mi je ko neprijatelj, sad se ima čemu veseliti, jer nikada u životu nisam imao ni desetu čast ovoga duga na vratu. Verujte mi, dragi goslodine, da s velikim strahom idem kojekud lekcije davati, kao da sam svemu Beču dužan, i sve pogledam, kad na desno, kad na levo, da me ko za vrat ne ščepa i ne vikne: daj plati što si dužan! Pak da me dlanovi ne svrbu? Čudim se što mi koža s mirom na leđi stoji! Odisej zaisto nije se mogao u većoj smetnji naći kad su mu vetrovi iz mešine utekli, nego li sam ja sad. Mučno ćete sebi voobraziti kakvo bi mi veliko dobro učinio onaj ko bi mi uzajmio ovoliko novaca da mi se odužiti. No može ko doći ovde da mi ovako mudroslovi: dobro, ako ti ko to sad uzajmi, kako ćeš se odužiti kad ćeš opet pod dugom ostati onom koji ti uzajmi? Nek ćuti, veli mu se! Što je potreba o svačem spominjati? To ja i sâm dobro znam da mi niko i ne kaže; ali u ovom poslu siroma[h] dužnik podoban je bednu bolesniku koji se s jedne na drugu okreće stranu u nadeždi da će mu što bolje biti. I ovo je veća, nego ko misli, sreća da čovek može od jednoga uzajmiti za odužiti se drugomu, i tako dalje, dok umre i uteče, pak onda nek trči za njim ko sme. Obače ja se zaisto u ovo ne uzdam: ta šat ne umrem do deset meseci; nisam ja sâm na svetu; to bi pravi sijaset bio! A onda (ako ne i pre) moći ću se sasvim odužiti, pak tada – što bog da. Već vi sami sad, ljubimi moj Leone, možete pogoditi na što ovo pismo sluti; više reči bile bi sasvim izlišne. Pišite kom ovde od vaši[h] poznati[h] trgovaca da mi uzajmi od vaše strane 42 dukata; bili kakvi mu drago, samo nek su pravi dukati. Izvinite moje derznovenije i budite uvereni da ja ovako ne bi[h] molio, razve koga vesma ljubim i počitujem. Ostajem i proč[aja].
U Beču,
oktobra 1785.
Ovo pismo napišem u jednu nedelju po ručku s namerenijem da ga sutradan na poštu dam, kad eto ti dva moja učenika dođu zvati me da idem s njima u predgradija prohodati se. Jedan je Carigrađanin Grigorije Mavrokordatos, a drugi, iz Tesalonike, Toma Papazoglus. Zapitaju me o čem je pismo i komu? A kad čuju, počnu žaliti se na me zašto do nosim sujetno popečenije, a ne kažem njima svoju potrebu. Sutradan dadu mi bankocedule od 200 f[orinti] i odužim se. I tako ovo pismo ostane.
Činjaše mi se da nisam iz Beča ni izlazio, kao da sam se tu rodio i naumio život provesti. Na iduće leto imao sam neskazanu radost viditi u Beču ljubimoga gospodina Luzinjana, koji se tada vospraštavaše iz Carigrada za London.
Druge godine zovne me moj predragi gospodar Maksim Kurtović da i njegovim kćerˊma, Mariji i Hristini, na franceskom i talijanskom jezikam lekcije predajem, što ja jedva sa svim srcem dočekam. Opredelimo sat od 11 do 12. Kako se lekcije svrše, nosi se jelo na trapezu, moram ostati na ručku. Rečem, jednom, čestnoj i razumnoj gospođi Kurtovića, moleći ju da mi dozvoli u drugi koji sat pre ili posle podne dolaziti i mojim učenicam lekcije davati. „Svake nedelje od vas, kad nisam gdi pozvat, ručati, to može biti; ali svaki dan – ne; razve ako [h]oćete da svaki dan s vami ručam, o drugoj plaći za lekcije nek nejma reči.“ Dokaže ona to svojemu suprugu i sutradan odgovori mi da se mene radi veći ručak ne gotovi, da se nji[h]ova deca i pri ručku u razgovoru polzuju; no budući da sam ja odveć ѕcrupoloѕo (sovestan), a ono nekˊ bude kako ja [h]oću, to jest nauka za [h]ranu. Sad uprav poznam da mi sa svim srcem obed daju i tako celu ftoru godinu nikad nisam pomislio gdi ću ručati. Ali, ko bi se nadao od ovakovi[h] dobrodetelni[h], ljubezni[h] i božji[h] ljudi i dušâ da su oni naumili bili mene prevariti. Nisu mi hoteli, kao proči, na mesec plaćati; a kad se svrši godina i meni se iznenada nameri put, a oni mi onda za svu godinu plate, koliko da im se nisam u kući ni vode napio. A ja sam tako zadovoljan i radostan bio što sam pri njima trapezu imao, da, ne sat no tri na dan da sam tu predavao lekcije, jošt bi mi se činilo da im dovoljno ne odslužujem i da im dužan ostajem. Ljubimi drug moj, nije jelo i piće što se ceni i pohvaljuje; ako će, ne znam kolika i kakova delikatna, vkušenija i pića danas čovek uživati, sutra je opet gladan i žedan i onomadnašnja jela nimalo nam danas ne pomažu. Nije, dakle, čast i vino što mene čini ovde pisati, nego način srdečni, ljubezni, blagorodni i slatki, s kojim nam dobrodeteljni ljudi svoj hleb i napitak daju; koje nam tako ljubezno i milostivo daju da, gledajući i[h], rekao bi kao da nam srce svoje spriopštavaju. Ovo je što ja ovde hvalim i proslavljam. Čistoserdečije, dobrota i božestvena, čista ljubov, ovo je [h]rana srca i napitak duše, koje se nikad zaboraviti ne mogu, niti u glad i žeđ preobratiti. Evo, dakle, onaj tajni prejestestveni način Melhisedekov i samoga preblagoslovenoga spasitelja našega, črez koji hleb i vino vsevišnjemu bogu na čistu prinošava se žertvu kad se s ljuboviju daje i prima. Jošt u jednom pismu ja sam vam napomenuo da je mene gospodin Maksim Kurtović i u Smirni svoju dobrotu i blagodejanije pokazao. No, navlastito sad, gledajući da ja s vozmožnim userdijem i revnostiju polezne lekcije čadam njegovim predajem, kako on tako i čestna i dobrodeteljna supruga njegova gospođa Jelena, rodom i dušom blagorodna, opisati ne mogu kako su mi dobri i ljubezni bili.
Podobne jošt jedan od prvi[h] naši[h] trgovaca, gospodar Konstantin Damčo, kojega sam kćerˊma nekoliko meseci na [i]talijanskom jeziku lekcije davao, kako on, tako i blagonaravnejše i svete duše gospođa njegova u velikoj ljubovi i milosti su me imali. Jedan mlad trgovac iz Filipopolja, zovomi Dijamandis, celu mi je godinu plaćao za uroke, kao i proči, i kvartir pri sebi bez plaće davao. Svi moji učenici, da su mogli, u nedri bi me nosili. Po ovomu možete suditi kako je meni lepo u onom prekrasnom carstvujuštem gradu! Ja bi[h] pred bogom neblagodaran čovek bio kad ne bi[h] sebe za blagopolučna u ovom životu i u sostojaniju, u kojem se nahodim, vmenjavao. Jedan dobri junoša Bolgarin počeo je plakati kad sam mu kazao lane da ću poći, nego da traži sebi drugog učitelja. I ja sam teško sožalio. No nepreodoljena želja da jošte što za života na štampu izdam, sve je pobedila; zašto u Beču i lekcije predavati i o ovom delu raditi – nije mi moguće bilo.
U Šklovu čekao sam ravno šest meseci tipografa i kako sam sasvim poznao da on ne misli svoju reč održati, po[h]itio sam u Lajpsik doći. Moj blagodetelj general Zorič dao mi je za ovo 6 meseci koliko je obeštao bio za celu godinu, to jest četiri stotine rublji; darovao mi je i jednu lisičinu, što vredi sto rublji. Tu sam rasprodao, za ne potezati breme sa sobom, sve moje knjige nemecke i franceske, latinske i [i]talijanske (krome oni[h] ingleski[h] koje sam na dar u Londonu polučio); nemecke uzeo je general za svoju biblioteku.
Ove zime u Lajpsiku, budući da u tipografiji nije s poslom navale, izdati ću do 28 tabaka. Jedan dobri gospodin od naši[h] soplemenika, sâm svojevoljno, i u Šklov i ovde pisao mi je da će mi u ovom pretprijatiju pomoći, koje uzdam se da će Do voskresenskoga pazara učiniti; na kojega nadeždu polagajući, obeštao sam se na leto istorije neki[h] znameniti[h] ljudi izdati, za predstaviti naciji našej u primeru slavni[h] i veliki[h] lica onu istu nauku koju sam u „Naravoučenijam“ izjašnjavao. Ova pomoć, ako mi dođe, ispolniću moje obeštanije; ako li pak ne dođe, (koje, bog vjest, kakovim slučajem može se dogoditi, zašto poodavno već ni pisma otuda ne imam, a termin, kad je rečeno bilo poslati, prošao), na ovi način protiv namerenija mojega moraću slagati, ne smejući upuštati se u dug, na kojega mrzim kako na crnu smert.
Ako mi ko za manu pripiše što ortografiju nisam pazio, neka izvoli rasuditi da mi dosad na našem dijalektu s našim slovami gramatike nismo imali. Ja u mojem spisaniju samo sam na naš čist izgovor smatrao. Ь veliki i mali, to je meni svejedno bilo, dobro znajući da Serblji svi, što i[h] je god, „putь“ ne izgovaraju „puć“. A izrečenija, koje bi zvečalo na bl u nas nejma. No, što se ovoga tiče, ako se s vremenom pravila za ovo dadu i ustanove, (koje ne sumnjam), onda će se moći ispravnije pisati; a mene će dobri i razumni ljudi izviniti, znajući da nikakovo majstorsko delo u svom početku ne može savršeno i sasvim ispravno biti. Za ove posle [h]oće se stotine godina i više rodova ljudi koji jedan za drugim dolaze; ne valja ni oni da dođu ovde samo da žvaću.
Što mi vi u vašem poslednjem pismu opominjete da će se gdiko naći koji ili iz prostote svoje ili (što je gore) iz lukave i prosvešteniju razuma čelovečeskoga sasvim protivne politike pod izvetom revnosti k svetopočitajemim sujeverjam neće svoga truda poštediti, i sve što može govoriti i tvoriti za vospetiti ili, ako ništa, a ono barem za kasniti opšte dobro i polzu, koja bi se črez ova nova spisanija pričiniti mogla, to je meni dobro poznato. Ali, s druge strane, ovo me teši i obnadeždava što sad veća čast znamenitiji[h] u naciji našoj, kako sveštenstvo, tako i mirjani, imaju oči otvorene i nećedu već ni kroz naočari, jošt manje kroz tuđe oči da gledaju, no sami svojima bogodanim zenicama pronicateljno i skroz smatraju šta je što.
Evo nas, dražajši moj, za ovi red pri koncu mojega putovanja, u kojega opisaniju, kako sam u početku rekao, hoteo sam proslaviti imena mojih prijatelja i blagodjetelja. Ja im vozdajem kako mogu, a pravedni i milostivi bog vozdati će im kako on može. Pritom, uzdam se da će ovo jošte poslužiti za vozbuditi bogoljubive i dobra srca ljude u naciji našej, ako kad vide koga siromaška i oskudna, kako što sam i sâm bio, koji uprav nauku želi, traži i k njojzi kao žedan jelen k vodnim istočnikom teži, da se ne odreku pomoći mu. Nauke ljubitelj, pak mladić, koji čuvstvuje u sebi sklonjenije, sposobnost i dar ka učeniju, nek se lasno ne predaje očajaniju ako se kad u tesnoti nađe. Na konac, nek je preporučeno ovo delo svim blagorodnoumnim opštego dobra želateljem, kad se nađe jošt ko da s učeni[h] jezika na naš što lepo i polezno prevoditi preduzme, neka ne prenebregu ruku pomoću dati mu, nimalo ie sumnjajući se da će s vremenom ovo pretprijatije prečestnom opštestvu vesma polezno biti. Zašto ovo se čisto vidi kao sunce, da dok god jedan narod na svojem maternjem jeziku knjiga nejma, prinužden je u tamnosti uma i u varvarstvu ležati i sve na gore preuspevati. Sverh svega i najposle, što sam god govorio i napisao, iz prave ljubovi k dobrodetelji k čelovečestvu i k srodnim mojim i govorio sam i pisao. „Іneѕt“, veli slavni i veliki u nauci Inglez Bako Verulamius, „ineѕt іngenіo humano motuѕ quіdam arcanuѕ et tacіta іnclіnatіo іn amorem alіorum, quі ѕі non іnѕumatur іn unum vel paucoѕ naturaliter ѕe diffundit in plureѕ.“ „Jest u jestestvu čelovečeskom dviženije neko tajno i mučeće sklonjenije k ljubovi drugih, koja, ako se ne uprazni u jednoga ili u male, prirodno izlijava se na mnoge.“
Ljubeći te, ljubimi moj, i čestitajući ti novi god, prebivam sav tvoj.
u Lajpsiku,
Januarija 1, 1789.
Dositej Obradović
Ostavite odgovor