Život i priključenija (knjiga 1)

Život i priključenija (knjiga 1) je autobiografski roman koji je napisao Dositej Obradović. Pročitajte originalno kompletno delo onlajn! Delo propoveda o piščevim putničkim doživljajima i ličnim iskustvima. Govori o svojoj mladosti, zanatu, odlasku u manastir, pa sve do početka štampanja svojih prvih dela.

Analiza dela Život i priključenija (1. deo) >>

Predislovije

Slatka je stvar, i puna bezlobne zabave i utešenija, spominjati se svoji[h] prošasti[h] vremena, od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla, u kolikim nevoljam mi je pomogla! Od koliki[h] 6edstvovanija i napastej izbavila! I koliko krat moje sovete i namerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila! I kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov druž[e]stva i prijateljstva – slatka stvar! Slatko ime! Slatko spominjanje! Čini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo moji[h] ljubeznika i ljubeznica, blagodetelja i blagodetelnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda i[h] se stidim, i od koji[h] ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad i[h] pominjem, pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovet „poznaj sebe“ vrlo se kasno prima.

Trideset i osam moji[h] prošasti[h] godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: „Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!“ U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje, u moju vlast, i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati; izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovet premudroga Pitagora – da se k sebi vratim da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao: ili razgovore učeni[h] ljudi slušam ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o Tom MISLIM, O TOM se upražnjavam i TO uzdišući sebe pitam, otkud sam na ovi svet došao? Šta sam u njemu činio? I kud ću iz njega poći?

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h] štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bi[h] sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad, barem koliko mogu, blagodaran javiti se. j Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti. Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti, a zle pohuđavajući, u omrazu dovesti.

Vospitanije mladosti [jeste] stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna, za koje roditelji (o, roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da i [h] ne razmažuju, da i[h] ne kvare, da i[h] od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo lasno biva ćudovito, iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od koji[h] zli[h] obiknovenja valja da i[h] čuvaju od detinjstva. Nji[h]ova mlada telesa u zdravlju da sadržavaju, na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost; da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; nji[h]ov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvi [h] ludi [h] plašenja čuvajući i[h]. O, kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, nji[h]ovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mišljenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju, zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od nji[h] da udaljavaju. No, o ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više; ovde Toliko javljam, da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju nji[h]ove dece želiću pomoći.

Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečeskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pritom i knjige učeni[h] ljudi, koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim upravljenijem različnu bogati[h] i siroma[h]a rodi-telja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, u Črnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam dečina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovete i nastavljenija, koje sam od učeni[h] ljudi naučio i iz polezni[h] knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namerenije ove knjige. A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđavati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božjim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s Toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se svakoga pristrastija i licemerja, a osobito samoljubja. Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati.

Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života. S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo. I, zaist[a], iz toga se po višoj časti rađaju nesloga, nemir, mrženje, vražba i svađa, poneže ne poznajemo kako valja ni sami sebe ni druge. Poznati sebe, poznati ljude, nji[h]ove naravi i najpotajen[ij]a sklonjenija i pristrastija nji[h]ovog srca, iz koji[h] proizniču i proishode sva nji[h]ova namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do danas o tom se upražnjavaju i staraju veliki filosofi. Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila poznati kakvi su ljudi i iz koji[h] uzroka bivaju taki ili drugojači, kakvi bi valjalo da budu i črez koja sredstvija mogli bi taki postati. Pritom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti? Kako možemo drug drugu ugoditi, tiho, mirno i ljubezno između sebe živovati i dne žitija našega, koliko je moguće, oblekčati i usladiti, potaštiću se izjasniti.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane. No, ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo. No, i u ovom, moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka, božji dar, nebesni svet, nauka i knjige premudri[h] i prosvešteni[h] ljudi, učeni[h] ljudi, istini blagodetelja čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajeniji[h] zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanstva nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.

Posle polze i zabave, koju želim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za spominjati i poznanstvu poslednji[h] rodova predati imena moji[h] prijatelja, ljubeznika i blagodetelja. Ne mogući, inače, vozotvetstvovati nji[h]ovoj slatkoj ljubavi, oblekčaću prsi moje javivši svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije nji[h]ovoj dobroti. Preporučiću spominjanju i blagodarnosti naši[h] unuka imena dobri[h] i milostivi[h] blagodetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu, tako i što drugo koje nameravam iz polezni[h] knjiga prevoditi. Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene. Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevode, sastavljaju i na štampu što izdaju; da se postaraju za matere svoje i sestre, za supruge i kćeri, prevodeći im izbrane knjige učeni[h] naroda, dajući im na ovi način blagopotrebnu zabavu, ukrašavajući nji[h]ove naravi, prosveštavajući nji[h]ov um i oblagorođavajući njihovo srce istinim blagorodstvom dobrodetelji i prosveštenija razuma. Neka se potašte i po[h]ite dovesti u svoj rod zlatno i blagopolučno vreme kad će srpske kćeri i supruge čitati Pamelu, Telemaha, povesti Marmontelove i proče ovima podobne knjige na svom prostom dijalektu. I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice čada svoji[h], prosveštene budući, same će polagati prvo osnovanijenji[h] ovog dobrog vospitanija, napajajući i[h] razumom i dobrodeteljiju zajedno s mlekom prsiju svoji[h]. Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po višoj časti poznao sam i[h] dobre; i ako gdi pogrešavaju, ili čineći ono što ne bi valjalo, ili izostavljajući ono što bi valjalo, u tom pogrešavaju ili iz prirodne čelovečeskomu jestestvu slabosti, ili iz neznanja i nerasudija, misleći i sudeći svrh stvari nepravo. Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije, budući ispravljenije narava i običaja, dobre hvaleći, a zle pohuždavajući, uzdam se da mi se neće za zlo primiti obličenije zloupotrebljenija čelovečeskih. Niko ne može se ispraviti ne znajući u čemu i kako pogrešava; a ko se može pohvaliti da je bez slabosti i pogreške? Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubavi jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške; obače, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš opštedružeski život bio. Zato, molim, neka mi se ne primi za osuždenije naroda, čina i lica, osuždenije zli[h] običaja i zloupotrebljenija. Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo ili vrlo malo; ja nejmam nikakva uzroka s moje strane na nji[h] tužiti se. Ako li gdi budem to činiti, zaisto neću radi mene, no polze radi moji[h] čitatelja: da ako ko što takovo pri sebi pozna, da se ispravi. Meni je žao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi [h]ude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na zemlji s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći nakrivo! Bog bi morao zao biti kad bi rod čelovečeski na nji[h] ovo zlo i nesreću sazdao; a to ko može, zdrav mozak imajući, i pomisliti? Otkud, dakle, nesreća? Valjada je sa strane človekove. Aj človek, biva li svojevoljno i dobrovoljno nesrećan? Nikako! Jasno je, dakle, da iz neznanstva i nerazumija proishodi po višoj časti naše zlopolučije. Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo nama[h] na kavgu. Svak se sebi čini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena. Ko god ne vidi, ne može uprav hoditi; a ko god ne ume misliti i suditi, ne može ni svoja dela kako valja upraviti. Može jedan isti čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom – vrlo krivo; na priliku, Turčin veli da od boga ne valja čovek da beži, jer ne može uteći ni sakriti se. Imaš pravo, Turčine! A ima li Turčin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati? Jok, vala! U tom ima vrlo krivo. Od boga ne mogući uteći, ne valja ni da bežimo; a od požara, velike vode, kuge i drugi[h] mnogi[h] zala, mogući se sačuvati i ne hoteći, vrlo ludo poslujemo. Iz svega ovoga sleduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuždavajući i osuđavajući nji[h]ove krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Ako li se ko nađe ko bude moje prostosrdačno namerenije i bespristrasno pisanje na zlo tolmačiti, primajući za obidu i obličenije običaja u kojim je on vospitan i koji se njemu dobri čine, znam da će me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i nisam se tome nenadao. Ko može svim i toliko različnim ljudma ugoditi! Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuždavati. Ukorenjenije stari[h] običaja podobno je korenju veliki[h] drva; za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuše. Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi do danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodom afrikanskim.

Priklad drugi[h] naroda daje mi drznovenije. Naći će se dovoljno ostroumni[h] i pravosudni[h] lica između braće moje koji će poznati čiji sam ja interes i polzu pišući želio i iskao. Ako li što gdi bude pogrešeno, učeni će ljudi posle mene ispraviti i meni će čelovekoljubno kao človeku prostiti. Meni je dovoljno utešenija dajući priklad učenim mojega naroda da srpski počinju na štampu što dobro izdavati. Šteta da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce. Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle moje smrti i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati. Vreme je života našega jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prošastima. Utešen ću poći s ovoga sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio učiniti toliko polze koliko sam mogao i da nisam zaludu živio.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti. Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti sveta, i kakvi su nji[h]ovi običa[j]i? Dvadesetipetgodišnje moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u Albaniji, u Greciji, u različni ostrovi Sredizemnoga Mora, u Smirni, u Italiji, u Moldaviji i, sad, u Germaniji daće dovoljno materije zabave i razgovora. Oglasio sam u pismu k ljubezniku mojemu Haralampiju da nameravam izdati Sovete zdrabago razuma, koja će knjiga sadržavati najizbranije misli i sovetovanja učeni[h] ljudi s razni[h] jezika prevedene, o kom poslu počinjem s pomoću boga truditi se ovde u Lajpsiku, a, međutim, izdavaću ove moje slučaje, čekajući [h]oće li se koji dobar Srbin naći da pomogne s troškom. Uzdam se u promisal neba da će pomoći mojemu bratoljubnomu namereniju, budući da koliko mi daruje života, u napredak u ovom delu i upražnjeniju nameravam provesti.

Tebi, dakle, o ljubeznjejši i sladčajši slavenosrpski narode, posveštavam koliko ovu, toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera. Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom, s gorećim i punim ljubavi srcem, ovi moj mali no userdni trud predajem! Primite (ako ništa) za zabavu. Ako gdi bude što pogrešeno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej; sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i srdečnoj ljubavi. Ja ne znam [h]oću li gdi s vami jošte živiti i slatkog vašeg prijateljstva naslaždavati se. Toliko prosim, kad me ne bude na svetu, da mi želite od blagoga boga milost, koju i ja vami, zajedno s svetom razuma i nauke, i vašim sinovom i kćer[i]ma od roda v rod, dogod bog svet drži, vsesrdečno želeći prebivam do poslednjeg mojeg izdihanija dušom i telom sav vaš

U Lajpsiku, 1783, Dositej Obradovič

avgusta 15.

Obznanjenije

Nameravam izdati na tip trista ovi[h] knjiga; svaka će sostojati se iz dvadeset iliti oko dvadeset i pet tabaka u velikim oktavu. Pogreške štampe valja prostiti, jer oni koji štampaju ne znadu srpski, i koliko god ispravljam, mora nešto ostati.

Mesto roždenija mojega bilo je varoš Čakovo u Banatu Tamišvarskomu. Otac moj zvao se Đurađ Obradović, rodom Srbin, po zanatu ćurčija i trgovac; mati moja, Kruna imenom, bila je rodom iz sela Semartona nedaleko od Čakova, kći Ranka Paunkića. Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim, no rasteći, koga sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći da njegova deca njemu podobna budu. Koliko sam mlad bio, no pamtim, kako god danas, kakvu je silu na meni imalo takovo mojega roditelja sviju ljudi spominjanje. Ja sam ga potom vsegda u umu mojem pre[d]stavljao ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su ga god poznavali. i to dobro pamtim, da moje mlado detinjsko srce krepko bi želilo da i sam njemu podoban budem i tako ljubov i milovanje drugi[h] ljudi da zaslužim. Sledovanje ove istorije pokazaće da sam ja po višoj časti savršen uzrok imao s ljudma, s kojima sam živio, zadovoljan biti; no to pripisujem nji[h]ovoj dobroti. Toliko mogu uveriti, da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez vsegdašnje spominjanje mojega dobroga oca kojemu i današnji dan želim upodobiti se i tako ljubeznog spominjanja braće moje i roda spodobiti se. Zato, kako sam obeštao, namah pri ovoj prilici neću izostaviti roditeljem napomenuti da se staraju sami sa svojim povotkom deci svojej u vreme mladosti nji[h]ove dobar priklad dati. Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s kojima rasti. S čim se novi sud najpre napuni, tim se i napoji; od sviju, s kojima se ophodi, mladost prima, ma navlastito od roditelja koje pre nego boga poznaje. Roditelji su čadom svojim najljubezniji prijatelji, najsrdečniji dobroželatelji, najveći blagodetelji i vladetelji; oni su im i prvi upravitelji, voditelji i učitelji. Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila. Spominjem se da bi[h] je često nahodio gorko plačući; i kad bi[h] je pitao zašto plače, „Za ocem tvojim“ – odgovorila bi mi. I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina. Po smrti matere moje, dva brata moja, stariji Ilija i mlađi Luka, i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio. On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama. Ova naša strina, imenom Bosiljka, bila nam je namesto matere kako god dvema kćerma svojima, Sinđi i Solomiji. Naša sestra, od sviju nas najmlađa, imenem Julijanka, ostala [je] u Semartonu u domu dedovu, gdi po nekoliko meseci prestavila se. Ova moja nikad nezaboravljena i neprežaljena mala sestrica u petoj godini vozrasta pokazivala [je] osobitu krasotu i ostroumije i da je živila, bila bi sovršeno podobna materi našoj. I danas tuži mi srce spominjući ju. Žalim je koliko da je juče umrla. Toliko sam je ljubio da, da je živila, ne bi se nigda od nje udaljiti mogao. No, zar je tako izvolila sudbina da nema srce moje ništa na svetu čemu bi se moglo jako prilepiti, za ne imati nikakva pripedstvija u široki svet udaljiti se. Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali – za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile – za sestre i srodnice vmenjavati. Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati. Od koga bi[h] god čuo spominjati Varadin, Budim, Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi[h] poznati ljude koji u njima živu i rad bi[h] bio znati kakva su u njima deca i devojke. Užasavao bi[h] se čujući da ima veći[h] i širi[h] reka nego Tamiš i visočiji[h] planina nego unke oko Semartona. No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka mi se oprosti da se malo natrag vratim. Počeo sam bio hoditi u školu jošte za života matere moje i pamtim dobro da sam imao veliku radost idući s bukvarom u ruci u školu. Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da su kurjaci iz njega učili. Mešter starac Dobra, tako se je zvao moj prvi učitelj, zadovoljan mojim mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem lekcija, mojim tihim i bojažljivim postupkom, po malo dana osim svi[h] moji[h] vrsnika počeo me milovati. I videći me odveć bojažljiva, da kako bi kom detetu firgaz ili ferulu počeo davati, ja bi[h] s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega nama[h] na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg plašenja i dati mi derznovenije, počeo se sa mnom razgovarati, kazujući mi uzrok zašto je on prinužden neku od dece nakazivati i biti, i da dobra deca, pokorna i priležna, ne imaju se ničesa bojati ni strašiti. Videći me da mi je milo gledati druge dece nove bukvare i časlovce, obeštao mi [je], kako svršim moj bukvar, pokloniti nov časlovac, i ispunio je obeštanije. Ne znam je li to njegova milost k meni bila ili majstorija moje slatke matere, koja je dva posla s ovim izmišljenjem ispravila: mene sireč u veće poznanstvo i ljubov s[a] starcem mešterom dovela i mom bratu Iliji uzrok kričati i kavgati se, što on pri svom starom izmrljatim časlovcu ostaje, ne dala. Mlogo bi mi ga krat kod kuće oteo, no kako bi pošli u školu, dao bi mi ga opet, moleći me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti.

Posle prestavljenija moje mile i slatke roditeljnice ostao sam učeći se psaltiru. Moj tetak Nikola Parčanin, videći me prilježno hoditi u školu, hoteći oblekčati strinu Bosiljku, a pri tom ne imajući nijedno muško dete, dobra odveć i milostiva srca budući, uzeo me k sebi s namerenijem da me vospita namesto sina. U ovo vreme u čakovačkoj školi slučilo se izmenjenije. Ne znam za koji uzrok Čakovci činili su doći namesto starca Dobre nekoga Stefana Mikašinovića. S ovim moj tetak Nikola učinio [je] osobito poznanstvo; kazao mu je da je naumio, kad se dobro izučim, oženiti me i zapopiti, preporučio me je njemu krepko i svoju preporuku često bi potkrepljavao časteći ga i kupujući mu na dar kad fajn šešir, kad par svilenih velikih marama. Ovakve preporuke imale su veliku silu. Moj gospodar magister (on se nije dao zvati mešterom) imao je zaisto na mene osobiti pozor; po sovršenju psaltira dao mi je učiti katihisis, to jest pravoslavnoje ispovedanije, tolkujući mi svaku lekciju na prosto srpski. Meni je vrlo lasno bilo naizust učiti i tako za dve godine dana znao sam napamet ne samo katihisis no i različne druge rukopisne vešti s tolkovanijem. A pritom, imajući neku prirodnu sklonost što novo naučiti, kad bi[h] god bio u crkvi, sakrio bi[h] se u oltar, dočepao bi[h] se vlaškog kazanija iliti poučenija, pak bi[h] čitao do savršenja crkovnoga pravila (poznato je da u Čakovu sva deca srpska znadu vlaški). Tolkovanije moga magistra pomoglo mi je da razumevam prologe; nijedan nije ostao nepročitat od mene; mlogo bi me puta popovi karali što kvarim crkovne knjige, no zaludu. Dve-tri godine ovo čineći, vlaško poučenije, evangelije i prologe znao sam napamet. Ko bi me god hoteo slušati, kazivao bi[h] mu od jutra do noći povesti iz prologa; gdi bi god majstori i momci šili, tu bi[h] ja išao kazivati kazanija i žitija različni[h] svetaca; svakom bi se mililo slušati ono što ne zna. Ove sve stvari mile su bile mome dobrom tetku i po njegovu mneniju vrlo polezne k namereniju koje je on sa mnom imao; niti je mogao moj dobri blagodetelj predviditi da je baš ovo bilo uprav protiv njegove nakane, kako ću sad dati poznati.

Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budući nimalo kadar svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati, naumio sam bio savršeno da se posvetim. Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bi[h] teško žalio što i sad ne muče hristjane, te bih se ja nama[h] dao za zakon ispeći; a kad bi mi palo na um šta su pustinjaci radili i poslovali, krepko bi[h] želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipetske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa. Kako bi ko pošao u Senđurađ, Partoš i Bezdin, manastire nedaleko od Čakova, pošao bi[h] i ja s njim, s nakanom da nađem kakvu pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no, onde videći da kaluđeri jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko nji[h] gdi na[h]odi kakva peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bi[h] u sebi, pak bi[h] se neveseo vratio u Čakovo. Po mojej tadašnjej pameti, Banat bi mnogo srećniji bio da je pun pustinjika nego sela, varoši i gradova. Moj blagodetelj počeo je doznavati moja čudnovita želanija i namerenija; radio bi svakojako od toga odsovetovati me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio, ljubio i s otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć i pokoj u starosti svojej, sujetnom pokazujući. Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz mozga pustinje i pustinjike i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio? Iz ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega. Ja bi[h] mu odgovorio da evangelije uči; ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da se odreče sveta, roda i roditelja. On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta [h]oće evangelije črez te reči i da je meni potreba čekati savršena vozrasta i zrele pameti za moći razumeti silu evangelskoga učenija. Ja bi[h] mu onda počeo kazivati šta je učinio sveti Antonije, Jeftimije, Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih, i sveti Sava srpski; a on bi onda, micajući glavom i uzdišući, odgovorio: „E, Moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da ti te knjige nisi čitao. U sadašnje vreme, ko se god kaluđeri, kaluđeri se ili iz neznanstva, ili da mu je lakše živiti. Ja sam ostario s[a] svakojaki kaluđeri, s Jerusalimci, sa Sinajci, sa Svetogorci i s ovima koji se na[h]ode u naši vilajeti – najmanja im je starost svetinja; ljudi su kako god i mi, jedu, piju i rade da steku novaca, kao i drugi koji imadu familiju na vratu. To govoreći, ja i[h] ne osuđujem; toga se ni oni sami n[e] odriču. No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svoji[h] roditelja ne odriču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći. Ako li se nađe koji od mnogi[h] da ima kakovo drugo sklonjenije, dobro je i potrebno da od svoji[h] stariji[h] i prijatelja savet ište, i da čeka svoji[h] dvadeset i pet ili trideset godina, da je kadar poznati ono što misli izabrati. Crkovni iliti mirski, ko misli s ljudma i među narodom živiti, valja da se stara kako će i on sa svoje strane drugima na polzu a ne na tegotu biti.“ Videći da ja ne znam šta ću mu odgovoriti, po nekolikom mučanju, opet bi počeo s većim userdijem govoriti: „Moj dimitrije, veruj ti tvom babi (sva deca, moja braća i bratučedi, babom smo ga zvali); meni imade blizu pedeset godina; ja sam iskustvom poznao človečesko jestestvo. Ja tebe ljubim kako god da sam te rodio; svetujući te, tvoju sreću želim, a ne moju. Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no ja tebe žalim.“

Svak lasno može poznati kakav je ovi savet bio, kako ga i sam sad poznajem; no onda ko će ludu dati pamet? Moja glava, napunjena budući pustinjami neprohodimimi i pešterami, ništa drugo nije mogla u sebe primati. Na nekoliko dana posle ovoga razgovora bio sam se kradom spremio da pođem s jednim igumanom Dečancem u Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ čovek ne dolazi. „Ha, to ti je moje mesto!“ – viknuo sam – „a blažena turska zemlja gdi ima taki[h] pustinja koje ljudi sa svoji gresi ne skvrne; tu ti se čovek lasno može posvetiti! Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.“ Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz Egipta, i da spase dušu moju. Pošao sam s njim do Senđurđa. Moj dobri tetak to osetivši, uzjaše na konja, pak eto ti ga oko ponoći u manastir; dva igumna, domaći i stranski – jošte pri čašami. Mal’ se nije sijaset učinio s mojim Dečancem, hoteći moj tetak da ga vezana pošlje u Tamišvar, nazivljući ga turskom lažom i skitnicom, kom nije dosta novce po tuđem vilajetu kupiti, nego hoće jošte i nerazumnu decu u Tursku da prevodi. „Ljudi pametni, i koji mogu, beže iz Turske i prelaze u mirna carstva hristjanska; a on hoće da decu u Tursku vodi!“ Iguman, siroma[h], videći se iznenada u takoj fortuni, pravdao se kako je god mogao, zaklinjući se i preklinjući da on toga ne bi za glavu učinio, i daje on mene hoteo u Senđurđu ostaviti. Moj tetak po mnogoj viki i ukoru i mlogo moljen igumnom mesta, s kojim se je poznavao, utiša se i sedne s njima piti. Onda ti moj Dečanac, videći se izbavljen belaja, počne kazivati kakva je beda i nevolja u Turskoj, kako ljudi nevoljno živu! Kako kuga mori! Kako čemerni kaluđeri skitaju se od sela do sela milostinju proseći i Turkom novce dajući; tako Sinajci, tako Jerusalimci, tako Svetogorci i tako svi drugi što i[h] je god. „I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu! Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u žamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za nji[h] novce vući. Jednim slovom, kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.“ Niti je izostavio da ne kaže kako u pustinjam egipetskim i arapskim, gdi su se najpre sveci svetili, sad se Ni ime Hristovo ne spominje, nego turski pustinjici i derviši u njima živu. Mome se dobrom tetku činilo da leti od radosti sve to slušajući; u po sata takovog razgovora, a pritom čašu po čaši ispražnjujući, u veliko je prijateljstvo s Dečancem došao. A kako je meni bilo to slušajući, dajem drugima misliti! No, ko bi se nadao, ko li će moći verovati kakvo je i koliko moje uporstvo i tvrdoglavstvo bilo! Kakva je bedna stvar kad mlad čovek obikne samovoljstvu! Na moju dušu, sam se sad čudim kako sam mogao taki biti! Parče čoveka u to doba, stajao sam onde kao ćudljiv konj kad stane usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče – evo, u kakvo su me sostojanije doveli bili moji bez rasuždenija prolozi. Ja sam sovršeno tada verovao da na mene bog popušta iskušenije, da vidi [h]oću li ja u mom svetom namereniju postojan biti. U mom milostivom blagodetelju ja nisam tada ništa drugo mogao viditi nego jednog prostaka koji nije čitao nikakva kazanija, ni prologa i koji iz preizlišne mirske i plotske ljubavi protivi se mome spaseniju, i sam, ne budući svet, ne da ni drugom da se posveti. Sad, ako ko živ može, nek’ upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakova pakosna upornost i kakova crna neblagodarnost rađala se u meni iz istočnika mnime svetinje. Dobrota neiskazana, milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga! Moja tvrdoglavica zla je bila i opaka, sam ispovedam, premda nije proishodila iz zle volje i srca, nego iz nerazumija, nerasudija i sujeverja; niti sam ja mogao inače misliti, predstavljajući sebi da ja čistosrdečno želim da se posvetim, a drugi idu te mi stoje na putu i ne dadu mi.

Dečanca da sam mogao, bi[h] ga s obema rukama stisnuo za grkljan i zagušio bi[h] ga. Smatrao sam ga kao slabu trsku koju najmanji vetar koleba, kao čoveka nepostojana, bojažljiva i strašivicu koji, da se ne pošlje vezan u Tamišvar, bi se odrekao vere i zakona. Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao izgubljene! Ja sam sâm bio pametan i književan, i mislio sam u sebi: „Bre, da se nebo i zemlja složi da mi naprotiv stane, ja ću otići te otići!“ Nisam nimalo sumnjavao upodobiti sebe apostolu, govoreći: „Ko će me odlučiti od ljubavi Hristove?

Evo, kakovu silu imaju prve nauke s kojima se mlado srce napoji i napuni! Mlad čovek, ne imajući nikakva iskustva, sâm ne mogući pravo o stvar ma suditi, starije i iskusnije od sebe ne hoteći slušati, mora biti zadugo tvrdoglav i uporan, dok god ne udari gdi glavom o duvar, padne u nesvest. „Ha, ha, ne tamo!“ – počne sam sebi govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se jošte može vratiti i na pravi put uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti. Pak se čudimo zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumija i upornosti! Evo ti uzrok. Iz prve mladosti čuju kojekakve prepovetke, to vrlo upamte. Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Črez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti. K onom šta su čuli, ako jošte vide i priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i od zla odvraćati, ostaju u prevari i u zlu, i svaki dan više utvrđavaju se u tom i ukorenjavaju. Mlad čovek čita jednu knjigu, koju, za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci razumeti; s višim vnimanijem nego se zlato meri, na terazijama uma i rasuždenija izmeriti; istinu od pritvornosti i lažljivo basnoviti[h] izmišljenja raspoznati, imajući vsegda na pameti da nije sve što se žuti zlato, niti sve što se sija i blista – dragi kamen. Mi bi[smo] se užasnuli kad bi[smo] dobro mogli i hoteli rasuditi koliko su hiljada godina neke velike laže za istinu i lukava licemerja i prelasne pritvornosti za pravu svetinju držate bile! Ovo sve bezlobna i slaba mladost nije kadra rasuditi, i nije joj za zlo primiti; potrebuje rukovođenja i nastavljenija; ako li toga nema, ostaje u tami i u prevari. Ko se je naučen rodio na svet! Gleda mlad čovek jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza viditi; smatra je s jedne strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svi[h] strana pregledati i dobro viditi. Koliko puta najiskusniji ljudi drugojačije misle danas negoli juče? I sami se čude kakve su pameti bili do lane! O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne smemo ni misliti, bojeći se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina, budući naga i hoteći da i druge svlači, i da i[h] nage, takove kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe, no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar. Zato, ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnenija i mudrovanija, jer inače neće biti primljen.

O ovoj potrebnoj i poleznoj materiji na više mesta spominjaću; zasad sam hoteo nakratko naznačiti otkud proishodi mladi[h] ljudi upornost i tvrdoglavica. Ja sam od jestestva iz detinjstva bio strašiv i po višoj časti drugima pokoran; kako sam, dakle, mogao k volji moga tetka toliko upornosti pokazati? Ovi dobri blagodetelj mlogo bi mi puta s roditeljskom milošću govorio: „Bába će tebi prekrasnu devojku isprositi, pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno muško dete u životu ostavio. Onda ću srećan biti!“ No, moja glava, puna svetinje, drugojače bi mislila. Koga oženiti? Mene? Sačuvaj, bože! Bolje sto puta da me kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša srpska kći u svoje nezlobive, čiste devojačke naruč[j]i zagrli! Ja pohuditi sebe i drugim grešnim ljud’ ma upodobiti? Nipošto i nikako! Ja ću devstvo moje hraniti, anđelom ću podoban biti! Evo, braćo, ljudi, kakav sam vam ja onda svetac bio! No, prirodno morao sam u takovu krivoputicu i zabluždenije upasti, čitajući knjige koje nisu za mene bile, i hoteći da pre vremena svrh devstva i ženidbe mudrujem, ne znajući ni što je jedno, ni drugo.

Može ko pomisliti da se ja sad kajem što sam se zakaluđerio i zato ovako pišem. No, ja molim svakoga ko bude čitati ove moje slučaje, neka ne [h]iti pre suditi i neka ne čini nikakva zaključenija dogod ne očita i ono što će sledovati. Kazao sam da ja neću sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam. Sam ću sebi po mojej savesti, kao pred vsevidećim božjim okom, sudija biti; neću sebi nimalo praštati. A moj ljubezni čitatelj samo nek’ čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja očita, jer će samo onda moći o svemu uprav suditi. I tada, ako što pozna da je dobro učinjeno, neka sleduje; ako li pogrešeno, nek se uklanja.

Ja, kako sam malo poviše kazao, bio sam sasvim naumio i navalio da se posvetim, i to bez svake šale i sumnje. Dobro, dobro, vidićemo i tu svetinju! Zasad obače ovde ne mogu izostaviti da ne učinim ovo naznačenije koje će služiti mojim čitateljem za zabavu i za odmoricu. Po svoj prilici, da je moj tetak, namesto sebe, metnuo bio mojega vrednoga magistera Stefana da me on posavetuje, čini mi se da bi mnogo više posla opravio. Iz ove male istorije, koja sleduje, to će se poznati.

Početak grečeske knjige

Na[h]ođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk. Nikad doveka jutrenja, večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta čredni pop bez nikakva praznika samo njemu za [h]atar morao u crkvu doći. Studen, vrućina, blato, kiša, ništa to nije moglo njega zaustaviti da se on ne nađe u vreme pravila; i više puta, pre pravila i pre nego bi se crkva otvorila, pred crkovni vrati stalo bi ga vika, i ljuto bi grčki psovao i ružio popove što zakašnjavaju. Ove sam reči grčke najpre naučio, često od njega čujući: „Katarameni papades pu katonde metismeni.“ Čini mi se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti obradovali bili, nego da im je koji najbogatiji obrknez umro; tako im je bio dodijao i haka došao. „Blagoslovi, duše“, „Svete tihi“, „Spodobi, gospodi“, i „Ninje otpuštaješi, to bi sve on čitao grčki; ako li bi se slučilo da mu to koji put protopop ili koji drugi pop otme, otišao bi srdit iz crkve, kao da nije u njojzi nikakve molitve bilo. On, zaisto, kad ne bi se nadao da će, ako ništa, barem „Nin apoliis ton dulon su despota“ na večernji očitati, ne bi nikada na nju došao. Ovoga, dakle, starca Dimu, svaki dan slušajući, malo pomalo previkle su mi uši k grčkom čitanju. Moje od detinjstva prirodno ljubopitstvo k svemu onomu što ne znam počelo me je kao podbocavati da mi je naučiti grčki.

Eto ti srećom, iliti mojom nesrećom, (kako će se nama[h] viditi), čujem jedanput da je Grkom došao jedan daskal da im uči decu. Ja ti nama[h] sutradan metnem moj katihisis na gredu, pak ti se pomešam među grčku decu, pak ti odem k grčkom daskalu učiti grčki. Moga tetka Nikole nije tada bilo doma, a moja teta Marica ništa se nije mešala u moju nauku; njojzi je samo milo bilo da ja idem u školu, bilo u koju bilo. A meni se učinilo da sam taj dan u božjem raju bio! Kao da je duša moja pre mnogo hiljada godina u kom P[i]tagorevu učeniku bila i kao da je znala jedanput zlatni i slatki Sokratov i Omirov jezik, pak kao da ga je bila, po napitku vode zaboravljenja, zaboravila, pak istom ujedanput opet kao da se je s medotočnom sladošćom njegovom sastala i s gorećim srcem i dušom počela ga učiti. Tako je meni bilo gledajući grčka slova i izgovarajući „alfa, vita, gama, delta, epsilon“ i pročaja. Kako je jednoj mladoj i milostivoj materi, koja ima prvorodno čado svoje pri sisi, kad otide gdi u komšiluk na čast, uspavano u kolevci milo čado ostavivši, i kad se vrati, noseći pune prsi nektara človečeskog života, i nađe mili plod utrobe svoje gdi plače i tuži za sisom, uzima čado svoje k maternjim nedram, milo grli, slatko ljubi i sisu mu daje – tako je meni bilo kad sam prvi put k slovam dobrodeteljnoga Sokrata došao. O, dan radosti neiskazane i blaženstva neizrečenog! I, zaisto, takova i tolika moja radost budući, morala je kratka biti. Mislio bi[h] u sebi, kad jošt’ grčki naučim, ko će biti učeniji od mene! Ležući u postelju, sve mi je u usti bilo „alfa, vita, gama, delta, epsilon“. Spavajući sanjalo mi se ne samo kao da grčki savršeno čitam i tanje i lepše nego starac Dima izgovaram, nego jošte kao da sam i u grčke [h]aljine i široke dimlije obučen; probudivši se, tolmačio sam moj san na dobro. Istom, spremajući se da pođem k mom daskalu, al’ eto ti dva velika đaka iz moje stare škole uđoše u kuću govoreći da moj prežnji magister zakteva sa mnom razgovoriti se, i da nama[h] pođem ne kasneći niti odlažući, jer, inače, njima je naloženo da, ako nužda bude, silu upotrebe. Moj običaj nije bio silom ni s pratnjom veliki[h] đaka u školu ići; ovo je običaj bio mog mlađeg brata Luke da ga svakog ponedeljnika dvojica il’ doteraju u školu ili dovuku. Nije mi najbolje bilo i počelo mi je srce na zlo slutiti; no, s druge strane, ne obličujući me moja savest da sam što zlo učinio, niti znajući šta ću od sveg tog posla misliti, uzmem moj katihisis, otarem ga od praha, pođem i dođem u moju staru školu. Moj magister, kao nasmejavajući se, pita me gdi sam juče bio, pridodavši da je on nešto načuo, no da bi rad, za veće uverenije, od mene o svemu izvestiti se Ja vidim da mu smej ne ide od srca i da u njemu imade nešto usiljena i lukava; no sa svim tim, poznavajući moju nevinost i ne videći ništa česa bi se plašiti mogao, dam sebi drznovenije i, i sam nasmijavajući se, kažem svu istinu. A on meni: „Da znaš, Dimitrije, da ljudi mladi koji starije nad sobom imadu, iz svoje glave ništa ne valja da počinju ni da preduzimlju; ako li kad po nesreći u takovo iskušenije upadnu, valja im dati poznati da im neće posao na dobro izići. Dakle, da savršeno upamtiš koliko istinu mojih reči, toliko i kad si počeo grčki učiti, to će biti sad moja starost.“ Ovo izrekavši, istom vikne: „Položi!“ Ova bi mu gorka i čemerna formula bila kad bi zapovedio koga povaliti. Mene – položi? O, položili ga u nosila! Mene bojažljiva i strašljiva koji, kad bi[h] za kog drugog ovo grozno izrečenije čuo, užasnuo bi[h] se kao da grom blizu mene padne, uzdrktao bi[h] kao da me groznica trese. Ščepaše ti me četvorica, povališe ti me i protegoše na klupu. Držeći me tako protegnuta kao volovsku kožu, jedni za ruke i za glavu, a drugi za noge, stade lupnja dvostruke kamdžije po goloj koži. Jednim slovom, da zadugo ne zaglušam, odvali mi jednu duzinu udaraca tako goreći[h] da usijato gvožđe ne bi moglo gore žeći. Ova ceremonija takvu je silu na meni imala, da sam prokleo starca Dimu, grčkog daskala, i san s dimlijama; nit’ znam šta se je od daskala posle toga slučilo, jer nit’ sam ga već vidio ni za njega čuo. Na nekoliko godina posle ovoga priključenija jedva se je u mom srcu, po drugi put, želja Omirova jezika probudila, te ti istom ujedanput pređem iz Srema u Dalmaciju, iz Dalmacije u Korf, iz Korfa u Moreju, iz Moreje u Svetu Goru, a iz Svete Gore u Smirnu. Strašno i silno lekarstvo od samovoljice; ne sovetujem roditelje i starije da ga upotrebljavaju, razve u krajnjej nuždi; koje, da je hoteo i moj tetak upotrebiti, može biti da ja ne bi[h] ostao nepokolebim u mom namereniju da se hoću te [h]oću popustinjičiti.

Kako sam postao kapamačija i trgovac

Videći, dakle, moj blagodetelj, da nije moguće meni stranstvovanje iz glave izvaditi i da ja gledam svaki dan kakvo blagovremenstvo da kudgod utečem, namisli jošt jedan posao sa mnom. Stvar je bila zaisto razumno izmišljena. No, kao da je nada mnom nekakva sudbina bila koja je svim njegovim izmišljenijam smetala, a meni u onom svem što nakanjujem pomagala. Tako, ono isto s čim je on bio naumio da me od moga puta odvrati, mene je na isti put metnulo i uputilo. Da mi dâ poznati šta je tuđinstvo i tuđ hleb, odvede me u Tamišvar i dade me jednom maj-storu kapamadžiji i trgovcu. Ovi je imao vsegda po pet-šest momaka s kojima bi hodio po veliki pazari u Banatu; a kad ne bi bilo pazara, davao bi im šiti. Pri ovom sam bio godinu i po, hodeći po pazari i učeći se šiti; no ništa to meni niti mi se mililo nit’ mi je išlo od ruke. Videći, moj majstor, da dobrovoljno pišem, izabrao me bio kao za pisara; davao bi mi kojekakve stare, od mnogo godina, teftere da prepisujem, koje sam ja rado poslovao samo da ne šijem i espap da ne nameštam, što mi nije nimalo po ćudi bilo. Jedva bi[h] čekao da nedelja ili koji praznik dođe, ne da idem s drugi momci po Maha[l]i ili Fabriki šetati se, no da se načitam psaltira i katihisisa. Moj bi baba Nikola često dolazio viditi me; porazgovorio bi se sa mnom i pitao bi me kako mi je; i ne upažajući u meni želju da se k njemu vratim, posovetovao bi me da sam veran i poslušan, dao bi mi koji grošić, pak bi otišao.

Ja, nahodeći se u ovom novom sostojaniju življenja, hodeći po različni pazari, gledajući svakojake ljude i nji[h]ova upražnjenija, čujući mnoge u Tamišvaru da govore nemački, i soldate Talijance – talijanski, počela se rađati u meni želja k[a]ko bi[h] mogao ova dva jezika naučiti. Ne čitajući više prologa ni poučenija, ne imajući vremena o ovima stvar’ ma misliti, niti kome, što sam pre čitao, kazivati, jerbo drugi momci, moji kamarade, prodavajući koješta ženama i devojkama Nemicama i Vla[h]injama, povazdan bi se s njima šalili i smejali, niti bi kad imali volje što svetinjsko slušati; na ovi način počeo sam se bio kao zaboravljati. I prva toplota k pustinjičestvu i k pešterami počela u meni sasvim [h]ladniti. Pri svem tom, videći i kaluđere, koliko stranske toliko i naše zemaljce, da se svi za stvari ovoga sveta staraju, kupe milostinju, broje novce, pazare i kupuju, na dobri konji ili se voze ili jašu, počeo sam razmišljavati svrh reči bábe Nikole da se sad niko ne kaluđeri da se posveti. Jošt k tomu jedan osobiti slučaj dao mi je mnogo misliti svrh kaluđerskoga čina.

Moj majstor imao je svoj dućan u kućam’ gospodara Jove Mucula. Ovi, časteći jedanput našega tadašnjega episkopa Georgija Popoviča, ja, imajući poznanstvo s slugama doma, pomešao sam se s njima. Kao pod imenom da ću što poslužiti, pošao sam gledati vladiku na časti. Između proči[h] razni[h] razgovora, pri koncu obeda po slučaju uvede se ovi znameniti razgovor koga sam vrlo slušao i upamtio; i, zaisto, dostojan je da ga ovde opišem. Episkop: „Mene mnogi osuđuju što ja publično meso jedem; no, ja volim da me ljudi za svoju prostotu osuždavaju, nego da me moja sovest obličava i osuždava kad bi[h] potajno i kradom jeo. Hristos i apostoli jeli su meso; zašto, dakle, episkopi da ne jedu? Ili se, zar, hoće da smo mi bolji od apostola? U vreme apostola, i trista i više godina posle nji[h], episkopi su bili mirski poglaviti sveštenici i imali su svoje žene. Vidimo da, po prvom Nikejskom soboru, otac svetoga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u česnom braku živeći, episkop je bio i sinove i kćeri izrodio; tako brat Velikoga Vasilija, tako sveti Spiridon i mnogi drugi. Apostol Pavel javno uči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen i tome pridodaje uzrok, govoreći: „Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on biti vredan cerkvom i narodom upravljaš?“ Vidi se da su episkopi prvi poglaviti mirski sveštenici. Episkop ništa drugo ne znači nego nadziratelj; a arhijerej će reći – načalni jerej. A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti i arhijerejska dostojinstva primati, malo-pomalo uveo se običaj da episkop mora biti monah, protiv javne nauke apostolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma episkop ne može nipošto biti monah. On nije određen da u pustinji živi, nego u miru u gradovi i u seli među ljud’ma i ženama; i čovek, budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije oženjen, u velikom bedstvovaniju nahodi se. Monah će reći „sam“, iliti „jedinac“ i „samoživac“, kom je mesto – pustinja, planina, ujedinjenije i samoća; koji se odrekao sveta i prebivanja s ljud’ ma; koji postom, nespavanjem i neprestanim trudom valja tako da osuši telo svoje da mu se (kako veli sveti Jefrem) trbu[h] za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe pred ženske oči, koje su pune magneta i kadre su najsuvjem telu život i dviženije dati.“ Na ove reči dobrog i prostosrdečnog episkopa, svi koji su bili pri trapezi počeli su se krepko smijati. Gospođa Kalinovička, sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo d[a] se slepe rađamo?“ „Ne dao bog, moj sinko!“ – odgovorio je dobri episkop. „Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez sveta ostane. Zna bog što čini. Al’ kako ja vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete. No, verujte mi, čada moja, daja bez svake šale besedim. A šta se kasa ženski[h] očiju, one ne valja da se s njima odveć ponose. Što su god ženske oči čoveku, to su i čovekove ženi. Ova simpatija iliti sostrastije ulivena je od boga u jestestvo človečesko za umnoženije i sohranjenije roda. Mnoga starost, trud i muka potrebna je za ot[h]raniti i do savršena vozrasta dovesti čada svoja. A osim toga, kolikim bedstvovanijam i bolestima podložna je svaka mati, noseći u sebi i [h]raneći plod utrobe svoje, kolikom bolu u rađanju! Često, dajući drugom život, svoj polaže. Za ova sva stradanija hoteo je milostivi tvorac učiniti i neko nagraždenije človeku i ženi, davši njima veliko i neiskazano naslaždenije, u očima, u prsima, u grljenju, u ljubljeniju i u svakom naslaždeniju, koje u čistom i svetom bračnom sojuzu uživaju; koju radost i sladost čuvstvujući, ne samo dobrovoljno no i radosno, podnose trude koji sleduju. Mladi ljudi, koliko muška, toliko i ženska strana, malo što drugo smatraju i vide u bračnom sojedinjeniju i sojuzu nego smej, igru i naslaždenije; to i nahode. No, ovo nije načalno namerenije i poslednji konac jestestva; iz nji[h]ova smeja, igre i slasti proishode novi žitelji sveta i naslednici života. Ovo je po volji božjej namerenije jestestva, ne samo pri ljud’ ma, nego i pri svemu šta živi po vozduhu, na zemlji i u vodi. Mlad čovek i nerazuman gleda prsi ženske kao da nisu ni za što drugo tu nego da nakićene i ukrašene cvećem uveseljavaju i naslaždavaju oči njegove; a razuman i pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u oči pada, o, koliko drugojačije gleda te prsi! Koje previsoko i presveto namerenije blaženoga jestestva! Koje smotrenije, koliku milost i neizrečenu blagost večnoga tvorca on nahodi u onima milima prsima! Smatra i vidi u njima dva bogodana istočnika života, koliko svoga, toliko svega čelovečeskoga roda. Lepa je i blagorodna dobrodetelj. blagodarnost! A kom smo više blagodarnosti posle boga dužni nego ženskim prsima? Neblagodaran i nedostojan človekom nazivati se koji se toga blagodejanija ne spominje? Moje kćeri, kad bi vi uprav razmislile i rasudile na koju ste visoku odredu od boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i pročeg tela lepota. Vi bi[ste] se stidile nekakvo dostojinstvo u svilenim i šarenim [h]aljinama iskati. I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu. Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosvešteni vam svako visokopočitanije pokazuju i da vam se klanjaju.“

„No, šta ja to vidim? Neke od gospođa kao da suze otiru! Tako mi Hrista vladike, to nije pravo da vi mene častite, a da ja vas činim plakati! Dajte, deco, piti!“ Pak se onda okrene k gospođi doma, govoreći: „Kako ja vidim, ja sam vas s mojom besedom u neveselje doveo; ne zamerite mi, nije to moje namerenije bilo. Ali, što ćeš, taki su stari ljudi, a navlastito pri vinu; kad šta počnu, ne umedu svršiti. Nuto moga posla! Za čast i goštenje činim ljude nevesele!“ Onda gospoža doma ustane, celuje vladiki desnicu, govoreći: „Milostivi naš i sveti gostu, ne častimo mi vaše preosveštenstvo toliko koliko nas vi častite s otačeskom besedom! I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi[smo] nasitili nikad vašeg razgovora.“ Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: „Čada moja, budimo veseli! Srblji, gdi su god, milo im je vino; vaistinu božju, imadu pravo. Zna sveti car šta govori – i vino veseli srce človeka. Ništa ti nije gore od nevesela i namrgođena čoveka. A ti otuda, stari Malenica,jadan, što si umukao? Ne bolu li te već usta od tolikog ćutanja? Ti sam kažeš da bi volio celi dan ne jesti, nego jedan sat ne govoriti. A kad se besede većma rađaju nego pri vinu?“

malenica: „Dao sam se u misli, gospodine, u misli! Niti mi je sad do pića, ni do razgovora.“ Episkop: „U kakve misli? U vreme časti i veselja to nije tvoj običaj, a i ne pristoji.“ Mal[enica]: „Ta, znam i sam, gospodine, da ne stoji lepo; ali, ko se ne bi dao u misli slušajući take razgovore? Moja sreća te i[h] nisam čuo dok sam mlad bio, jer se nikad ne bi[h] smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bi[h] im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im se klanjati, jer sam ostario.“

Niko nije se mogao od smeja uzdržati na ovi Maleničin odgovor. I sam episkop, po dugom smijanju, okrene se k domaćinu: „Je li, gospodaru Jovo, ovde je bolje da stari Malenica besedi, koji uzrokuje smej i veselje, a ja moj razgovor valja na drugo vreme da odložim?“ Mal[enica]: „Nemoj, preosvešteni i mili gospodine, tako ti tvoje duše! Nego, ako ti samo nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom. Kamo sreća da sam iz detinjstva i mladosti take razgovore slušao, čini mi se da bi[h] bolje poznavao šta je volja božja i zašto smo na ovi svet stvoreni. Kad promislim kako sam proveo mladost, kako sam mislio i živovao, sam se na sebe gadim, jer se ni za što drugo nisam starao nego kako ću dobre volove poznavati, kako ću i[h] jeftino kupiti a skupo prodati; niti mi je kad oni svet i drugi život na um padao. Nego, govori nam, sveti vladiko, tako nam živ bio, da barem u starosti što dobro počnem misliti. I to mi nije malo utešenija, da će mladež koja te sluša bolja i pametnija biti, i da će kao razumni i pravi ljudi misliti.“

Episkop: „Dobro! Kad si i ti naše gospođe domaćice misli, uzdam se da i pročim gostima neće neugodno biti da s besedama jedan drugog polzujemo; a to je naša arhijerejska najveća dužnost, na svakom mestu i u svako vreme polzu braće naše i mlađi[h] naši[h] iskati. I pre nego se vratim na moje prvo govorenje, valja mi na tvoja dva punkta odgovoriti, jedan, što si šaleći se rekao za prsi druga tvoga, a drugi, u kom žališ što si zlo tvoju mladost proveo. Što se prvoga kasa, vrlo je malo potreba govoriti, jer sam ja malo poviše kazao da je ljubljenje m. grljenje verni[h] i ljubezni[h] supruga od samoga boga ne samo dopušteno, no blagoslovljeno, posvećeno i zapoveđeno, kano ti jedno i samo sredstvo črez koje blagi tvorac nova stvorenja iz nebitija u bitije proizvodi. Jer, kako bi se, inače, bog slavio kad ne bi bilo živi[h], a najpače slovesni[h] na svetu stvorenja, koji[h] da nejma, večni bog – čiji bi bog bio? Ne bi mogao biti ni blag, ni milostiv, ni pravedan, ne izlijavajući ni na koga milost i blagost svoju i ne pokazujući nikom pravdu svoju. Dakle, iz ovoga sleduje da su bogu potrebna slovesna stvorenja koja će ga poznavati i slaviti, između koji[h] je jedno i čovek. A čovek (budući daje tako volja božja) ne može inače na svet proizići i postati razve od oca i matere rođen. Iz ovoga se jasno kako sunce vidi koliko mora biti bogu ugodno i milo bračno i zakono človeka i žene sojedinjenije i milovanje, črez koje bog biva človekov tvorac. Sve, dakle, što biva u bračnom sojedinjeniju, od boga je ustavljeno, posvećeno i zapoveđeno. Svetost braka, braćo i čada moja, svetost čina roditeljnjega i maternjega prevoshodi sve druge svetinje! Nađite mi jednog sveca ili pravednika koji se je nerođen posvetio i pravdu tvorio. Opaka i bez svakoga razuma gordost: svoje rođenje pohuđavati! Dakle, ti se, starče, nepravo tužiš na moje govorenje, koje, veliš, da si u mladosti čuo, ne bi smeo u prsi mlade tvoje dirati. A meni se vidi da sam ja i ono drugo čisto srpski kazao, da sva u supružestvu naslaždenija jesu pravedna nagraždenija za trude i muke koje su s[a] supružestvom sojedinjene. Samo sam ja to hoteo reći, da onde gdi prost čovek ništa ne vidi, nego smej i igru, onde razuman vidi i poznaje previsoka namerenija jestestva i neiskazanu boga tvorca milost. Ovo je sve apostol dobro poznao; zato i veli da je brak – tajna velika.

A što napominješ za tvoje volove, kupovanje i prodavanje, istina, da i u tome dobrodeteljan čovek valja da pazi i ne prelazi meru i da po sovesti svojej postupa. No, što ćemo mi tome? Ovo je zakon trgovačkoga zanata. Ko kupuje, rad bi jeftino kupi-ti; a ko prodaje, radi skupo prodati. Steći blago i novce, pošteno trgujući i trudeći se, to zavisi, s jedne strane, od človekove vrednosti, a, s druge – od opstojateljstva u kojima se na[h]odi. Gdi se velike trgovine čine, tu vredan čovek može i steći; i ovo je vrednost. A dobrodetelj je – stečeno na dobro upotrebiti, slaboga od silnoga čuvajući, nevoljnu pomažući, od siromaštva poštene familije izbavljajući, nauku u rod svoj uvodeći. Jednim slovom, blažen oni bogat koji s pravednim Jovom može reći – ˋbio sam slepom oko, a [h]romome noga; siroti i udovici bio sam otacˋ. Blažen ko mnoge sirote devojke kao roditelj uda i udomi, svetim bračnim sojuzom mnoge parove sojedinjavajući, i nji[h] kao čada svoja bogapodobnim glasom blagoslivljajući i govoreći: ˋRastite se, deco moja, i plodite se i napunjajte otečestvo s dobrodeteljni i bogoljubni žitelji; podajte svetu slovesna i razumna stvorenja koja će boga poznavati, ljubiti i slaviti.ˋ Blažen i blagopolučan oni bogat koji sirote mladiće roda svoga, kad vidi da imadu dar i sklonjenije k nauci, na nauku daje, govoreći im: ˋIdite, deco moja, učite se; bog vam črez mene k tome pomoć daje. Zato imajte boga vsegda pred očima, uklonjajte se zla društva i čuvajte se zli[h] običaja; radite, da nauka vaša na slavu božju i na polzu otečestva bude. Svrh svega, učite se dobrodeteljnim i poštenim narovom, nastojte i trudite se da nauka vaša bude kao čisti zrak sunca, koja će mrak neznanja, nerazumija, sujeverja i zlobe između braće vaše izagnati, a svet razuma, čelovekoljubija, istinoga bogočestija i bogoljubija među nji[h] uvesti i ukoreniti.ˋ Evo, moj Malenica, i proči koji me slušate, dobrodeteljno i bogougodno bogatstva upotrebljenije; evo kojega ja bogata – srećna vmenjavam i naričem.“

Malenici, koji za steći silu dukata vredan je bio i kadar, no za upotrebiti i[h] na ovi način nije nimalo srećan bio, jer kad bi i[h] jedanput u kese zapečatio i u gvozdeni sanduk složio, ne bi više smeo u nji[h] kako god u žeravicu dirnuti, nije naj po ćudi bio ovi poslednji vladičin razgovor, koga za prekratiti i na koju drugu stranu okrenuti, kako vidi da vladika malo za otpočinuti prestane i zaište piti, namah po[h]iti i ovo pitanje učini: „Budući dakle, gospodine, da je brak sveta i velika tajna, i ne budući episkopom, kako i drugim sveštenikom ne samo zabranjen nego jošte črez apostola Pavla očevidno zapoveđen, kako se taj neporedak i nesreća učini te episkopom žene oteše? I šta valja da mislimo od kaluđerskoga čina?“

Episkop: „Dve stvari u isto vreme pitaš, od koji[h] samo za jednu ne bi nam dosta bilo da do noći besedimo. A da ti pravo rečem, govoreći čisto[s]rdečno i bez svakoga pristrastija i licemerja svrh ovih stvari, može ko pomisliti da novine nekakve mudrujem. No, ja nikako ne vidim kako bi[h] ja mogao novine mudrovati potvrždavajući ono isto što sam sosud izabrani, apostol Pavel, uči i propoveda. Običaj, moj Malenica, običaj koji preveliku silu nad ljudma imade, svemu je uzrok. „Između prvi[h] kaluđera, mnogi, učeni budući i dobroga žitija, izbirati su bili na arhijerejstva, kako Vasilije Veliki, kojega je brat bio episkop oženjen; kako Grigorije Bogoslov Nazijanzin, kojega otac, episkop budući i oženjen, izrodio je mnoge sinove i kćeri. Ovi, velim, Vasilije Veliki i Grigorije, monasi budući, za nji[h]ovu veliku nauku i dobrodetelj, i drugi mnogi neoženjeni izbirati su bili na arhijerejstva i tako malo pomalo sva ova dostojinstva preuzeli su kaluđeri. I, evo, kako ti se uveo savršeni i opšti običaj dok su se ljudi i narod obikli misliti da u neženidbi stoji velika svetinja. I tako lišili su sasvim sveštenike oženjene episkopskoga dostojinstva. I za učiniti da ovi običaj ostane večan, rekli su da je tako duh sveti črez svete oce ustanovio. No, nije li nam slobodno rasuditi, je li moguće da duh sveti drugojače črez apostola Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete oce? Na ovi način duh bi sveti samom sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a sutra – na drugi, i ne bi mu se moglo ni u jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek’ veka nepokolebimo i sveto ostati. Ljudi čestokrat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi podložni pogreškam; a duh božji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati, niti u čem pogrešiti. Zato, dakle, ako su sveti oci u čem god protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, črez apostola Pavla predate, mudrujući i ustanovljavajući. Bog mi je svidetelj, koji će me po mojej sovesti suditi, da ne govorim ni iz zlobe ni iz pristrastija, no iz pravoga zdravoga razuma i iz ljubavi k božjoj istini. Ali je bilo mnogo sveti[h] otaca? Ništa to ne čini. da i[h] je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja, nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla. „Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga“ – uči nas isti oni koji je iz prsiju spasiteljevi[h] mudrost počerpao, Jo[v]an Bogoslov. Kako ćemo i[h], dakle, iskušavati? Evo kako. Valja odbaciti svaki detinjski strah i po pravomu i zdravomu razumu rasuditi – ono što se uči, je li moguće? Ako nije moguće, nije od boga; bog je pravedan, nikad ne zapoveda ono što se ne može. Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava. Ono što se uči, je li polezno? I ako nije, nije od boga, bog je milostiv i čelovekoljubac, ništa ne zapoveda što nije ljudma na veliko dobro i polzu. No, vele nam, valja verovati slepo. Čudnovito zaktevanje! Bog mi je dao oči telesne da s njima gledam i vidim, i duševne, razum, da. s njim sudim i rasuždavam. Hristos je došao i po sebi apostole po svetu razaslao, da svet od slepote izbave, a ne u slepotu da dovedu. Zašto, dakle, da slepo verujem? „Ja sam svet sveta“, govori Spasitelj, „ko za mnom hodi, neće se naći u tami“. Svaka pravda i istina svet ljubi i svet ište. Iz ovoga svega, ko [h]oće može dobro poznati da česni i sveti brak arhijerejem ne može nikad doveka zabranjen biti i da mirski sveštenici, u česnom braku živeći, čada rađajući i dom svoj upravljajući, mogu arhijereji i arhiepiskopi biti. Ovo govoreći, ne protivim se da i neženati mogu na ova dostojinstva doći, ako su dobrodeteljni i dostojni“. Janja kulundžija: „Gospodine, ako to čuju naši grečeski arhijereji da mudarstvuješ, [h]oće te prokleti.“

Episkop: „Neće, Janjo moj, oni koji su pametni i koji pravdu ljube; ako li za ovo mudrovanje prokunu mene, moraju prokleti i apostola Pavla. A veruj ti meni da sam ja poznavao mnoge grečeske arhijereje koji pravdu ljube i koji drugojačije počinju misliti. Pravda da se na[h]odi i taki[h] koji, koliko više druge proklinju, toliko im se čini da su bolji hristijani i revnitelji i igraju se s anatemama kao deca s lešnici. No, dok mene moja savest ne obličava, ja se nikoga ne bojim. Bolje bi mnogo bilo da nisu nikad bili tako bogati s anatemama. Hristos nam zapoveda da mi nikoga ne proklinjemo, no i neprijatelje naše i one koji nas proklinju da blagoslivljamo. Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna; dao mu um i razum da ga u svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za sebe, a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od boga o[b]dareni, a pritom imamo u ruku enanđelije Hristovo i apostolske nauke. Što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo, ni pošteno. No, o tom, zasad, dosta. Upamtite vi moju reč. Malo će vremena proći da će srpski arhijereji jesti meso, kako god i grečeski jedu, i Niko se tome neće čuditi ni soblažnjivati. Šta je god običaj uveo, to će običaj i istrebiti.“

Negder dođemo sad k[a] kaluđerom; samo, pre nego počnemo o ovoj materiji besediti) ovo naznačite. Človeku, kad se što u noći prividi, šta je potreba da čini? Da se nimalo ne plaši, no da slobodno pristupi k onom šta mu se prividi, pak će nama[h] poznati da ono što mu se prividilo ili je sen ili panj, ili kakova libo vešt od koje nimalo nejma uzroka strašiti se. Na isti način, o čem god mislimo rasuždavati, ne valja se nimalo strašiti, nego svaku sujevericu odbaciti, slobodno pristupiti s bogodanim razumom izblizu i sa svi[h] strana gledati i poznati. Srblji, ili izgovaraju «kaluđer», ili, kao neki drugi «kalađur»; ne znadu šta rade, niti izgovaraju kako valja. Ovo je grčka reč i ko [h]oće uprav da je izgovori, valja da rekne „kalogeros“, a to će reći – dobar starac; a monah, iliti uprav monahos, znači – sam iliti samac. Po samom imenu vidi se šta je; človek koji se odrekao svega sveta i šta je god u svetu, koji ni za što drugo niti misli niti se stara kromje da spase dušu svoju. Sam, samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne dâ viditi u miru, u gradu niti u selu. Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom živu da je na tegotu. Trudom svoji[h] ruku valja da se [h]rani; a [h]rane mu samo toliko valja koliko da je jedva živ, jerbo je njemu potreba za osušiti sve človečeske strasti, osušiti sasvim telo svoje. Kromje jedne same haljine za pokriti telesnu nagotu, ništa drugo ne valja da ima. Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni [h]aljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo, kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama. S vremenom, kad su postala carstva hristijanska, videći poglavari, koliko mirski toliko i crkovni, da množestvo ovi[h] samaca, živeći svaki o svojoj glavi, ne čine nikakvo dobro, no smuštenija, bune i kavge, sterali su i[h] u manastire i ubedili da i oni između sebe u opštestvu živu i da moraju biti podložni jednom igum[a]nu ili arhimandritu. Različni cari i poglavari, misleći da u tome nekakovu zadužbinu čine, sazdali su im s velikim troškom velike manastire, dali su im ispočetka njive i vinograde, a potom sela i ljude da im rabotaju. U ovom zidanju i obogaćavanju manastira cari i kralji jedan za drugim su se nadmetavali ko će lepše sazidati i više dati, tako da ovi samci i siromasi našli su se s vreme-nom u tolikom izobiliju i bogatstvu da cari i kralji u potrebam pomoć su od njih iskali. Evo, dakle, moja deco, što čini malo pomalo običaj.

Ovi, dakle, samci, u prvo vreme toliko siromasi, kad su postali silni i bogati, ne imajući nikakva posla, počeli su svakojako živiti. s vremenom nahodili su se mudri cari, koliko u Carigradu ,toliko i u drugim carstvam, koji, videći da su ovi dobri starci sasvim izišli iz svoji[h] predela i počeli protiv svoga zvanija i dužnosti živiti, hoteli su ih na bolji put metnuti; no, na[h]odili su se š njima u nevolji. Ko je čitao rosijsku istoriju, mogao je poznati koliku je starost imao premudri i veliki car Petar za umaliti u svom carstvu množestvo manastira i samaca; uzeo im je sva sela i imenija, i one koje je bio prinuđen za vreme ostaviti, metnuo je u bolji poredak, u potčinjenije i pod regulu. I za ne produžavati odveć besedu šta su u prvo vreme bili monasi, šta su vremenom postali, šta li bi valjalo da su, mogli ste lasno poznati; a šta su danas u naše vreme, nije potreba govoriti. Svi vidimo. Eto, vidite oca N. iz manastira N. iz Fruške Gore, koji je od prvi[h] i najimuć[n]i[jih] manastira u Sremu. Njegov iguman poslao ga je k meni i piše mi, moleći me, da mu dopustim prositi milostinju po Banatu, zaklinjući se da drugda nejma za što kupiti soli; javlja mi da zida jednu kačaru i moli me saborno da ja budem kačari ktitor, jer im stoje burad i kace napolju.

Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! Ljudi zdravi, čitavi, ni slepi, ni [h]romi, ni sakati, imajući prekrasne gruntove s kojima bi mnoge familije izobilno mogle živiti, danak caru plaćajući, dečicu svoju [h]raneći iubogim poma-žući. Kaluđeri sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer, mora biti prosjak. Obaraju, zidaju, prave, popravljaju; za sve to valja da prose. Ta i drugi ljudi zidaju i prave, ali ne prose. A od koga će prositi? Od roditelja, obremenjeni[h] s familijama; od udovice koja se stara kako će kćeri svoje udomiti! A ko prosi? Monah, samac, koji se svega u svetu odrekao i nejma ni za što drugo starati se kromje za sami svoj trbu[h]. Ko prosi? Človek Srbin! Sebe tako pohuditi i bednim prosjakom učiniti! Pokor i sramota srpskom imenu! Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i neka ne sramoti rod svoj. Sad sami po duši pred pravednim sudijom bogom, koji će nas sve suditi, rasudite, ne bi li bolje bilo da taki[h] kaluđera nejma na svetu? Ne bi li bolje bilo na manastirske gruntove familije naseliti, a manastire u škole, u [h]ospitale i u vospitališta sirote narodne dece preobratiti? o, svemogući bože, dajući, care svetu, podaj im i duh Petra Velikoga! „Poznajte drvo od ploda njegova, – govori sveto jevanđelije – ,,neplodno drvo seče se i na vatru meće.“ No, narod iz svoje prostote misli, ako nestane među njima kaluđera, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti je najpoleznije i najporebnije, [h]oćeš da drugi za te radi. Moj hristjanine, da ti znaš kako je tvoja u dve-u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i s[a] znojem lica tvoga [h]raniš, čada tvoja! Koliko li je bogougodna kratka molitva vernoga soldata koji ide za otečestvo svoje i za cara svoga krv svoju proliti! O, sveta i bogoljubezna molitva dobrodeteljne matere koja jedno čado svoje doji, a drugom jesti daje i u školu ga opravlja! No, valja trpiti dok narod tako [h]oće.“

Arhimandrit bezdinski: „Po Vašem govorenju, gospodine, valjalo bi kolio danas istrebiti sve kaluđere?“

Episkop: „Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste čekali moga govorenja.“

Arhim[andrit]: „Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite.

Episkop: „Kaži mi po duši, arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekarstva nikad nije naučio, niti zna šta je?“.

Arhim[andrit]: „Nikako!“

Ep[iskop]: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?“

Ar[himandrit]: „S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ni bi[h] ja dao takom lekaru, nekamoli telo moje.“

Ep[iskop]: „A kad kupiš kakvu lepu i skupu materiju za napraviti [h]aljine, bi li je dao jednom terziji koji se samo zove terzija i drži u ruku veliki aršin i makaze, a ne zna ni krojiti ni šiti?“

Arhim[andrit]: „Takoga bi[h] ja terziju s njegovim istim aršinom po leđi.“

Ep[iskop]: „Dakle, lekar koji se samo zove lekar, a ne zna lečiti, i terzija koji se samo nariče terzija, niti zna terziluka, oni nisu to što se nazivlju?“

Arhim[andrit]: „Nipošto!“

Ep[iskop]: „Kad bi te postavili sudijom, šta bi ti po tvojoj savesti takim ljudma sudio?“

Arhim[andrit]: „Za nji[h]ova lažna imena bi[h] i[h] nakazao i dao bi[h] im krepku zapoved pod žestočim nakazanijem, da se nipošto ne usude u napredak nazivati to što nisu“.

Ep[iskop]: „Vidiš li, arhimandrite, kako pravo sudiš kad [h]oćeš; i tako svak čovek, imajući zdrav razum, ako hoće, može pravo suditi; ako li neće, krivo i nepravedno čini; svet razuma i rasuždenija, kojega mu je bog dao, ugašavajući i najveći božji dar pod noge gažeći. Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se nariče kaluđer i samac, koji se samo ust’ma i slovom odrekao sveta, a delom više traži svet i svetske stvari nego mirski ljudi, i što je jošt najgore, nepravedno ište i traži tuđ trud, znoj i muku bez svake sramote. želeći i ištući. Ja te ne pitam je li on monah, ni je li on dobri starac, nego je li dostojan poštenim čovekom nazivati se? Pamtiš li jošte šta si odsudio lekaru i terziji? Možeš li sad razumeti šta ja mislim govoreći da su se sami kaluđeri davno i predavno istrebili.“

Arhim[andrit]: „Gospodine, na moju dušu, imate pravo; božja istina iz vaših usta besedi. Kamo sreća da svi arhijereji tako misle! Ja bi[h] se nama[h] oženio.

Ep[iskop]: „Tako, tako, moj arhimandrite, i ja bi[h] te sovetovao, jer kakva si ti tela i pameti, ako želiš dobra svojoj duši, ili valja da se oženiš ili da se daš uškopiti. Inače, nije fajde od tebe; tebe bog nije za devstvo ni za kaluđerstvo stvorio. Arhimandrit, čujući reč da se dâ uškopiti, zagrozi se i zatrese, kao da ga groznica spopadne, pak odgovori krsteći se: „Bog sa mnom, gospodine! Volio bi[h] da mi se uši odrežu, nego da me uškope.»

Na ove reči arhimandritove, koje je s takim smešnim namrgođenim i kao uplašenim obrazom izrekao, učini se jedan opštenarodni smej. Gospodari, gospođe, lokaj, sluge – sve se to počne jednim grlom smijati; a što je jošt najsmešnije bilo, Janja Grk, sedeći baš do Malenice, u isto vreme počeo bio piti; imajući puna usta vina i ne mogući od smeja uzdržati se, okrene se u itošti da ne poprska astal, pak ti prsne s[a] svim vinom iz usta na Malenicu i svega ti ga po ustma, po očima, po obrazu i po [h]aljina poprska. Dajem misliti kakav se tu kalabaluk, vika i smej učinio. Malenica psuje i ruži Janju, govoreći, koji mu vrag reče baš u vreme takoga smeja piti! Janja, sa svoje strane, ispričava se i pravda, odgovarajući da je on počeo bio pre smejanja piti, koje nije mogao predviditi; a dobrom episkopu suze su tekle od teškog smejanja. U ovom smeju, inatu i pravdanju prošlo je pozadugo. Razgovor je bio koje o čem, a najviše arhimandrita su bili na smej uzeli kako se je bio od samog imena škopljenja prepao. Malenica, pošto se umije, otare i od kavge i vike utoli, preduzme reč, govoreći: „S moje strane neka bi bilo jošt toliko kaluđera koliko i[h] je, samo da ne ištu i ne prosjače; ali nas s tim sramote i lepo su već dodijali, da bi čovek volio viditi Tatarina nego kaluđera!

Arhim[andrit]: „Muči, boga ti, gospodaru Malenica, jer od tebe će zaludu iskati. Ne iz Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu grešljiku ni slomljena novca.“

Mal[enica]: „I ne bi[h], ne boj se, ne bi[h]! Kamo sreća da svi čine kao ja! Ne bi se nikad uveo bio taki običaj da su svi kaluđeri prosjaci! Dobro si učinio što si napomenuo Svetogorce! To su ti najveće [h]aramije sveta; neki od nji[h] imadu po četrdeset i po više kesa, pak sve idu te prose na namastir, a svoje novce (koje se ne srame zvati svoje) ne dadu u namastir, nego na interes, da im se plode. Ostare i ogrbave proseći, niti im je kad moguće od prošnje odustati. Na moju grešnu dušu, kao da su nas od boga uzeli pod arendu; globe i deru vilajet ni kriv ni dužan. Pak šta vele? „Turkom dajemo.“ Propali i vi i Turci, bog dao i svi sveci! I koleno vam se zatrlo! Nas je bog izbavio od Turaka, a kaluđeri nas lepo naočigledce pod ljutim turskim [h]aračem drže i ne dadu oda’nuti. Jedva se jedan smetne s vrata, al’ eto ti dvojica trče da uzjašu! Bog i[h] znao otkud izniču i proizlaze; valja da se i oni, zar, negde plode. Lete jedan za drugim kao gavrani, pak sve istražuju gdi je ko umro; ni na onom svetu duša čovekova od nji[h] s mirom ne može ostati. Valja da od nji[h] pasaporat uzme ako misli pred boga izići; pak da se [h]oće jedan, neka bi i to, no nije dosta ni stotina. Kažu za nekakva mitarstva, po vozduhu, tri velika, a trideset mala; da je i nji[h] toliko, mlogo bi i[h] bilo, al’ opet bi se ko nadao da će se kadgod kurtalisati; no njima nejma ni kraja ni konca. Parusije, salandari, proskomidije i drugojača kojekakva imena, izmišljena za globiti žive i mrtve, to su ti tvoji Jerusalimci i Svetogorci; budak njima valja i motika, neka rade ka i drugi ljudi. Pak mi nije čudo drugim narodom, nego se čudim srpskom sinu kano može sebe tako pohuditi i bez svake nevolje prosjakom učiniti! Ali, pravo vele, kad se čovek pokaluđeri, odreče se svoga roda.

Siroma[h] arhimandrit našao se bio u bedi s Malenicom ne znajući šta će mu odgovoriti, ni kako će ga s vrata smetnuti. Vladika, videći ga sasvim zabunjena, dođe mu na pomoć.

Episkop: „Dosta već, Malenica kukavče! Ala si, brate, kao oluja; teško onom koga ti okupiš i zapopadneš! Lašnje bi ko od gladna medveda utekao nego od tebe! A da pravo rečemo, nisu svemu ni kaluđeri krivi, nego zao običaj koji se uveo. Ljudi su sami, kako sam više rekao, počeli u manastire davati, preporučujući se monahom na nji[h]ove molitve, dok su se i oni obikli uzimati i molitve svoje prodavati; što ko ima, ono i prodaje.“ Mal[enica]: ,,Pak dokle će taj običaj durati, gospodine?“

Ep[iskop]: „Dogod je volja ljudi i naroda, koji da ne daju i na se ne namamljuju, parasili bi se i kaluđeri prošnje i uzimanja; a Dok se god nađe ko će davati, naći će se i ko će uzimati. Dakle, kako vi-diš, od naroda sve zavisi.“

Malenica: ,,Sve je to vaš izgovor, gospodine. Narod, narod! Ko će narod složiti? Šta li zna prosti narod? Vas je narod izabrao za svoje pastire; ako vi poznajete da kaluđeri nisu od potrebe, učinite s njima kako je arhimandrit odsudio lekaru i terziji; narod u tom nema nikakva posla. Episkop: „Nije tako, moj Malenica, nije! Ne valja tako s narodom misliti, jer je naroda mlogo, a nas je malo. Narod valja savetovati i učiti, a ne srditi; silom se s njim ništa ne može učiniti. Narod je krotak i pokoran; krv će svoju do potrebe za svoje starije proliti. A stariji valja da se vrlo staraju da mu nikakve obide ne tvore, i neke narodne slabosti i običaje, ako nisu vrlo vredovite opštestvu, valja da preziru i trpe. Ako li kad namisle što na polzu opštestva učiniti, kakve novine uvodeći, a stare običaje uništožavajući, valja da dobro narodu dadu da pozna da je to njegova prava polza i da se s njim dobro misli. Svemoguć je jedan vladetelj u svom narodu kad narod savršeno pozna dobro namerenije svoga vla-detelja. Stari običaji naroda imadu silu vere i zako-na i kako ko počne u nji[h]ove običaje dirati, čini Mu se da mu u veru i zakon dira; misli da mu se nepravda i sila čini, pak se protivi i buni. Mnogo ga je i mučno ga je složiti, kako si sam rekao. Zato valja s njim tiho postupati; dati mu da razume i da čisto pozna j šta mu je polezno, šta li nije. Poznaće jedanput, poznati, ako i kasno. Samom je vremenu bog dao da sve otkrije i istinu da pokaže. Ko s navalicom radi da sve ujedanput učini, mnogokrat pokvari. Ono što se ne može sasvim izmeniti, valja popravljati i poboljšavati. Kako jedanput narod rekne, našto su kaluđeri? Što će nam? Tu ti je s njima; a dogod i[h] narod [h]oće, valja i[h] trpiti. Što mi možemo, ovo je; mirske sveštenike u manastire silom ne goniti; ne dopuštati nipošto da se mladi ljudi kaluđere. Malo će se ko posle dvadeset godina pokaluđeriti, kad sebe pozna, a navlastito kad sazna šta je monah, šta li se od njega iziskuje. Oni koji su se u ovomu činu našli valja da dobro gledaju, jer ćedu otvet bogu dati, da ne primaju u svoj čin one koji tu traže pribežište lenosti i spavanja. Ko želi monahom postati, valja da je savršena vozrasta, poštena i neporočna žitija, ili da je nauci sasvim.predat, ili kakav zanat polezan da zna i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati, no i drugima pomoći. „Ove moje ruke“, govori sosud izabrani, „delale su ne samo za moje prepitanije, nego i za one koji su sa mnom bili.“ Na ovi način imaćemo manje monaha; no što i[h] bude, biće na polzu opštestvu, na osnovanije bratije svoje i zaslužiće čest i ljubav naroda svoga.“ Pri koncu i ovo je bila dobroga arhijereja reč: „Čada moja, nemojte pomisliti da ja iz kakve mrzosti k monahom ovo govorim; ja na zle običaje mrzim i rad bi[h] da se ne samo iz naroda, koliko je moguće, nego i iz same crkve i altara istrebljavaju.“

Kako je meni bilo, ovoga pravdoljubiva i či-stosrdečna arhijereja slušajući, iskazati ne mogu. Stao sam bio, s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u služenju smetati. Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati. Bio je odveć blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno mudrovanju srca njegova, prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje pravo srpsko. Želio sam da se taj dan [h]oće kako produžiti. Koliko sam ga više gledao i slušao, toliko više sam se uslaždavao. No, po savršenju ovoga razgovora, budući se i dan k noći sklonio, ustao je, učinio obično blagodarenije, zafalio gospodaru i gospođi na časti, i, davši svima otečesko blagoslovenije, izišao je. U izlaženju, tiho osmijavajući se, govorio je arhimandritu: „[H]odi sa mnom, kukavče, da te ne zapopadne opet gdi Malenica. Za svima izišao sam najposle, pak sam ga pratio očima dok god nije ušao u svoj dvor.

Ja sam otišao u dućan moj, uzeo sam katihisis da što čitam. No, ko će čitati posle takog razgovora? Dalo mi se bilo nešto na žalost; uzdisao sam, suze su mi tekle iz očiju žaleći što nisam jedan od najposlednji[h] njegovih lokaja i služitelja, da ga gledam i slušam svaki dan! Taj dan ništa drugo nisam jeo osim pre ručka komadić hleba; no nije mi na um padalo jelo. Kao ovca kad dođe s paše, leže gdigod, pak preživlje ono što je pasla, tako sam ja preživao sav onoga predragoga arhijereja razgovor i učio sam ga kao naizust. Jedno mi je samo smetalo: ne bi[h] se nikad mogao od smeja ustaviti kad bi mi god palo na um kako je Grk Janja na Malenicu prsnuo, i kako je Malenice stalo vike.

Posle ovoga nezaboravljenoga razgovora počeli su mi se bili čistije i jasnije izobražavati u mom umu soveti moga tetka Nikole. Na[h]odio sam neko podo-bije među njegovim mudrovanjem i arhijereovim. Počeo sam smatrati ep iskope i mirske sveštenike kao prave mirskoga naroda pastire. Kako bi mi došla na um imena muž i žena, ženidba i udaja, u svemu tomu predstavljao bi se u mom umu čin roditeljski, u kom činu upažavao bi[h] najveću svetinju posle boga na zemlji; kako bi[h] čuo da u crkvi biva venčanje, išao bi[h] ga gledati s takim umiljenijem kako god svetu liturgiju. Gdi bi[h] god vidio najmanju devojčicu, mislio bih u sebi: ovo je mala mati čelovečeskoga roda. Od onoga nezaboravljenoga dna i do danas, kako gdi vidim dete pri sisi, spomenem se moje milostive i predrage matere, koja me je na isti način pri maternjim prsima držala i svojim mlekom [h]ranila, oživi želja moja za njom, koliko da je danas umrla, krv njezina koja u meni teče, počne s većim ustremljenjem teći, srce mi se smuštava, same suze teku. Mislim, slatka mati, presveto duši mojej ime, gdi si da celujem stope nogu tvoji[h]! Od onog blaženog dna, velim, ne mogu viditi malo dete pri sisi, da u isto vreme ne razmislim neiskazano blagodejanije, milost i promisal preblagoga boga.

Neka svak rasudi, ko bude čitati ove vrste, kakva čuvstvovanija blagodarnosti i pripoznanstva k bogu i roditeljem mogu se usejati i ukoreniti u jedno mlado srce črez sami jednodnevni razgovor jednoga čistosrdečnoga čelovenoljubivoga i razumnoga učitelja. Ovo je najveće blagodejanije koje se može učiniti junosti; na ovim blagorodnim čuvstvovanijam osnova-vaju se i naziđavaju sve druge bogougodne dobrodetelji. Mlad čovek, blagodaran bogu i roditeljem, lasno će i radosno primiti na njivu srca svoga semena najkrasniji[h] i najblagorodniji[h] dobrodetelji. Dete blagodarno biva poslušljivo i pokorno; iz poslušanija i pokornosti rađa se trudoljubije i ispolnjenije svake svoje dužnosti, a odavde proizlaze i izviru, kao iz živoga izvora, sva ostala blagona-ravija, jednim slovom, sve pošteno, razumno, prave-dno, bogu i čelovekom ugodno življenje. Valja dete naučiti da je blagodarno i slugi i sluškinji koji ga poslužuju, jer ono samo sobom toga jošte nije kadro zaslužiti; da je blagodarno svakom čoveku za najmanju dobru reč; da je dužno nikoga ni u čem ne uvrediti niti ozlobiti; svakom po sili i po mogućstvu svome dobro učiniti) i svoju blagodarnost u svako vreme slovom i delom pokazivati. Dati mu da pozna da to bog [h]oće i za naše isto blagopolučije to od nas iziskuje, jerbo samo na ovi način možemo s drugim ljudma i sami sa sobom u miru, u ljubavi i u zado-voljnosti prebivati i život naš tiho i slatko provoditi.

No da dođem opet k meni. Po ovom razgovoru gospodina episkopa bio sam se sasvim počeo izmenji-vati i moja prva mudrovanija i namerenija zaboravljati; kad eto ti moja zvezda, koja je drugojače sa mnom naumila bila, po mesecu dana donese iz Srema u Tamišvar nekoga momka kalpagdžiju, imenom Todora. Ovi postane kalfom pri jednom majstoru istoga zanata, koga je dućan baš do našeg dućana bio. Ne mogu se načuditi kakvo je nepostojanstvo človečeskog srca, a najpače u mladosti. Ovi ti me novi prišelac uzme sasvim na svoju ruku i preoblada. Počne mi kazivati za Frušku Goru u Sremu, za množestvo manastira i kaluđera, a navlastito uveri me da u Fruškoj Gori ima taki[h] dolina i peštera da se čovek može sakriti u njima da ga nikad niko živ ne nađe; i ne samo da se može posvetiti, nego da može i čudotvorac postati. A da ispovedam svu pravicu, moje samoljubije meni je šuškalo katkad u uši, da meni moja muka neće zaludu ostati, no kad se posvetim, da ću činiti čudesa. Kaže mi jošte moj Toša da se nahodi u Fruškoj Gori jošt jedan pustinjik k kojemu izdaleka dolaze ljudi da im čini čudesa, i da nema d[a]na kad on ne učini po koje čudo. Nije se drugo za me hotelo; ovo mi je dosta bilo da me podbode i upali. Jošt jedan pustinjik? Koji čini čudesa? Pa šta ja čekam onvde? Svaki minut činio mi se godina; krila sam želio! Dan je bio subota, početak meseca junija, kad sam ovi glas dobio.

Pri istom mome majstoru i trgovcu bio je jošt jedan momak iz Čakova, imenem Nika Putin, dve ili tri godine stariji od mene, moj komšija, s kojim sam zajedno u školu hodio. Ovi posle ručka bio je na tavanu, za razbijati pamuk. Ja nama[h] otrčim k njemu i donesem mu moje vesele glase i novine. Kazivao sam mu i s takim userdijem, kao da sam bio, bog zna kakvo, sokrovište našao, zaklinjući ga sa suzamˊ u očima da mi dâ savet kako bi[h] ja mogao koliko pre u one blažene gore doći, gdi se čovek može popustinjičiti.

Leto, za putovanje dobro vreme. Moj ti Nika, koji do tog časa nikad o svetinji nije sanjao, nego jošt saviše, odveć je pitom bio s devojkama kad bi š njima pazario, u ovi par sasvim se zaboravi, sav se izmeni i promeni – rekao bi[h] kao da ga je moje govorenje obajalo i očaralo – i počne mi ovako besediti: „Kako to? Sam si naumio poći? A ja ovde pra[h] da gutam razbijajući pamuk? Neće to Nika prpiti! Zajedno smo rasli, zajedno knjigu učili, zajedno na zanatu bili, zajedno ćemo i putovati.“ To izrekavši, zagrlimo se i poljubimo, zadajući jedan drugome reč i veru da se nećemo nikad rastati. Ko bi pri svem ovom ne pomislio da ovo bog ovako ne namešta? Ja se tada nimalo o tom nisam sumnjao i sve sam za javne znake uzimao da ću se nabrzo posvetiti. Nika, malo popomislivši, „sedi ti ovde,“ rekne mi, „i čini se kao da razbijaš pamuk; idem se i ja malo s tim Todorom porazgovoriti.“ Ode; postoji po sata, pak opet dođe. On je razumniji bio od mene. Nije pitao ni za peštere ni za pustinjike, nego koji je pravi put od Tamišvara k Sremu, gdi se Tisa prelazi, gdi li Dunav, i koji je najbolji manastir u Sremu. Kaže mi sve, hvaleći mi svrh svega manastir Hopovo, da je drugi na zemlji raj. No, nigde nego u [H]opovo! Pao je razgovor posle, šta ćemo na putu jesti (i da on nije napomenuo, meni to ne bi ni na um palo). Za napitak nije nam bilo brige, jer je Niki Todor kazao da ćemo sve pokraj Begeja ići. Ja kažem da imam tri grošića od oni[h] što mi je poslednji put moj tetak dao (a da je znao na kakav će mi i[h] put dati, ne bi mi i[h] dao). „To je dosta“, odgovorio mi je, „tri grošića hleba dosta će nam biti za dva dni.“ Dođe mi na pamet Maleničin razgovor, pak reknem, smijući se, „da i ta tri grošića nejma, u kaluđere idemo, mora nas vilajet [h]raniti.“

Sutradan nedelja; dućan stoji vazdan zatvoren; kako se god [h]oće za pobeći i uteći. Legnemo zajedno, ne za spavati, nije nam bilo do spavanja, nego za razgovarati se i savetovati kako ćemo se izmaći i kako ćemo učiniti da se barem prvi dan niko ne doseti da smo očistili. Sve se to metne u red i namesti. Ko će nam sad brže zoru doneti? Nikada je devojka na udaju s većim nedoumenijem nije čekala, koja se je svu noć krasila i upodobljavala, niti joj je do spavanja, jer misli sutra dan na venčanje poći, kako smo je mi čekali. Dođe i ona jedanput. Nika uzme moju torbu s našim košuljama, mojim katihisisom i časlovcem i s hlebom koji smo jošte s večera spremili, pak iziđe iz grada, počem mi kaže gdi će me čekati, a ja pođem u majstorov konak, da kažem sluškinji da mi dvojica nećemo biti taj dan s drugi momci pri ručku. Ovo smo ovako bili odredili za zametnuti tragove. Moja majstorica bila uranila, da u crkvu pođe. Slažem njojzi da ću s Nikom celi dan na udicama ribu loviti. Ona zapovedi sluškinji da mi dâ komad hleba, govoreći: „Kad ste ludi, ja vam pameti ne dado[h]; idete po suncu i gladujete, a ja znam dobro da ta vaša riba neće na moj tiganj doći.“ Ko srećniji od mene! Taj je dan dobijen; a sutra, dok za nas raspitaju, ne znajući na koju smo se stranu okrenuli, proći će i drugi dan. Iziđem iz grada; nađem Niku: „[H]ajde, brate Niko! Sve nam ide po želji! Sreća nas za ruku vodi!“

Početak mojega putovanja

Šta je čovek kad ga kakva strast preuzme! Kad kakvo mečtanije uma užeže mu mozak, podbuni srce učini da sva krv u njemu uzavri! Bio sam u to vreme u četrnaestoj godini vozrasta, nenaučen nimalo pešice hoditi; otići iz grada u Fabriku i Mâlu i vratiti se, to je meni dosta bilo. Taj dan kao da su mi noge krilate bile; kod salaša deda moga, spram Semartonu, tu smo posle podne počinuli. Ovčari semartonski, od koji[h] neki su me i poznavali, na[h]ranili su nas mlekom i skorupom. Moj drug, koje od puta, koje od prošaste noći nespavanja, krepko zaspi; a ja se popnem na jednu unku, i počnem gledati k Semartonu. Dam se malo pomalo u misli; jedna ideja i misal počne razbuđivati, podstrekavati i na pamet dovoditi druge. Koliko sam obladan bio mojom budalastom svetinjom; no, ovde natura preduzme sve svoje pravice i silu, satre pod noge i u ništa obrati sva moja sujetoumna mečtanija i sujeverje. Dođe mi na pamet mati moja i mila sestrica moja Julijanka. Suze prolivajući, načnem govoriti: „Ostaj mi zbogom, o predrago selo, mesto roždenija roditeljnice moje!“ Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim. Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka moja rodila i rasla; po kom se u detinjstvu svom igrala, mladost provodila i s roditeljem mojim venčala; u koje svake godine na Đurđevdan s braćom mojom, s milom Julom i sa mnom dolazila, roditelje svoje na nji[h]ovo krsno ime, svetog Georgija, posetiti: „Ostaj mi zbogom, vrištući jedva sam izgovarao, – zemljo, duši mojej sveta, u kojoj sad leže kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!“ Srce mi je lupalo u prsima; činilo mi se kao da ću izda[h]nuti.

Poležao sam kao u nesvesti. Kad sam se po nekoliko opet u sebe vratio, došlo mi je veliko raskajanije što se od te mile zemlje udaljujem. Spominjem se, otkad sebe pamtim iz detinjstva, da sam neiskazanu radost imao kad bi mi rekli: „Ići ćemo u Semarton.“ S većom sam željom čekao Đurđevdan nego Uskrs. Provodili bi tu po deset i po petnaest dana. Trčao bi[h] po polju, igrao bi[h] se s jaganjci, penjao bi[h] se na unke; sve detinjski posli, pravda, no u onomu vozrastu, koji je sama radost i veselje, ja sam nahodio u tom taku sladost koja je prevoshodila svako blaženstvo, a kad bi[h] s polja došao, kako bi me dočekala i grlila mati, kako sestrica! Sve mi je ovo tada ujedanput palo na um. Nisam mogao opstati. Sad prolazim, može biti, poslednji put! Može biti za navek! Pokraj blaženoga mesta, ostavljam ga za navek! I u njemu kosti majke moje, roditeljnice moje, i jedine sestrice! Ko ima srce čuvstvitelno, može pomisliti kako mi je bilo! I sad pišući, po dvadeset i pet godina, vozmuštava mi se utroba, suze mi teku i vesma tužim. Po sata, ili više, bilo mi je u usti «nano moja, nano slatka! Julo, srce, Julo, dušo!», (majku sam moju nanom zvao) i više bi tu ležao, da nisu se čobani oko mene skupili i počeli me utešavati, a ni sami nisu se mogli od suza uzdržati. Iz ovoga sudim da, da mi je mati živa bila, ili barem Jula sestrica, ne bi[h] nikada iz Banata izišao.

Bio sam već utešen, kad mi se probudi drug, i, rasuždavajući da sav moj plač ništa mi ne pomaže i da ne valja vreme gubiti, metnemo se na put i dođemo u samo veče u Itebej k tetki mojoj, rođenoj sestri matere moje, Jevri. Zadugo me je zagrljena držala i nada mnom plakala. Sutradan, videći da neću nipošto više da zakašnjavam, metnula mi je u torbu nekoliko tanka beza za par košulja, i za jelo nešto na put spremila; plačući i ljubeći ispratila me iz sela. Meni i Niki nije bilo do zakašnjavanja, jer smo se bojali da za nama potera ne ide. Ovde ne mogu izostaviti da ne naznačim, bez svakog pristrastija k mojemu rodu, da od sviju naroda koje sam poznao nejma milostivijega roda nad srpskim, a najpače k srodstvu. Od Hercegovine do Banata, u Bosni, u Horvatskoj, u Slavoniji i u Serbiji narodi su vesma milostivi i odveć srodstva ljubitelji; i što se kasa u staro vreme, vesma pohvaljene dobrodetelji gostoljubija, zaisto, u tom ovi narodi ni jednom nisu ftori.

Ovi dan predveče dođemo u jedno selo kod Tise. Nađemo jednog starog sveštenika gdi nešto u svojoj avliji teše. Pitamo ga kako bi[smo] mogli u Srem preći. Kaže nam da se mučno prelazi za veliko navodnjenije Tise i Dunava; žali što njegovi sinovi nisu doma, on bi nas činio prebaciti na onu stranu bez plaće. Rekne nam da čekamo večera, kad ljudi dođu s polja, da će nam naći koga ko će nas za dva ili tri marjaša prevesti. No, otkud nama tri marjaša? Mi nejmamo ni tri krajcare. Nužda daje savet. Onda ja izvadim iz torbe moj časlovac, koji je bio jošt napolak nov, moleći ga da učini zadužbinu da nas on dâ prevesti i da za to uzme časlovac. „To ne bi bila nikakva zadužbina da ja to učinim“, odgovori dobri sveštenik, „nego, ako vami nije od potrebe časlovac, daću vam za njega sedam marjaši i postaraću se za vaš prevoz. Ostario sam, i ne mogu zadugo voziti, a bi[h] vas sam prevezao.“ Uveče nađe nam jednog momka koji nas preveze u Slankamen.

Evo me u Sremu, u zemlji nasledija poslednji[h] srpski[h] despota. Sutradan, neki Karlovčanin, vraćajući se s prazni[h] kočija doma, doveze nas za nekoliko grošića u Karlovce, gdi prenoćimo i rano ujutru počnemo putovati po poželjenoj Fruškoj Gori. Prolazeći ispod Remete i Krušedola, nismo smeli ni navratiti se u ove manastire, da nas kako kaluđeri silom ne zadrže. Hopovo nam je u srcu bilo; k njemu smo se taštili. Oko podne dođemo u Irig i uputimo se k manastiru. Kako nam je god rekao Todor kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u edemsku bašču došli.

Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga drevesa koja ga osenjavatu i čuvaju od sunca. Na levoj strani vide se brda i holmići, pokriveni s vinogradi i voćnjaci. S desne strane potoka pružila se jedna veselovidna dolina, sva pokrivena i ukrašena s livadami punim zlaka i cveća selnoga, koja se protegla do blizu manastira, a s one strane doline, rekao bih da su carske bašče. Vinograd do vinograda, okruženi i nakićeni s[a] svakojaki plodoviti drevesi, brdo nad brdom i holm nad holmom kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio, i kao da je jedan svrh drugoga svoju ponositu glavu pomolio kako će lakše onu krasnovidnu dolinu, sestru svoju, i potok, njena ljubitelja koji je zagrljenu drži, i one koji pokraj njega prolaze, gledati i smatrati, i kako će u isto vreme svak svoju velikolepnu, sa svi proletnji, letnji i bogati jesenji darovi nadičenu i preukrašenu glavu pokazivati i očima sviju pre[d]stavljati. Holm od holma lepši i dičniji, a svi zajedno neiskazane krasote i divote. Tihoslatko i ljupko šu-ščenje i igranje s dolinom potoka, veselo različni[h] ptica pojanje, krotko i prohladno vetra dihanije, i njegovo s lišćem premetanje, daju ušima jednu tako slatkoslišnu muziku, da dovode čoveka u savršeno zaboravljenje sebe i u istupljenije uma. Blagouhanije livadni[h] cveća i svakojaki[h] voća obalzamljavaju oni krotkopitomi vozduh. Ne zna ko kako tom blaženom dolinom prođe, kako li k manastiru dođe. A kad dođosmo k mom ljubimom [H]opovu, šta će ko pre gledati, šta će razmatrati? Čemu li će se više diviti I čuditi? da sam bio sav oko, pak da sam na sve strane u jedan ma[h] gledati mogao, ni tako ne bi[h] se one krasote nagledao. Ko bi hoteo znati šta bi[h] ja rad ovde opisati, a ne mogu, neka samo ode od proleća do jeseni, kad mu drago, u [H]opovo, pak kad se doma vrati, vidiće [h]oće li moći sve što je čuvstvovao iskazati. Isključavam one koji, predati nekim strast’ma, sve im je ostalo jednako, ta išli pokraj rita, ta pokraj livade, ta slušali žabe, ta slavuje; govorim za one koji imaju srce čuvstvitelno svake krasote božjeg stvorenja. O, roditelji, i vi, učitelji i upravitelji bezlobne junosti, ovu večnu knjigu otvarajte u svako vreme vašim čadom i učenikom; privikavajte i[h] izrana da osećaju, da poznaju i da čuvstvuju premudrost, blagost i bogate dare tvorca svoga u stvorenju. Ovu samu knjigu, bez nikakve druge, Melhisedek čitajući, sveštenikom višnjeg boga postao je. Ovo je knjiga Avramova, Jovljeva i svih patrijarha, kad jošt nije bilo nikakve druge, koju, čitajući, k visokoj su mudrosti, sireč k poznanstvu boga dostignuli. Živa i dejstviteljna knjiga, iz koje u svako doba, svaki čas i svako trenuće oka, k očima, k ušima, k svim čuvstvam, a navlastito k srcu našem, bog govori: nebo s[a] suncem, mesecom i zvezdama; zemlja sa svim šta se na njoj vidi, vozduh, oblaci, vetrovi, molnije i grmljavina, voda i sve što se u njoj dviže, proleće, leto, jesen i zima, svako dihanije i svako stvorenje do najmanjeg mravka i mušice. Iz sve ove knjige bog govori k svim ljudma: „Poznaj, človeče, tvorca tvoga, tvorca večnoga i jedinoga, pravednoga i milostivoga. Nek čuvstvuje srce tvoje, za to je stvoreno, jer inače ne možeš biti blagodaran razve čuvstvujući; i koliko više budeš čuvstvovati, više ćeš blagodaran biti, više ćeš blagodariti, više ćeš ljubiti, više ćeš se siliti za ispuniti svetu i pravednu volju njegovu. I na ovi sami način bićeš blagopolučan i blažen vo vek veka, jer si za to stvoren, slovesnim umom i besmertnim duhom odaren! Budi pravedan, budi dobar, lju6i dobrodetelj! Nisi za malo vreme stvoren kao mrav; večnost te čeka. Na kratko vreme dobro čineći, vo veki ćeš blagopolučan i blažen biti.“ Za pokazati sve veličestvo ove božestvene i božje knjige, naš sladčajši spasitelj Isus uči nas i savetuje da pogledamo ne na svu nju, no na najmanju časticu nje, za poznati iz najmanje častice ove beščislene knjige velikoga tvorca i njegovu preblagu i premilostivu promisal o svemu. Ne veli «pogledajte na nebo i na sunce», ne veli «čujte gro-move i grmljavine». Ovo bi odveć mnogo bilo. „Vozrite», veli, «na cvetke poljske. Ko i[h] tako krasi i odeva, da car Solomon, u svoj slavi svojoj, nije se mogao odenuti ni ukrasiti kao jedan od ovi[h] cvetaka? Otac nebesni. Pogledajte na ptičice po vozduhu. Ko i[h] [h]rani i ko i[h] odeva? Blagi promisal oca nebesnoga!“ Ovu knjigu čitajući, premudri Sokrat, večna slava Atine i svega slavnoga grečeskoga roda i imena, pre Hristova prišestvija mučenik je bio za blagočestije, praštajući i blagoslivljajući onog istoga koji mu je otrov dao. Ovu knjigu ko čita sa zdravim bogodanim razumom, i ko njojzi sleduje, mora doći k istinom bogopoznanstvu; i on je (kako uči sveti filosof i mučenik Justin) delom hristijanin, ako se slovom i ne nazivlje hristijanin, živeći pravedno i bogo-ugodno. Ko ovu knjigu ne vidi, slepiji je od slepo rođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju slavu božju i tvo-renje ruku njegovi[h] vozveštava zemlja.“ Ko ovo ne čuvstvuje, njemu je gvozdeno u prsima srce. Običavajte, dakle, mlada srca da čuvstvuju, u najmanjem listku, travici i cvetku tvorca svoga da poznaju, u življenju i dviženju mravka i mušice opštega životodavca boga da upažaju. Učite i[h] najpre ovima malima stvarma, dok s vremenom kadra budu k suncu i k zvezdama um svoj vozvisiti. Evo, moj ljubezni čitatelju, k[a] kakvim razmišljenijam samo vaspominanije [h]opovske krasote um moj uzvišuje. O, mesto dostojno da posvećeno budeš mudrosti i učeniju i da se srpskim nazoveš Parnasom!

Evo me među kaluđeri; šta sam tražio, to sam i našao

Bilo je oko dva sata posle podne kad smo ušli u manastirsku avliju (jer smo lagano išli od Iriga do Hopova); istom bratija izišli iz trapeze i nisu bili jošt polegli spavati po običaju manastirskome. Mlađi prolaze koji kud po doksati, a starešine posedali s igumnom pred njegovom ćelijom i razgovaraju se. Kako nas upaze s torbom na leđi, poznadu da smo stranski ljudi; ljubopitni za saznati uzrok našega stranstvovanija, zapovede nas zvati k sebi. Penjući se gore, prišapće mi Nika da ja odgovaram na ono što budu pitali. „Ne staraj se“, rekao sam mu. Bilo i[h] je oko desetak. A kad upaziše oni drugi, što su se bili kojekud razodali, počeše se skupljati i oni koji otkud. U jedandva minuta bi i[h] do trideset. Nikad u mom veku nisam dotada toliku silu kaluđera skupa vidio. Bila mi se počela krv vozmuštavati i ježiti koža, kao da sam se hoteo prepasti, kad eto ti upazi[h] odnekuda dva malena kaluđerka, koji dođoše i stadoše blizu nas, gledajući nas veselim obrazom. Onda mi poče dolaziti drznovenije, misleći u sebi: kad ovima ništa nije bilo, neće ni meni. A da pravo ispovedam, nisam nikakva uzroka imao plašiti se, jer su moji dragi [H]opovci, osim svi[h] Fruškogoraca najpitomiji; blagoskloni i blagoprijatni, vesela obraza i pogleda, pristojno i čisto obučeni, jednim slovom, nisu nimalo prilični onim kaluđerom s kojima se deca plaše. Između sviju nji[h] najbolje sam upazio jednoga koji u sredi sviju seđaše. Brada mu pokratka, okrugla, i vlasi na glavi bele kako sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme ljubak i milostiv; oči pune života i neke osobljive sladosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje. Rekao bi[h] kao da sam ga poznavao pre mlogo godina i kao da mi je svojim vzorom rekao: ja ću biti tvoj blagodetelj i otac. I kad ne bi se smijao, na licu bi mu neko tiho i prirodno osmejavanje cvetalo. I pravda, kako sam posle dugim iskustvom poznao, i kako će se viditi iz ove moje istorije, ako je ikada čovek na svetu bio bez najmanjeg sleda pritvornosti, on je bio. On isti, iguman budući, načne nas pitati.

Iguman: „Otkud ste vi, deco?“

Ja: „Iz Banata.“

Iguman: „A daleko li ste nakanjeni?“

Ja: „Ovde bi radi ostati, ako nas primite.“

Ig[uman]: „Što ćete ovde?“

Ja: „Naumili smo pokaluđeriti se.

Ig[uman]: „Imate li vi oce i matere?“

Ja: „Ovi moj drug ima mater, a ja sam bez oca i bez matere.“

Antonije Veliki (nazivljem ga „Veliki“, jer je i duži i deblji od sviju bio, i brade više je imao on sam nego desetorica drugih): „Da t’ kažem, oče igumne, ja ću toga maloga uzeti, a Maksimu ću dati put, jer je nestašan kao vrag i jutros mi je nov krčag razbio.“

Ig[uman]: „Oče Antonije, zar sam ja ovde aga na Kareja?“

Ant[onije]: „Ta nemoj se, bogati, ljutiti! Ja znam da si ti iguman; al’ ako ga ti uzmeš, kako si ti ljut i naprasan, on će treći dan od tebe pobeći. Ti znaš da kod tebe đak ne može obastati.“

Ig[uman]: „Ako bude kao tvoj Maksim, neće ni trećega dočekati.

Pak se okrene k meni: „Ti mali, [h]oćeš li ti moj đak biti?“

Ja: „[H]oću“.

[Iguman]: „No, poljubi ruku, pak ti ne slušaj toga velikoga i bradatoga; on govori šta mu na usta dođe. Ako ti samo budeš dobar, u svem [H]opovu nećeš naći boljeg od mene. A ti, oče Janićije, i tako si paraklisara, a bez đaka si, uzmi toga drugoga. On je pojači, baš kako valja za paraklisaru.“ Potom da zapoved da nas odvedu u trapezu i dadu jesti. Kad iziđemo iz trapeze, pođemo svak svome starcu. Ja nađem moga igumna sama gdi hoda po ćeliji. Upita me jesam li izučio psaltir; kažem da jesam. Da mi jedan psaltirić da vidi kako čitam. Bio je zadovoljan mojim čitanjem. Kaže mi da će on spavati, a da ja mogu hodati po manastiru i okolo kud mi drago, ili, ako [h]oću, mogu uzeti koju knjigu s astala i što čitati. On pođe u kamaru spati, aja počnem pregledati knjige. Nađem zbornik, časlovac, psaltir, mesecoslov, kanonik, polustav, trebnik, alfavit duhovni. Najposle otvorim jednu veliku strašnu knjižetinu; vidim, žitija svi[h] sveti[h] na tri meseca: marta, aprila i maja. Ha, pomislim, ova je za mene! Jedva je podignem, iziđem pred vrata kelijska, metnem je na jedan karučni sanduk, a ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Evdokije, prvi dan marta meseca. Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu prolozi za ništa. S kakvim userdijem i toplotom srca sam čitao! I sve od reči do reči upamtio! Kamo tada knjige one koje su danas u rukamˊ! E, vreme zlatno, za vavek izgubljeno! Iz Scile utečem, pak upadnem u Harivdu, iz prologa u žitija! Siroto dete, bedna mladost, do smrti neprežaljena! No, onda ja sam mislio: ko je srećniji od mene? Žitija čitati, take knjige velike! Nigde toga na svetu nejma!

Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povest, koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako god jevangelije i nad kojima sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom mladostiju ne uzdahne ako može! U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao s neba i došao u pustinju da ga poseti. Prepodobni Pajsije opere Hristu noge. Po mlogom razgovoru otide Hristos; voda s kojom su noge oprate ostane u leđenu. Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj; neće da pije, govoreći: „Kako ću ja pomije piti?“ Govori mu starac: „Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati“, i To mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se na pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bi[h] se znao otrovati. Ode, gleda u leđen. [H]oćeš! Nestalo vode iz leđena. Viče starca: „Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u jedan ma[h] ostade prazan i suv kao dlan.“ „Ha“, odgovara starac, „nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati.“ A kad mu kaza kakva je to voda bila, i pročaja.

Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakih bas[a]na puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i nad ovim sam gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski derviši bi li mogli smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota, ne samo svetoga hristijanskoga imena, nego celoga čelovečeskoga roda, da se ovake i ovima podobne beslovesne basne u hristijanskim knjigam nahode, da se čitaju i da se veruju. Oni koji ne znadu, pak veruju ovake zgadne i sramotne fabule, njima će milostivi bog za nji[h]ovo neznanstvo i prostotu prostiti; no oni koji znadu, a ne viču koliko god sa svim grlom mogu, pred bogom i pred ljudma, da se To ne trpi, onima neće se prostiti, jer je ovo greh protiv Svetoga Duha. Arhijereji božji, sveštenici mirski, koji čitate sveto evangelije, vičite! Vičite k narodu; vaša je to dužnost! Zato ste oci i pastiri. Ne izdajte čisto Hristovo učenije! Blagi spasitelj ni na što tako nije se srdio, krotki božji agnec ni na što tako nije se gnevio koliko na sujeverje, na licemerje i na lažljivu i pritvornu svetinju. Ne bojte se naroda; miliji ćete, draži i česniji narodu biti kad mu otvorite oči uma i kad ga prosvetite. Dobar je narod i blag; ako li u čemu pogrešava, ne čini iz zla srca, nego iz neznanja. O crkovni predstatelji, nemojte sakrivati evangelsku istinu!

Nek mi se dopusti jošt samo jedno da spomenem. Drugi put kaže da mu je sveti car Konstandin na poseštenije došao, pak, između drugi[h] razgovora, i ovo mu je rekao: „Pravda da sam se i ja trudio, koliko sam mogao, za raširiti evangelsku istinu i nauku i za privesti mnogi narod k bogopoznanstvu; no, da sam znao u kakvoj ste slavi vi monasi kod boga, ja ni za što drugo ne bi[h] se starao, ostavio bi[h] svet i carstvo, otišao bi[h] u pustinju i bio bi[h] monah.“ Neka sad zadrži smej ko može!

A prolog: nasred crkve božje, reče starac to, i učini ono, i sotvori blud. [H]oćemo li se, braćo, zaboga, jedanput osvestiti? To je stvar taka, da jedva je čovek na ispovedi kaže; a naš prolog, kao da se s nečim ponosi, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio! Ja opet prosim mojega ljubeznoga čitatelja da mi prosti što ove nepristojne vešti naznačujem. Zloupotrebljenija i zli običaji, ako se ne budu kako dostojni[h] poruganija predstavljati i obličavati, ne mogu se, inače, u omrazu dovesti i istrebiti. Vreme je da k meni dođem.

Moj iguman, kad ustane, nađe me nad knjigom. Bilo mu je začudo da jedno dete mojega vozrasta ne ide kojekud trčati i skakati, imajući dopuštenje. Rekne mi da mu malo čitam. Ja počnem čitati kako god iz psaltira. Pita me, čitam li tako iz svake knjige i razumevam li šta čitam. Kažem da iz svake, ako je srpska i vlaška, i da razumevam. Popogleda mej malo s vnimanijem, pak mi načne govoriti: „Nama[h] taj čas uzmi tvoju torbu, pak idi kud ti drago. Pravo je rekao Antonije da ti nećeš kod mene ni tri dni biti.“ Ja sam bio izvan sebe. Mislim, kakvi su ovo ljudi! Pre dva sata milostivo me je primio, a sad goni; da sam mu što skrivio, ne bi[h] žalio. Onda on opet: „Znaš li zašto te teram?“ Ja: „Ne znam.“ Iguman: „Ako ti budeš dobar i poslušan, tako kako čitaš, ti ćeš kod mene, dok sam ja živ, ostati. No bojim se, kad ti čuješ kako ja čitam, ti ćeš mi se smijati, a ja sam ljut, pak eto ti kavga gotova.“ Kad ja to čujem, oda[h]nem malo, odgovorim mu: „Nemojte vi mene terati, ja se vami neću rugati.“ Onda on iziđe pred ćeliju, pak gdi god koga upazi, zove, viče i kazuje kako ja čitam, sve kao voda. Jedva dočeka sutra podne, metne me da čitam u trapezi žitije. Po ručku uzme me s[a] sobom u Irig. U petnaest kuća vodio me je, počevši od gospodina protopope ot Šakabent[a], kazujući svima da ja bolje od njega čitam i da on ne sme preda mnom čitati. Bio sam kao na vatri od stida. Hoteo bi[h] da se kud uklonim, da nisam tu kad s kim o meni načne govoriti, no zaludu; zapovedio bi mi da se ne mičem s mesta; dok sam i ja kao oguglao, pak bi[h] slušao kao da se o drugom kom govori. Divio sam se čistosrdečiju njegovu; i koliko me je on više falio, toliko sam ga ja više ljubio i u visokopočitaniju imao. Blizu tri goda proveo sam pri ovom blagonaravnom i prečesnom igumnu; smrt njegova rastavila nas je. No kako sam se u vreme ove tri godine u mojem milom [H]opovu svetiničio, i kako nisam, to ću malo ponašire opisati; jerbo ako je ikad u meni štogod divije svetinje bilo, to je u [H]opovu bilo, dok sam se jošt među detinjstvom i junosti nahodio, i dok me jošt podstrekanija telesna nisu zaokupila bila. No, pre nego počnem moj način žitija u [H]opovu, neka nakratko javim što se je s mojim Nikom uradilo.

On je vesma trudoljubiv bio, crkvu čisteći, sveće i sve što je u crkvi, nameštajući tako da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio. No, po mesecu dana eto ti njegove matere, s mojim starijim bratom Ilijom, koja, kako uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj nama[h] dete njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri radi decu imati, nek se žene ka i ostali ljudi, pak nek rađaju i [h]rane decu. Neki Dionisije Horvaćanin, iz Garevice rodom, rečit čovek i odveć drzostan, siđe k njoj da vidi što je stoji vika i da viku s vikom predusretne, no, nađe se u velikom rusvaju i tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila, da bi na sto Dionisija udarila. Kad ova svoju viku predvostruči i podigne, rekao bi čisto da se upali manastir i planine naokolo zatutnjaju. „Brže mi dete na sredu“, vikne s gromovitim glasomna Dionisija, „jer ako te ščepam, svu ću ti bradu očupati i oči ću ti iskopati! Ne rađaju se deca kaonošto ti misliš, nijedna vero crna!“ Ovi nije znao kojim se je putem vratio. Brže-bolje pošlju joj sina, kojega, kad upazi u mirski[h] haljina i vidi da se nije bio jošt pocrnio, utoli se.

Moj brat Ilija nije taki žestok bio. Momče samo tri goda stariji od mene; da sam hoteo, mogao bi[h] i njega nagovoriti da ostane. Kaže mi da me moj baba Nikola pozdravlja, koji da nije bolestan i on bi došao bio, ne da me natrag vrati, nego samo da me nagleda; da on već vidi kako sam ja tako naumio da mene niko ne zadrža, a da je od sve nevolje mlogo bolje da se u našem mirnom vilajetu gdi pokaluđerim, nego kud u Tursku da odem; da ne hitim odveć s kaluđerenjem, no da čekam barem jošt tri godine; a kako se pridigne, da će doći posetiti me. No, nije se predigao, no po malom vremenu prestavio se. Bog preblagi milostiv mu bio za njegovu k meni otečesku milost! Na ovi način moj Nika vrati se s materom svojom i mojim bratom, a ja ostanem miran i pokojan.

Moj je sav posao bio držati čisto ćeliju starca moga, očitati mu koji akatist i kanon i u trapezi žitije; sve proče vreme mogao sam činiti što [h]oću. Meni nikad nije milo bilo zaludu stajati. U nekolikop meseci očitam sva žitija. I osim sviju omili mi se žitije moga imenjaka. Piše se o njemu da i on, dete od sedam godina budući, ostavi roditelje i ode u kaluđere, i pročaja. Smili mi se ime ovo i odsudim, da kad se postrižem i moga na krštenju imena odrečem, da ću to ime izabrati. Tako sam i uradio.

Posle malo vremena moj starac oseti da ja bez šale nameravam posvetiti se, ne okušajući drugda hleba ni vode po dan i po dva. Sovetovao bi me i karao, govoreći mi da to ništa ne valja; da je nam dosta i preko mere uređene poste čuvati, da je on vidio mnoge divije svetinje kao ja i da su sve to laži ili ludosti bile; da je vreme svetinjičenja prošlo i da u današnji dan sva je svetinja poštenim čovekom biti. Nakratko, nađem u njemu mojega istoga babu Nikolu. Njegovo govorenje metalo me je u udivljenije; No poznavajući ga čistosrdečna i pravde ljubitelja, nisam mogao ne verovati mu. A s druge strane, smatrajući bratiju kako se svi vesele živoj ribi i starom vinu, jošt više sam u uverenije njegovih reči dolazio.

Moj starac, kud bi god hodio radi dela manastirski[h], uzimao bi me sa sobom. Meni nije mrsko bilo putovati; no, jedva bi[h] čekao da dođem u manastir da čitam žitija. S njim sam obišao sav Srem, Slavoniju i Bačku. On je svud bio dobro primljen za svoje veselo i, u isto vreme, prepošteno ophoždenije. Kako bi gdi došao, kazivao bi da on ima đače sveca, da svak stoji na opazu i da dobro gleda što će poslovati; da se on boji jesti i piti preda mnom, a smejati se i šaliti za glavu ne sme. Silom bi me naterivao da ručam, nazivljući me divijim svecem, i često bi mi ovako govorio: „Upamti ti moje reči. Ti si sad ludo dete, zato gladuješ kao siromaški pas; mirski budući, nećeš mesa da jedeš, a kad budeš kaluđer, nećeš imati kad čekati ni da se ispeče; bićeš kao Turčin kad se namami na krmetinu“. Ja bi[h] ga pitao kako on to zna. A on bi mi odgovorio: „Prvo, što si odveć rano počeo, pak črez dugo vreme će ti se omraziti, a drugo, iz tvoga sklonjenija k čitanju. Nećeš ti vavek žitija čitati; omraziće ti se jedanput; počećeš i druge pametnije knjige čitati. A ja sam to u svem mojem životu prismotrio, da svi oni koji mlogo čitaju, malo poste.“ Moj bi odgovor bio: „A kako su u staro vreme sveti oci mnogo i čitali i postili?“ A on bi na to: „Sve ti meni kažeš šta je pre hiljadu godina bilo. Onda su drugi običaji bili, a sad su drugi. Što je onda bilo, znadu oni koji su onda živili; a ja znam šta sad vidim. A znaš li šta si mi neki dan iz one ruske knjige čitao, da i između sveti[h] otaca bilo je svakojaki[h]; kad su isti oni koji su na prvom saboru Ariju prokleli, nama[h] posle sabora predali caru Konstantinu više nego sto memorijala tužeći se jedan na drugoga. A car Konstantin, kao razuman upravitelj i politik, za kurtalisati se jedanput crkovni[h] ljudi kavge i inata, zapovedi sve one memorijale jošte nepročitane sažeći, pak se okrene k svetim ocem govo-reći: „Mi vas za svece držimo i oglašujemo, i jeste, hvala bogu; a vi predajete tužbe jedan na drugoga. Ja, grešan čovek budući, kako ću svece suditi? Okanite se, ljudi, procesa; vas, ako što između sebe krivo imate, bog valja da sudi. Na ovi način postide se svi i posrame i prestanu od donošenija i tužbe. U istoj knjigi čitao si mi šta ga su puta neki sabori od pet i šest stotina otaca neke stvari uzakonili i utvrdili, koje su drugi sabori posle nji[h] odbacili i prokleli, i ono šta je uzakonjeno, i one koji su uzakonili; jošte k tomu da u samom Carigradu bilo je više od dvadeset i sedam sabora koji su prokletstvu i anatemi predati. I da ne dođoše Turci, da ih ne smire i pomire, dosad, bog i duša, bilo bi i[h] jošt toliko; i ne znam bi li ko ostao neproklet.

A kakvi su ti oni oci bili koji su na Zlatoustoga sedamdeset lažljivi[h] punktova izmislili? Onde nisu bili maleni oci, nego prvi i najveći. Pravo je rekao car Konstantin, da će bog imati šta i svetim ocem suditi. Vidiš li da je i onda svakojaki[h] bilo? Ja prost, kako me vidiš, po mojoj pameti na[h]odim da su sad bolji crkovni pastiri, jer niti se toliko inate, niti se anatemi predaju kao u prvo vreme. Ja nisam znao šta ću mu na sve odgovoriti; ništa manje od moga običnoga tvrdoglavstva nisam hoteo nimalo odustati. Neka govori ko što [h]oće, ja ću postiti te postiti. Prođe to leto i zima. Na proleće postrigu me i dadu mi moje poželjeno ime Dositej.

Kako sam taj post proveo, mučno će ko verovati. Po tri dni drugda ništa ne bi[h] okusio, pak bi[h] se gdi na tavan sakrio i sve bi[h] metanisao, čelom u zemlju udarajući, dok bi mi se zavrtio mozak; jedva bi[h] na nogu od teške gladi stajao. Nahodio sam u žitijam da neki od pustinika po celi[h] sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili. Silio sam se ne bi[h] li i ja kako mogao do sedmog dna doterati, no zaludu; nisam mogao više nego do tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bi[h] jaki bol u utrobi, i dolazio bi[h] u nesvesticu. Moj dobri i razumni iguman, videći da moja budalaština sve to viša biva, kaže mi čisto da on toga više neće trpiti da pri njemu na[h]odeći se sam sebi ubica budem, no svaki dan u vreme urečeno da s drugom bratijom jedem; ako li neću, da na drugo mesto gdi idem lipsavati od gladi, a ne kod njega. Ja sam odgovorio da ja nisam prvi koji je postio sedam celi[h] dana; ima koji su postili i četrdeset, kako Mojsej, Ilija i sam spasitelj naš. Moj starac, kako je ljutit bio i naprasan, malo bi mu valjalo (ovi sami put, Od sve tri godine što sam pri njemu bio, razljutio se na me kako valja); pak u svem svom gnevu ovu mi prediku učini: „Kakvo je to tvoje bezobrazije, Mojseju, Iliji i Hristu da se upodobljavaš? Nemaš li toliko pameti da rasudiš da su ono črezjestestvene stvari bile i božija čudesa, te su mogli ljudi četrdeset dana ne jedući živiti? Mojsej na Gori sinajskoj budući, a Ilija bežeći po pustinji, bila je potreba da bog s njima čudo učini. A što se usuđuješ spasitelja spominjati, to je tvoje krajnje bezumije. Možeš li ti po vodi kao po suvu hoditi, mrtve voskresavati i proča spasiteljeva čudesa činiti? Što si ti? Balavče jedno. Pak [h]oćeš da bog s tobom čudo čini. No, jedna za stotinu, ili da jedeš kao i drugi ljudi, ili – put za uši.“ Sreća moja što sam strašiv bio, a otišao bi[h] zaisto kudgod u planinu. Mnogo bi[h] puta pošao tražiti kakvu razvalinu i pešteru; no, kako bi k večeru bilo, a ja ti beži na-vrat-na-nos u manastir.

Velike nedelje povede me moj iguman u Karlovce i na Veliki četvrtak arhiepiskop Pavel Nenadović rukopoloži me na dijakonstvo. U isti dan bilo je po običaju „umovenije nog“ i služili su s mitropolitom množestvo arhimandrita i igumana. Po službi, pre nego sednu ručati, ovi razgovor učini mitropolit mojemu starcu: „Eto ti, oče igumne, ja ispuni[h] tvoju volju: hirotonisa[h] tvoga maloga [H]opovca na dijakonsgvo. No, vi svi upamtite moju reč. Kako je njemu odveć milo mnogo čitanje, on zadugo u [H]opovu mesta neće zgrijati.“ Ja sam među množestvom u sali negde u bužaku stajao i slušao ovo govorenje. Nisam se mogao načuditi što je ovim ljudma. I mitropolit iste pameti moga starca! Bog mi š njima! Kako bi mene čitanje iz [H]opova oteralo? Gdi ću ja toliko knjigâ naći kao u [H]opovu? Taj dan po ručku vratismo se u manastir.

Ja – mlad đakon i malen kaluđer, milo mi je bilo služiti s čredom i bez črede. Svud se bilo oglasilo da sam svetac; po seli počelo se razglašivati da i čudesa činim. Bolesnici, koji bi u manastir dolazili, mene bi iskali da im molitve čitati. Ne znam iz kojeg uzroka, koliko sam se činio svetac, ništa manje za mladu čeljad molio sam se Vrlo usrdno, a za stare bake nije mi išla molitva od srca. Mnogi bi svedočili da su i[h] moje molitve iscelile. Ja sâm nisam znao šta ću od svega toga misliti; da je nekima posle moje molitve lakše i da svi ne umiru, to mora nešto biti! Što mi je sad najsmešnije: moj dobri i nezlobivi iguman počeo se bio uveravati da ja imam neki dar čudotvorenija za moju toplu i usrdnu veru. I zaisto, ako bi za verom stajalo, mene u to doba niko živ nije mogao nadverovati, jer sam ja sve što god kažu prolozi, žitija i otačnici, slepo, bez nikakva dvojeumija i razmišljenija, verovao. Meni bi se u to vreme smrtni greh vidio svrh česa libo najmanje i rasuždavati, ja nekamoli sumnjati. Bio sam kao najprostiji i najrevniviji Turčin, koji, sve što god pišu i kažu derviši, veruje; i da mu ko rekne da to nije moguće, bi ga nama[h] [h]andžarem probô. Čitajući šta su neki radili koji su se Hrista radi budale činili (neka svak ovo dobro zabeleži: Hrista radi budala), dolazio bih u iskušenije: a kako bi bilo kad bi[h] se i ja budalom učinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja svetac, nego da misle da sam jurodiv? Turci su u ovom punktu odveć ortodoksi, jer oni svakoga, ko je lišen uma, za sveca počituju; no da su hristjani kad motli u ovo prelaštenije pasti, imajući u ruku premudru i zdravu evangelsku nauku, tome se nije moguće dovoljno načuditi. No, po svoj prilici, prevarili su se neki, naopako razumevajući apostola Pavla reči: „Mi jurodi Hrista radi.“ A ko je gdi čitao da je blagočini i svetonaravni apostol nag po sokaku trčao, kako su oni činili koji su apostolske reči nakrivo i ludo tolkovali? No, šta ne čini glupo i nerasudno sujeverije!

Ja sam sve to onda verovao, i ko bi se najmanje šgo protivreći usudio, bio bi pred mojim očima jeretikos i hulitelj. Ovaku prostranu i široku veru imajući, nisam li ja mogao po svakoj pravici čudotvorenija dar iziskavati? Ljubezni čitatelju, ti mi se smeješ, i pravo imaš. I ja se sam sebi smejem; niti je pravo samo drugima smejati se; dobro je i sebi katkad. Mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kom je Hristos ja[h]ao, praznik praznovali; a sami se sebi ne smijemo verige praznujući. No, ovo je prirodno nerasuždeniju; svak se tuđoj sujeverici posmejava, a svoju počituje i za svetu drži. A ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje – apostola Petra verige. Ljubezni srpski narode, nemoj ti meni za zlo primiti što ja neka naša zloupotrebljenija obličavam; vreme je već, za živoga boga, vreme da počnemo slobodnije i razumnije misliti! Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se neće va vek veka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući. Razuman i pravdoljubiv človek od sebe najpre počinje, sebe ispituje i smatra, sebe sudi i osuđuje, niti sebi prašta ako u čem krivo ima. Ako li me ko iz svoje proste revnosti osudi i pohuli, vreme će pokazati da nije pravo imao. Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda. No, koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti. Rad sam srcem i dušom, posle boga koji me je sozdao, mojemu milomu narodu ugoditi, obače ne lažući i istinu svetlu kao sunce pod noge bacajući, pritvorno i licemerno za atar pišući. A znam da moj pošteni i slavni srpski rod to od mene neće ni iskati.

O ovoj materiji zasad dovoljno; pri drugoj prilici više će se o tom besediti. Moj prostosrdečni iguman, s kim bi god o meni govorio, j zaklinjao bi se da sam svetac. No, pridodavao bi k tomu: „Bojim se, neće ta svetinja zadugo durati.“ (Tako je i bilo.) I sva bi mi bratija to isto proricali, da se zaludu mučim, da se jošt NIKO nije u [H]opovu blizu Iriga posvetio, da neću ni ja. Neki bi mi se rugao, neki smijao kao detetu, a neki bi me žalio, kazujući mi da je i sam u mladosti tako prelašten i obezumljen bio kao ja, no, druge godine druga pamet u glavi. Ispočetka sam mislio da oni sve to iz zavisti rade; ne budući sveti, ne bi radi ni da se ko drugi posveti. No, malo-pomalo, črez dugo vreme lepo ti me učiniše, te izgubi[h] volju k svetinjičenju. Da nisam strašiv bio, te da sam kud u planinu otišao, ko zna šta bi bilo; ali sâm u planinu, – za glavu; a drugi se niko ne nađe da sa mnom pođe, i tako ti ostado[h] lepo do danas. A neka mi ko ne zameri što ću pravicu reći: i moja su mi žitija na neki način dosta kriva, jer bi[h] na[h]odio mnoge koji su dobro jeli i pili i gospodski živili, pak su među svete metnuti; a mnogi živili su kako su god hoteli, pak u samu starost pokajali se, i ništa manje nisu stražnji ostali. Ovo je sve činilo da sam se volnovao kad na jednu, kad na drugu stranu.

Pri svem tom, čitanje knjiga, od dan do dan, sve mi je to milije bivalo. Žitija sva, ne samo sam očitao nekoliko krat, nego i svako sam nakratko ispisivao; i na ovi način znao sam i[h] sva kao naizust; posle toga, „Obed duhovni“, „Večeru duhovnu“, „Besede Zlatoustove“, „Margarit“, „Kamen veri“, „Svetoga Jefrema“ i druge različne knjige crkovne, sve sam ja to s velikim vnimanijem i userdijem pročitao, i što bi mi se najugodnije vidilo, ispisivao bi[h]. Ova sva čitanja tu su mi polzu prinela, da sam [se na] naš stari slavenski jezik privikao; a s druge strane, bila su mi štetna kao svima onima koji najmanjega razumenija logike ne imajući, kako bi kadri bili rasuždavati ono što čitaju, napune glavu svakojakih ponjatija, mnenija i protivrečija, pak hode puni vetra, čineći im se bog zna šta znadu. A ne umejući suditi i rasuždavati svrh onog šta znadu, ništa ne znadu; ili bi mnogo pametniji bili da ne znadu ni ono što znadu, jer bi barem pri opštem čelovečeskom umu i razumu ostali, pak bi bili kao ostali ljudi. Moj je mozak bio pun smuštenija vavilonskoga, no onda ja nisam se mogao sam sebi načuditi kako je moguće da tolike stvari znam, pak bi[h] se sve molio da me bog sačuva u smireniju da ne padnem u visokoumije i gordost. A ta moja ista molitva proishodila je iz trule, smrdljive i potajne ponirljive svetinjske gordosti. I, zaisto, nejma ti lukavije ni visokoumnije gordosti od svetinjske, ni opačnije krivoglavice i ludosti od kojekakvog čitanja bez rasuždenija.

Imao sam u ljubavi nekog mladog jeromonaha Vasilija Osečanina, jer je i on vesma ljubio čitanje. Ovi me sovetuje da čitam Baronija, kojega, čitajući, usladim se u istorije. Moj iguman sam nije nimalo priviknut bio k čitanju, ali je vesma milovao slušati od mene da mu kazujem šta sam čitao, a svrh svega po volji su mu bile istorije. Zato, gdi bi god mogao naći graždanske rosijske istoričeske knjige, uzimao bi i[h] meni na pročitanije. Na ovi način počne se vozbuđavati u meni želja i drugojačiji[h] knjiga osim crkovni[h]. Moj starac, videći me sasvim predata čitanju, neprestano bi mi poftoravao da ću kud u svet poći za naukom i pridodavao bi da, kad bi imao dovoljno troška, bi me poslao u Kijevopečersku lavru da se učim. Pritom i višepomenuti Vasilije, kad bi se god sa mnom razgovarao, pohvaljivao bi mi nauku i žalio bi što ne zna latinski jezik, kojega je počeo bio malo učiti i znao je nekoliko dijaloga iliti razgovora, pak bi i[h] sve preda mnom govorio i tolmačio bi mi ih. Baš kao da su se dogovorili bili da me podstrekavaju, nova nekakva želanija u meni podžižući. Padne ti istom moja gordost, aki bi[h] i ja nešto znao. Latinski jezik, to je jezik; a ja, bedni durak, ni reči ne znam! „Kvis, kvid, kvomodo, ubi, ubivis, ubikunkve“, to je zvečalo u mojim ušima slađe nego sirinsko pjenije; a ništa od svega toga ne znati! Bolje bi bilo da se nisam na svet ni rodio. Izgube ti moja žitija, lavsaik i otačnik sve poštenje. Od toga časa – zbogom [H]opovo i sva tvoja krasota. Gdi učenija nejma, ni latinskoga jezika, tu nejma ni života. Nama[h] bi[h] kud u svet tumario da mi nije bilo žao ostaviti mojega dobroga i blagonaravnoga starca, koga sam s pravom sinovskom ljuboviju ljubio i počitovao.

Počnem začinjavati i sačinjavati moje plane. Gdi bi se mogao jedan dijakon učiti razve u Kijevu ili u Moskvi? U ovo vreme neprestano bi se kod nas govorilo o slavnoj Velikoga Petra kćeri, imperatrici Jelisaveti. Ja, neprestano u umu i u srcu imajući Kijev, Moskvu i Rosiju, vladeteljnicu tih strana neprestano čujući da se pominje, i obraz njejzin na mnogo mesta izobražen videći, naturalno morao sam kadgod o tom i sanjati. Vidim jednom na san rosijsku cesaricu na prestolu, svu kao u sunce obučenu, koja mi dâ iz svoje ruke jednu knjigu otvorenu s razni jezici, govoreći mi: „Uči se!“ Probudivši se od sna, tolkovao sam moj san po mojem želaniju.

U to isto vreme mitropolit, za nešto srdit na mojega starca, smetne ga s igumenstva i zapovedi mu da pođe na neko vreme u Šišatovac, niti mu se dozvoli da mene s[a] sobom povede. On, polazeći u rečeno mesto, dade mi petnaest dukata (malo je više imao za svoju osobitu k svom manastiru vernost). Pri našem rastanku, ovi mi razgovor učini:

„Moj sinko, čini mi se da se nećemo više u životu viditi; ja znam da ćeš ti kud libo za naukom poći. Žao mi je što ti više ne mogu dati; živeći u jednom manastiru imuć[n]u, nisam želio da moji[h] osobiti[h] novaca imam. A sad žalim što nisam koliko-toliko zaštedio, te bi te sad bolje mogao opraviti; no, s ovo malo možeš do Kijeva doći. A onde, ako budeš trudoljubiv i u nauci podvižan, nebesni promisal neće te ostaviti bez hleba. Pustinje, peštere i svetinjičenje izvadi iz glave; tome se danas razumni ljudi rugaju. U današnji dan, ko se god za sveca izdaje, ili je kakva laža ili fantazira. Učenje želi i traži, koliko više možeš; nema goreg života od besposlična i unljiva. Koliko sam te ja poznati mogao, ako se ti učeniju ne predaš, ti ćeš žaliti što si se pokaluđerio; ti nisi ni za kakav drugi posao nego za knjige.

Koliko sam ja prost i neučen, meni je milije viditi učenog mladoga Rajića, nego četiri v[a]seljenska patrijarha koji bi bili bez nauke kao ja. Vidio si ga kako je mlad i bez brade, ali kad stane besediti, mi svi s velikim bradama gledamo ga kao da smo iz divijeg vilajeta došli. Ja ti za mene kažem, stidim se i sramim moje sedena obrazu brade. Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče; naša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godinâ. Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među nami govorilo: „Bolje je šest vranaca u karuca nego šest škola u glavi.“ Sad se je vreme preokrenulo. Učen čovek, ako će i pešice ići, svaki ga poštuje, a neučena, videći gdi se vozi na vranci, „Vranci vranca vuku“ – govore, i pravo imadu!

Ti vidiš kako me ljubi gospodin baron Marko Pejačević. Otkako smo se god poznali, ljubimo se kako da smo rođena braća; naše se naravi tako slažu da se nikad jedan drugom omraziti ne možemo. On mi neprestano fali nauku i kaže da u sadašnje vreme principski sinovi, ako nisu učeni, malo poštenja imadu. On ima običaj reći da bogat čovek bez nauke (valja ovde razumeti takoga bogaca koji s bogodanim svojim bogatstvom nikakva dobra opštestvu i rodu svojemu ne čini, dar božiji zakopan i sakriven držeći) podoban je volu s pozlaćeni rogovi. Kazuje mi da cesarski i kraljevski sinovi i kćeri svu svoju mladost uč[e]ći se provode i sav život – u čitanju knjiga. Ja samo čujem imena nauke i filosofije, niti znam crne li su ili bele; ali toliko pameti i rasuždenija dao mi je bog da mogu rasuditi da te stvari moraju biti vrlo potrebne, polezne, velike i slavne, kad cari i kralji bez nji[h] ne mogu biti.

Neki dan si mi kazivao šta si čitao u onoj rosijskoj istoriji, koliko se je Petar Veliki starao za uvesti u carstvo svoje svakojake nauke, i črez To veliko je i besmertno ime, pače sviju zemljedržaca, koji su pre njega na svetu bili, zadobio; slavu naroda svoga do sami[h] zvezda uzvisio i svojim blagopolučnim i visokomogućim naslednikom, koji budu po njegovim bogoupravljajemim stopam hoditi, put k besmjertiju pokazao i otvorio. Svemogući, preblagi višnji tvorče, smiluj se na stvorenija tvoja i take premudre i čelovekoljubne cesare i cesarice proizvodi češće na svet, koji će svu Evropu, Serbiju, Bosnu i Hercegovinu, naši[h] stari[h] milo otečestvo, Bolgariju, Greciju i ostale božjem raju podobne zemlje od tiranstva, gluposti i varvarstva izbaviti i osloboditi! Nek mumla ko je lišen razuma na mudrost i nauku kao sovuljaga na sunce, govoreći da one izmišljavaju nova mudrovanija; ne slušaj ti zato nikoga. Što pametni ljudi fale, s tolikom željom i trudom ištu i svrh svega na svetu ljube i počituju, ono mora dobro biti. A ko viče na nauku? Oni koji nahode sve svoje 6lagopolučije u čanku i bokalu.

Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajića da besedi, uzdišem za mojom mladošću i da imam kakvu vlast, sve bi[h] ove naše manastire u škole i u učilišta preobratio. Zato poslušaj ti moj poslednji sovet: izvadi iz glave to tvoje svetinjičenje; ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti. Traži nauku i gladujući i žedneći i nagotujući. Ja ti više želim da u jednom malom seocu budeš male dece učitelj, nego u [H]opovu iguman ili arhimandrit. I ako me poslušaš, kako znam da ćeš, blagoslivljaćeš me kad u grobu budem.“

Ovo je poslednji razgovor mojega milostivoga oca i blagodetelja. On nije nimalo nauke imao, no ništa manje bio je jestestvenim zdravim razumom i rasuždenijem odaren. Rodom je bio iz Serbije, iz beligradskoga predela; vsegda veseo, čistosrdečan, pošten i, koliko se više može, blagi[h] i neporočni[h] narava čovek. I zato u celoj Slavoniji, Sremu i Bačkoj, malim i velikim, gospodarem i gospođam ljubezan i blagoprijatan. Bio bi na kratko vreme, jedan minut ili dva, ljutit i naprasan (strast prirodna čistosrdečni[h], i bez svake pretvornosti ljudi). Blizu tri godine, koliko sam pri njemu bio, samo bi se tada na me razljutio kad bi me vidio da bez svake nevolje gladujem. Na tri meseca po našem rastanku prestavi se u Šišatovcu, gdi sam mu bio na pogrebeniju, i oplakao sam ga kako god majku moju. Blagodarim preblagu nebesnu promisal što me je spodobila ovo blagopolučno života mojega vreme dočekati, da pokažem večnu moju blagodarnost pameti njegovoj. Ime i vospominanije njegovo biće mi, dok sam god živ, drago i ljubezno. Nazivao se je Teodor Milutinović.

Zaključenije prve časti

Pre nego dođem k ftorom periodu moji[h] priključenija, sireč kako sam iz Hopova izišao i kud sam prošao, za pristojno i potrebno nahodim priložiti ovde jedan razgovor kojega sam svrh dosad izdate materije s jednim učenim prijateljem imao, kojemu, kako bi[h] što složio i načisto prepisao, pre nego bih štampatoru predao, soopštavao sam, njegov sovet ištući i svrh svačesa zajedno š njim rasuždavajući i besedeći. Njega ću predstaviti ovde pod imenem Zilotija, i opisaću što sam s njim besedio, koje će služiti za izjašnjenije predizdate materije.

Ja: „Molim te, ljubezni, kaži mi čistosrdečno, što misliš o ovom što si dosad čitao. Mogu li se nadati da će na kakovu polzu biti?“ Zilotij: „Da ti pišeš za jedan narod koji svaku stvar meri, sudi i rasuždava sledujući pravilam zdravago razuma, ja ne bi[h] imao ništa protiv tvojega pisanija reći, budući da sam i sâm toga mnjenija da samo oni narodi mogu se nadati da ćedu blagopolučniji postati koji, prosveštavajući se naukom, od dan do dan ispravljaju se i na bolje preduspevaju, raspoznavajući i pretpočitavajući poleznije od nepoleziijega i bolje od gorega. Tebi je dobro poznato priključenije koje se je pre nekoliko godina jednom carigradskom patrijarhu slučilo, koji je hoteo post Petrov i roždestva Hristova od sedam dana učiniti, kako su i ispočetka bili, kako se je narod protiv njega uzbuntovao i mal’ ga nije ubio. Zato, druže moj, gledaj šta radiš. Ti, hoteći da u omrazu metneš zloupotrebljenija i kojekakve sujeverice, bojim se da samoga sebe u omrazu ne metneš. A navlastito, ako te gdi kaluđeri u’vate, teško tvojim leđˋma! Nemoj reći da ti nisam kazao. Ali ništa, s prebijeni leđi dobiti čest da se srpski Sokrat nazoveš, opet mnogo više dobijaš.

Ja: „Idi ti zbogom! Ime je Sokratovo krasno i slavno! Ali se leđa po ulici ne na[h]ode. Ne bi li se to kako moglo i s manjim troškom učiniti?“ Zil[otij]: „S kakvim manjim? Patrijarh ni episkop nisi, da te s prestola smetnu, kao [što] su carigradskoga smetnuli. Sveštenstvo da ti uzmu – i tako kažeš da u tvom otečestvu ne primaju te za popa, jerbo si se u Crnoj Gori zapopio. Šta će ti drugo uzeti van da te raskaluđere?“ Ja: „A oni nek raskaluđere, pak će viditi! Bez šale, ljubezni Zilotije (vidiš li kakvo sam ti lepo ima dao; Zilotij, to jest, revnitelj), učini se kao da si pravi revnitelj, i govori što god možeš sebi voobraziti da se pravično može protiv dosad mnom napisatih stvari reći.“

Zil[otij]: „Kao kakav revnitelj [h]oćeš da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sleduje i veruje sve što mu se kaže. I što im se najmanje protiv starim običajem vidi, proklinju i, čuj – „Eto kurjaka!“ – viču“.

Ja: „Neću, brate, da si takov revnitelj. Neću da si kao oni koji huje s anatemama na sve one što u sredu i u petak zejtin i ribu jedu. Budi mi razuman, umeren, prosvešten i pravdoljubiv revnitelj, koji niti novine traži za lehkoumije niti se starinâ. drži za sujevjerije. Ja ne pohvaljujem one koji, neizvestijem i nepostojanstvom uma vodimi, kao leptirići bez svakog uzroka semo i tamo lete; niti, pak, one koji za nerasuždenije u vsekonečnom nečuvstvovaniju kao za plot privezani ostaju. Samo one, pohvale dostojne na[h]odim, koji poznavajući cenu bogodane svobode uma samo na dobro je upotrebljavaju; kako u dobru postojani, tako i u onom što poznadu za bolje i poleznije, razumom i slovesnostiju upravljajemi, k izmenjeniju, koje njihovo ispravljenije, poboljšenije i blagopolučije uzrokovati može, gotovi su.“

Zil[ošij]: „Kaži mi koje je namerenije tvojega pisanja, po kom se nadati možeš da ćedu tvoji jedinoplemenici moći poznati da ,ti bez svakog pristrastija i interesa postupaš. Znaš da sve za tim stoji. Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namerenija i našu vernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstavljenija i sovete primaju; i, što je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo, rado nam praštaju. Poznat ti je stih Navmahija:

Nije takog porodila mati, verne naravi ko neće poznati.

A što sam poviše rekao, da valja da se bojiš tvoji[h] Srbalja, ja sam iz šale to rekao, jer, kako kažeš da nameravaš odavde poći u Pariz i London, mučno će te kad tvoje otečestvo viditi. Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći ćeš i u Ameriku. Ja: „Imaš pravo, Zilotije. Neću da svet rekne da sam se zaludu pokaluđerio. A što pitaš namerenije, mogao si ga iz predislovija poznati. No, kad ti se tako ljubi, čuj opet nakratko. Ova su dva moja načalna namerenija. Prvo, dajem priklad učenim naroda mojega, da na našem prostom dijalektu pišu i na štampu izdaju; drugo, da moji jedinoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti i sve što čuju da sude i rasuždavaju. Ti znaš dobro, ljubezni moj, da svi narodi koji samo pri starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijatičeski i afrikanski narodi, u večnoj očajanoj tami i nerazumiju ležati. Ne misleći, ne rasuždavajući i ne čineći nikakova upotrebljenija bogodanoga razuma i slovesnosti, niti primajući nikakav priklad od drugi[h] učeni[h] i prosvešteni[h] naroda, ostaju za vavek u vsekonečnom plača dostojnom beslovesiju.

O, koliko smo dužni mi blagodariti nebesnom promislu što se na[h] odimo među učeni i prosvešteni narodi, a najpače pod upravljenijem pravednejšega, premudroga i bogoprosveštenoga vladetelja koji ničim ne diše razve ljuboviju i otečeskoju milostiju k podanim svojim; ništa ne želi niti ište razve opšte blagopolučije naroda svoga. Pod seniju krila njegovi[h] cveta učenije, pravda i opšta ljubov triumfira i pobednuju pesan poje; razum, slovesnost i mudrost carstvuju. Niko se sad ne boji da će mu ko u zakon dirati. Nikom učilišta i akademije nisu zatvorene. Zraci prosveštenija uma i razuma na sve naše narode izobilno i bogato izlijavaju se. Zašto, dakle, da ne poznamo nebesnu milost i toliko blagodejanije? Zašto da ne počnemo razumno i svobodno kao slovesni ljudi misliti? Zašto da ne drznemo i da se ne usudimo poleznije nepoleznijemu pretpočitavati? Dokle će srodni naši u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalni[h] svoji[h], koja na samu nji[h]ovu veliku polzu bivaju, protivstajati i vozmuštavati se? Zašto, kako se što počne protiv stari[h] plesnivi[h] i zarđati[h] običaja činiti, nama[h] da viču – „Propadosmo! Propade pravoslavije!“ – i da dižu ruke na arhijereje svoje? Srblji, kojima je bog dao zdrav um i pošteno srce!

Ta živim te bogom zaklinjem, budi revnitelj, no slovesni i razumni revnitelj, i kaži mi, [h]oće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva? [H]oće li pravoslavije propasti ako se mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varoši i sela zakopavati? [H]oće li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugi[h] praznika krome nedelja, Hristovi[h] i Bogorodičini[h] praznovati i u lenosti i neradeniju celu treću čast godine za toliko množestvo svetkovina gubiti? Lenost i neradnja, nije li smrtni greh, štetan i paguban telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju toliki[h] svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljene na šest i sedam stotina godina posle spasitelja Hrista i apostola?

Kaži, brate, po duši i po sovesti tvojej, [h]oće li što najmanje vreda blagočestiju i pravoslaviju biti ako kaluđera nestane, koji nisu ničim razve crnim [h]aljinama, neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije i bolje bilo i za pravoslavije i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s nji[h]ovi do[h]otki da se vospitavaju i uče sirota narodnja deca koja nameravaju da s vremenom sveštenici i učitelji narodnji budu? Neka dođe najveći revnitelj, i neka ga ne stoji vika s njegovim anatemama, nego ako je hristijanin, nek mi kaže, nauka apostola Pavla nije li pravoslavna nauka, da episkop, kako god prezviter i dijakon, ne samo može, no da mora biti jedne žene muž? „Podobajet, podobajet (veli sosud izbrani) epi[s]kopu biti jedinija ženi mužu. Koja je nauka pravoslavnija i blagočestivija od jevangelija Spasiteljeva, koja obličava i ukorava licemerne i duge molitve i postove? Viče, viče blagi i jedini zakonodavac istinago pravoslavija i blagočestija, zašto ljudi radi čelovečeski[h] predanija prenebregavaju i ostavljaju zapovedi božije! Pravda i istina može li pravoslaviju biti protivna?

Vreme je već da narod pozna da su crkovni oci ljudi bili i da su u mnogima stvarma pogrešili. I nije se čuditi. Ljudi nikad doveka, ako će i sveti biti, ne mogu biti bezgrešni. To je sve zaludu; sam je jedini bog soveršen i bez greha. Za kolike čitamo da su sveti bili i čudesa činili, pak su posle svega toga u smrtne grehe pali. Nije li poznato da su celi sabori otaca prokletstvu i anatemi predali one koji će verovati da se na[h]ode andipodi? A sad ima već blizu tri stotine godina da je sav svet iskustvom poznao da oni oci ništa nisu znali u tome i da su vrlo nerazumno činili proklinjući druge koji su razumnije od njih mislili. I po pravoj pravidi, ko drugoga nepravedno proklinje, njegova kletva mora na njega pasti. No, bog će milostiv biti i svetim ocem kao i drugim ljudma, jer su i oni ljudi bili, zato nisu mogli bezgrešni biti. i što ćeš više! U ove pogreške pokliznuli su Vasilije Veliki, Joan 3latousti i Avgustin. Ja ovde ne mislim s oci proces terati, no toliko rodu mojemu istinu kažem da znadu, i da se ne plaše kao deca u pomrčini, da, ako kad načalnici i poglavari budu hoteli na polzu opštestva što protiv stari[h] običaja ustanoviti, neka misle kao razumni i slovesni ljudi, i neka se za svoju prostotu svojej polzi ne protive.

Zašto smo drugo primili od boga razum i slovesnost razve da se š njima služimo, vsegda misleći i rasuždavajući? Što ja mogu misliti od jednog čoveka koji mi veli: tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuždavati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne drzneš što drugojače pomisliti nego kako su oni i oni mislili? Što li od drugoga, koji me drugojačije sovetuje, govoreći, veruj evangeliju koje govori: „Istini poklonici klanjaće se ocu nebesnome duhom i istinoju“, duhom, sireč pameću, razumom i slovesnostiju, to jest znaće kom će se klanjati, kako i zašto. Neće se klanjati niti kao beslovesna životnaja, niti kao robovi, no duhom kao razumni, slovesni, svobodni i kao sinovi, duhom i istinoju, sireč tražiće i poznavaće istinu; neće se bojati ni strašiti istine. Bog je istina! Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva ne čini četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će bog u večnu muku i u vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso, nemoj mu verovati. To nije moguće; to ni turski car ne bi učinio. To je bezumije i huljenije, reći da pravedni bog može takovu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti. Ali su sveti oci anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu! U Tom oci imadu vrlo krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se nji[h]ova kletva ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući. U ona vremena, to je nekakva moda bila, da narodi jedan drugog proklinju. Sad su ljudi mnogo pametniji, ne dadu se proklinjati. Ne zato ako bi se bojali da i[h] se kletva ne primi, no primaju kletvu za psovku. A to nije dopušteno, druge koji štogod drugojače od nas misle ukarati i psovati.“

Zil[otij]: „Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik.“ Ja: „Nek reku što im drago. Ja se uzdam da će vreme pokazati da nisu pravo imali. A neće svi reći, ne boj se; na[h]odi se u današnji dan Srbalja koji mužeski misle, sude i rasuždavaju, A vreme je već da i prosti narod ne varamo. Poznajući čistu istinu i ne kazujući ju, s kakvom sovestiju mislimo pred boga doći? Kako bi ko mogao po pravdi reći da sam jeretik, videći jasno da ja ništa drugo ne potvrždavam razve čistu evangelsku i apostolsku nauku? Novine nikakve ne uvodim, nego i one koje su protiv svetoga evangelija uvedene – odmećem. „Nikoga ne proklinjite, no blagoslivljajte; radi čelovečeskmh predanija ne ostavljajte zapovedi božije.“ Ovo je krotka i blaga Hrista spasitelja nauka! Ovo ja mudrujem! Zašto će, dakle, reći da sam jeretik? S moje strane, evo šta ću im ja reći. Pošteni rode srpski! Mila braćo, nemojte me ukoravati ni osuždavati. Rasudite da ovo što vam govorim, ne govorim ni za kakav moj interes; ne ištem od vas nikakva dostojinstva, ne ištem bogatstvo; želim i ištem vašu polzu i ispravljenije. Pitajte, braćo, učene i razumne ljude, koje su prave i istinite dobrodetelji evangelske? Kazaće vam da su one koje se rađaju iz ljubavi k bogu i k bližnjemu; pravedno, pošteno i čelovekoljubno srce i življenje; slovesna, razumna i svobodna ljubov ka istini. „Gospodu bogu tvojemu pokloniši sja i tomu jedinomu poslužiši; vozlju6iši 6ližnjago tvojego jako sebe samago.“ Evo nauka čista i sveta, koja uzrokuje sve večno i vremeno blagopolučije čelovečeskoga roda.

Sad metni prama ovoj nauci onu drugu, onda da ne jedeš meso, nego samo sir i jaja; a onda ni ribu, a onda ni zejtin ni ajvar i pročaja. Ako li se usudiš začiniti sočivicu tvoju sa zejtinom, proklet i anatema! Bre, budi ti pametan! Zašto proklet, i kakva te je anatema našla? „Što sam ti ja kriv? Tako su sveti oci ustanovili.“ Idi ti zbogom! To nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takovo danas ustanove, kaži po duši, bi li im ko rekao da su pametni? A što tod danas ne može biti pravedno, pametno i razumno, to nije moglo ni pre nas, niti može posle nas biti.“ Zil[otij]: „To bi potreba bila da arhijereji nastoje i narodu kazuju. A dok god oni muče, mora stvar ostati kako je.“

Ja: „Ne stoj, brate, ni za arhijereji, veruj ti meni. Mi danas imademo arhijereja učeni[h] i razumni[h], svobodni[h] svake sujeverice i fanatičestva. No, da pravo rečemo, neznanje i prostota naroda svemu je uzrok. A znaš kakovo je ustremljenije naroda kad misli da revnuje za veru i zakon? Zato nejma ti nikakova drugoga sredstvija razve nauka i knjige. Učeni ljudi valja da na prostom jeziku pišu i tako malo-pomalo obiknuće se sav narod misliti i rasuždavati svrh svake stvari. A drugo, svu onu decu koja misle da sveštenici budu – na nauku, na nauku! I kako svi mirski sveštenici budu prosvešteni, u malo vremena prosvetiće se i narod; i onda moći će arhijereji svoju dužnost činiti. Kazivao sam ti pre nekoliko dana što se je jednom našem episkopu u Vršcu slučilo pre tri ili četiri godine; pak sad sudi, ko bi bio rad da ga pijani i razjareni ljudi čupaju i gaze.“

Zil[otij]: „Pravo veliš! I kod nas u Greciji na[h]odi se pravdoljubivi[h] episkopa i sveštenika koji uzdišu i žale se na zloupotrebljenija koja bivaju, a najpače zli i opaki običaji da kaluđeri nose po varoši, po seli, po kuća i po pazari pune sandučiće kostiju ručni[h], nožni[h], leđni[h] i svega tela, a najpače množestvo zuba. Bog i[h] višnji znao čiji li su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinuždavaju ljude da i[h] celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve. Nose i kojekakva parčeta stari[h] [h]aljina, pa kažu ili da su od Bogorodičine [h]aljine, ili od kog drugog sveca. Nose i parčeca gvožđa, uveravajući da su od apostola Petra verigâ ili od Hristovih eksera. Nose kojekakvo trnje, aki bi od Hristova venca bilo. Što ćeš više? Nose grudve crne zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s krvlju toga i onoga mučenika. Judeji nam se smeju i rugaju i vele da smo gori od stari[h] idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima, krpama, grudvama, gvožđu i trnju. A Turci ne ostaju samo pri posmejavanju, no gade se, psuju, ruže, pljuju na kaluđere i njihove sandučiće.

„Što misliš, kako je razumnim Grekom taj pokor i sramotu gledati, a najpače arhijerejem? No šta ćeš da čine? Uveo se i ukorenio taj stari običaj; prosti narod neće da ostane bez moštiju i kostiju. Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju! Nama[h] bi se prosti narod zajedno s kaluđeri, koji s tima stvarma trguju i novce kupe, na njega podigli, uzbunili i za jeretika bi ga oglasili. Ništa drugo, dakle, razve bog da se smiluje da se kad one zemlje osvobode i da se nauka uvede; i tako šat se kad sujeverije i zloupotrebljenija istrebe i iskorene.“

Ja: „Sve ja to znam, brate Zilotije, i sve to što kažeš očima mojima sam gledao na kalavritskom i tripolickom pazaru u Moreji. Poznavao sam i jednog učitelja, imenem Partenija, u Tripolici, koji bi gorko žalio protiv ovi[h] bedni[h] običaja, protiv koji[h] i knjigu je jednu na prostom grečeskom jeziku izdao bio. No, pogodi šta je bilo! Sve su mu knjige sažegli i za malim je ostalo da nisu i njega zajedno s knjigama spalili; i da su smeli od Turaka, zaisto bi ga sažegli živa, jer se je usudio bio protiv sabora, dugi[h] postova i mrtvih kostiju pisati. No, blagodarenije budi blagomu nebesnomu promislu, u ovim prosveštenim zemljama, ja se toga ne imam bojati. A najpače, poznavajući mužestveni harakter i pošteno srce sviju slavenoserpski[h] naroda od Črne Gore do Banata, uzdam se da ćedu s ljuboviju primiti moja predstavljenija; poznaće moje čistosrdečno, bespristrasno i bratoljubno namernije. Pritom molim bogoljubive arhijereje i proče sveštenike i dijakone mirske da po duši i po sovesti svojej kažu narodu jesam li, sledujući čistoj evangelskoj nauci, pisao. A svrh svega, bog preblagi i milostivi, koji je sam večna pravda i istina, da se smiluje na sve nas, da nam otvori oči uma da poznamo šta je polezno i potrebno našemu blagopolučiju vremenomu i večnomu.“

Konac prve časti