Triptihon za Euridiku

Triptih je termin koji potiče iz grčkog jezika a prevodi se kao troslojan, od tri sloja, trostruk. Termin je karakterističan za likovnu umetnost, a predstavlja sliku sastavljenu od tri dela koja imaju samostalnu kompoziciju, ali su idejno povezani. Triptisi su karakteristični za oltare u crkvama gde postoji centralna ikona i na krilima triptiha još dve tematski povezane ikone. Prisutan je i u drugim umetnostima kao što su književnost i muzika. U ovom konkretnom slučaju, Branko Miljković koristi izvorno grčki izraz Triptihon, a posvećuje ga Euridici.

Pesma Branka Miljkovića Triptihon za Euridiku, svoj glavni motiv temelji na mitu o Orfeju i Euridici, antičkom mitu o tragičnoj ljubavi. Orfej je bio pevač i pesnik, koji je svirao liru koju je dobio od boga Apolona i, po mitu, kada bi on svirao sva priroda se budila i sve životinje bi mu prilazile. Euridika je bila nimfa (mitološko biće iz nižeg kruga ženskih božanstava, povezane su sa prirodom i pratioci su boginja), njegova žena koja je tragično preminula od ujeda zmije, neposredno posle venčanja sa Orfejem.

Ovaj motiv je takođe poznat i kao „orfejevski motiv“ (motiv koji se još naziva motivom „umrle drage“) ili motiv Leonore koja predstavlja tugu za umrlom ljubavi i želju pojedinca da joj se pridruži u smrti. Orfej je bio čuvan po svojoj ljubavi prema lepoj Euridiki koja je dok je brala cveće stala na otrovnu zmiju i umrla od ujeda. Orfej je posle njene smrti odlučio da siđe u podzemni svet i da zatraži od vladara da mu se njegova voljena žena vrati. Sišao je pred boga podzemlja Hada i njemu i njegovoj ženi Perzefoni zapevao pesmu o ljubavi prema voljenoj ženi. Dirnut pesmom, Had pristaje da vrati Euridiku Orfeju pod jednim uslovom – da se ne osvrće i ne gleda u nju dok ne izađe iz podzemnog sveta. Na izlazu se Orfej ipak osvrnuo i ona je nestala. Mit o Orfejevoj ljubavi inspirisao je mnoge dramske pisce, pesnike, stvaraoce opera, kompozitore, vajare i slikare. Isti motiv možemo da pronađemo i u baladi Edgara Alan Poa Anabel Li, u pesmi Vladislava Petkovića Dis-a Možda spava i narodnoj baladi Smrt Milića barjaktara.

Euridikino ime se pominje u prvom sonetu i naslovu. Razgovetno asocira na detalje iz antičkog mita, ali sam mit u ovoj pesmi nije tema, a ne govori se ni o Orfeju i Euridiki. Prepoznatljivi motivi koji vuku paralelu s mitom su izražajna sredstva koja pronalazimo u poeziji, a da bi se predočio sopstveni doživljaj sveta, života i ljubavi. Svako ima svoju Euridiku, svoju Juliju, Beatriče ili Lauru. Euridika ovde predstavlja simbol ljubavi, ljubavnog osećanja i voljene žene, a pesnik se identifikuje sa Orfejem jer je Orfejeva ljubav refleks osećanja ljubavi koji pesnik oseća, a prikazuje ga kroz tri soneta od kojih svaki sonet simbolizuje poraz, pokušaj izbavljenja ljubavi i saznanje o smrti (po jedan momenat iz mita o Orfejevoj borbi za ljubav.

Triptihon za Euridiku Branka Miljkovića, trodelna je pesma sastavljena od tri soneta. Svaki sonet je posvećen jednoj epizodi Orfejeve borbe da Euridiku vrati u život. Soneti su pesme čija se forma ogleda u 14 dvanaesteraca (stihova sa 12 slogova) raspoređenih u 2 katrena (strofa od četiri stiha) i 2 tercine (strofa od 3 stiha). Soneti Triptihona za Euridiku imaju sledeće motive:

• Prvi sonet – motiv smrti
• Drugi sonet – motiv pustoši i gorčine
• Treći sonet – motiv poraza ljubavi

Književna vrsta: sonet

Tema dela: poraz, pokušaj izbavljenja ljubavi i saznanje o smrti

Ideja dela: za ljubav se trebamo boriti

Triptihon za Euridiku – analiza pesme, citati

U prvom sonetu ove pesme, glavni motiv jeste smrt koja se ne samo jednom pominje u pesmi, a prvi put se sreće već u prvom stihu: „Na ukletoj obali od dana dužoj, gde slavuji svi mrtvi…“

Već u prvom stihu dobijamo jedan elegičan ton, a epitetima obale naslućujemo katastrofu. Obala je ukleta i toliko nepodnošljivosti bola na njoj boravi da je pesnik karakteriše da je od dana duža. Gorak ukus odsustva voljene osobe ostavlja utisak da glavnom junaku još uvek smrt u ušima zuji. Opis prirode, obale i noći koja se pretvara u postojbinu nepotrebne istine odnosno u neizbežno suočavanje sa istinom da voljene osobe više nema.

„…O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja..
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.
Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.“

Mlaz krvi simbolizuje uznemirenost celog bića koje čezne za vremenom kada je njegova voljena osoba bila živa. I konstatuje da iz tog bola nema izlaza, jer sva su vrata zatvorena i svi su odjeci mrtvi. Ceo narativ je u negativnom i tamnom raspoloženju, svi epiteti su negativni: ukleta, mrtvi, gorki, zatvorena, kužni, kameni, mrtva…

U prvom sonetu opisana je sva gorčina i jad, usud neizbežne boli usled smrti voljene osobe i opšte mrtvilo koje se odražava na prirodu i pojave. Pesnik, koji sebe stavlja u ulogu Orfeja, i pored sveg tog nesagledivog mrtvila, polaže nadu u pobedu ljubavi nad smrću, završavajući prvi sonet stihom: „Probuditi te moram, Euridiko mrtva“.

Drugi sonet u pesmi Triptihon za Euridiku već smo pomenuli, odiše motivom pustoši i gorčine, kao posledice prethodne sveprisutnosti smrti.

„Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežde suza koje će u oku mi zriti.
O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.“

Drugi sonet, dakle, karakteriše uvod u onostrano. Prelaz s one strane gde raste otrovno voće, tj. prelazak na onaj svet, sveto gorčine i slepih predela. Dominantna osećanja jeze potkrepljena su emocijama izgubljenosti i beznađa, osećaj psihičke i fizičke jeze, neprijatnost osećanja DNA, sumornog raspoloženja, nesigurnosti i straha. Velika bol okarakterisana je sintagmom sazvežđe suza. Zbog želje da vrati izgubljenu ljubav, upravo na takvo mesto SILAZI lirski subjekat. Korišćenjem takve leksike, upućuje nas da je to niže čovekovo osećanje, puno naboja negativnosti i pustoši.

U ovom sonetu pominje se i strah od zaborava tj. da će lirski subjekat zaboraviti lice svoje voljene: „ako izgubim tvoje divno lice“, dakle, sva ta pustoš i bol kroz koji mora proći, pojačana je i strahom da se više neće sećati voljene osobe. Ceo sonet, obiluje negativnim osećanjima, ali, za razliku od prvog gde je dominantan motiv smrti, ovde je dominantna rezignacija u svim njenim raznolikim negativnim svojstvima.

Treći sonet, kao osnovni motiv ima poraz ljubavi. Ta slika poraza, smeštena je ponovo u tamu, u noću kojoj lirski subjekat sam sebe proklinje. Lirski subjekat je sada potpuno opsednut smrću, on je nosi glavi, i smatra sebe beznadežim slučajem, putnikom bez prtljaga i lica. Lirski subjekat je sada svestan svog gubitka, suočen sa svojom nepromenjljivom sudbinom.

„Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica. Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.“

U prvom stihu, prve tercine, trećeg soneta, prvi put se Euridici obraća imenom. Naziva je slikom svog crnog grada, odnosno uzrokom njegove tuge i usudom njegove budućnosti. On se miri sa činjenicom da nje više nema, osim u njegovoj pesmi. Fizička ljubav je sada umrla, ali, ni ona metafizička, ne može da pobedi materijalnu propadljivost. Na samom kraju, na horizontu se ukazuju kao poslednja nada/oblaci puni ptica i budućeg bilja, stih koji ipak ukazuje na tračak nade, na činjenicu da će se život odvijati uprkos tragedijama.

Beleške o piscu

Branko Miljković rođen je 29. januara 1934. godine u Nišu i bio je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih pesnika u drugoj polovini 20. veka. Pored poezije, Miljković se bavio prevođenjem francuskih i ruskih književnika i pisao i kritike i eseje.

1953. godine odlazi iz Niša u Beograd gde započinje sa studijem na Filozofskom fakultetu gde 1957. godine diplomira filozofiju. Kao student bio je član grupe neosimbolista, a i društvo su mu bili Ivan Lallić i Vasko Popa. Odbio je bilo kakve asocijacije i članstva u partiji što je uticalo na objavu njegovih pesama.

Jednom prilikom je Miljković za intervju objavljen u niškim Narodnim novinama 1960. godine izjavio:

„Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…“

U Beogradu je tri godine pohodio redakcije časopisa gde nije nailazio na razumevanje. 1955. godine mu Oskar Davičo objavljuje pesmu „Delo“ i time mu otvara vrata u svet pesništva, omogućuje objavu i u drugim časopisima drugih izdavača.

1956. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ koja postiže dobre rezultate kod kritičara i publike. Pesma „Uzalud je budim“ je postala jedna od njegovih najpoznatijih pesama i svevremenski klasik.

Poznata dela i zbirke poezije: „Poreklo nade“ (1960.), „Smrću protiv smrti“, „Vatra i ništa“ (1960.), „Krv koja svijetli“ (1961.)

Uprkos mladosti, kritičari su brzo Miljkovića svrstali na sam vrh srpskih pesnika, a dobio je i jednu od najprestižnijih nagrada za vreme svog života – Oktobarsku nagradu.

Pesme iz njegovih ranih dana govore o uticaju francuskih simbolista Malarmea i Valerija, a vidi se i snažan Heraklitov uticaj filozofije. Njegova najpoznatija i najvrednija zbirka „Vatra i ništa“ sadrži, osim elemenata natičke mitologije i elemente nacionalne mitologije i legenti koje, u to vrmee, skoro niko od pesnika nije utkao u sopstvene pesme. To posebno vidimo u zbirci „Utva zlatokrila“.

Usled ličnih nesporazuma koje je imao sa par pesnika i prijatelja i zbog ljubavnih problema, Miljković 1960. godine napušta Beograd i odlazi raditi kao urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Ovde, verovatno nezadovoljan načinom svog života, počinje da pije.

Po zvaničnoj verziji, u jednoj šumi pored Zagreba, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, srpski je pesnik izvršio samoubistvo. Bilo mu je 27 godina, a događaj, pa čak i 50 godina posle, izaziva mnoga pitanja i kontroverze gde neki misle da je njegovo ubistvo prouzrokovao tadašnji režim.