Možda spava

Vladislav Petković Dis smatra se jednim od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih na prelazu u novu poetiku, poetiku moderne. Disove pesme svojevremeno nisu bile najbolje prihvatane od tadašnjih kritičara, pogotovo od Jovana Skrelića, tada najuticajnijeg beogradskog književnog kritičara. Dis se nije uklapao u model naprednog pesnika kakav su imali tadašnji kritičari, pogotovo zbog njegova nemarnog izraza koji se u poeziji nekada činio trivijalnim, neškolovanim i plitkim.

Tek kasnija kritika prepoznala je Disa kao jedinstvenog, vrsnog pesnika, a svi dotad negativni elementi njegovih pesama pripisali su se Disovom jedinstvenom stilu i inovativnom pesničkom izrazu – onakvom kakvog u avangardi pronalazimo kod ekspresionista i dadaista.

Za vreme života Dis nije bio veoma cenjen, pa ni uspešan pesnik. Svoju prvu knjigu „Utopljene duše“ objavio je 1911. godine vlastitim novcem, jer niko nije hteo da objavi zbirku tako loše kritikovanog pesnika. Poezija u toj zbirci gotovo je bodlerska, što je bio veoma sveži izraz u to vreme, ali je takođe odavala Disovo pesništvo kao mračno, plačno i crno, s učestalim motivima gubitka, smrti, sanjarenja i bežanja iz stvarnog sveta.

Za Disovu sledeću zbirku „Mi čekamo cara“, objavljenu 1913. govorili su da bi trebala sa se zove „Mi čekamo para“. U njoj je Dis pisao o svojoj otadžbini, ali ne u duhu nacionalnog ponosa, kao što se očekivalo, već također govoreći o onim tamnim stranama junačkih borbi – o truleži i paleži iz kojih se rađa sloboda ili što god da je bio željeni rezultat narodne borbe.

Ipak, pesnička ostavština Vladimira Petkovića Disa s vremenom je od marginalnog pisca stvorila veliko i priznato pesničko ime. Očito je Dis kao pesnik samo trebao da dočeka svoju publiku, koja je postala brojna u nadolazećoj moderni. Nakon njegove prerane smrti, napokon je bio prepoznat.

Ime ovog velikog pesnika čuva se mnogim manifestacijama, među kojima je najpoznatije Disovo proleće, svečanost koja počinje 10. marta, na pesnikov rođendan, a završava dodelom „Disove nagrade“, pesničke nagrade za opus i izrazit pesnički rukopis pesnika savremene srpske književnosti. Nagrada se dodjeljuje od 1964. godine, od strane Gradske biblioteke koja nosi Disovo ime. Ova nagrada je jedna od najprestižnijih pesničkih, ali i književnih nagrada dodeljivanih na području Srbije.

Dis je iza sebe ostavio mnogo pesama, među kojima je nekoliko popularnih i poznatih širem čitateljstvu. Među njima su pesme „Možda spava“, „Nirvana“ i „Tamnica„.

Možda spava – analiza pesme

„Možda spava“ jedna je od najpoznatijih pesama Vladislava Petkovića Disa. Ima sličnu strukturu, ali i tematiku kao i većina njegovih pesama. Ovo je naizgled ljubavna pesma u kojoj jednako pronalazimo nežne ljubavne motive, ali i mračne odjeke nestanka voljene osobe. s druge strane, ona je i misaono refleksivna, jer propituje stanje sna i jave, razliku među to dvoje i traženje sreće gde je nemoguće da se održi. Zato pesma, koliko god se činila požudnom i emotivnom, zrači nekakvim opasnim slutnjama i mračnom atmosferom – kao da očekujemo patnju u svakom sledećem stihu.

Pesma ne govori samo o romantičnoj ljubavi prema nekoj konkretnoj osobi, već i o opštoj, transcendentalnoj ljubavi, neopipljivom stanju i emotivnoj težnji ka ispunjenu ljubavnim zadovoljstvom. Pesnik u njoj više sluti ili nagoveštava ljubav, nego što je stvarno i oseća. Cela pesma motivno se nalazi između jave i sna, sećanja i zaborava, između stvarnosti i nadrealnog, s time da u njoj prevladava ono iracionalno, apstraktno, po čemu i prepoznajemo tipičnu Disovu ideju i stil. Halucinacija nije samo motiv Disovih pesama, ona se svakako primećuje u njenoj atmosferi u subtekstualnom osećaju, jer pesma više govori o potrebi za ljubavlju, nego o nekoj konkretnoj ljubavnoj situaciji. Ona govori o žudnji za drugim čovekom, za nekim živim bićem uz koji će pesnik osećati toplinu, kojem će pripadati i biti njegov dio.

Idejno su prve četiri strofe posvećene zaboravu, a ostatak pesme slutnji. Možemo da kažemo da pesma ima tri aspekta: saznajni aspekt, kozmički aspekt i aspekt večne ljubavi. U ovom prvom pronalazimo pesnikovu želju za istinom, kojom će znati postoji li uopšte tako ispunjavajuća i lepa ljubav kakvu on želi. To je tajna koju on želi da otkrije. Drugi aspekt otkriva da je pesnik nije zadovoljan svojim životom, bar ne onim koji se odvija na javi, pa zato stalno beži u apstraktni svet svojih razmišljanja i osećaja. On beži u iracionalno, u sopstvene vizije u kojima pronalazi svoj mir i smisao. U trećem aspektu pesnik otkriva da je ljubav neuništiva, bezvremenska, otporna na smrt i zaborav.

U pesmi prepoznajemo i četiri lirske situacije. Prva situcija tvori se ispreplitanjem pomenutoga zaborava sa saznanjem da je nešto zaboravljeno. Ovu situaciju vidimo u prve četiri strofe. U njima pesnik govori da je zaboraviopesmu. Ne zna kako ide, ali zna da ju je slušao u snu. Nakon buđenja ju je zaboravio i pokušao da je se seti jer je osećao da je bio sretan dok ju je slušao. Ovo saznanje o neznanju prvo nagoveštava pesnikovo levitiranje između blagotvornosti sna kao iluzije, u kojoj smijemo da budemo svoji, neopterećeni i neodgovorni. Buđenje, koje znači ulazak u stvarnost, donosi odgovornost i samosvesnost, ali odnosi magiju. Ta misao nastavlja se na drugu strofu koja počinje stihovima:

„U svom snu nisam znao za buđenja moć
i da zemlji trena suce, jutra i zore;…“

Pisac je u svom snu bio posve nesvestan stvarnosti, ali nakon buđenja, shvata da su svesnost, budnost i odgovornost potrebni da bi moglo da se živi, a time i da se sanja. Upravo je u tome moć stvarnog života – bez njega ne bi mogli ni da sanjamo. Treća strofa govori kako u budnom stanju počinjemo da zaboravljamo san. Osećamo da smo u njemu imali duboke osećaje prema nekim ljudima, očima, nekoj pesmi i mestu, ali ne možemo da se setimo kakvo je to mesto, čije su to oči i koga smo to voleli. Već sledeća strofa samo produbljuje zaborav. Prve strofe još su imale naznake sećanja, ali do četvrte strofe ono je već posve izbledelo. To donosi i određenu strogost u stihove. Postaju krući, kao da počinju da izražavaju ljutnju, verovatno upravo zbog neželjenog zaborava.

Druga lirska situacija koju primećujemo u sledeće tri strofe, donosi slutnju koja je usledila nakon zaborava. Pjesnik slutnju naziva jedinom stvari koju zna „Ali slutim, a slutiti još jedino znam„. To može da se protumači ne samo kao saznanje, nego i kao jedinom stvari koja mu još preostaje. Pesnikova uteha u sterilnoj stvarnosti je slutnja da postoje oči, lice, žena, ljubav koji će u njemu probuditi osećanja kakva je osetio u snu. Šesta strofa izražava nadu u toj slutnji, ali i zbunjenost zašto samo sluti, a ne i da se seća te ljubavi koju je vidio u snu:

„Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
u snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad. …“

Treću lirsku situaciju čini samo pesnička slika u kojoj pesenik shvata da nema svoju dragu. Ne zna ko je ona, kakva je, ne zna da li je živa ili počiva u grobu. Tada se javlja stih koji je dovoljno važan i moćan da je postao naslov pesme“Možda spava, i grob joj tužno neguje stas…„, što nam potvrđuje da je spavanje u ovom slučaju metafora za smrt. Ali već četvrta lirska situacija otkriva nadu. Nakon tmurnih pesimističkih stihova, oplemenjenim mislima o smrti kao dobrodošlom bekstvu od života, kao o nekom svetom stanju…

„Možda spava s očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
is s njom spava, neviđena, njena ljepota…“

…sledi nada zapisana stihovima „Možda živi i doći će posle ovog sna„. Ovakav razvoj značio bi srećan kraj, koji je u slutnji takođe moguć. Ipak on se prekida već sledećim, poslednjim stihom, koji potvrđuje da je ovo drugo, tmurno i bespomoćno, ipak izvesnije: „Možda spava s očima izvan svakog zla“ – što može da se ostvari samo u smrti.

Primećujemo kako je cela pesma dinamična, s obgrljenom rimom koja samo pojačava njen ritam. Stihovi u kojima sureči odvojene brojim zarezima, pridonosi takvom ritmu, pa iako pesma sadrži tmurne, zlosutne motive i pesničke slike, ona je ipak jako ritmična, gotovo poletna. Ritam razbija sumornu atmosferu i ne dopušta očajavanje, pa se crne misli izražene pjesmom čine kao prihvaćena činjenica oko koje ne valja da se brine. Pesnik se tako čini pomalo ciničnim. On pati, ali ne dopušta da ga patnja čini beznadnim i nemoćnim, već dostojanstvenim.

Beleške o piscu

Vladislav Petković Dis rodio se u Zablaću 10. marta. 1880. godine. Bio je veliki srpski pesnik.

Iako nije bio odličan đak, vrlo rano je počeo da piše pesme. Već je u sedmom razredu napisao pesmu „Na prozoru sveća gori“ i to na nemačkom jeziku kojeg je jedva govorio. Dva puta je padao na maturi i nije išao u vojsku zbog svoje konstitucije. Privremeno je radio kao učitelj u selu Priliti, nastojeći da u slobodno vreme radi na svojim pesmama.

Ali Dis je bio veoma društven čovek i bilo mu je teško biti sam, ali i pisati u tišini i samoći. Zato je često noći provodio u kafanama, trošeći celu platu u jednu noć. Dve godine je radio kao učitelj, a onda je jedan mesec podigao platu i otišao u Beograd. U Beogrdau je nastavio da posećuje kafane, koje su onda bile glavno sastajalište ljudi, umetnika ipesnika, sam epicentar društvenog života.

Tako je Dis upoznao mnoge beogradske velikane. Dis je pokušavao da pronađe posao. Radio je bezlične poslove samo da preživi. Dva puta je bio otpušten iz službe, pa je preživljavao radeći poslove korekture, saradnje s dnevnim listovima i ostalim poslićima uz koje je mogao da piše.

Prvu zbirku pesama „Utopljene duše“ izdao je 1911. vlastitim sredstvima, a nakon njih objavio je 1913. pod nazivom „Mi čekamo cara“. Kasnije je radio i kao carinski službenik, a onda i izveštavač s fronta u Balkanskim ratovima.

Dis je tek nakon ženidbe napustio svoj kafanski način života, ali ostao je druželjubiv, privržen prijateljima, ali i porodici, organizujući često okupljana i druženja u svojoj kući.

U prvom svetskom ratu uspeo je da preživi bekstvom preko Albanije. Otišao je na Krf a onda i u Francusku. Tamo je napisao svoju zadnju zbirku pesama „Nedovršene pesme“. Kada se vraćao iz Francuske u Grčku, brod kojim je putovao potopila je nemačka podmornica. Dis je poginuo u Jonskom moru 1917. godine.

Skoro pola stoljeća nakon njegove smrti, tačnije 1964. godine, Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis organizovala je godišnju dodelu nagrada za poetski opus i nazvala je Disova nagrada. Ona se dodeljuje u sklopu svečanosti nazvane Disovo proleće, koje se organizuje svake godine 10. marta, na Disov rođendan.

Autor: V.B.