Sumnjivo lice obrađena lektira književnika Branislava Nušića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Sumnjivo lice >>
Analiza dela
Branislav Nušić, jedan od najboljih srpskih komediografa, napisao je delo Sumnjivo lice kao način da ismeje tadašnje društvo i korumpirane, bahate ljude na vlasti. Ovo je ujedno i njegovo najpoznatije delo. Pisanje je završio 1888.godine i odneo ga je uredniku „Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta“. Iako mu se delo neizmerno svidelo, njegov savet je bio da Nušić sačeka sa objavljivanjem istog jer tadašnja vlast nije tolerisala ismevanje na sopstveni račun. Tako je delo objavljeno tek nakon trideset i pet godina. Postiglo je neverovatan uspeh, a prvi put je izvedeno 29. maja 1923.godine u beogradskom pozorištu.
Jedna od zanimljivosti vezanih za ovo delo je da ga je Nušić poneo sa sobom kada je srpska vojska krenula u povlačenje preko Albanije 1915. godine. U Prištini je morao da smanji prtljag i jedno od dela koje je tu ostavio bilo je i Sumnjivo lice. Zapisao je: „Idi, bedo. Nisam bio kadar preneti te preko Albanije.“
Nakon probijanja Solunskog fronta, Nušić se krajem 1918. godine vratio u Skoplje i saznao da su Bugari pretresali srpske kuće i spalili mu rukopise. Sreećom, oni koje je ostavio u Prištini su sačuvani.
Inspiraciju za pisanje ovog dela Nušić je pronašao u Gogoljevom Revizoru. U originalnom rukopisu napisao je da mu je ovaj ruski pisac velika inspiracija i navodi da je ova komedija „Gogoljijada u dva čina“. Sumnjivo lice je društveno satirična komedija, odnosno komedija društva i naravi. Smeštena u neku, nepoznatu varoš za vreme vladavine dinastije Obrenović, kao glavnu temu ima ismevanje nesposobne vlasti, moralnu degradiranost i nepismenost birokratskog aparata.
Pisac u ovu, kao i u sve svoje komedije, unosi elemente smeha i podsmeha vladajućem društvu. Društvu koje čini gomila bahatih, korumpiranih činovnika, nepismenih, nestručnih i nesposobnih da obavljaju svoj posao. Pogrešno tumačenje šifrovanog pisma dovodi do potrage za sumnjivim licem za koje veruju da je stiglo u varoš sa spisima protiv vladajuće dinastije. Niz apsurdnih situacija Nušić koristi kako bi na duhovit način pokazao nesposobnost državnih činovnika i stvara plimu tokom koje isplivavaju sve negativne osobine i prava lica ovih ljudi.
Kako bismo stekli pravu sliku o Srbiji toga vremena, Nušić nam je doneo odličan niz likova, počev od glavnih koji predstavljaju vlast, pa do sporednih, koji nam zaokružuju sliku toga vremena. Glavni likovi, kapetan Protić, pisari Vića i Žika, tipični su predstavnici vlasti. Verni su dinastiji, ali samo zbog sopstvene koristi. Smatraju da obavljaju mnogo važne poslove. Bahati su, nemoralni, umišljeni, duhovno siromašni i prazni. Ne prezaju ni od čega kako bi postigli ono što žele. Gaze svakoga ko im se nađe na putu. Jedinu lepšu stranu Nušić nam prikazuje kroz dvoje pozitivnih likova, kapetanovu ćerku Maricu i njenog dečka Đoku.
Sumnjivo lice je jedno od najvažnijih dramskih dela srpske književnosti i doživelo je nebrojano mnogo izvođenja u pozorištima širom zemlje, kao i televizijske adaptacije. Univerzalnost likova je pre svega ono što čini delo napisano pre više od jednog veka iznova aktuelnim. Nušić je gradio likove posmatrajući ljude svog vremena, ali osobine koje je u njima prepoznao i dodelio junacima, pre svega, u Sumnjivom licu publika i čitaoci prepoznaju i u današnjim predstavnicima vlasti i naroda.
Književni elementi
Književni rod: drama
Književna vrsta: satirična komedija
Vreme radnje: za vreme vladavine dinastije Obrenović
Mesto radnje: nepoznata varoš, negde u Srbiji
Tema: ismevanje tadašnje vlasti
Ideja: daj čoveku vlast i videćeš kakav je ustvari čovek
Prepričano delo, citati
Prvi čin
I
Na samom početku dela upoznajemo glavne likove. Kapetan Jerotije Protić sedi za svojim stolom i otvara pismo koje je namenjeno njegovoj ćerki Marici. Naviku da otvara tuđa pisma nikako ne može da iskoreni, ali to ni ne želi.
„JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma.“
Baš otvaranje ovog pisma pokreće, zapravo, ceo niz radnji, kroz koje ćemo upoznati ostale likove, ali i steći pravu sliku o Srbiji toga vremena.
Iz pisma, Jerotije doznaje da Marica ima momka i o tome obaveštava svoju ženu Anđu. Jer momak koji joj piše nije Vića, za koga oni žele da se Marica uda, nego Đoka, koji po njihovom mišljenju nije prava prilika za njihovu ćerku.
„JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji?
ANĐA (domišljajući se): Nemam!
JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima.“
Sada za sve krivi svoju ženu jer je ona poslala Maricu kod rođaka u goste, a tamo je upoznala Đoku. Po njemu, Vića je prava prilika jer je bogat i ima dobar posao. Kao i svaka majka, tako i Anđa zna da njena ćerka ne želi da bude sa Vićom, ali se u svemu uvek slaže sa svojim mužem, tako da ćuti i zadržava mišljenje za sebe.
II
Ulazi Vića sa telegramom u ruci i govori Jerotiji da se radi o telegramu iz ministarstva, na njemu piše „Poverljivo“, Jerotije govori Anđi da se sklone jer poverljive stvari nisu za žene. Ona mu govori da razume i odlazi.
III
Vića i kapetan pokušavaju da dešifruju dobijeno pismo. Na početku im ništa nije jasno, ali zaključuju da mora biti nešto veoma važno, čim je šifrovano.
„JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe, zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažni testament, to ne bi moralo šifrom.“
IV
Anđa odlučuje da popriča sa Maricom o svemu. Tako joj ona priznaje sve, kako voli Đoku i kako ga je pozvala da dođe u jedan hotel i da je čeka. Ona bi za to vreme pričala sa svojim roditeljima, priznala im osećanja i planove, pa ako bi njihov odgovor bio pozitivan i ako bi pristali da se uda za svog voljenog, ona bi ga odmah pozvala da dođe i vere se. Ali ako bi sa druge strane odgovor bio negativan, ona bi sama otišla kod Đoke u hotel i time svesno osramotila kako sebe, tako i celu porodicu.
V
Marica poziva oca da razgovaraju ali je on odbija. I pored ubeđivanja izbacuje je iz sobe, ne znajući kakvu grešku pravi.
„ANĐA: Stvar je ozbiljna…
JEROTIJE: I ovo je stvar ozbiljna, još kako ozbiljna. Zvaću te, idi sad, zvaću te! (odgura je u levu sobu)
ANĐA (odlazeći): Boga mi, Jerotije, grešiš… (ode)“
VI
Kapetan i Vića nastavljaju sa dešifrovanjem dobijene poruke. Kako ni jedan ni drugi nisu obučeni za tako nešto, poruka koju dobijaju je totalno pogrešna. Još kada je na kraju pročita neobrazovani Vića, sve ispadne smešno i besmisleno. Ali kapetan je sebe smatrao mnogo važnim i pametnim, tako da je na svoj način dešifrovao sadržaj i shvatio da u varoš dolazi neko ko ima nešto protiv dinastije. A to je u ono vreme bio najgori zločin. Ta osoba nazvana je „sumnjivo lice“.
Niko ne zna kako to sumnjivo lice izgleda, ali kapetan je shvatio da sa sobom nosim veoma važne spise protiv vladajuće dinastije. Kapetan još jednom želi da se pokaže kao neko ko dobro obavlja svoj posao, pa tako nalaže Vići da okupi sve činovnike kako bi zajedno rešili slučaj i krivca priveli pravdi. Ako bude dobro obavio posao, Vića će dobiti ruku njegove ćerke za uzvrat.
VII
Jerotije sam sedi i razmišlja kako bi mu hapšenje ovog lica donelo napredak u karijeri.
„JEROTIJE: „Plava riba“… Ja, plava riba, al’ treba je upecati. Treba vešto nataći mamac, spustiti udicu u vodu, pa, mirno… ćutiš, ne dišeš… a tek plovak zaigra, a ti – hop!… Iskoči udica, a kad pogledaš na udici – klasa? Klasa, dabome! Prošlih izbora mi izmakla, ali mi sad majci neće izmaći. Pohapsiću pola sreza ako ne može drugače, pa ću onda rešeto, pa sej. Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram. (tobož vadi iz rešeta jedno lice) „‘Ajd, golube, najpre tebe!“ Stegnem ga za vrat, a on samo krekne kao jare. Mora da prizna i ako mu se ne priznaje. – „Jesi li ti sumnjivo lice?“ – „Jesam, gospodine, kako da nisam!“ – „Tako te hoću, golube moj!“, pa otrčim odmah na telegraf. (pokret kao da kuca u taster) „Gospodinu Ministru unutrašnjih dela. U mojim je rukama sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!“ Ja, tako ume Jerotije, nego!“
VIII
U celoj toj zbrci, Marica želi da razgovara sa ocem, ali je on suviše zauzet svojim poslom. Dok ona pokušava da mu kaže za svog voljenog, on je uopšte ne sluša. Na kraju joj govori da ode i razgovara sa majkom, tako je najbolje.
IX
Marica želi da polupa sve po kući od besa, ali joj tada stiže pismo u kojem ga njen voljeni Đoka obaveštava da je stigao u hotel.
X
Marica naglas čita dobijenu poruku kada joj majka ulazi na vrata. Kada vidi porazbijano posuđe shvata da joj je ćerka razgovarala sa ocem. Anđa pokušava da razgovara sa njom, ali je ona ne sluša. Presrećna je i usplahirena zbog saznanja da je Đoka konačno tu, blizu nje.
XI
Jerotije nalaže Anđi da izađe iz sobe i zatvori vrata, jer ima važan sastanak sa činovnicima. Ne želi da sastanak obavlja u kancelariji, jer tamo mogu da ga prisluškuju.
XII
Na zakazanom sastanku, kapetan Jerotije pokazuje telegram i objašnjava činovnicima kakva je situacija. Žika, Milisav i Tasa, sposobni i obrazovani koliko i njihov kapetan, slažu se sa svime što ovaj predloži. Kako jedino znaju da je „sumnjivo lice“ mlad čovek, nemaju ideju odakle da počnu potragu.
„TASA (čita): „Prema saznanju i tragu do sada uočenom, u tome se srezu nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma, sa namerom da ih prenese preko granice. Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlastima. Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom u Beograd sprovede. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoći, obratite se u moje ime i susednim sreskim vlastima.“
XIII
Vića predlaže da angažuju sreskog špijuna, Aleksu Žunića. Kapetan se začudi kada na vizitkarti koju mu daju piše da je Aleksa sreski špijun. Nije mu jasno kako može javno da kaže da je to. Obaveštavaju ih da je već došao i da čeka pred vratima.
XIV
Aleksa ih obaveštava o onome što je saznao dok je prošetao kroz varoš. Ono se toga jutra prijavilo u hotelu Evropa, jedinom hotelu u blizini, neželevši da kaže svoje ime. Obaveštava ih o tačnom mestu i sobi gde se ovaj nepoznati mladić nalazi. To je bilo dovoljno da ova grupa državnih nesposobnjakovića krene u lov na svoje sumnjivo lice.
XV
Kapetan traži od svoje žene da mu da pištolj.
„ANĐA (i za njom Marica, dolaze noseći jedna kačket, a druga pištolj): Ama, kaži, čoveče, šta će ti pištolj?
JEROTIJE (meće kačket na glavu, a pištolju zadnji džep kaputa): Pst! Ja sam danas centar.
ANĐA: Šta si ti?
JEROTIJE: Centar!“
Drugi čin
I
Saslušanje će se odvijati u pisarskoj sobi u srezu. Na jednom zidu je slika kneza Obrenovića, „pod njom neka proklamacija i sa strane nekolike pisane naredbe izlepljene na zid“. Pri otvaranju scene Milisav stoji na stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. Žika sedi za svojim stolom i drži hladnu krpu na glavi.
II
Milisav i Žika diskutuju o popijenom vinu prethodne noći.
„MILISAV: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio od jutros.
ŽIKA: Nije, dobro je vino bilo, nego mnogo, mnogo, brate.“
III
Miladin ulazi u pisarsku sobu kako bi se žalio, ali ga Žika prekida u iznošenju žalbe kako bi pričali o drugim stvarima. Između ostalog i o zakonu čime Nušić objašnjava kako sremski zakoni funkcionišu.
„ŽIKA: E, vidiš, imam ga i ja. Zakon, to je moj kantar. Metnem na kantar tvoju molbu, jali tužbu, pa s druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan, ako je malo i to, ja metnem jednu olakšanu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja dodam jednu otežavnu okolnost. Ako opet neće da prevali na tvoju stranu, a ja, prijatelju si mi moj, udarim malo jezičak malim prstom, a kantar hop, pa prevali na tvoju stranu.“
IV
Milisav i Žika disktuju o tome da je neko ukrao Milisavu nove čarape koje je krio u fascikli. Objasnio je da živi sa Tasom praktikantom koji mu često uzme gaće ili čarape pa ih zato krije na poslu, a nema srca da mu ih tražio nazad.
V
Miladin donosi Žiki pokvašenu krpu, ali se Žika žali da nije dobro iscedio i šalje ga napolje.
VI
Milisav i Žika nastavljaju razgovor o sinoćnjem pijanstvu jer Žiki igraju slova pred očima.
VII
Ulazi Tasa koji se žali na to kako mu kolege stalno priređuju smicalice (da se ubode na iglu, stavljaju mu mokre oblande na stolicu pa se ulepi i slično). Žika ga prekoreva jer se stalno žali i daje mu objašnjenje da je to neophodno kako bi se ispunio radni dan.
„ŽIKA: Šta ćeš, brate,nema kancelarije u kojoj to ne biva. Kako bi drukče prošlo vreme? Dođeš ujutru u osam pa do podne, pa onda u tri po podne pa do šest, ne izbijaš iz kancelarije. Pa kako drukčije da se ubije vreme ako se stariji sa mlađima i drug sa drugom ne pošali?“
VIII
Miladin donosi dobro oceđenu krpu za Žiku.
IX
Dolazi kapetan Jerotije i pita da li je došao Vića. Kada vidi Miladina, pita da li je nekim hitnom poslom došao, a Žika odgovara da nije i isteruje Miladina da pričeka napolju.
X
Jerotije diktira telegram ministru unutrašnjih poslova kako bi se hvalisao hvatanjem sumnjivog lica.
„JEROTIJE: „Kapetan ovoga sreza, Gospodina Ministra unutrašnjih dela izveštava depešom, da je u svome srezu pronašao i pritvorio lice koje je poverljivom depešom od 7. ovog meseca traženo. Spisi nađeni pri njemu oduzeti su i zajedno sa dotičnim licem biće pod strogom stražom sprovedeni u Beograd. Sveza pov. U. broj 4742.“
Pre nego što ode, govori prisutnima da kada Vića bude saslušavao sumnjivo lice, obavezno mora da ima dva svedoka.
XI
Žika i Milisav počinju da prepričavaju hapšenje sumnjivog lica kako bi Milisav objasnio da se kapetan uplašio.
XII
Prekida ih Miladin jer je kapetan otišao pa bi on da završi sa poslom zbog kog je došao. Žika ga prekoreva jer je prekinuo dva činovnika u razgovoru i govori mu da dođe drugi put, za koji dan.
„ŽIKA: E, da čekaš još. Da umreš, bre, pa da dođeš pred rajska vrata, pa bi ti onaj tamo morao kazati: čekaj… ako je samo tamo na nebu uređena administracija i ako ima nekog reda… ‘Ajd’, izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću te ja zvati.“
XIII
Milisav nastavlja sa prepričavanjem scene hapšenja sumnjivog lica. Govori o pripremama i strahu koji ih je spopao kada su mu pokucali na vrata (iako ih je sobarica upozorila da je gost pitom). Žika upita da li im je srce sišlo u pantalone?
„MILISAV: Siđe bome! Nije da kažeš da me je strah al’… opet znaš, nisam rad da poginem. Ja sam, vidiš, kadar da nasrnem golim grudima na čitav bataljon neprijatelja -ali kad ima gde da se zaklonim da ne može da me pogodi. Nije što je mene strah da me on pogodi, nego samo zato što nisam rad da poginem!“
XIV
Prekida ih Vića kome Milisav govori kako prepričava koliko se kapetan uplašio. Vića dodaje da je kapetan kukavica i pita gde je sada i Milisav govori da je otišao da pošalje depešu i dodatno objašnjava kapetanov kukavičluk.
Kao i svako stručno saslušanje i na ovome su potrebna dva svedoka. Jedan od njih je Miladin, koji se već tu zadesio i čeka, a drugi je gazda Spasa, kojega dovode iz zatvora da bude svedok. Time se pisac na neki način smeje tadašnjoj vlasti, koja nijedan zločin nije svrstavala u isti koš sa stavovima protiv vladajuće dinastije, to je bio najstrašniji zločin od svih.
XV
Bilo im je veoma teško da pronađu nekoga u ovakvoj varoši ko nije osuđivan, tako da je Miladin bio pravi izbor. Vića upoznaje oba svedoka sa saslušanjem koje će se obaviti uskoro.
„VIĆA (građanima): Slušajte vi, bre! Da ne pričate po čaršiji što ovde čujete i vidite, jer je ovo državna tajna. Jednu reč ako lanete, isprebijaću vas kao mačke, u ime države.
MILADIN, SPASA (jednoglasno): Jok! Kako? Molim te!
VIĆA: Upamtite samo što vam kažem!“
Tada pozivaju osuđenog da pristupi saslušanju.
XVI
Saslušanje je vodio Vića. Sumnjivo lice se predstavlja kao Đorđe Ristić iz Pančeva. Ima 26 godina i radi kao pomoćnik u apoteci. Mladić se od samog starta buni i negoduje. Ne želi da odgovara na sva pitanja jer smatra da su privatna,ne želi ni da prizna zašto je došao u grad. Sve vreme izgleda nervozno i uplašeno. To izaziva sve veću sumnju među činovnicima.
„VIĆA (značajno): Tajna? Aha, tu smo! Tako te hoću! Piši, gospodine Milisave: „Upitan zašto je došao u ovosresku varoš, izjavljuje da je došao po izvesnim tajnim poslovima o kojima vlasti ne smeju znati.“
XVII
Kapetan Jerotije se tada vraća na saslušanje. Nastavlja se ispitivanje sumnjivog lica koji sve više se ljuti i negoduje na postavljana pitanja. Još veću sumnju izaziva kada ne dozvoljava da se čitaju njegovi lični spisi. Vića, kao presedavajući, čita redom spise, ali ne nalazi ništa važno. Puno je ceduljica sa kratkim porukama i oni za svaku pomisle da je neka šifra. A za sve se ispostavi da su samo lične stvari ovog još uvek nepoznatog mladića. Na jednom od njih je pisalo „protiv zatvora“ i tu se kapetan veoma obradovao. Ali prebrzo jer se ispostavilo da je reč o receptu iz apoteke.
Sada je kapetan već ljut i viče. Pokušava da natera sumnjivo lice da sve prizna. A ovaj to ne želi, jer nema šta da prizna.
Na kraju dolaze do jednog pisma, zbog koga Đorđe skače sa stolice. Nije želeo da ga pročitaju. Ali Vića uprkos tome, počinje sa čitanjem naglas. Ubrzo shvataju da je pismo napisala kapetanova kći, Marica. Sumnjivo lice je, ustvari, bio njen voljeni Đoka. Kapetan se protivi čitanju, posebno kada Vića dođe do dela u kome ga rođena kćerka naziva glupim i staromodnim, kao i da je pre sadašnjeg posla bio samo običan poštar.
XVIII
U pozadini se čuje neka buka. Marica lomi sudove po kući jer ne dobija ono što želi. U sledećem trenutku ulazi na saslušanje i iznenadi se kada vidi svoga voljenog tu. Prilazi i grli ga na opšte zaprepašćenje, posebno svog oca. Ne želi da se odvoji od svoga voljenog, čak ni kada otac pokuša da je izbaci iz sobe. Na kraju se Vića naljuti i odlazi.
„VIĆA (besan): Ja protestujem u ime državnog morala i ja, u ime države, izjavljujem da ovo ne mogu da gledam svojim očima. Ja nisam dužan u zvaničnoj dužnosti da gledam ljubljenje i grljenje u državnom nadleštvu i izjavljujem da smatram to kao uvredu u zvaničnoj dužnosti. Izvol’te vi sami nastaviti istragu! (ščepa kapu i naglo ode)“
XIX
Tada kapetan poludi i istera sve iz sobe. Velika panika ga hvata jer je već javio da je uhvatio famozno sumnjivo lice. Đoka pokušava da popriča sa njim, ali ovaj ne želi ništa da čuje.
„ĐOKA: Hteo sam samo…
KAPETAN: Ćut’! (Anđi) Skloni mi ispred očiju i jedno i drugo, skloni mi ih, molim te, jer mi se smrklo.“
XX
Kapetan ostaje da komentariše sa Žikom i Milisavom o onome što se upravo desilo. Shvata da će Vića razglasiti na sve strane kako je njegova ćerka nasrnula na Đoku pred svima. U sledećem trenutku, kapetan se zapita gde je Vića otišao, na šta mu govore da je sigurno otišao da pošalje telegram ministru.
„KAPETAN: Ministru? Kakvom ministru. pobogu brate! Šta ima on da telegrafira ministru? Gospodin-Milisave, potrči, boga ti, za njim i reci mu neka se ne šali da mi muti vodu. Dosta mi je zamutio ovaj Đoka, pa sad još i on! (Milisav se diže i uzima kapu) A čuj, gospodine Milisave. Ako te počem neće da posluša, a ti kaži telegrafisti da ne sme nijednu depešu, pa ma ko mu je podneo, otkucati dok ja ne pregledam.“
XXI
Kada i Milisav ode, kapetan pita Žiku šta sad da radi. Napisao je ministru da ima sumnjivo lice kod sebe, a to je ustvari ispao voljeni dragi njegove ćerke. Žika ga savetuje da pusti Đoku da kao pobegne i da tako javi ministru šta se dogodilo. Kapetanu se to ne čini kao najbolja ideja.
„ŽIKA: Pa mislim Đoku da pustite da pobegne, a gospodinu ministru da telegrafirate: „Pored sveg strogog nadzora, ono sumnjivo lice noćas pobeglo iz zatvora… „
XXII
Da stvar bude gora, dolazi mu telegram u kome ministar govori da je već uhvaćen pravi zločinac, al u drugom srezu. On napominje da zadrže i ovog u zatvoru jer mu je možda pomoćnik. Tek sada Jerotije ne zna šta da radi. Kako bi spasao sebe, svoj ugled i karijeru, odlučuje da ode u Beograd, zajedno sa ćerkom i zetom i da lično sve objasne ministru. Verovao je da će tako rešiti nesporazum. Odlučio je na kraju da za sve optuži Viću, koji je sve ovo uradio samo zbog ljubomore.
XXIII
U poslednjoj sceni Žika pronalazi vlažnu krpu i stavlja je na glavu. Da odmori od svega što se upravo dogodilo. Miladina nastavlja sa istom pričom od ranije, pa ga Žika iznerviran gađa tom krpom i svime što pronalazi na svom stolu.
Analiza likova
Glavni likovi
Kapetan Jerotije – sreski kapetan. Tipičan predstavnik vlasti svoga vremena. Nekada ranije je radio u pošti, iz koje je otpušten jer je čitao tuđa pisma, nije mogao da odoli otvaranju tuđih pisama.
„JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša s cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš s cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz ministarstva ne mirišu; ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština… možeš misliti već…! Uzmem ovo pismo, pogledam, kad… „Gospođici Marici Pantićevoj“. Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, pomirišem, kad… zamirisa Đoka. Eto ti!“
Odan je dinastiji, tako da mu se svaki prekršaj prašta. Sa ovog posla prelazi da radi u policiju. Voli vlast i ne bira sredstva kako bi napredovao u karijeri. Ona mu je bitnija čak i od sopstvene porodice. U njegovoj ličnosti pronalazimo sve ono što oslikava tadašnju vlast i njene činovnike: nemoralnost, laž, ograničenost, glupost. Oko sebe je okupio samo poslušne ljude, kojima je oprostio sitne prekršaje. Oni ga slušaju samo iz razloga što im on pomaže.
Vića – još jedan tipičan predstavnik svoga vremena. Karijerista, bez morala, ne bira sredstva niti način kako bi se obogatio. Suv je i štrkljast i njegov izgled u potpunosti prati njegov karakter. Čak i ljubav prema Marici je lažna, on želi da se oženi sa njom kako bi učvrstio položaj i proširio bogatstvo. Jerotije o njemu kaže: „Za njega je dinastija krava muzara.“ Na njoj najviše zarađuje, tako što hapsi nedužne ljude i uzima im velike svote novce kako bi ih oslobodio. Na kraju ga je najbolje opisala sama Marica u pismu, rekavši da je „klipan, lopov i liči na petla“.
Žika – smatra da je bog i batina. A ustvari je prljava, zapuštena pijanica, uvek mamuran. Na dobar način oslikava pripadnike državne vlasti toga vremena. Za razliku od svojih kolega, on ne juri za bogatstvom. Naprotiv, on se zadovoljava sitnim stvarima, a najviše pićem. Nekulturan je i neobrazovan, a za sebe tvrdi da je mnogo pametan. Nušić ga najbolje opisuje u citatu: „Čega se pametan stidi, Žika se ponosi.“
Sporedni likovi
Marica – kapetanova kći. U jednu ruku razmažena, a sa druge strane revolucionarka svoga vremena. Jedna je od pozitivnih strana ove komedije i svoga društva. Ne želi da se uda iz pogrešnih razloga i zarad bogatstva. Želi da se uda iz ljubavi. Ne podržava tuđe odluke i na svoj način se bori protiv dominantnih vrednosti tadašnjeg društva. Njena buntovna strana se može posmatrati kao odraz i položaja na kome je njen otac i njenog razmaženog ponašanja. Naučila je da ispunjava svoje želje bez obzira na opšta pravila ponašanja i kulture.
Đoka – pogrešno sumnjivo lice. Još jedan buntovnik svoga vremena. Još jedna svetla strana ovog dela. Na svoj način bori se protiv vlasti i ne želi da mu drugi nameću svoju volju. Zajedno sa svojom voljenom želi da pobegne iz nezdrave sredine, što se tada smatralo revolucionarnim ponašanjem.
Anđa – kapetanova žena. Ima samo malu, epizodnu ulogu u ovoj komediji. Najbolje je opisuje izreka „Našla krpa zakrpu“, jer u svemu se slaže sa svojim mužem, čak i kada on nije u pravu. Bez pogovora radi sve kako joj je rečeno.
Beleške o piscu
Branislav Nušić je rođen u Beogradu, 20. oktobra 1864. godine, u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Pravo ime mu je bilo Alkibijad Nuša. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.
Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu „Dva roba“ u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.
Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju.
Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnom pozorišta u Novom Sadu. Napustio je ovu funkciju 1905. godine i preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom. Pisao je pod pseudonimom Ben Akiba.
Sudelovao je u Prvom svetskom ratu, a kada je sa srpskom vojskom prešao Albaniju dospeo je na Krf. U ratu je ostao i bez jedinog sina.
Njegova najpoznatija djela su: „Narodni poslanik„, „Hajduci„, „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka„, „Ožalošćena porodica“, „Analfabeta„, „Pokojnik“, „Kirija„, „Vlast„… Osim komedija, pisao je i tragedije, kratke drame i drame iz savremenog građanskog života. Objavio je zbirku pripovedaka „Pripovetke jednog kaplara“, zatim humoreske „Ministarsko prase“, „Dobrotvor“ i mnoge druge što uključuje feljtone, šaljive, romane, romane za decu i razne životopise. Posebno se među njima ističe „Autobiografija“ koja je i dalje jedna od obaveznih lektira u srpskim školama. Bio je i enigmata, pisao je zagonetke za listove „Golub“ i „Srpče“.
Kako je sam rekao, veoma brzo je pisao svoja dela. „Svako svoje delo napisao sam u trku“, rekao je u intervjuu 1924. godine. „Put oko sveta“ napisao je za 16 dana, „Svet“ za 27, a „Narodnog poslanika“ za dva meseca. Opisao je i da je najbrže od svih nastala tragedija „Hadži-Loja“. Počeo je u devet uveče, a komad je bio gotov u tri ujutru. Već u deset sati sledećeg dana uloge su bile podeljene, a popodne je održana prva proba. Za dva dana komad je premijerno prikazan u Narodnom pozorištu.
Nušić je u svoje vreme bio čuven po pomalo ekscentričnom ponašanju i izuzetnoj dovitljivosti. Veliki broj anegdota kruži o doskočicama kojima je uzvraćao svojim sagovornicima. Jednom lekaru je, toko rasprave o književnosti, uzvratio: „Da, obojica pišemo tragedije. Samo vaše povezuju u čamovinu, a moje u karton.“ Takođe, prilikom demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine, Nušić je na konju pokušao da uđe u Ministarstvo inostranih poslova. Anegdota kaže da ga je portir Jova preklinjao da to ne radi, a Nušić je odgovorio: „More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.“
I njegov ljubavni život je bio zanimljiv. U mladosti je bio zaljubljen u jednu Milicu koju mu je preoteo najbolji drug. Svoju priliku za osvetu Nušić je dočekao kada je u „Gradskoj kasini“ držao predavanje o ljubavi tokom koga su Milica i suprug sedeli u prvom redu. Rekao je: „Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog.“ Njih dvoje su odmah napustili salu.
Nušić je kasnije zaprosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku. Uslov koji joj je ponudio bio je da mu dozvoli da nastavi sa jednim od svojih poroka – kockom, pićem ili ženama. Darinka je praktično odabrala „manje zlo“ i potpisala saglasnost da može da je vara. Venčali su se u manastiru Bitolj. U „Autobiografiji“ je zapisao da „posle ženidbe čovek i nema autobiografije“.
Jednu od napotvrđenih ljubavnih avantura Nušić je navodno imao sa čuvenom glumicom Žankom Stokić za koju je i napisao „Gospođu ministarku“, a naslovni lik koji je tumačila ostao je upisan u istoriju srpskog pozorišta kao jedno od najboljih izvođenja.
Tokom poslednje decenije svoga života ponovo se bavio književnošću. Tada je napisao mnogo novih komedija. Umro je 19. janura 1938. godine u Beogradu.
Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.
Ostavite odgovor