Hajduci

Hajduci obrađena lektira književnika Branislava Nušića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

U predgovoru delu Hajduci, autor dela Nušić objašnjava kako je roman napisao za dečicu svoga prijatelja, jer su čitala jednu od njegovih knjiga koje nisu bile primerene za decu. Dao im je reč da će napisati nešto za njih, pa ovaj roman ima i posvetu, a pre svega pisao je da nasmeje i pouči decu.

Roman je pisan u prvom licu iz perspektive dečaka za koga možemo pretpostaviti da je reč o samom piscu Nušiću. Radnja romana je smeštena krajem 19. veka u grad na obali Dunava, blizu Smedereva.

Branislav Nušić je ovim romanom pokazao umeće kombiinovanja folklornih elemenata (veliko prisustvo narodnih priča i pesama), dječje tematike, humora i tradicije. Odbegli hajduci neodoljivo podsećaju na Ćopićeve Orlove i brojne druge dečje grupe koje pod uticajem političkih i istorijskih okolnosti oblikuju svoje dane i igre.

Pošto su Hajduci napisani prvenstveno za dečju publiku, ne čudi što kroz delo nalazimo brojne pouke i mudre misli. Takođe, namera pisca je da decu poduči i narodnim pričama koje deca pričaju oko vatre, a i da im prikaže važnost i vrednost narodne poezije, čiji glavni promoter u romanu postaje Vrabac.

Nušić je vešto isprepleo brojne humoristične situacije kojima životi ove dece itekako obiluju, što delo svrstava i u jedne od ponajboljih humorističnih dečjih romana.

Video lektira

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Mesto radnje: mesto na obali Dunava, u blizini Smedereva.

Vreme radnje: kraj 19. veka

Tema: avanture dečaka odmetnika

Ideja: ne treba da slušamo lošije od sebe kako bi dokazali da smo hrabri.

Prepričano delo

Na hrastovom stablu

Priča počinje opisom hrastovog stabla poleglog uz obalu Dunavu. To stablo bilo je okupljalište desetak dečaka svakog četvrtka i nedelje. Stalnu postavu činili su: Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca i dečak pripovedač. Ovde se i upoznajemo sa svakim pojedinim likom i zašto svaki pojedini nosi baš taj nadimak.

Četvrtkom posle podne

Četvrtkom, odmah posle ručka, dečaci beže na hrastovo stablo. Tada nisu imali škole, pa im je četvrtak bio kao mali Uskrs. Pričaju tu o svemu i svačemu. Primerice, jednom su razgovarali šta bi voleli da budu. Cvrca je Trtu upitao bi li više voleo da bude tica ili lađa, a ovaj je odgovorio da bi više voleo biti tica. Gluvać bi voleo da je riba, Dronja da je tigar, Cvrca da je pas, a Mile da je roda. Pripovedač bi voleo da bude lokomotiva. I tako su se dečaci zabavljali na hrastovom stablu četvrtkom, raspredajući o svemu i svačemu i uživajući u bezbrižnom detinjstvu. Ponekad bi zaigrali i fudbal s loptom od kučine sve do predveče kad bi pošli kućama.

Nedelja

Nedelja je bila jako različita od četvrtka. Dolazio bi im Čeda Brba, pekarski šegrt, koji nedeljom porani pa ih sve dočeka na stablu. Čeda je bio poseban. Dok je išao s njima u razred uvijek je pravio najviše problema. Izbacili su ga iz prvog razreda gimnazije, pa je pošao u pekarske šegrte. Kada dođe nedeljom na hrast priča ostatku družine o svojim junaštvima, podvizima i sve se hvali, a dečaci znaju da laže, ali svjedno se prave da mu veruju.

Avanti, generale!

Jedna od Čedinih podvala desila se na velikom gradskom vašaru. Tu je nastupao jedan Italijan s majmunom obučenim u odelo generala i psom koji je bio obučen u konja. Kada bi Italijan poviknuo „Avanti“ (Napred), majmun bi skočio na psa kao na konja. Čeda je odlučio da u toj točki pusti svog nekog džukelu, koji je skoro rastrgao i majmuna i psa, ali mu je majmun zaskočio na leđa i pas je izbezumljen pobegao u šumu s majmunom. Italijan je od Cigana posudio konja i pošao u šumu, gde je majmuna preplašenog našao na stablu i jedva ga namamio da siđe.

Matamuta

Na drugom kraju grada živi dečak vršnjak družine, koji se rodio nem. Zato su ga i prozvali mutavi Mata, odnosno skraćeno Matamuta. On se nije previše družio s decom jer nije umeo da govori. Ali Matamuta je bio snažan pa se pričalo o njegovom herojstvu. Deca su pričala priču da se Matinoj mami šest nedelja pre porođaja ukazao arhanđeo Gavrilo i upitao majku šta bi volela da njeno dete bolje ima, pamet ili snagu. Ona je rekla snagu i tako ga Bog nije obdario ni jezikom ni pameću. Dečaci nisu pričali o Matamuti u Čedinom prisustvu jer se on isto smatrao junačinom, pa bi bio ljubomoran kada bi pričali o Matinoj snazi.

Krenu tako Čeda jedan dan s Milom Vrapcem i Lazom Cvrcom prema Matamutinoj kući da ga Čeda izazove na borbu. Ali Čedu je uhvatio strah pa se pravdao da nije namazao mišice zejtinom i da ne može u borbu. Pošli su kući, ali im je Čedo došao sledeći put sa povezom na čelu i modricom na oku i ispričao lažnu priču da mu srce nije dalo mira i da se išao suočiti s Mutamatom. Sutradan je Cvrca saznao da je Čeda zapravo dobio batine od svog gazde jer je ukrao dve perece.

Posle pobede

Čeda im je pričao da je otišao od gazde i da nije to zanat za njega. Dečaci su mu predlagali da bude potkivač konja, kovač, pa i vojnik. Ali Čeda je odlučio da ide u hajduke. Deca su pre čula strašne stvari o hajducima. Da žive u planinama i da su se odmetnuli od vlasti i čine razna zla dela. Ali o hajducima su se pričale i bajkovite priče poput onih da presreću bogate seljake i otmu od njih ono što su oni uzeli sirotinji i vrate joj to.

Čeda Brba je upitao i dečake hoće li mu se pridružiti. Prvi se odazvao Cvrca, a ostali su rekli da će da razmisle pa da se sutradan, u četvrtak sastanu na stablu i većaju o odlasku u hajduke. Brba im se zapretio da ne smeju nikome da kažu o ovom predlogu.

Hajduci

Hajduci nisu ono što su bili u vreme turske opasnosti. Tada su to bili ljudi koji su bili hrabri i koji su štitili svoj narod i selo. Sada su hajduci uglavnom odmetnici koji haraju i pljačkaju. Zato su se dečaci mnogo dvoumili o odlasku u hajduke.

Težak san

Dečak je sanjao putnička kola koja čeka u zasedi kao hajduk. U kolima je bio njegov profesor geografije koji ga je naterao da legne na drum i tukao prućem. Trgnuo se tako iz sna i shvatio da je u svom krevetu i da pored kreveta stoji majka.

Brba ‘arambaša

Bio je četvrtak i posle škole su svi otišli na hrastovo stablo. Tamo ih je već čekao Brba i očekivao njihove odgovore da li će poći u hajduke. I tako svi pristadoše. Igrali su se hajdučkih igara: bacanje kamena s ramena, pravili gusle i pevali hajdučke pesme. Odredili su da se sastanu u starom mlinu, ali jedan po jedan da ih nitko ne bi uočio. U mlinu su Čedu izabrali za ‘arambašu.

Epidemija

Sledećeg dana je škola bila zatvorena zbog epidemije. Deca nisu znala tačno šta to znači reč „epidemija“, ali su se radovali što nema škole. Na putu su sreli svog ‘arambašu koji im je rekao da sutra ujutro u sedam krenu od kuće drumom uz Dunav i da dođu do groba Maksa Žabe. Tamo će da polože zakletvu.

Na grobu Makse Žabe

Maksa Žaba nije bio neki junak, nego je izvršio ubistvo i pljačku, pa su ga osudili na smrt i sahranili tu kraj druma gde su ga streljali. Na tom mestu su sahranjeni brojni hajduci, pa je Čeda izabrao baš to mesto za zakletvu. Dugo su čekali Cvrcu, ali on se nije pojavio.

Cvrca izdajica

Popodne su požurili do hrasta, a tamo je bio i Cvrca. Samo se Čeda nije pojavio. Odmah su napali Cvrcu što ih je izdao i što se nije pojavio na polaganju zakletve. Rekao im je da je uveče rekao majci da ga ujutru probudi da ide da položi zakletvu za hajduka, a ujutru ga je otac dočekao sa kajišem u ruci i nije mogao da dođe.

Odlučili su da sude Cvrci u starom mlinu, pa su ga vezali. Ali su odlučili da mu oproste i puste ga da ujutru ode na grob Maksa Žabe i položi zakletvu. Spremali su se da idu kod hajduka i ‘Arambaša im je naredio da u ponedeljak u zoru napuste kuću. Od mlina bi nastavili kroz vinograde.

Oproštaj

U subotu ujutru sastali su se kod hrasta da razgovaraju šta će svako od njih poneti u planine. U nedelju nisu nikuda išli jer su morali da pobegnu u ponedeljak ujutru. Dečakova mama se već poveselila da se dečak zbilja primio zadaće i da se zato zatvorio u sobu, a on je zapravo tražio sitnice koje bi mogle biti korisne hajducima. Našao je iglu, konac, čačkalice, kutiju šibica, kutiju crne boje za cipele. Otišao je da se pozdravi s golubovima i sa psom Neronom. Zatim se pozdravljao sa stvarima u svojoj sobi i svakoj otpevao pesmicu. Majka mu je napravila štrudlu od višanja, a zahvalio joj se tako što joj je poljubio ruku i pošao na spavanje.

Odmetanje

Dečaci su se ujutru okupili kod starog mlina i krenuli ka odmetnicima. Šetali su tako i pričali jedni drugima kako su pobegli od kuće. Zaustavili su se u šumi i odlučili da se tamo raspakuju. Seli su i pojeli ono što su svi već poneli sa sobom, a zatim su počeli da ispituju oružje koje su imali na raspolaganju.

U gori hajduci

Zatim su krenuli dalje i ponovo došli do jedne čistine. Tu je ‘Arambaša odredio da naprave stalan logor. Odmah su krenuli da smišljaju plan zasede za sutra. Planirali su da napadnu putnička kola i opljačkaju ih. Potom su Vrapca izabrali za guslara, zapalili vatru i slušali Vrapca kako čita pesmu koju je sastavio. I tako je došla i noć.

Prva borba

Dečaci su takođe pokazali strah od noći, ali im je Čeda rekao da nemaju čega da se plaše jer su hajduci. Čim je to rekao, nešto je zašuštalo. Svi su pobegli, neki čak i u drveće. Tek kasnije su shvatili da je to običan magarac i sišli su dole.

Magaretova ispovest

Dečaku se onako snenom činilo da im je magare ispričalo svoju priču. Reklo je da je pobeglo u planine od gazde Tase mlekadžije. Pobeglo je u slobodu, ali kada je stiglo u šumu, shvatilo je da je to glupa ideja, jer nije imalo šta da jede. Šest dana je lutao po planini, brstio lišće i grizao kore drveta. Dosadila mu je i samoća, pa je bilo lepo kada su dečaci hajduci naišli. Dečaci su se i dalje plašili i niko nije mogao da zaspi, pa je Čeda predložio da svi ispričaju po jednu priču.

Brbina priča

Brba im je prvi ispričao priču. U Prilepu je kraljevao Vukašin Mrnjačević i imao tri sina: Andrijaša, Dmitra i Marka. Kraljević Marko je bio napredniji od sve dece, jak i srčan. Na dalekom istoku carevao je car kojeg su zanimala tri pitanja: kada je čovjek najjači, kako čovek može da izbegne smrt i da li čovek u životu treba da sluša samo sebe ili treba da se oslanja i na savete svojih prijatelja. Tako je car krenuo u svet da traži mudrost obučen u prosjačko odelo.

Na svom putu sreo i kraljevića Marka. On je na prvo pitanje odgovorio da je čovek najjači kada brani pravdu. Odgovor na drugo pitanje bio je da čovek može da živi posle smrti ako tokom života čini dobra dela. A odgovor na treće pitanje bio je da čovek treba da sluša sebe ako gleda sa oba oka, a ako samo sa jednim, onda treba da pita prijatelja. Car je bio zadivljen odgovorima, pa je poslao mnogo darova za Marka, koji je poklone podelio siromašnima. Sebi je ostavio samo mač i zlatni buzdovan.

Gluvaćeva priča

Mladi kozar je po cele dane čuvao svoje krdo koza u planinama. Jednom mu je pobeglo jare, pa je krenuo da ga traži. Kada se u potrazi popeo na stenu, ugledao je prelep crveni cvet. Jare je htelo da posadi cvet, ali ga je kozar zaustavio i doneo vodu u svojoj kapi da ga zalije. Od tada je kozar svaki dan trčao da zaliva i gleda cvet. Ali jednom je oluja otkinula cvet, pa ga je kozar odneo kući i stavio u čašu vode. Sanjao je san u kojem se pojavio sedokosi starac.

Rekao je kozaru da se vrati na onu stenu gde je našao cvet, raskopa stenu i tamo nađe svoju nagradu. On zaista pronađe tamo novac i svakojako skupoceno blago, ali ga ne uzme. Kada je došao kući ugleda prelepu devojku koja se pretvorila iz cveta u ljudsko biće. Cvet je nastao od majčine suze. Rekla mu je da je i ona njegova i svo ono blago što je pronašao.

Trtina priča

Trta je sanjao da je car. Bio je pravedan i ispunjavao je ljudske zahteve. Tražio je slatkiše, kolač za ručak, puno sladoleda i kočije koje treba upregnuti kako bi sam mogao da vozi konje. Dok je sanjao da jede kolač, probudio se. Pitao je sluškinju šta san znači, a ona je rekla da će mu se baš tog popodneva dogoditi jedan veoma srećan događaj. Naime, sluškinja je upravo pogodila da će se nešto uskoro dogoditi, a to je da će Trta biti pretučen nakon što mu se otac vrati iz škole, gde mu je učitelj ispričao sve najgore o Trti.

Vrapčeva priča

Vrapčeva priča bila je o mišu koji se plašio da izađe iz rupe zbog mačka. Miš se tako dogovorio s mačkom da će mu dovesti druge miševe da ih pojede, samo ako njega pusti na miru. Mačak je rekao da će leći i pretvarati se da je pijan, a miš će skočiti na njega i pokazati ostalima da se ne trebaju plašiti. Kada je miš došao do mačke i počeo da joj gricka brkove, mačka je zarila zube u miša i pojela ga jer je izdao svoju vrstu.

Cvrcina priča

Cvrcin brat Pero je znao da izmišlja. Tako je jednom uzeo sekine lutke i svima počupao kosu. Zbog toga je završio u kazni i bez ručka. Kada ga je sestrica upitala zašto je to učinio, počeo je da priča priču kako postoji jedan dan u godini kada lutke propričaju. Po njegovoj priči one su se same posvađale i počupale, a najgore od svega je što je uspeo da sestricu ubedi u tu priču.

Dronjina priča

Bio jedan vrlo bogat čovek koji je imao sina. Hteo je da vidi kako će se sin ponašati sa bogatstvom, pa zazida blago u zid i uredi kao da su bili opljačkani. Sin je bio veoma tužan zbog blaga, ali još više zabrinut zbog oca. Zato je sin odlučio da kupi konja i kola i počne da štedi. Kada je otac video da je njegov sin pošten i da ne želi da rasipa svoje bogatstvo, rekao je sinu da ode da kupi štap i sruši zid. Kada je tamo pronašao blago, otac mu je rekao da želi da ga nauči lekciji o tome koliko je teško steći bogatstvo i da se ono mora ceniti.

Moja priča

Ovo je priča dečaka pripovedača. U njegovoj priči glavni lik je Raka Pustoglavić, jedino dete bogataša. Bio je razmažen i nevaljao. Njegovi roditelji više nisu znali šta da rade da bi se brinuli o njemu. Zato su jednog dana otišli ​​u cirkus da se malo zabave. Tamo su videli dresera životinja i setili su se da ga zamole za pomoć.

Kada je dreser došao kod njih kući, nalupao je Raku jer nije hteo da posluša. Zatim kaže roditeljima da mu ne daju ni jesti dok ne moli. Naredio je Raki da uzme knjige i da nauči. Sve je poslušao nakon batina, a roditelji nisu mogli da prestanu da se čude. Od toga dana Raka se promenio i počeli su da ga zovu „dresirani Raka“.

Hajdučke nevolje

Dok su oni tako jedan za drugim pričali svoje priče, polako su zaspali. Kada su se probudili, bili su gladni, pa su se razišli da pogledaju po drveću da vide ima li voća za jelo. Na kraju su ispekli bundevu, ali nije bilo dobro, pa su počeli da jedu žir. Onda su ožedneli. Tako su, sa grčevima u stomaku, legli na zemlju i upali u polusan.

Šta je tamo bilo

Ono jutro kada su se dečaci odmetnuli, probudila se Cvrcina majka da pogleda decu, kad ono Cvrce nema u krevetu. Tako je bilo i u drugim kućama. Ceo dan su ih čekali, napravili uzbunu, ali dečaci se nisu vraćali. Očevi su sledećeg dana otišli ​​da prijave njihov nestanak vlastima. Načelnik im je rekao da ne brinu, da će ih pronaći.

Potera

Načelnik se prvo svuda raspitao o dečacima, pa izdao naređenje da se razbeže panduri po lugovima i šumama i nađu dečake. Dečaci su ležali još uvijek sklupčani od gladi, kada ih je našao jedan opštinski policajac. Uz negodovanje, dečaci su pošli na kraju za policajcem i poveli za sobom i magare.

Tamnica

Dok ih je doveo do sela, pandur ih je zatvorio u svinjac. Malo kasnije saznali su da tamo ima buva. Policajac im je doneo samo dva parčeta hleba i morali su tamo da prenoće, u njegovoj hajdučkoj tamnici.

Povratak

Ujutro ih je probudila svinja, a svi su bili zakrvavljeni od češanja i buva. Pandur im je opet dao hleba i napili su se vode s bunara i krenuli u selo. Pitali su se što će da im kažu njihovi kod kuće. Putem su susreli dva školska druga koja su im rekla da se u varoši nakupilo sveta koji čeka da vidi njih kako ih pandur vodi u glavno načelstvo. Kada su došli pred svoje, očevi su krenuli da ih mlate.

Na hrastovom stablu

Od njihovog bega u hajduke prošlo je dve nedelje. Celo to vreme hrastovo stablo bilo je pusto. Dečaci su svi bili otpušteni iz škole i zapravo su imali vremena ići na stablo, ali ih je bilo sramota da izađu na ulicu. Dečak se već poželeo izaći van i igrati se pa upita mamu da prošeta. Odluči se otići do hrastovog stabla, a kada je došao, tamo su bili svi osim Čede. Njega je bilo sram što je pokupio onolike batine pred svojom družinom. Zarekli su se jedan drugome da više nikada ne pominju ono što je bilo.

Analiza likova

Likovi: dečak pripovedač, Žika Dronja, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Mita Trta, Laza Cvrca, Čeda Brba, roditelji dečaka

Dečak-pripovedač – Sam za sebe misli da je bio dobro dete i odličan đak. Ali roditelji misle da je nevaljal, a profesori da je rđav đak. Nije voleo školu pa je tražio razloge zbog kojih ne bi morao u nju ići. Tako jednom nije išao u školu jer je nekog od njegovih ukućana zaboleo zub. Voli svoju porodicu, pa mu je bilo jako teško kada je morao da pobegne u planine s ostalim dečacima.

Žika Dronja – bio je dosta vredan i uvek je učio lekcije za školu, ali nije dobro pamtio, pa je zato u školi dobivao loše ocene. Zvali su ga Dronja jer je na njemu sve nekako bilo rasklimano i sve mu je visilo. Izgledao im je poput lutke kojoj su prišivene ruke i noge. Bio je i sav neuredan i prljav, knjige su mu bile zamuljane, kao i pismeni zadaci.

Mile Vrabac – u džepove je često gurao ruke i vadio neke mrvice koje je grickao. Nadimak „Vrabac“ dao mu je sveštenik pred kojim nije hteo skinuti kapu, pa je sveštenik rekao da nema slučajno vrapca pod tom kapom da mu ne odleti. Nije bio najlošiji đak u razredu, ali nije ni najbolji, neke predmete je znao jako dobro, a neke nije mogao ni zinuti.

Mita Trta – bio je vrlo dobar drug i vrlo dobra srca. Znao se rasplakati ako pred njim govore nešto žalosno. Bio je jako lenj, pa zbog toga nije bio ni jako dobar đak. Najteže mu je bilo ujutro da se digne iz postelje, ali je lenj bio i pri razgovoru, pa se često iz njega odgovore moralo izvlačiti kleštima.

Laza Cvrca – on je bio najmanji u skupini dečaka. Bio je najveseliji i sve je umeo da nasmeje. Umeo je da ide na rukama i da prebaci nogu oko vrata. Ponekad je mucao, pogotovo kada ga profesor u školi prozove.

Sima Gluvać – pravio se gluv kada ne bi znao lekciju, pa su ga zato i prozvali Gluvać. Pravio bi se da ne čuje i odgovarao na pitanja koja bi njemu odgovarala. Zato su doveli i lekara u školu da provere je li stvarno gluv, pa su ga otkrili kada su rekli da treba da mu daju dvadeset i pet batina. Bio je otpušten iz škole jer je prevario nastavnike da je gluv, pa je dobio pravo polaganja ispita koji nije položio i zato ponavlja prvi razred.

Čeda Brba – pravo ime mu bejaše Čeda Barbić, ali se jednom na pismenom zadatku potpisao Brbić, pa ga je učitelj upitao da mu se nije deda zvao Brba kad se tako potpisuje. Odtada mu ostade takav nadimak. Čeda je bio šegrt kod pekara radnim danima, a nedjeljom je dolazio na hrastovo stablo. Isterali su ga iz škole pa je zato otišao u pekarske šegrte.

Na jedvite jade je završio osnovnu školu, a bio je sposoban da ceo razred sa sobom povuče u neučenje. Bio je i najjači u razredu, pa su ga se svi bojali. Ali bio je i pravedan i štitio slabije. Čeda je najsposobniji bio za izmišljanje priča. Svi su znali da laže, ali su se svejedno pravili da mu veruju. Bio je uveren u svoju snagu i junaštvo i prvi je rešio da se odmetne u hajduke. U hajducima su ga imenovali svojim ‘arambašom.

Beleške u piscu

Branislav Nušić (Alkibijad Nuša) rođen je 20. oktobra 1864. godine u Beogradu (tadašnja kneževina Srbija). Rodio se u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Otac mu je bio ugledni trgovac žitom, ali ubrzo nakon Nušićevog rođenja izgubio je celo bogatstvo, nakon čega se s porodicom seli u Smederevo.

U Smederevu Branislav Nušić, tada još Alkibijad Nuša, završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Zatim se vraća u Beograd gde maturira i s 18 godina zakonski menja svoje ime u Branislav Nušić. Radio je kao novinar, diplomata, a najpoznatiji nam je kao pisac srpskih romana, komedija, drama, priča, eseja… Ujedno je bio i začetnik retorike u Srbiji. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. U toku studija proveo je godinu dana u Gracu, gde je usavršavao svoje školovanje.

Nušić je bio i politički aktivan. Učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, jer je u to vreme bio na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata u Dnevnom listu objavljuje svoju kontroverznu pesmu „Dva raba“ zbog čega biva osuđen na dve godine zatvora. Pesma je ismeavala srpsku monarhiju, a naročito kralja Milana. Zbog ovog događaja bilo mu je posle teško da nađe posao u državnoj službi, ali ipak 1889. godine postavljen je za pisara u Bitolju, u Ministarstva spoljnih poslova. U Bitolju se 1893. godine i ženi.

Jednu celu deceniju Nušić je proveo u Makedoniji i na jugu Srbije, radio je na mestu vicekonzula u Prištini. Zatim je 1900. godine postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, da bi ubrzo postao i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postaje upravnik Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1905. godine napustio Novi Sad i vratio se u Beograd, gde je radio kao novinar. U to vreme nastaje i njegov pseudonim pod kojim je pisao – Ben Akiba.

1912. godine vraća se u Bitolj kao državni službenik, ali tokom balkanskih ratova, u februaru 1913. godine biva smenjen. Nakon toga osniva pozorište u Skoplju , gde živi do 1915. godine. Tokom Prvog svetskog rata napustio je zemlju i boravio u Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj, sve do završetka rata. Vreme koje je proveo kao emigrant tokom rata zabeležio je u knjizi „Devestopetnaesta“, u koju je preneo svoje bolne utiske o narodnoj tragediji i stradanjima u ovom ratu. U 20. godini života napisao je komediju „Narodni poslanik“. Prva izvedena komedija bila mu je „Protekcija“, iz 1889. godine.

Posle rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na toj je poziciji bio do 1923. godine, kada postaje upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. 1927. godine se vraća u Beograd, da bi 10. februara 1933. bio izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

U njegovim rukopisima pronađena je nedovršena komedija „Vlast“, izrazito satirično delo. Što se tiče komedija, na njega je značajan uticaj imao Gogolj i njegovo delo „Revizor“, a od naših domaćih pisaca Sterija i Kosta Trifković. Nušić je bio veoma blizak s Vojislavom Ilićem i njegovim ocem Jovom Ilićem kome je posvetio svoju zbirku „Ramazanske večeri“. U njoj mu se zahvaljuje što je kod njega „knjige izučio“. U Ilićevoj porodici se osećao kao da je njen član i bratimio se s Vojislavom. Takođe je bio blizak sa Sremcem, Jankom Veselinovićem i Pavlom Markovićem. Umro je 19. januara 1938. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Njegova najznačajnija dela su: drame „Nije tako već ovako“, „Jesenja kiša“, „Iza božjih leđa“, „Pučina“, „Kirija“, „Velika nedelja“; dela za scenu „Prva parnica“, „Običan čovek“, „Šopenhauer“, „Ljiljan i Omorika“, „Rastko Nemanjić“, „Pučina“, „Pod starost“, „Naša deca“, „Greh za greh“, „U srpskoj kući“, „Pod oblacima“, „Danak u krvi“, „Jesenja kiša“; komedije „Protekcija“, „Svet“, „Put oko sveta“, „Gospođa ministarka“, „Narodni poslanik“, „Mister dolar“, „Ožalošćena porodica“, „Dr“, „Sumnjivo lice“, „Predgovor“, „Ne očajavajte nikad“; romani „Autobiografija“, „Opštinsko dete“, „Hajduci“; pripovetke „Politički protivnik“, „Klasa“, „Posmrtno slovo“, „Pripovetke jednog kaplara“; tragedije „Knez Ivo od Semberije“, „Hadži-Loja“, „Tomaida i Nahod“, „Hadži-Ena“, rasprave i udžbenici „Retorika“.

Autor: I.D.