Kirija

Kirija obrađena lektira književnika Branislava Nušića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Kirija >>

Analiza dela

Branislav Nušić, poznati srpski pisac, dramatičar i satiričar. Iako je pisao prozna dela koja su bila lepo prihvatana od publike, ona su ipak ostala u seni njegovih dramskih dela, pa tako i komedija. Pri kraju svog književnog delovanja, kada se činilo da više niti može niti želi da piše, Nušić je u poslednjih desetak godina svog života napisao neka svoja najbolja dela. Ona su bila iznenađujuće energična, poletna, čak i nekako mladenačka, što nije bilo za očekivati za tako starog, umornog čoveka.

Nušić prikazuje političko-društvenu vlast kao način života i ograničeno shvatanje sveta; prikazuje organizovanu vlast kao poredak u društvu. Sve to čini složenost fenomena vlasti u svetu u kojem se kreću i govore, misle i deluju Nušićevi junaci.

Branislav Nušić je težio da bude aktuelni hroničar svog protivurečnog i promenama bogatog vremena. Želeo je da proprati i izanalizira svaku pojavu u društvu, pa tako u svojim poslednjim komedijama zahvata aktuelne promene. Uvek je više bio sklon patrijahalnom oblicima života, naročito kada je u pitanju porodica. Nušić slika smenu generacija i protivurečnosti između starog i novog vremena.

Nušić je u svojim dramama i komedijama zaista dosledno ispunjavao pretpostavke poetike realizma. Sve njegove komedije imaju izvesnu tipičnost u temi, protagonistima, okolnostima i u onom smislu koji se obično uspostavlja u komediji, junaci su gori od prosečnih savremenika.

U komediji „Kirija“ Branislav Nušić nas upoznaje sa šestočlanom porodicom: otac, majka, dve ćerke i dva sina. Otac je po profesiji činovnik i njegova plata nije dovoljna kako bi porodica živela jednim normalnim životom. Majka je domaćica i ona brine o kući u kojoj žive kao podstanari.

Književni rod dela je drama. Drama je jedan od tri književna roda. Njene glavne odlike su te da se ona izvodi na sceni, u pozorištu. Podeljena je na činove. Dramska radnja se odvija u pet etapa: uvod ili ekspozicija, zaplet; ono što pokreće radnju; kulminacija, vrhunac sukoba; peripetija, neočekivani preokret; rasplet. Drama je pisana u formi dijaloga i likovi kroz dijalog iskazuju svoje misli, stavove i osećanja. Ova drama je jednočinka. Jednočinka je pozorišni komad koji se sastoji iz jednog čina. Dramska radnja obuhvata mali broj situacija i likova.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: drama, komedija napisana u jednom činu

Mesto radnje: poluprazna soba, Srbija

Vreme radnje: početak 20. veka

Tema: prikaz siromašne šestočlane porodice kojoj dolaze popisati stvari zbog neplaćanja kirije

Ideja: postoje izvesna pravila u životu koja se ne daju izbeći

Prepričano delo

U prvom delu imamo dijalog između činovnika i nižeg činovnika. Činovnik se isčuđava kako ovaj, niži činovnik, ima četvoro dece. Kako sa tolikom platom uspeva izdržavati celu porodicu. Na to mu niži činovnik odgovara, kako bi da ima veću platu imao manje dece, jer ne bi sedeo stalno kod kuće i bio pripijen uz ženu. Radnja se zatim premešta u polupraznu sobu u kojoj od nameštaja vidimo samo pet do šest raznih stolica i jedan sto. Majka i otac sede za stolom dok se deca, koja su došla na svet Božjom voljom, igraju.

Otac i majka raspoređuju platu koju je otac primio. Kada otplate sve dugove i ovoga meseca neće imati za kiriju, a to je već peti mesec uzastopno da je ne plaćaju. Iz njihovog dijaloga saznajemo da majka ima reumu i da bi volela da ide u banju. Na humorističan način pisac nam prikazuje kako otac odgovara na majčine zahteve. On joj govori da može da zamisli, uobrazi, kako je išla u banju i ozdravila „nema te žene koja nije kadra uobraziti da je bolesna, e onda zašto ne bi uobrazila i da je ozdravila!“ Otac joj govori kako on zamišlja da je na visokoj pozicije i da može otpustiti sve koji kradu. Majka govori da ona ne ume to, a otac joj pomaže u tome i kaže joj da se počne pakovati zajedno sa decom. Majci nije do šale, ali imak prihvata njegovu igru.

Didaskalija u ovom delu drame, kada deca stupaju na scenu, otkriva nam još više težak položaj ove porodice.

„Deca su obučena da Bog sačuva, iskrpljena po turu i kolenima, u odelu prekrojenom i ishabanom…“

Didaskalije su piščeve napomene, nalaze se u zagradi pored teksta. One nam opisuju izgled mesta na kom se radnja odvija, izgled glumaca, njihovo kretanje i govor. Didaskalije nisu dragocene samo režiseru, scenografu, kostimografu, već i samom čitaocu kako bi mu što vernije prikazali radnju.

Otac zapitkuje decu kuda bi voleli da putuju. Najmlađi bi u Zemun, stariji si u Vranje, mlađa ćerka u Italiju, a starija u Švajcarsku. Otac govori deci da povedu majku i da krenu svi da se pakuju. Deca spakovana stadoše pred oca, ali kada shvatiše da se putovanje neće zaista dogoditi, rastužiše se. Ipak sedođe svi kako im je otac rekao i krenuše na zamišljeno putovanje. Sve po redu kako je koji želeo, prvo u Zemun, pa u Vranje, Italiju i Švajcarsku. Seli su svi u voz, napravljen od stolica i imitirali njegov zvuk. Majka je pored njih sedela pogurena čudeči se postupcima svoga muža, smejući im se ponekad. Zatim kada ču kako neko kuca na vrata, uplaši se.

Otac reče deci da su to kondukteri koji su došli da pregledaju stvari. Deca radosno viknuše: „Neka uđu“. U kuću uđoše činovinik, jedan mladić i žandar. Jedan od njih je bio sudski izvršitelj koji je došao da popiše stvari zbog neplaćanja kirije. Otac im je odgovorio da sve što on ima, stečeno u dvadeset godina službe, nalazi se u dva kofera koja su deca spakovala. On je znao da će doći i zbog toga je i nagovorio decu da se spakuju i krenu na zamišljen put. Popisane stvari žandari će dati na prodaju za petnaest dana, ako ne otplate kiriju.

Kada odoše činovnici, dete upita oca da li su to bili carinici, na šta otac odgovori da jesu i da put sada mogu nastaviti. Platili su kiriju i sada se mogu vratiti u Otadžbinu. Otac sada već nervozno i jetko, zlobno završava putovanje. Govori kako ih u otadžbini čekaju bratski zagrljaji carinika, poreznika i egzekutora. On stoji tupo i očajno gledajući predase.

Otac je od samog početka znao da će doći ljudi za popis stvari. Zbog toga je organizovao imaginarno putovanje kako deca ne bi osetila ništa neobično. Deca su u prvi mah bila razočarana što putovanje nije stvarno, ali ih taj osećaj ubrzo napušta i oni zaista kreću na zamišljen, ali za decu jako bitan, put sa svojim ocem. Majka se nije rado priključila ovoj očevoj šali, ali ona nije znala da će vlast doći da im popiše imovinu.

Otac se na putovanju nalazi u ulozi vodiča. Tu nam na humorištičan način opisuje gradove i zemlje u koje idu. Politički je obeležio gradove u Srbiji. Zemun je opisao kao grad koji se bavio pregledom pasoša pre rata, kao grad trgovine, a Vranje kao grad čuven po ciganki Koštani i piscu Bori Stankoviću. Italiju je predstavio kao zemlju punu znamenitosti i lepota, po papi Bonifaciju, kuli u Pizi, Romeu i Juliji… Švajcarska mu je poznata po planinama i planinskom vrhu Monblan, po glavnom gradu Bernu, siru, snegu i glečerima.

Analiza likova

Likovi: otac, majka, dve ćerke, dva sina, činovnik, žandar, pisar

Otac – niži činovnik, za dvadeste godina rada, sa malom paltom, ništa nije uspeo da uštedi, niti da dobije veću funkciju. Iznad njega su uvek bili oni koji su krali i nije mogao protiv njih. Trudio se kaoliko je mogao da prehrani svoju porodicu. Iako ga je nemaština slomila, u njemu vidimo vedar duh i brižnost oca prema deci. On nije dozvolio da deca osete zbog čega su oni ljudi došli u njihovu kuću. Kroz igru sa njima uspeo je da prikrije sve. Otac je dovitljiv i snalažljiv. To vidimo ina početku drame kada ga činovnik pita kako može sa malom platom da izdržava toliko dece. On na to pitanje odgovara veoma smelo i kaže da kada bi imao novca sigurno bi imao manje dece, jer ne bi po ceo dan sedeo sa ženom kod kuće, već bi izlazio sa prijateljima u kafane i družio se. On je taj koji ne dozvoljava da njegova deca osete nemaštinu i zato sve čini kako bi um ulepšao svaki dan. Njegov vedar i pozitivan duh i drži porodicu na okupu. Otac govori kako nekada zamišlja da on ima poziciju na vlasti i da može promeniti neke stvari. To je njegov način za beg od surove stvarnosti u kojoj živi, to je jedan od načina kako on sebe održava u životu i ne dozvoljava da klone duhom.

Majka – iz njenog ponašanja možemo zaključiti koliko je ona zabrinuta zbog situacije u kojoj se nalazi porodica. Na početku drame saznajemo da je bolesna, da pati od reumatizma. Ona je domaćica, rodila je četvoro dece. Njeno duševno stanje je loše i vidimo da je bespomoćna da bilo šta promeni. Iako ne ume da se snalazi u situacijama koje ih snalaze i ne prihvata očevu igru koju je smislio, ona ipak voli svog muža i decu i smeje se kada muž sa decom zbija šalu o putovanju. Na početku ipak vidimo da je ona mali ljuta na muža, govori da nije ona kriva što je toliko dece izrodila. Govori mu da on da je neki muž umeo bi da zaradi da je vodi na banju. Muž joj na to odgovara da zamisli da je bila u banji, kao što on umišlja da je na nekoj poziciji. Ona na te njegove šale odgovara da joj nije do njih, ali ipak brzo zaboravlja sve i ljutnja je prolazi, jer zna da njen muž ipak čini sve što je u njegovoj moći kako bi prehranio porodicu. Ona nema hrabrosti i volje koliko ima njen muž kada dođu da im popišu imovinu. Ona je uplašena kada vidi te ljude u svojoj kući, ali uz pomoć svoga muža uspeva da prevaziđe situaciju.

Deca – deca su isuviše mala da bi shvatila kojih je razmera problem sa koim se bore njihovi roditelji. Zato radosno kreću sa svojim ocem na imaginarno putovanje i kao i sva deca raduju se novim stvarima. Otac je od kod dece uspeo da sačuva vedar duh, zbog toga su lagano zaboravili tugu koju su osetili u prvi mah kada im je otac rekao da putovanje nije stvarno. Čini nam se u delu da deca ipak više liče na oca nego na majku i imaju vedar duh na njega, u putovanje ulaze svim svojim bićem, zbog toga je ono za njih predstavljalo stvarni događaj. Iako ih otac nije zaista vodio u te gradove, opisom njihovim uspeo je bar donekle da im dočara njihovu lepotu i približi im njihovu kulturu.

Beleške o piscu

Branislav Niušić (Alkibijad Nuša) rođen je 20. oktobra 1864. godine u Beogradu (tadašnja kneževina Srbija). Rodio se u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Otac mu je bio ugledni trgovac žitom, ali ubrzo nakon Nušićevog rođenja izgubio je celo bogatstvo, nakon čega se s porodicom seli u Smederevo.

U Smederevu Branislav Nušić, tada još Alkibijad Nuša, završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Zatim se vraća u Beograd gde maturira i s 18 godina zakonski menja svoje ime u Branislav Nušić. Radio je kao novinar, diplomata, a najpoznatiji nam je kao pisac srpskih romana, komedija, drama, priča, eseja… Ujedno je bio i začetnik retorike u Srbiji. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. U toku studija proveo je godinu dana u Gracu, gde je usavršavao svoje školovanje.

Nušić je bio i politički aktivan. Učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, jer je u to vreme bio na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata u Dnevnom listu objavljuje svoju kontroverznu pesmu „Dva raba“ zbog čega biva osuđen na dve godine zatvora. Pesma je ismeavala srpsku monarhiju, a naročito kralja Milana. Zbog ovog događaja bilo mu je posle teško da nađe posao u državnoj službi, ali ipak 1889. godine postavljen je za pisara u Bitolju, u Ministarstva spoljnih poslova. U Bitolju se 1893. godine i ženi.

Jednu celu deceniju Nušić je proveo u Makedoniji i na jugu Srbije, radio je na mestu vicekonzula u Prištini. Zatim je 1900. godine postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, da bi ubrzo postao i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postaje upravnik Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1905. godine napustio Novi Sad i vratio se u Beograd, gde je radio kao novinar. U to vreme nastaje i njegov pseudonim pod kojim je pisao – Ben Akiba.

1912. godine vraća se u Bitolj kao državni službenik, ali tokom balkanskih ratova, u februaru 1913. godine biva smenjen. Nakon toga osniva pozorište u Skoplju , gde živi do 1915. godine. Tokom Prvog svetskog rata napustio je zemlju i boravio u Italiji, Francuskoj, Švajcarskoj, sve do završetka rata. Vreme koje je proveo kao emigrant tokom rata zabeležio je u knjizi „Devestopetnaesta“, u koju je preneo svoje bolne utiske o narodnoj tragediji i stradanjima u ovom ratu. U 20. godini života napisao je komediju „Narodni poslanik“. Prva izvedena komedija bila mu je „Protekcija“, iz 1889. godine.

Posle rata Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na toj je poziciji bio do 1923. godine, kada postaje upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu. 1927. godine se vraća u Beograd, da bi 10. februara 1933. bio izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

U njegovim rukopisima pronađena je nedovršena komedija „Vlast“, izrazito satirično delo. Što se tiče komedija, na njega je značajan uticaj imao Gogolj i njegovo delo „Revizor“, a od naših domaćih pisaca Sterija i Kosta Trifković. Nušić je bio veoma blizak s Vojislavom Ilićem i njegovim ocem Jovom Ilićem kome je posvetio svoju zbirku „Ramazanske večeri“. U njoj mu se zahvaljuje što je kod njega „knjige izučio“. U Ilićevoj porodici se osećao kao da je njen član i bratimio se s Vojislavom. Takođe je bio blizak sa Sremcem, Jankom Veselinovićem i Pavlom Markovićem. Umro je 19. januara 1938. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Njegova najznačajnija dela su: drame „Nije tako već ovako“, „Jesenja kiša“, „Iza božjih leđa“, „Pučina“, „Kirija“, „Velika nedelja“; dela za scenu „Prva parnica“, „Običan čovek“, „Šopenhauer“, „Ljiljan i Omorika“, „Rastko Nemanjić“, „Pučina“, „Pod starost“, „Naša deca“, „Greh za greh“, „U srpskoj kući“, „Pod oblacima“, „Danak u krvi“, „Jesenja kiša“; komedije „Protekcija“, „Svet“, „Put oko sveta“, „Gospođa ministarka“, „Narodni poslanik“, „Mister dolar“, „Ožalošćena porodica“, „Dr“, „Sumnjivo lice“, „Predgovor“, „Ne očajavajte nikad“; romani „Autobiografija“, „Opštinsko dete“, „Hajduci“; pripovetke „Politički protivnik“, „Klasa“, „Posmrtno slovo“, „Pripovetke jednog kaplara“; tragedije „Knez Ivo od Semberije“, „Hadži-Loja“, „Tomaida i Nahod“, „Hadži-Ena“, rasprave i udžbenici „Retorika“.

Autor: J.I.