Analfabeta

Branislav Nušić, poznati srpski pisac, dramatičar i satiričar. Iako je pisao prozna dela koja su bila lepo prihvatana od publike, ona su ipak ostala u seni njegovih dramskih dela, pa tako i komedija. Pri kraju svog književnog delovanja, kada se činilo da više niti može niti želi da piše, Nušić je u poslednjih desetak godina svog života napisao neka svoja najbolja dela. Ona su bila iznenađujuće energična, poletna, čak i nekako mladenačka, što nije bilo za očekivati za tako starog, umornog čoveka. Među tim posebnim delim nalazi se i komedija „Analfabeta“.

I u ovoj komediji Nušić obrađuje jednu od svojih najvažnijih tema. On prikazuje političko-društvenu vlast kao način života i ograničeno shvatanje sveta; prikazuje organizovanu vlast kao poredak u društvu. Sve to čini složenost fenomena vlasti u svetu u kojem se kreću i govore, misle i deluju Nušićevi junaci. Prikazani likovi u ovoj komediji su i oni koji su na vlasti, i oni koji su u neposrednoj blizini nadređenih, pa i oni koji su daleko od nje ili čak protiv vlasti. Svi se oni ogledaju u ovoj istoj temi, stoga je čitaocu ponuđeno više perspektiva na samu vlast – od njegovih izvršioca do onih koji joj se moraju pokoravati.

Iako je prikaz vlasti glavna ideja ove Nušićeve komedije, na prvi pogled čini se da u Nušićevim komedijama inače baš i nema neke ozbiljne kritike društva i prikaza očiglednih nedostataka jednog društvenog uređenja. Ali to je samo privid. Iz te opuštene, pomalo neozbiljne i površne galerije likova i komičnih događaja, može se lako otkriti sve ono što nije valjalo u tom društvu i sve ono što je ostalo i nastavlja da traje i u ovim vremenima. Baš zato je Nušić bio i ostaje prihvaćen u raznim sredinama, obrazovnim krugovima i dobima. Njegov rad je neprevaziđen i bezvremen, pa će čitaocima biti zanimljiv i u nadolazećima vremenima kao što je i sada i kao šta je bio do sada.

Radnja ove drame odvija se po rečima pisca u jednoj „sreskoj kancelariji u patrijarhalno, predratnog doba“. Ova komedija je zbog svoje kratkoće i humorističnosti nazvana „šalom u jednom činu“. Šala je ovde upotrebljena kako bi ukazala na humorističnost dela, ali i na tragikomičnost situacije, stoga u ovom naslovu osećamo dozu ironije, koja je bila karakteristična za Nušićeva dela, pogotovo ona satirična.

Vrsta dela: komedija

Vreme radnje: „predratno“ vreme s početka 20. veka

Mesto radnje: jedna kancelarija

Tema dela: nezgodan slučaj u kancelariji

Ideja dela: neznanje dovodi do problema ako se pravimo pametni

Kratak sadržaj prepričano

Načelnik je dobio depešu iz ministarstva, čitao ju je više puta, ali i dalje je nije razumeo. Poziva gospodina Miku, ne bi li mu on pomogao. Gospodin Mika čita depešu na glas: „Izvolite po mogućnosti što pre izvestiti, ima li i koliko u vašem srezu analfabeta?“. Ni gospodin Mika ne razume o čemu se radi, misle da je to neka nova, tajna politička stranka, ali nisu sigurni. Tada se gospodin Mika setio da gospodin Sveta beleži strane reči u svoj rečnik. U taj rečnik g. Sveta je zapisivao strane reči na koje je nailazio u novinama, pa se onda raspitivao za njihovo značenje.

Pozvali su gospodina Svetu i rekli mu da ponese svoj rečnik. U početku je načelnik pokušavao da sačuva u tajnosti koja mu reč treba, ali to nije bilo delotvorno i naposletku je pitao Simu da li ima zapisano šta to znači „analfabeta“. Gospodin Sima nije imao zapisanu tu reč. Svi su se složili da je to nešto politički i da ne valja, jer kako je primetio g. Sveta, sve što počinje sa „an“ bilo je opasno. Setio se reči poput „antidinastija“, „anarhija“, „anatema“, „antikvar“, pa su čak zaključili da je i „ananas“ neko opasno voće.

Razmišljali su ko bi u njihovoj varoši mogao biti tako opasan i zaključili su da je to školski nadzornik: „Sve kritikuje, sve mu ne valja, svemu je protivan. A nije član ni jedne stranke“. Načelnik je g. Sveti izdiktirao depešu. „Gospodinu ministru unutrašnjih dela, Beograd. Potvrđujem prijem depeše od 24. ov. m. Kao dobar poznavalac kako svih ostalih, tako i političkih prilika u ovom kraju, čast mi je izvestiti Vas, da ni u mome srezu ni u varoši nema analfabeta, sem jednog jedinog, a taj je školski nadzornik. Molim za uputstva kako prema njemu da postupam? Načelnik sreski.“. Gospodin Mika je dobio zadatak da pismo šifruje.

Načelnik je osetio olakšanje što je to rešeno. Međutim, gospodin Mika ima nešto nelagodno da mu kaže, al načelnik insistira da se ne uzdržava. Po varoši se priča o tome kako se načelnikova svastika simpatiše sa školskim nadzornikom. Načelnik je smesta poslao pandura po svastiku Micu. Mica se na prvu zbunila kad je načelnih krenuo da je napada, a kad je čula da je nadzornik opasan po državu i da ne sme da mu se javi ni na ulici, silno se uzrujala i otišla plačući.

G. Sveta donosi depešu, načelnik je potpisuje i nalaže Sveti da bude sve vreme uz telegrafistu dok se ne otkuca i da javi čim sve bude gotovo. Načelnikova žena dolazi k mužu da vidi što joj sestra onoliko plače. Dok joj je načelnik sve objasnio dolazi i Mica. Nije izdržala da ne napiše pismo nadzorniku. Pitala ga je šta je to „analfabeta“. Daje pismo načelniku, a on ga čita na glas. „Poštovana gospođo, reč „analfabeta“ znači nepismen čovek tj. onaj koji ne zna ni da čita ni da piše i prema tome najmanje ja mogu biti analfabeta kao školski nadzornik. To se valjda neko pošalio s vama, pa vam je tu reč naopako protumačio…“

Načelnik se uspaničio. Mika žurno dolazi, pita šta se desilo, a onda i on pročita depešu i shvata šta su uradili. Načelnik govori panduru da zove Svetu, da ne bi poslao depešu, al je ipak bilo prekasno.

Kraj je za čitaoca komičan, a za nadzornika tragičan. Načelnik je očajan. „Ih, po Bogu ljudi, šta ću sad i kud ću od ove bruke!…. Jedina mi je uteha što gospodin Ministar sad bar tačno zna ko je analfabeta u ovoj varoši. Tačno je obavešten! Blago njemu, a teško meni!“.

Nušić je i u ovom delu pokazao kakvi ljudi kod nas usporavaju bilo koji vid napretka.

Likovi: načelnik sreski, gospodin Mika (pisar sreski), gospodin Sveta (pisar sreski), načelnikova žena, njena sestra, pandur

Analiza likova

Načelnik sreski – trudi se da održi kako svoj ugled tako i svoj položaj. Svestan je svog neznanja, ali ne želi to da prizna ni sebi ni drugima, pogotovo ne nadređenima. Predstavnik je starih generacija, koje teško prihvataju novitete. Smatra da je sve bilo bolje u njegovo vreme, iako nema ni jedan konkretan argument da to i potvrdi. Može se zaključiti da je on u politici samo zbog položaja koji u njoj ima, a ne zbog nekog političkog ubeđenja. Opstanak na toj funkciji ne proizilazi ni iz visokog obrazovanja, a ni intelekta, već iz čistog poltronizma. Iako ne voli novine koje vreme donosi, nije predstavnik strogo patrijarhalnog odnosa između muškaraca i žena. Kada je uvideo svoju grešku, nije više ima ništa protiv ljubavi njegove svastike i školskog upravitelja. Priznaje svoju krivicu i ne svaljuje odgovornost na drugoga.

Gospodin Mika – posvećen je svom poslu i trudi se da ga što bolje odradi. Želi da pomogne i nije mu teško da prizna da nešto ne zna, ali ni on nije bez mane. Zna sve tračeve iz varoši (ko je u kojoj partiji, ko se kome sviđa i slično) i brzo ih širi, bez razmišljanja o posledicama koje oni vuku sa sobom. Tipičan je predstavnik službenika koji bi da se što više dodvori nadređenom i da se u njegovim očima pokaže što korisnijim. Izvežban je da načelniku plasira informacije koje će ga zanimati, ali ga je ovaj put njima odveo u pogrešnom smeru pri donošenju odluka. Kada je uvideo sviju grešku, on je jednostavno ćutao i čekao da frka prođe.

Gospodin Sveta – trudio se da radi na svom obrazovanju, ali prosto nije bio u baš najboljoj sredini za tako nešto. Preko njegovog rečnika Nušić je hteo da pokaže kakve besmislice mogu nastati iz zaključivanja o stvarima o kojima baš ništa ne znamo. Mnoge je reči imao naopako protumačene (primerice reč „perspektiva“ je bila protumačena kao nešto što je u knjigama zabeleženo, a u stvari ne postoji; a reč „populacija“ je značila žene koje mnogo rađaju decu… itd.), pa je tako i ovu najnoviju pogrešno protumačio. Nije imao lošu nameru, nevolju je prouzrokovao iz čistog neznanja.

Svastika Mica – iako je u podređenom položaju, našla je fin način da dokaže da načelnik nije u pravu. Jedina je osoba koja je odlučila da se ne pravi pametna, već se obratila obrazovanijem za pomoć. Zdrav razum joj nije dopustio da poveruje blesavom zaključku do kog su došli načelnik, Mika i Sveta došli, te je i dokazala suprotno.

Beleške o autoru

Branislav Nušić cenjeni je srpski komediograf. Rodio se u Beogradu, 8. oktobra 1864. godine u osiromašenoj trgovačkoj porodici koja je bila inače grčkog podretla.

Detinjstvo je proveo u Smederevu gde se školovao tako da je završio osnovnu školu i dve godine realke. Gimnaziju je pohađao u Beogradu, a studirao je pravo u Beogradu i u Gracu. Još kada je imao trinaest godina napisao je svoje prve komade u književnosti. Za vreme gimnazijskih dana pisao je patriotske stihove. Za vreme studija bio je aktivan u pozorišnom životu. tako je i pokrenuo pozorišnu omladinsku družinu i statirao u narodnom pozorištu.

1885. godine kada je imao samo devetnaest godina, napisao je svoju prvu verziju komedije „Narodni poslanik“. Ova komedija zbog kritike vlasti dugo vremena nije bila prikazana na pozorištu, a nije bila niti štampana kao knjiga.

Bio je pripadnik opozicione radikalne stranke pa mu prilike nisu baš išle u prilog. Tako je zbog jedne napisane pesme imena „Dva raba“ odležao čak i godinu dana u zatvoru. Nakon toga, primljen je u službu inostranih poslova te je čak deset godina radio u konzulatima Makedonije. Nakon diplomatske službe obavljao je razne poslove. Radio je kao skretar u Ministarstvu prosvete, dramaturg, zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, bio je šef odseka za nacionalnu propagandu, direktor srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, bibliotekar Narodne skupštine i obavljao je još mnoge poslove. Sudelovao je u Prvom svetskom ratu, a kada je sa srpskom vojskom prešao Albaniju dospeo je na Krf. U ratu je ostao i bez jedinog sina.

Njegove najpoznatije komedije su: „Narodni poslanik“, „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka“, „Ožalošćena porodica“, „Pokojnik“… Osim komedija, pisao je i tragedije te kratke drame i drame iz savremenog građanskog života. Objavio je zbirku pripovedaka „Pripovetke jednog kaplara“, zatim humoreske „Ministarsko prase“, „Dobrotvor“ i mnoge druge što uključuje feljtone, šaljive, romane, romane za djecu te razne životopise.

U zadnjem deceniju svoga života ponovo se bavio književnošću te je tada napisao mnogo novih komedija. Umro je 19. januara 1938. godine u Beogradu.

Autor: I.S.