Palčica

Palčica obrađena lektira književnika Hansa Kristijana Andersena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Palčica je jedno od najpoznatijih dela danskog pisca Hansa Kristijana Andersena. Andersen, koji je širom sveta poznat po svojim bajkama, i dan danas važi za jednog od najomiljenijih i najčitanijih pisaca ovog žanra. Njegova dela prevedena su na više od 40 jezika širom sveta, dok su mnoge generacije rasle čitajući njegove bajke, u svoje vreme on nije bio popularan ni poznat. Njegov uspeh došao je mnogo kasnije. Napisao je preko 150 priča i to ga čini jednim od najznačajnijih pisaca svih vremena, a najpoznatije priče koje su i danas poznate diljem sveta su Mala sirena, Carevo novo odelo, Ružno pače i Princeza na zrnu graška. Po njegovim delima snimljeni su mnogi crtani i igrani filmovi, a bili su i inspiracija za mnoge pozorišne predstave, baleta, slike i skulpture.

U doba kada su njegova dela nastala, čitaocima i kritičarima dela nisu bila zanimljiva. Smatrali su da nemaju preveliku vrednost i nije im se pridavalo mnogo pažnje. Iz početka, Andersen je prepričavao priče koje čuo od drugih. Kasnije je počeo sam da izmišlja i stvara nova dela. Na najbolji mogući način, u svojim delima, je spojio mitove, fantastiku i legende sa stvarnim svetom. Njegovo stvaralaštvo u mnogome se razlikovalo od dela koja su objavljivana u to vreme. Dok su ostali pisci imali jedan obrasac koga su se uglavnom držali i pisali su priče sa srećnim krajem, Andersen je stvarao avangardne bajke. Njegove bajke su često imale brutalne delove i nisu bila namenjena samo deci, jer su ih se ona vrlo često plašila. Ali, zato danas, teško da se može pronaći neka zbirka bajki u kojoj nema bar jedna priča koju je svetu doneo Hans Kristijan Andersen.

Palčica je sitna devojčica, veličine palca. Od samog početka doživljava nekoliko neprijatnih situacija, u nekim delovima priča je čak i strašna, ali kao i svaka druga bajka, tako i ova nam donosi lep i srećan kraj. Ova mala devojčica, svojom dobrotom i čistim, neiskvarenim srcem uspeva da savlada sve probleme koji se nađu pred njom i na kraju biva nagrađena srećom i iskrenom ljubavlju.

Tokom svog putovanja upozanje mnoge likove. Od onih loših, kao što je strašna žaba koja želi da je uda za svog sina, pa do dobrih, kao što je milostiva mišica koja iz najbolje namere želi da je uda za jednu dosadnu krticu. Ipak, za nekog tako dobrog, poštenog i milog, život ima druge planove, pa tako naša glavna junakinja na kraju upozanje princa u koga se odmah zaljubljuje i ostaje da živi sa njim srećno do kraja života.

Ova bajka nam donosi veoma važnu pouku da će nam se na našem životnom putu pojaviti mnoge prepreke i problemi, da će mnogi poželeti da nas nateraju da uradimo stvari koje ne želimo, ali da mi moramo u svemu biti istrajni. Uvek moramo verovati u sebe. Dobrota i verovanje u sebe će nam pomoći da dođemo do željenog cilja. Ponekad će se pre nama pojaviti neka dobra duša koja će nam pomoći u našoj nevolji. Tako i mi treba da pomognemo drugima kada god to možemo. Dobra dela treba da se šalju dalje. Baš kao i naša junakinja, tako ćemo i mi na kraju dobiti ono što smo zaslužili.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: bajka

Mesto radnje: na potoku, u miševoj kući, u vrtu punom cveća

Vreme radnje: nekada davno

Tema: život malene devojčice Palčice, njeni lepi i ne tako lepi doživaljaji

Ideja: u životu se nikada ne treba predati i odustajati. Moramo biti istrajni, jer čak i kada se pred nama nađu prepreke, moramo verovati u sebe. Dobrota i poštenje se uvek isplate.

Prepričano delo, citati

Nekada davno živela je jedna žena koja nije mogla da ima dece. Jako je želela da dobije jednu malu devojčicu ali nije znala gde da je pronađe. Pa se zato jednoga dana obratila veštici za pomoć.

„Ja tako žarko želim dete, možeš li mi reći gde ga mogu dobiti?“ „To ćemo mi već rešiti!“ reče veštica. „Evo ti ovo zrno ječma: to nije onakvo zrno kakvo raste u poljima seljaka ili kakvo dobijaju kokoške. Posadi ga u lonac za cveće i zalij, pa ćeš videti!“

Presrećna žena ode kući i zasadi zrno. Istoga trenutka divan cvet počne da raste. Ličio je na lalu, a pupoljak mu je još bio zatvoren. Žena se sagela i poljubila cvet i on se odjednom otvorio. Sada je videla da to jeste lala, a u njenoj sredini, na zelenoj stolici, sedela je jedna mala devojčica. Bila je tako mala, ne veća od palca jedne ruke. Zato ju je žena nazvala Palčica.

Palčica je uživala u svom novom domu. Jedna lakirana ljuska od oraha bila joj je kolevka u kojoj je spavala, latice ljubičica služile su kao jastuci, a latice ruža kao pokrivači. Preko dana se igrala na stolu, gde je žena stavila tanjir sa vodom, na kojoj je plivala latica lale. Na njoj je sedela Palčica, uživala, veslala, a često i pevala. Imala je prelep glas.

„Jedne noći, dok je ležala u svom lepom krevetu, kroz razbijeno staklo na prozoru uskakuće ružna žaba krastača. Odvratna, velika i mokra, skakala je po stolu na kome je spavala Palčica, pokrivena crvenom laticom ruže.“

Žaba je zgrabila ljusku od oraha, u kojoj je spavala Palčica, i odskakutala kroz prozor. Bila je presrećna jer je pronašla ženu za svoga sina. Žaba krastača i njen isto tako ružan sin, živeli su u močvarnoj, blatnoj bari. On je počeo da krekeće kada je video prelepu malu Palčicu. A majka mu je rekla da bude tih kako je ne bi probudio. Žaba se bojala da im buduća mlada ne pobegne, jer je bila tako majušna i tanana i vrlo je lako mogla da pobegne a da oni to ni ne primete. Rešili su da je stave na jedan veliki list lokvanja, na sred reke, dok oni spreme sobu, ispod mulja. Tu bi trebalo Palčica i njen budući muž, žabac, da žive i rade.

Na reci je bilo mnogo listova lokvanja, a stara žaba je našla najveći i najudaljeniji i do njega doplivala sa ljuskom od oraha i tu ostavila Palčicu. Kada se ujutru mala devojčica probudila, zaprepašćeno je gledala oko sebe vodeno prostranstvo. Počela je da plače jer je voda bila svuda oko nje i nikako nije mogla da se domogne kopna. Za to vreme stara krastača je sređivala sobu. Ona i njen sin, otplivali su do lokvanja da uzmu Palčicinu kolevku i postave je u svečanoj sobi. Tada joj je rekla da će je udati za svog sina i njih dvoje su otplivali nazad ka obali, ostavljajući uplakanu Palčicu samu.

„Uzeše oni lepu posteljicu i otplivaše, a Palčica ostade sasvim sama, plačući na zelenom listu, jer ona nije želela da živi kod odvratne krastače ili da uzme njenog sina za muža.“

Tada su se pojavile male ribe koje su plivale oko lista lokvanja. Gledale su uplakanu, lepu Palčicu. Bilo im je jako žao i nisu nikako želele da ova umiljata, ljupka devojčica završi dole kod ružne žabe krastače. Zato su se sve okupile, zubima su pregrizle peteljku lokvanja i list je zaplovio niz reku, noseći Palčicu daleko od žabe i njenog ružnog sina.

Palčica je tako plovila dugo. Prošla je mnoge gradove i mesta, a ptice su je posmatrale i divile se njenoj lepoti. Jednoga dana, lepi beli leptir se spustio na list lokvanja. Dugo je leteo oko njega i divio se umiljatoj devojčici. Ona je vezala jednu peteljku oko njega i lokvanj je zaplovio još brže. Tada se pojavio veliki zlatar, uhvatio je Palčicu i odleteo na drvo sa njom.

„Bože, kako je jadna Palčica bila prestrašena kad ju je zlatar odneo gore na stablo! Ali je više bila zabrinuta za divnog, belog leptira, kojeg je zavezala za list: kako se nije mogao osloboditi, sigurno će umreti od gladi! To zlatara uopšte nije bilo briga.“

Zlatar je bio oduševljen njenom lepotom. Dao joj je malo cvetnog meda da jede, a ubrzo su došli i ostali zlatari da je vide. Jedna gospođica zlatar, vidno ljubomorna, ismevala je to što ima samo dve noge, druga se smejala što nema krila.

„Struk joj je tako vitak, fuj! Izgleda poput ljudi, kako je samo ružna!“

Iako se zlataru jako svidela, slušajući druge oko sebe, pomislio je isto što i oni. Više je nije želeo i pustio je da ide gde god ona poželi. Spustio je sa drveta i ostavio samu. Palčica je sedela i plakala, misleći da je toliko ružna da je čak ni zlatari ne žele. A ustvari je bila tako mila, čista i draga, poput najlepše latice ruže.

Celo leto Palčica je živela sama u šumi. Napravila je sebi krevet i zaklon, a jela je slatki sok iz cveća i pila kapljice jutarnje rose. Prošla je i jesen, pa je stigla duga, hladna zima. Počeo je da pada sneg i Palčica se ogrnula listom, ali nikako nije mogla da se ugreje. Došla je do ruba šume i pronašla vrata poljskog miša. Tu je poljska mišica živela u toplini, imala je puno žita, kuhinju i ostavu. Jadna, mala Palčica bojažljivo pokuca na vrata, poput prosjakinje. Kada je mišica otvorila, zamolila je za zrno ječma jer dva dana ništa nije jela.

Stara poljska mišica ju je pozvala unutra da se ugreje i da jede. Palčica joj je mnogo svidela, pa joj je predložila da ostane cele zime kod nje. Za uzvrat je trebala da čisti dom i da joj priča priče, jer je mišica u tome uživala. Palčica je pristala na sve to i bila je jako srećna.

„Uskoro nam stiže poseta!“ reče mišica, „Moj sused dolazi kod mene svake nedelje. Njegova kuća je bolja od moje, ima velike sobe, a hoda u divnom crnom krznu! Da se za njega udaš, ne bi se trebala zabrinjavati, ali on ne vidi. Morala bi mu ti pričati najlepše priče.“

Palčica nikako nije želela da se uda za starog krta. Iako je bio pametan i načitan, nije voleo sunce niti lepo cveće. O njima je govorio samo najgore, iako ih nikada nije ni video. Palčica je pevala pesme o cveću i životinjama, i on se ubrzo zaljubi u njen divni glas. Ali ništa nije želeo da kaže, jer je bio džentlmen. Napravio je nove hodnike od svoje do njihove kućice, kako bi one mogle stalno da mu dolaze u posetu. Kada su išle za njim kroz mračne uske hodnike, naleteli su na uginulu lastavicu. Jadna ptica se smrzla od hladnoće. Palčica se jako rastužila jer je volela ptice i bilo joj je mnogo žao. Krt je prokomentarisao kako je srećan što njegova deca neće imati sudbinu jedne ptice, jer one nemaju ništa sem svog cvrkuta i umiru od hladnoće. Mišica se složila sa ovim „mudrim rečima“, a Palčica je nemo stajala pokraj njih. Kada su oni otišli napred, ona je poljubila mrtvu lastavicu u glavu i zahvalila se na svim pesmama koje je otpevala, jer možda ju je nekad ona i slušala tokom leta.

Krt je otrpatio dame kući, a Palčica tu noć nikako nije mogla da zaspe. Ustala je sa svog kreveta, isplela prelepo mekano ćebe i odnela je kod mrtve lastavice. Pokrila ju je kako bi je ugrejala u hladnoj zemlji. Opraštala se od nje i u jednom trenutku naslonila glavu na njeno telo. Odjednom je iznenađeno skočila, jer je u grudima ptice, srce još uvek kucalo. Lastavica je bila živa, samo promrzla i sada kada se ugrejala, počela je da se budi. Palčica je i sledeće večeri došla do nje, pokrila je preko glave da se još više zgreje. Ptica je jedva otvorila oči i pogledala svog spasioca.

„Hvala ti, lepo maleno dete!“ reče joj bolesna lastavica. „Baš sam se dobro ugrejala! Uskoro ću biti u punoj snazi i moći ću da letim, napolju pod toplim suncem!“ „Ah!“ reče ona. „Napolju je baš hladno, sneg i led! Ostani u svom toplom krevetu, ja ću te paziti!“

Cele zime, Palčica je negovala lastavicu, a mišica i krt o tome ništa nisu znali. Ona se njima svakako nije ni sviđala. Kada je došlo proleće, lastavica je bila spremna da poleti. Upitala je Palčicu da krene sa njom, ali je ona odbila. Smatrala je da će stara mišica biti tužna bez nje, pa je odlučila da ostane. Lastavica je odletela, a mala devojčica je ostala tužna. Nije smela da izlazi napolje, jer je žito naraslo jako, pa je njoj tako malenoj izgledalo kao gusta šuma.
Jednoga dana, mišica joj je rekla da će Palčica provesti leto šijući miraz za sebe, jer je stari krt zatražio njenu ruku.

Jadna devojčica je morala da radi za vretenom, a mišica je zaposlila još četiri pauka da pletu i tkaju po celu noć. Stari krt je svako veče dolazio i pričao da će se oženiti Palčicom čim prođe leto i zemlja se ohladi. Palčica zbog toga uopšte nije bila srećna, jer je stari, dosadni krt uopšte nije zanimao. Svaki dan je uspevala da se iskrade iz kuće i sedne na prag. Posmatrala je plavo nebo kada bi se vetar raširio klasje žita. Žarko je želela da vidi svoju drugaricu lastavicu.
Kada je došla jesen, miraz je bio spreman. Mišica joj je rekla da će se udati za četiri nedelje. Palčica je plakala i govorila da neće dosadnog krta, a mišica joj je rekla da ućuti, jer je krt bogat i odlična prilika za nju. Došao je i dan venčanja. Krt je došao po mladu da je odvede duboko ispod zemlje, jer on nije voleo svetlost. Jadna devojčica je bila tako tužna jer je morala da se oprosti od toplog sunca. Stajala je na pragu kuće i tužno plakala.

„Zbogom, ti jasno sunce!“ reče i pruži ruke visoko u vazduh, te izađe ispred mišičine kuće; žito je bilo požnjeveno, ostala je samo strnjika. „Zbogom, zbogom!“ reče i svojim malim rukama zagrli mali crveni cvet. „Pozdravi malu lastavicu, ako je sretneš!“

Odjednom je nešto začula iznad sebe. Kada je pogledala gore, videla je lastavicu, koja je bila srećna što vidi Palčicu. Ona joj je ispričala o svom venčanju i kako nije volela starog, dosadnog krta. Nije želela da živi u mraku i da se odrekne prirode i sunca. Lastavica joj je tada rekla da ona leti u toplije krajeve, jer zima dolazi i pozvala je da pođe sa njom. Tamo je sunce jače sijalo, tamo je uvek leto i cveće je mnogo lepše. Palčica je veselo pristala i sela na leđa ptici. Bilo joj je hladno visoko na nebu, ali se uvukla u pticino perje, izbacivši samo glavu da gleda lepote preko kojih su letele.

Na kraju su stigle u toplije krajeve. Ovde je sunce bilo tako jarko, činilo joj se dva puta jače nego tamo gde je ona živela. Svugde je raslo prelepo grožđe, a prvi put je videla i limun i narandže kako rastu u šumama. Lastavica je letela još dalje dok nisu stigle do njene kućice. Živela je na vrhu jedne vinove loze. Ponudila je Palčici da je spusti dole da pronađe svoj dom među prelepim cvećem. Devojčica je srećno pristala na taj predlog.

Jedan veliki stub bio je razbijen na tri dela, a iz pukotina je raslo prelepo, belo cveće. Kako se samo Palčica iznenadila kada je videla jednog malog čoveka, kako sedi na sredini jednog cveta. Na glavi je imao divnu zlatnu krunu, a na ramenima prozirna krila. On je bio cvetni anđeo i bio je Palčicine visine. U svakom od tih cvetova živeo je jedan mali čovek ili žena, a on je svima njima bio kralj.

„“Bože, kako je lep!“ šaptala je Palčica lasti. Mali princ se toliko prestrašio laste, jer je ona prema njemu bila toliko ogromna, ali kad je vidio Palčicu bilo mu je jako drago, jer je ona bila najlepša od svih koje je ikada video.“

Tada je mali princ skinuo svoju krunu i stavio je Palčici na glavu. Upitao je da li bi se udala za njega i postala kraljica svih cvetova. Palčica je srećno pristala. Sa svih cvetova su krenuli ljudi i žene da prinose poklone. Jedan od poklona su bila prelepa prozirna krila, koja su pričvrstili novoj kraljici na leđa. Svi su bili srećni, a lastavica im je pevala najlepše što je umela. Bila je ujedno i srećna i tužna, jer je jako volela Palčicu i nije želela da se rastane od nje.

Mali princ je promenio Palčici ime u Maja, koja je sada mogla slobodno da leti sa cveta na cvet. Lastavica se pozdravila sa svojom dragom prijateljicom i napustila tople krajeve. Vratila se nazad u Dansku, gde je živela u kućici povrh prozora jednog čoveka koji je pričao bajke. Ona mu je rado cvrkutala i tako je cela ova priča i nastala.

Analiza likova

Likovi: Palčica, žaba krastača, zlatar, mišica, lastavica i mali princ.

Palčica – mala, ljupka devojčica veličine palca. Nastala je iz zrna ječma, koje je stara veštica dala ženi koja je žarko želela da ima dete. Od samog početka počele su da joj se događaju loše stvari. Ali ona je iz svega uspevala da se izvuče. Imala je sreće. Bila je mnogo dobra, čistog srca. Pomogla je jednoj ptici, iako to nije morala. Pa ona njoj vratila istom merom i spasila je neželjene udaje. Dobro se dobrim uvek vraća. Uvek je prvo mislila na tuđu sreću, pa tek onda na svoju.

Palčica ima dugu plavu kosu, plave oči i sjajno ružičaste usne. Unatoč svojoj maloj veličini, ima veliko srce i romantična je. Izuzetno ceni lepotu i prirodu. Obožava sunčevu svetlost i prelepo cveće, a divan zvuk ptičjih pesama je veoma raduje. Kada ima priliku da pomogne ptici koja umire od hladnoće, ona koristi svoje veštine da isplete pokrivač od sena, a zimu provodi hraneći ga i negujući dok ne ozdravi. Ponekad, međutim, brižna priroda Palčice gotovo stane na put sopstvenoj sreći. Kao kad treba da se venča, a ne želi da razočara poljskog miša sa kojim živi.

Žaba krastača – jedne noći ušla je u Palčicin dom i odnela je iz njega. Rešila je da joj ona bude snajka i da je uda za svog sina. Nije marila za tuđa mišljenja, čak nije obraćala pažnju na suze malene, prelepe devojčice.

Zlatar – video je Palčicu kako plovi na listu lokvanja i rešio da je uzme za sebe. Bila mu je prelepa, ali kada je čuo komentare drugih zlatara, shvatio je da mu ne treba. Uspeli su da mu nametnu svoje mišljenje, jer on nije bio jak.

Mišica – Star, poljska mišica koja se smilovala na promrzlu, gladnu Palčicu. Otvorila joj je vrata svog doma i nahranila je. Dozvolila joj je da živi sa njom. Predložila je devojčici da se uda za starog krta jer je bio bogat i smatrala je da je dobra prilika. Dobra Palčica nije želela da izneveri svoju prijateljicu, a mišica nije marila za osećanja i mišljenje ove druge.

Lastavica – promrzla ptica kojoj je Palčica pomogla. Iako je mislila da je uginula, ona joj je donela toplo ćebe. Ugrejavši se, lastavica se probudila i ubrzo oporavila. Nije zaboravila na sve to što je devojčica uradila za nju, pa joj je na kraju pomogla i odnela je daleko u toplije krajeve, spasivši je neželjenog venčanja.

Mali princ – kralj cveća, koji se na prvi pogled zaljubljuje u Palčicu. Ona pristaje da se uda za njega i svi ljudi cveća su srećni zbog njih dvoje. Promeni joj ime u Maja, jer je smatrao da je Palčica ružno.

Beleška o piscu

Hans Kristijan Andersen je rođen 2. aprila 1805. godine u Odenseu u Danskoj. Hans Andersen stariji umro je 1816. godine, ostavivši sina i suprugu An Mari. Iako porodica Andersen nije bila bogata, mladi Andersen se školovao u internatima za privilegovane. Okolnosti Andersenovog obrazovanja podstakle su spekulacije da je on ilegalni član danske kraljevske porodice, ali te glasine nikada nisu potkrepljene.

Andersen je 1819. putovao u Kopenhagen da bi radio kao glumac. Vratio se u školu nakon kratkog vremena, uz podršku pokrovitelja po imenu Džonas Kolin. Tokom ovog perioda, na Kolinov nagovor, počeo je da piše, ali su ga nastavnici brzo obeshrabrili.

Andersenovo delo prvi put je prepoznato 1829. objavljivanjem kratke priče pod naslovom „Šetnja od Holmenskog kanala do istočne tačke ostrva Amagera“, kombinaciju drame, poezije i putopisa. Obećavajući mladi autor dobio je kraljevu podršku koja mu je omogućila da putuje po Evropi i dalje razvija delo. Roman nastao u Italiji, „Improvizator“, objavljen je 1835. godine, ai ste godine Andersen je počeo da piše bajke.

Uprkos svom književnom uspehu, Andersen u početku nije privlačio pažnju svojim delima za decu. Njegovi sledeći romani ostali su kritički omiljeni, a tokom narednih decenija nastavio je da piše i za decu i za odrasle, napisavši nekoliko autobiografija, putopisnih priča i poezije slaveći vrline skandinavskog naroda. U međuvremenu, kritičari i izdavači prevideli su druge knjige, fokusirajući se na već klasične priče „Mala sirena“, „Carevo novo odelo“, „Ružno pače“ i „Princeza na zrnu graška“.

1845. godine počinju prevodi Andersenovih bajki i priča na engleski jezik kada počinju da privlače pažnju strane publike. Andersen se sprijateljio sa priznatim britanskim romanopiscem Čarlsom Dikensom, kojeg je posetio u Engleskoj 1847. godine i ponovo deceniju kasnije. Njegove priče postale su klasika na engleskom i imale su snažan uticaj na buduće britanske autore, uključujući Beatris Poter. Vremenom je skandinavska publika otkrila Andersenove priče, kao i publika u Sjedinjenim Državama, Aziji i širom sveta. 2006. godine u Šangaju je otvoren zabavni park zasnovan na njegovom delu. Njegove priče su prilagođene sceni i ekranu, uključujući popularnu animiranu verziju Male sirene.

Iako se zaljubljivao mnogo puta, Andersen se nikada nije ženio. Svoje neuzvraćene naklonosti usmerio je prema muškarcima i ženama podjednako, uključujući poznatu pevačicu Đeni Lind i dansku plesačicu Harald Šraf. Andersenov lični život podstakao je akademske analize mogućih homoerotskih tema u njegovom radu.

1872. godine je pretrpeo ozbiljnu povredu nakon pada iz kreveta u svojoj kući u Kopenhagenu, a njegova poslednja publikacija, zbirka priča, objavljena je iste godine. Otprilike u to vreme počeo je da pokazuje znakove oboljenja od raka jetre od čega umire 4. avgusta 1875. u Kopenhagenu.