Mala sirena obrađena lektira književnika Hansa Kristijana Andersena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Mala sirena jedna je od najpoznatijih bajki danskog pisca Hansa Kristijana Andersena. To je jedno od najčuvenijih dela u kojem su junaci ova mitološka bića. Andersen je u svojim delima na veoma vešt način spojio legende, fantastiku i mit sa stvarnim svetom. Ali njegova dela, koja se danas smatraju vrhuncem svetskog stvaralaštva, na početku nisu bile poznata i priznata među čitaocima. Njegovo stvaralaštvo se razlikovalo od onoga što su pisci objavljivali u to vreme. Dok su ostali pisali priče sa srećnim krajem i uglavnom imali isti obrazac kojeg su se držali, Andersen je stvarao avangardne bajke. Njegove bajke nisu bile namenjene samo deci jer često se dešavalo da se završavaju na brutalan način i deca su ih se plašila. Ali je zato ovaj pisac ostavio veliki pečat na celokupno svetsko stvaralaštvo i njegove bajke se i dan danas nalaze u skoro svakoj zbirki bajki za decu.
Lik sirene, polužene – poluribe, srećemo prvi put u grčkim mitovima. Ove prelepe morske nimfe su zavodnice, vrlo opasne i agresivne i svojom pesmom mame moreplovce u smrt. Andersen nam je donekle promenio ovu sliku, pa nam je sada uvek u glavi slika mlade, naivne i dobroćudne devojke kada pomislimo na sirenu.
Priču o maloj sireni većina ljudi najviše pamti iz Diznijevog crtanog filma, o morskoj princezi Ariel, koja ceo svoj život živi fascinirana ljudskim svetom i želi da postane čovek. U prvobitnoj verziji, koju nam je doneo Andersen, likovi nemaju imena i ova mala sirena počinje da mašta o ljudima tek kada sazna da može postati besmrtna udajom za ljudsko biće. Kako nije bila zadovoljna životom koji je živela na dnu mora, jednoga dana se obratila svojoj baki koja joj je odala tajnu da sirene žive 300 godina ali da njihova duša nije večna. Nakon smrti, sirene se rastvaraju u morskoj peni. Jedina mogućnost da im duša postane besmrtna je da se neko ljudsko biće zaljubi u njih i da deo njihove duše pređe u sirenu.
I kraj Anderesenovog dela se razlikuje od poznatog crtanog filma o Ariel. Iako Ariel uspeva da se uda za princa u kog se zaljubljuje, u prvobitnoj verziji priča ima totalno drugačiji završetak. Sirena ne uspeva da osvoji ljubav kraljevića, jer se on zaljubljuje u drugu. Sirena se baca u more i nestaje u morskoj peni. Dobija drugu šansu i postaje „ćerka vazduha“, koja će 300 godina imati priliku da čini dobra dela i na taj način na kraju dobije večnu dušu.
Postoje i različita tumačenja ove bajke, a jedno od njih je da sama sirena predstavlja spoj svesnog (ljudski deo) i nesvesnog (riblji deo) u čoveku koje. Pritom život na dnu mora je metafora za nesvesno dok se sa izlaskom na površinu zalazi u domen svesnog. I sama želja male sirene da postane ljudsko biće potiče iz želje za besmrtnošću što je u Diznijevoj verziji promenjeno kako bi se uklopilo u zapadnjačku kulturu. Bajka o maloj sireni zapravo se smatra pričom o potrazi za dušom.
Ova bajka je, pored Diznijeve, doživela i niz drugih adaptacija ili su se na njoj zasnivali filmovi i pozorišne predstave. Oduševljen baletom koji je zasnovan na ovoj bajci, Karl Jakobsen je odlučio da u Kopenhagenu podigne statuu maloj sireni. Njegova supruga je bila model za telo, dok je model za lice bila balerina koja je u predstavi igrala malu sirenu. Ova statua je jedan od simbola Kopenhagena i nažalost nekoliko puta je bila vandalizovana.
Bajke Hansa Kristijena Andersena razlikuju se od onih koje su sastavila braća Grim. Ne zbog njihove sadržine, koliko zbog porekla. Malo poznata činjenica je da mnoge od omiljenih priča koje je Andersen napisao, kao što su Mala sirena i Ružno pače imaju poveznicu sa njegovim privatnim životom.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: bajka
Vreme radnje: neodređeno
Mesto radnje: u dubini plavog mora, u dvorcu kraljevića
Tema: život jedne sirene koja je želela da postane ljudsko biće
Ideja: kako bi čovek ostvario svoj cilj mora često u životu da rizikuje. Nekada se taj rizik neće isplatiti ali će barem znati da je učinio sve što je u njegovoj moći kako bi ostvario ono što je zamislio.
Prepričano delo, citati
Andersen započinje ovu priču detaljnim opisom vodenog sveta, kuće morskog kralja i njegove porodice koja postaje sasvim stvarno okruženje. U svojoj veličanstvenoj palati kralj, udovac, živi sa svojom starom majkom i svojih šest ćerki sirena.
„Daleko, daleko na morskoj pučini, gde je voda prozirna kao staklo, krije se tajno kraljevstvo. Tu, bezbroj milja ispod talasa, plivaju sirene, ćeretaju, igraju se. To je blistavo mesto razigranog svetla, blistavih jata riba i koralnih grebena što cvetaju u smaragdnoj, grimiznoj i zlatnoj boji.“
Baš u tim najvećim morskim dubinama, ležali su dvorovi morskog kralja. Na vrhu zidina ležale su školjke koje su se otvarale i zatvarale u smeru strujanja mora, a visoki prozori su bili uvek širom otvoreni kako bi ribice slobodno plivale naokolo.
Ovim neobičnim kraljevstvom vladao je morski kralj. On je bio udovac i imao je šest prelepih ćerki. Sve su bile dobre i ljupke, ali najmlađa je bila najmilija i najlepša od svih.
„Sjajne oči su joj bile modre poput mora.“
Umesto kralja, kraljevstvom je vladala njegova majka, koja je bila mudra i stara sirena. Bila je ponosna na svoje poreklo a na repu je imala dvanaest ostriga, šest više od svih ostalih sirena. Njena najmlađa unuka je često provodila vreme sa njom. Dok su ostale sirene volele da provode vreme sa drugaricama, najmlađa kraljeva ćerka je volela da pliva sama i sanja o dalekim pustolovinama. Voljena baka joj je često pričala o svetu iznad površine mora. O gradovima, malim i velikim, o plažama, livadama i neobičnim ljudima. Pričala joj je o cveću, koje je ova mlada sirena obožavala, i o njegovom mirisu na zemljinoj površini, jer ga na dnu mora nisu mogli osetiti.
„Sirena sme da izroni na površinu, reče joj baka, tek kad navrši petnaestu godinu. Strpi se, malena. Doći će i na tebe red. Jednog dana sedećeš na steni i posmatrati talase kako se valjaju. Videćeš velike jedrenjake i gledaćeš galebove kako šestare nebom. Možda ćeš čak ugledati i vijugave obrise kopna.“
Mala sirena je bila mnogo srećna zbog toga što joj je baka rekla. Njena najstarija sestra je uskoro trebalo da napuni petnaest godina, a kako je između svake sestre bilo po godinu dana razlike, za pet godina će i ona doći na red na vidi površinu mora.
Kada je najstarijoj sestri došao rođendan, najmlađa sestra ju je naterala da joj obeća da će joj ispričati sve što je videla na površini. Kada se vratila pričala joj je o blistavom, osunčanom nebu, o toplom vazduhu koji joj je milovao obraze. Kada je sestra upitala za kopno, ona joj je pričala o treperavim svetlima luke i zvucima iz sela. A najveći utisak na nju su ostavila crkvena zvona, zvuk koji nikada neće moći da zaboravi. Kada je te noći najmlađa sirena sedela u dvorskim odajama zamišljala je taj čarobni svet i crkvena zvona i maštala o danu kada će ih i sama čuti.
Svake naredne godine po jedna sirena je izlazila na površinu. Druga sestra joj je pričala o zalasku sunca i purpurnim oblacima, a treća o malom zalivu i ljudskoj deci koja se brčkaju u plićaku. Četvrta joj je pričala o brodovima koji su plovili oko nje i mornarima koji su se dražali za užad. Petoj je rođendan bio u zimu, pa je ona pričala o velikim santama leda koje je videla kada je isplivala. Sada je mala sirena bila jedina koja nije smela da izlazi na površinu mora.
Sledeće godine došao je red i na nju. Baka joj je očešljala kosu i ispratila je. Sve sestre su se okupile i mahale joj dok je plivala ka pučini.
„Kad je konačno izronila iz slanog mora, bilo je predvečerje. Sunce je tonulo za horizont. Mala sirena prvi put ugleda nebo, koje se prelivalo u ljubičastoj, ružičastoj i zlatnoj boji.“
Zatim je ugledala jedrenjak iz kojeg je dopirala muzika. Otplivala je do malog prozora i provirila unutra. Ljudi su se zabavljali, igrali i pevali. Muzičari su se okupili oko jednog mladog čoveka, koji kada se okrenuo ka maloj sireni joj je oduzeo dah. Bio je to prelep mladić, sa zlatnom krunom na glavi i imao prelepe crne oči. U sledećem trenutku jedna raketa je proletela i sirena je brzo zaronila. Već u sledećem trenutku nije mogla da veruje svojim očima, kada se nebo obasjalo kao u sred dana. Mladi kraljević i njegovi prijatelji su izašli na palubu i posmatrali vatromet. Mala sirena je žarko želela da čuje o čemu pričaju, ali nije mogla da dopliva do jedrenjaka. Približavala se oluja i talasi su postajali sve jači.
Nastala je panika na brodu i kada je jaki talas prevrnuo jedrenjak, kraljević se našao u moru. Sirena ga je odvukla do kopna, jer je znala da ljudi ne mogu da žive pod vodom kao što to umeju sirene. Brzo je doplivala do njega i držala mu glavu iznad vode, kako se ne bi udavio. Tako su doplivali do kopna kada se nevreme konačno smirilo.
Mala sirena je izvukla kraljevića u blizini crkve i začula je zvuk crkvenih zvona koje je njena sestra toliko volela. Ostavila ga je i sakrila se iza stena, kao što ju je baka i naučila. Ljudi nisu smeli da ih vide. Uskoro je videla kako kraljeviću prilazi jedna mlada devojka i poziva ljude da joj se pridruže. U sledećem trenutku, sirena je videla kako je ustao, ali nije znao ko ga je spasio. Zbog toga je bila jako tužna i otplivala je nazad u kraljevstvo svoga oca.
Mala sirena je sada bila još povučenija i tiša. Svakim danom je sve više maštala o životu na kopnu i koliko god joj je baka objašnjavala da je čaroban svet u kome sada živi, ona je sve više žudela za onim što nije mogla imati. Jedne večeri je plivala zajedno sa sestrama i videla gde živi mladi prelepi kraljević o kome je toliko maštala. Od tada je često posmatrala dvorac, kraljevića i ljude na kopnu. Sve više je žudela za tim životom. Mnogo toga je želela da sazna o njima, ali sestre nisu umele da joj odgovore da njena pitanja. Zato se jednoga dana obratila svojoj baki. Baka joj je pričala o tome kako ljudi umiru, ali ne kao sirene, koje postaju deo morske pene, nego oni imaju dušu koja večno živi. To ju je najviše zainteresovalo, jer sirene nisu bile besmrtne. Tada joj je baka objasnila da i one mogu postati besmrtne ukoliko se ljudsko biće zaljubi u njih i pokloni im deo svoje duše.
„- Ništa! – odgovori starica – osim ako te koji čovek ne zavoli toliko da mu budeš više i od oca i od majke, da mu sve misli budu tebi posvećene, da svu svoju ljubav tebi upravi, da mu sveštenik desnicu položi u tvoju u znak vernosti za sve vekove… da, tada bi njegova duša prešla u tvoje telo, pa bi i ti postala deo ljudske sreće i blaženstva. On bi ti udahnuo dušu, a ipak svoju ne bi izgubio.“
Tada je mala sirena odlučila da ode kod morske veštice koja je jedina mogla da joj pomogne u nameri da postane čovek. Veštica je živela u beloj kući sagrađenoj od kostiju i čuvale su je zmije. Mala sirena se uplašila, ali je toliko želela da uspe u onome što je namerila, da je ni strah nije sprečio da nastavi dalje. Veštica je već znala zbog čega ova sirena dolazi i rešila je da joj pomogne. Napravila je napitak koji treba ujutru da popije na površini mora i tako će dobiti ljudski oblik. Sirena se obradovala tome, ali je tada veštica zatražila da joj plati za ono što će joj ona učiniti. Veštica je zauzvrat tražila glas ove prelepe mlade sirene. Iako je imala najlepši glas u celom podvodnom kraljevstvu, sirena je pristala da joj veštica odreže jezik. Njena želja za životm na kopnu je bila jača i od toga.
Veštica joj je odrezala jezik i dala joj napitak pomoću kojeg će bez muke moći da izađe iz njenog zamka. Ukoliko je hobotnice napadnu, trebala je samo da baci kap ovog napitka i one će se razbežati. Uspela je brzo da pronađe put kroz šumu i izađe iz nje. U daljini je videla dvorove svoga oca, ali nije želela da im prilazi. Sada je bila nema i nije želela da to iko vidi. Želela je samo da izađe na površinu i postane pravi čovek. Isplivala je na površinu i videla dvorove mladog kraljevića. Tu je izašla na stene i popila napitak. Osetila je strašnu bol koja joj je presekla telo i pala je u nesvest.
Kada se ujutru probudila, sunce je već uveliko obasjavalo sve oko nje. Ispred nje je stajao kraljević i gledao je. Tada je shvatila da je konačno imala dve noge, a ne rep, kao do pre nekoliko sati. Ali je bila naga i brzo se pokrila svojom dugom kosom. Kraljević ju je upitao ko je i kako je dotle došla, ali je sirena sada bila nema i nije mogla da mu odgovori. Poveo ju je u svoj dvorac, gde su joj dali skupocenu odeću i sluškinje koje su je služile. Mala sirena je uživala u čarima dvora i provodeći vreme sa onim koga je volela. Noću, dok bi svi spavali, ona bi silazila niz stepenice i izlazila na terasu da posmatra pučinu plavog mora.
„Jedne se noći pojaviše njene sestre držeći se za ruke; pevale su tako žalosno dok su plivale na vodi; ona im mahnu, a one su je prepoznale i rekle joj kako ih je sve rastužila. Nakon tog susreta svake su noći dolazile u pohode, a jednom, daleko na pučini, opazi i svoju ostarelu baku, koja mnogo, mnogo godina nije izašla na površinu mora; bio je tamo i kralj podmorskog sveta, s krunom na glavi; oboje su prema njoj pružali ruke, ali nisu smeli tako blizu prići kopnu kako su mu se sestre približavale.“
Iz dana u dan, kraljević je sve više voleo malu sirenu. Bila mu je sve draža i milija srcu. Jednom joj je rekao kako mu je najmilija i sa najčistijim srcem, i da ga podseća na jednu mladu devojku koja mu je ostala u sećanju ali je nikada više nije pronašao. Princ nije znao da je ta devojka ustvari ona. Govorio je kako je to jedina devojka koju bi mogao voleti, ali da sada sirena polako zauzima njeno mesto.
Ali, sa druge strane, kraljević je spremao da se oženi lepom ćerkom jednog drugog kralja. To je bila želja njegovih roditelja, a on nije želeo da je ispuni. Želeo je da ostane do kraja života sa malom sirenom. Kada je išao u susedno kraljevstvo da vidi princezu, poveo je i sirenu sa sobom. Dok je sedela na palubi i gledala more obasjano sjajnom mesečinom, videla je svoju baku, oca i sestre kako plivaju oko broda. Sestre su žalno širile ruke ka njoj, a ona je želela da im kaže da je srećna i konačno živi život kakav je oduvek želela, ali to nije mogla. Pojavio se neko na palubi i sestre su zaronile u dubine mora.
Sutradan su konačno videli verenicu mladog kraljevića. Mala sirena je jedva čekala da vidi lepotu o kojoj su svi pričali. A kraljević, iako skeptičan, ostao je bez reči kada se pojavila mlada princeza. Na prvi pogled se zaljubio u nju. Pomislio je da je to devojka koja ga je spasila iz talasa uzbrukalog mora. Bio je presrećan. Zagrlio je malu sirenu, a ona je tužno mu poljubila ruku. Verenici su iste večeri krenuli nazad u prinčevo kraljevstvo gde su trebali da spremaju venčanje. Mala sirena je sedela sama, tužno posmatrajući veselje koje se odvijalo na palubi. Tada su se ispred nje pojavile njene sestre. Zapazila je da ni jedna više nema dugu kosu.
„Dale smo kosu veštici da bismo ti pomogle da ne umreš noćas! Dala nam je nož, evo ga! Vidiš kako je oštar? Pre nego što sunce grane, moraš ga zabosti kraljeviću u srce, pa kad ti njegova topla krv kapne na noge, opet će srasti u riblji rep; bićeš opet sirena, moći ćeš sići ka nama i proživeti svojih trista godina pre nego što umreš i postaneš slana pena u moru. Požuri! Jedno mora umreti: ti ili on, pre nego se sunce rodi.“
Ubrzo zatim sve sestre sirene su zaronile u doboko plavo more. A mala sirena je uzela nož, razgrnula vrata od šatora i ušla tamo gde su spavali kraljević i njegova verenica. Sagnula se, poljubila ga u čelo i izašla iz šatora. Stala je na ivicu broda i bacila nož daleko u morske dubine. Još jednom se okrenula, tužnim pogledom pogledala kraljevića i skočila sa ivice broda. Čim je dodirnula površinu mora, osetila je kako joj se telo pretvara u morsku penu.
Kada je sunce obasjalo sve oko sebe, mala sirena je videla stotine malih prozirnih bića kako lebde oko nje. Upitala je kuda to ide, a bića su joj odgovorila da ide među vazdušne vile. Kako nije uspela da zadobije ljubav jednog čoveka, nije uspela da dobije besmrtnu dušu. Ni ove male vile je nisu imale, ali su mogle da je steknu dobrim delima. Imale su trista godina da čine dobra dela ljudima. Mala sirena je prvi put osetila suze u svojim očima. Videla je kraljevića kako je traži svugde po brodu i gleda u talase na pučini, kao da je znao da je skočila. Ona mu se samo nasmešila, nevidljivo ga poljubila u ruku i odletela ka oblaku.
Analiza likova
Likovi: mala sirena, kraljević, kralj, morska veštica, sestre
Mala sirena – najmlađa i najlepša među ćerkama morskog kralja. Od malena je želela da vidi svet na kopnu, ali je morala da sačeka da napuni 15 godina. Ima prelep glas, najlepši u kraljevstvu. Povučena je i najviše voli da pliva sama. Sanjarila je da živi kao obični ljudi.
Kada je napunila 15 godina, isplivala je na površinu i tog dana se zaljubila u mladog kraljevića. Bila je spremna na sve, kako bi mogla da postane pravi čovek. Smelo je koračala ka svom cilju i nije se plašila ničega. Otišla je do morske veštice i dala svoj glas kako bi mogla da postane čovek. Kraljević, iako se zaljubio u nju i voleo je svim srcem, odlučio je da se oženi drugom princezom. Mala sirena je zbog toga patila, ali je ostala dobre duše kakva je odvuek bila. Mogla je da žrtvuje svoju ljubav i postane opet sirena, ali je ona ipak odlučila da ostavi svog voljenog da živi, a rešila je sebe da ubije. Na kraju je ipak postala vazdušna vila koja će imati punih 300 godina da čini dobra dela i na kraju stekne besmrtnu dušu.
Kraljević – onaj koga je mala sirena volela. Želeo je da pronađe ljubav svog života. Smatrao je da je to devojka koja ga je spasila od davljenja, ali nije mogao nikako da je pronađe. U maloj sireni, koja je sada bila prava devojka, video je dobrotu i počeo da oseća ljubav prema njoj, ali kako nije uspeo da pronađe devojku koju je tako jako tražio, zaljubio se u princezu koju su mu roditelji odredili za ženu. Svojom lepotom ga je podsetila na devojku koja ga je spasila. Bio je srećan što je konačno pronašao svoju ljubav, ali i tužan kada je shvatio da je mala sirena nestala sa broda kada su se vraćali u njegovo kraljevstvo.
Kralj – vladar podvodnog sveta, otac šest mladih, lepih sirena, među kojima je najmlađa mala sirena. Kraljevstvom je vladala njegova mudra, stara majka. Trudio se da zaštiti ćerke od ljudi jer je znao na šta su oni sve spremni. Ali nije uspeo da spreči svoju najmlađu ćerku da ode među njih. Pokušavao je da je vrati, zajedno sa majkom i ostalim ćerkama, ali bezuspešno.
Morska veštica – suprotno Dizniju i popularnoj pripovesti koju je on ekranizovao, morska veštica nije zla, niti je negativka. Ona jednostavno zarađuje za život prodajući svoje napitke. Iako su joj cene pomalo zle, poput glasa male sirene i kose njenih sestara, ona ima zapravo daje zauzvrat ono šta im je jako potrebno.
Sestre – pet sestara male sirene Andersen je prikazao kao voljene, odane i poslušne. One su uglavnom srećne s tim da žive kao sirene i čini se da su prilično dvodimenzionalni likovi. Međutim, kada njihova najmlađa sestra naiđe na probleme, budući da ne može da natera princa da se zaljubi u nju, pokazuju hrabrost odlazeći morskoj veštici.
Beleške o piscu
Hans Kristijan Andersen rođen je 2. aprila 1805. u Odenseu. Bio je sin siromašnog obućara i majke koja ga je odgajala sama nakon muževe smrti.
Pre očeve smrti Hans je mogao uživati i u pozorištu lutaka koje mu je napravio njegov otac, a osim toga puno je vremena proveo čitajući Andersenu priče iz „Hiljadu i jedne noći„i komedije. U kući Andersenovih se mnogo čitalo, pa nije ni čudno što je i najmlađi član odlučio da krene stopama najvećih književnika.
Teško se probijao do književne afirmacije. U četrnaestoj godini Andersen se, bez školovanja, novca i bilo kakvih planova, uputio u Kopenhangen kako bi pohađao pozorišnu školu. Međutim, ubrzo biva izbačen. Iako je majka htela da izuči zanat, Hans je uspeo da je nagovori da ga pusti samog u grad kako bi sam izgradio svoj život i budućnost.
Njegovo prvo uspešno delo je bio putopis „Šetnja od Holmenskog kanala do istočne tačke ostrva Amagera“ iz 1829. godine. No, postao je poznat tek po romanu „Improvizator“ iz 1835. godine, oslikavajući u njemu borbu mladog pisca da stekne afirmaciju. Roman je bio preveden na nekoliko stranih jezika.
Andersenove bajke među kojima su najpoznatije „Palčica„, „Carevo novo odelo“ i „Princeza na zrnu graška“ zadržale su svoju moć očaravanja velikim delom razgraničavanjem univerzalnih tema. Ako je univerzalnost priča sposobna da stvori pojedinačne veze sa čitaocima širokog spektra društvenih slojeva, uopće ne treba da nas začudi da potiču iz ličnog iskustva. Andersen je bio pisac opsednut čistoćom književnog stvaralaštva. Uživao je gledajući kako manje talentovani pisci uživaju veću popularnost i uspeh zahvaljujući moći i novcu.
Nevinost koja se stalno suočava sa varljivom prirodom sveta odraslih u Andersenovim bajkama govori o zrelom intelektu koji nikad nije izgubio dodir sa boli iz detinjstva koja je opipljivija u autobiografskim pričama Andersenove Snežne kraljice, Ružnog pačeta i Male sirene.
Umro je u Kopenhagenu, 4. avgusta 1875. godine.
Ostavite odgovor