Carevo novo odelo obrađena lektira književnika Hansa Kristijana Andersena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Carevo novo odelo jedno je od najpoznatijih dela danskog književnika Hansa Kristijena Andersena. Andersen se tokom svoje karijere proslavio bajkama koje su prevedene na više od 40 jezika širom sveta i uz koje su mnoga deca odrastala. Njegove poznate bajke su i danas jedne od najomiljenijih za čitanje, jer je malo dece koja ne vole Malu sirenu, Ružno pače, Palčicu, Snežnu kraljicu i mnoge druge bajke. Napisao je preko 150 priča i time postao jedan od najznačajnijih dečijih pisaca svih vremena. Po njegovim delima snimljeni su mnogi crtani i igrani filmovi, a bila su i inspiracija za poznate balete, pozorišne predstave, slike i skulpture.
Andersen je takođe poznat jer je u svojim delima na vešt način spojio fantastiku, legende i mit sa stvarnim svetom, a koje karakteriše njihova usredsređenost na pojedinca koji se nekako izdvaja iz društva – mala sirena koja želi da bude deo ljudskog sveta, ali pripada moru, smatra ružnim, ali možda najintrigantniji od svih Andersenovih autsajdera je nerođeno dete koje viče istinu na kraju Carevog novog odela, bajke koja zaslužuje detaljniju analizu zbog načina na koji se u zapadnoj svesti učvrstila kao skraćenica za prevrtanje supstance ili pažljivo izrađena iluzija istine.
U naša „post-istinita“ vremena, bajka Carevo novo odelo postala je deo našeg kolektivnog društva. „Spin“ je sve. Međutim, popularnost takvog načina pisanja nije došla odmah, jer su njegova dela dugo bila nepoznata. Dok su pisci toga doba pisali priče sa srećnim krajem, ovaj pisac je svoja dela završavao na čudne, često brutalne načine, pa su one iz početka bile priče za odrasle. Često su ih se deca plašila. Ali to ga nije sprečilo da razvije svetsku slavu i da ostane i dan danas jedan od najpoznatijih pisaca bajki.
Carevo novo odelo jedna je od njegovih najpoznatijih bajki. Ovo možda i nije klasična bajka, već je više poučna priča koja nas uči sopstvenom usavršavanju putem samosvesti. Car, koji je na kraju i sam shvatio da je prevaren, ipak nije dozvolio da poklekne u onome što je radio, pa je tako nastavio hodati i dalje, svestan da je go pred celim svojim narodom. Time nam je pokazao da je na težak način naučio lekciju i usavršio sebe na neki način.
Ovo je jedna priča o ljudskoj sujeti, ponosu i ljudskoj taštini. Kroz nju učimo o ljudskoj gluposti, naivnosti i nesposobnosti. Careva ljubav prema odeći, toliko nebitnoj stvari u životu, pokretač je događaja celokupne radnje. Kada se ta ljubav, na koju car nije štedeo vreme i bogatstvo, nađe u dodiru sa željom dvojice prevaranata da se obogate, nastaje pravi haos koji je ujedno i komičan i tragičan.
Onog trenutka kada je car čuo da su u njegovo carstvo došla dva najbolja tkača, znao je da ih mora uposliti da mu naprave najbolja odela. Što su oni više hvalili svoj način rada i materijal koji koriste, to je on više želeo da se pokaže u njihovoj odeći. Ove dve varalice nisu znale da šiju, ali to car nikada stvarno nije shvatio. Čak i na samom kraju, kada car šeta go pred svojim podanicima, njegova želja za moći nije mu dozvolila da sagleda pravo stanje. Kao i oni, tako i njegov narod, svi su verovali u laži ovih veštih prevaranata. Samo je jedno dete, neiskvareno i nesposobno da laže, reklo pravu istinu naglas. Jer dečija duša je sposobna samo iskreno da govori i na taj način je otvorila oči svima oko sebe.
Pre nekoliko godina, po uzoru na ovu bajku, nastao je jedan Diznijev animirani film. Iako se radnja dosta razlikuje od priče, ideja i poruka su iste. Na zanimljiv i humorističan način, Dizni nam je prikazao šta ljudska sujeta i glupost mogu da urade.
Takođe, ova bajka, odnosno ideja „golog cara“ se često koristi u politici kao prikaz vladara koji je okružen pogrešnim ljudima i koji mu ne ukazuju na greške plašeći se za sopstveni položaj. U nekim kritikama se može pronaći upravo da je ideja iza Andersenove bajke bila upravo politička satira, ali to nikada nije dokazano.
Iako je Andersen sam napisao ovu bajku, ona u sebi ima prsten drevne autentičnosti. I s razlogom: Andersen je Carevo novo odelo temeljio na „So ist der Lauf der Welt“, njemačkom prevodu srednjovekovne španske bajke iz zbirke El Conde Lucanor iz 1335. godine . U španskom originalu, umetnutoj priči pod naslovom „O onome šta se desilo kralju i trojici varalica“, trojica varalica i prodavača tkaninama kažu kralju da će samo zakoniti sin kralja moći da vidi tkaninu koju tkaju, a da je platno nevidljivo očevim vanbračnim sinovima. Andersenovo ažuriranje priče i menjanje „nelegitimnog“ u „glupog“ ili „nepodobnog za službu“, pokazuje kako se bajke neprestano ažuriraju i prepisuju kako bi odražavale njihov promenljivi društveni kontekst.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: bajka
Mesto radnje: na jednom dvoru i ulicama carstva
Vreme radnje: nekada davno
Tema dela: pohlepa jednog cara
Ideja dela: U životu čovek treba da bude zadovoljan onim što ima. Nikada ne treba žuditi za stvarima koje ne možemo imati jer na taj način postajemo pohlepni i zavidni. Istovremeno, moramo biti svesni sebe i drugih.
Prepričano delo, citati
Nekada davno živeo je jedan car koji je jako voleo nova odela i haljine i nikada na njima nije štedeo. Zbog svoje ljubavi prema odeći, nije mario ni za šta što se dešavalo u njegovom kraljevstvu. Nisu ga interesovali ni vojnici, ni podanici, ni lov, ni pozorišta.
U njegovom kraljevstu živelo se lepo. A kako je on najviše vremena provodio u svojoj garderobi, u grad su često dolazili trgovci, krojači, zanatalije da mu nude svoju robu i usluge. U gradu je uvek bio veselo, jer je bio pun stranaca i nikada nije bilo dosadno. Tako su jednoga dana pristigle i dve varalice. Predstavili su se caru kao vrhunski tkači.
„Car ih oduševljeno primi i odmah zapita: – Gospodo, dobro došli u moje kraljevstvo. Kažite mi, kakva odela šijete? – Hvala na gostoprimstvu, Vaše Veličanstvo. Mi šijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magičnu moć – naša odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive plemićkim životom.“
Kako se samo car oduševio time! Pomislio je kako bi to bilo savršeno odelo jer bi noseći ga po svom carstvu mogao da shvati ko je dostojan svoje službe a ko ne. Na taj način bi shvatio ko od njih je pametan, a ko glup. Car je odlučio da se odelo što pre napravi, pa je varalicama dao veliku svotu novca kako bi počeli sa tkanjem.
Varalice su počele da naručuju najfiniju svilu i najčistije zlato, tvrdeći da će od toga da naprave željeno odelo. A ustvari u svu dobijenu robu stavljali u torbe i nosili svojim kućama. Prodavali su zlato, a pare sakupljali. Kako bi zavarali cara i ostale, krenuli su sa tkanjem, ali na razbojima se nije nalazilo ništa, oni su se samo pravili da rade nešto.
„Baš bih voleo da vidim dokle su stigli sa tkanjem“, pomislio je car jednoga dana, ali mu je bilo pomalo hladno oko srca pri pomisli da onaj ko je glup ili ne odgovara svome poslu, ne može da vidi tu neobičnu tkaninu. On je doduše verovao da za sebe ne treba da se boji, ali je najprije hteo da pošalje nekog drugog da ispita stvari.“
Tako je car odlučio da pošalje jednog starog, časnog ministra da proveri kako napreduje odelo. Kada je ušao u sobu gde su varalice sedele za praznim razbojem i radile, pomislio je u sebi ljutito kako ništa ne vidi, ali na glas ništa nije rekao. Oni su ga pozvali da priđe bliže i pogleda radove. Upitali su ga da li mu se sviđaju šare i boje na tkanini, a on je jadan samo gledao u prazan razboj i ćutao. Pomislio je da ne sme odati da ništa ne vidi, jer bi to onda značilo da je glup i da nije dostojan svog posla.
„O, divna je! Prekrasna! – reče stari ministar gledajući kroz naočare. – Te šare, pa te boje! Reći ću caru da mi se neobično dopada!“
Tkači su se obradovali tim rečima i nastavili da nabrajaju boje i šare na tkanini. Ministar ih je pomno slušao, kako bi mogao sve to da prenese caru. Tako je i uradio.
Varalice su iz dana u dan zahtevale sve više para, svile i zlata. Svu robu su i dalje stavljali u svoje torbe i nosili kućama. Na razboje nikada nisu stavili nijedan deo toga što su dobili. I dalje su tkali u prazno.
Posle nekog vremena, car je ponovo poslao jednog od svojih ministara da vidi kako napreduju radovi. Drugi ministar doživeo je isto što i prvi. Ušao je u sobu gde su varalice tkale na praznom razboju i ostao nem. Nije mogao da veruje da ništa ne vidi. Znao je da nije glup, pa se onda bojao da to ne znači da nije dostojan svog posla. Tako da je odmah počeo da hvali tkaninu koju nije video i uveravao ih kako se divi prekrasnim bojama i šarama na njoj.
Svi su pričali o ovoj neobičnoj i prelepoj tkanini, kao i činjenici da je samo pametni ljudi mogu videti. Oni glupi nisu bili u stanju da uživaju u njenoj lepoti, za njih je bila nevidljiva. Narod nije mogao da dočeka da vidi ovu tkaninu, pa su svi nestrpljivo iščekivali taj dan kada će se car pojaviti pred njima u njoj. Na kraju je i sam car rešio da mora da vidi ovu famoznu tkaninu dok je još na razboju.
Car je krenuo sa svim svojim ministrima, pomoćnicima i službenicima u odaje gde su ove varalice navodno pravile njegovo novo odelo. Želeo je da vidi kako napreduju radovi. Kada su stali ispred njih, tkači su im pokazali prazan razboj i svi su ostali zatečeni. Niko ništa nije video, ali su svi mudro ćutali, plašeći se za svoj život i da će izgubiti svoje funkcije. Tako su svi redom na sav glas krenuli da se dive ovoj nevidljivoj tkanini.
„Šta li je ovo? Ja ništa ne vidim. – pomisli car. – To je strašno! Da li sam glup? Da li sam nesposoban za cara? To je najstrašnije što me je moglo snaći!“
I tako je car krenuo da hvali tkaninu diveći se njenim bojama i šarama. Odao je svoje najviše priznanje tkačima ispred njega. Podanici su ga posavetovali da odelo obuče za svečanost koja će se uskoro održati u njihovom gradu. Car je pre odlaska dao tkačima viteški krst da ga stave u rupicu na kaputu, kao i titulu tkača plemića.
Celu noć pred održavanje dugo iščekivane svečanosti, tkači su vredno radili na svojoj tkanini. Narod je video kako žure da sašiju caru novo odelo. Sve vreme su se pretvarali da šiju, pa su sekli velikim makazama po vazduhu, šili iglama bez konca i na kraju su najzad skinuli haljinu sa razboja i veselo uskliknuli kako je sve gotovo.
Kada je sledećeg jutra car došao sa dvoranima, tkači su počeli da podižu ruke u vis, kao da ređaju stvari. Govorili su kao da pokazuju pantalone, prsluk, ogrtač i sve tako redom. Uveravali su sve oko sebe da je tkanina lagana kao pero, pa se zato čini da nemaš ništa na sebi kada je obučeš. Napokon je car skinuo svoje odelo, a varalice su mu kao dodavale košulju, pantalone, pa ogrtač, pa su ga obuhvatili oko pojasa da mu nešto navodno vežu. A car se samo okretao i vrteo pred ogledalom.
„Oh kako su lepe haljine! Kako divno stoje! – rekoše svi uglas. Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!“
Glavni majstor ceremonije obavestio je cara da je sve spremno za svečanu povorku. Car je izjavio da je spreman i još jednom upitao ljude oko sebe da li mu odelo dobro stoji. Zastao je još jednom da se pogleda u ogledalo, gledajući od gore do dole svoj odraz, kao da još jednom želi dobro da pogleda svoje odelo.
Kada je povorka krenula, komornici su se pretvarali da nose skute, a bili su zapanjeni što pred sobom vide golog cara. Išli su držeći ruke u vazduhu, pretvarajući se da obavljaju svoj zadatak. A nisu smeli da dozvole da neko primeti kako oni ustvari ništa ne vide. Kako je car koračao ulicama svoga grada, tako se narod divio njegovom odelu. Svi su klicali lepoti haljine, izuzetnim šarama i bojama, i tome kako caru sve to prelepo stoji.
Niko nije smeo da dozvoli da se vidi da ništa ustvari na caru ne vidi. To bi odmah značilo da su ljudi glupi ili nedostojni svoga posla. Niedno od prethodnih carevih odela nije izazvalo ovakav uspeh.
Među njima našlo se jedno dete. Ono je jedino, sa svojom neiskvarenošću i iskrenošću zaprepašćeno uskliknulo kako car na sebi nema ništa. Detetov otac povikao je glasno kako je to bio glas nevinog bića, kako ono ne laže i kako car je ustvari go.
„Nema ničeg na sebi! Jedino ovo dete kaže da car nema ničega na sebi! Pa on zaista nema ničega na sebi!“
Čulo se sa svih strana. Glasovi su ubrzo stigli i do samog cara koji je shvatio da ljudi govore istinu, ali je uzdignute glave nastavio da korača već određenim putem. Pravio se da nosi najlepše odelo, a komornici su se i dalje pretvarali da u rukama nose skute kojih nije ni bilo.
Analiza likova
Likovi: car, varalice, dete, podanici i dvorani.
Car – umišljeni vladar maloga carstva, ušuškan u svoj položaj. Nije mario za podanike, vojnike, kulturu, uopšte za svoj narod. Najviše je voleo sebe, a iznad svega voleo je lepa i skupocena odela. Na njih nije štedeo pare. Živeo je u nekom svom svetu. Oko sebe je imao mnoštvo podanika koji su mu ispunjavali želje bez pitanja i pogovora. Našao se u situaciji u kojoj je mogao da izgubi svoj položaj i vlast zbog svoje gluposti i nesposobnosti. Na samom kraju se osramotio pred celim svojim carstvom ali je to stojički i uzdignute glave podneo. Ipak je pokazao da je kroz tešku situaciju naučio da se uzdigne iznad problema.
Varalice – dva čoveka koji su na odlično smišljen i vrlo dobro razrađen plan uspeli da prevare jednog cara i celo njegovo carstvo i podanike. Uspeli su u onome što su hteli i iz cele priče su izašli bogati. Igrali su na vrlo pametnu kartu – na strah ljudi od gubitka stečenog položaja. Kao i na strah samoga cara od gubitka vladavine. Iz cele situacije svi su ispali glupi, baš zbog straha da ne ispadnu glupi pred drugima. Samo dvojica pametnih ljudi uspeli su da prevare veliku masu ljudi, jer niko nije smeo niti želeo da prizna šta se zaista dešava.
Dete – jedan nevini glas, pun neiskvarenosti i dobrote. Ovo dete predstavlja glas savesti. Ono, kao i sva druga deca, lišeno je ambicija i lošeg uticaja društva, pa se zato i jedino usuđuje reći pravu istinu. Deca dok su još mala ne znaju za sve loše strane sveta odraslih, zato lako i bez straha govore istinu. Ovo dete je ostalima otvorilo oči, ali i cara naučilo da mora da se uzdigne iznad problema, koliko god to teško delovalo.
Podanici, dvorani – velika grupa ljudi koji žive pod vlasti ovoga cara. Spremni su da pređu preko sebe i pogaze ono u šta veruju, samo da ne bi ispali glupi pred ostalima i kako bi zadržali položaj. Bili su spremni da nastave da žive u laži. Prave se da ne vide pravu istinu, čak iako ona leži pred njima. Ali, kada jedan od njih progovori, ostali mu se odmah pridržavaju. Smatraju da je lakše praviti se slepim, nego se uzdići iznad ostalih i govoriti istinu. Na ovaj način ustvari i deluju široke mase ljudi, gde većina drži reč i vlast, a sa sobom povlači sve ostale.
Beleške o piscu
Hans Kristijan Andersen rođen je 2. aprila 1805. u Odenseu. Bio je sin siromašnog obućara i majke koja ga je odgajala sama nakon muževe smrti.
Pre očeve smrti Hans je mogao uživati i u pozorištu lutaka koje mu je napravio njegov otac, a osim toga puno je vremena proveo čitajući Andersenu priče iz „Hiljadu i jedne noći„i komedije. U kući Andersenovih se mnogo čitalo, pa nije ni čudno što je i najmlađi član odlučio da krene stopama najvećih književnika.
Teško se probijao do književne afirmacije. U četrnaestoj godini Andersen se, bez školovanja, novca i bilo kakvih planova, uputio u Kopenhangen kako bi pohađao pozorišnu školu. Međutim, ubrzo biva izbačen. Iako je majka htela da izuči zanat, Hans je uspeo da je nagovori da ga pusti samog u grad kako bi sam izgradio svoj život i budućnost.
Njegovo prvo uspešno delo je bio putopis „Šetnja od Holmenskog kanala do istočne tačke ostrva Amagera“ iz 1829. godine. No, postao je poznat tek po romanu „Improvizator“ iz 1835. godine, oslikavajući u njemu borbu mladog pisca da stekne afirmaciju. Roman je bio preveden na nekoliko stranih jezika.
Andersenove bajke među kojima su najpoznatije „Palčica„, „Carevo novo odelo“ i „Princeza na zrnu graška“ zadržale su svoju moć očaravanja velikim delom razgraničavanjem univerzalnih tema. Ako je univerzalnost priča sposobna da stvori pojedinačne veze sa čitaocima širokog spektra društvenih slojeva, uopće ne treba da nas začudi da potiču iz ličnog iskustva. Andersen je bio pisac opsednut čistoćom književnog stvaralaštva. Uživao je gledajući kako manje talentovani pisci uživaju veću popularnost i uspeh zahvaljujući moći i novcu.
Nevinost koja se stalno suočava sa varljivom prirodom sveta odraslih u Andersenovim bajkama govori o zrelom intelektu koji nikad nije izgubio dodir sa boli iz detinjstva koja je opipljivija u autobiografskim pričama Andersenove Snežne kraljice, Ružnog pačeta i Male sirene.
Umro je u Kopenhagenu, 4. avgusta 1875. godine.
Ostavite odgovor