„Carevo novo odelo“ bajka je danskog autora Hansa Kristijana Andersena koji se tokom svoje spisateljske karijere proslavio pričama za decu koje su prevedene na 40 svetskih jezika. Napisao je više od 150 priča, a neke od najpoznatijih su „Snežna kraljica“, „Palčica„, „Mala sirena„, „Ružno pače„, „Princeza na zrnu graška„.
Andersenove bajke nisu oduvek bile poznate jer su kritika i publika smatrale da nemaju neku posebnu vrednost i nisu im pridavale previše pažnje. On je isprva prepričavao priče koje su mu pričali u detinjstvu ili ih je negde čuo, a kasnije je počeo sam da ih smišlja i stvara. U njegovim pričama su na najbolji način isprepletene legende i fantastika sa stvarnim svetom.
„Carevo novo odelo“ zabavna je priča koja govori o ljudskoj taštini, ali i strahu od istine te o mudrosti, gluposti, prepredenosti, naivnosti i nesposobnosti. Ne treba zaboraviti na večnu čovekovu želju za položajem, materijalnim blagostanjem i moći.
Pokretač događaja u priči sa jedne strane je careva najslabija tačka, odeća, a sa druge želja za bogaćenjem dvojice varalica koji su hteli da iskoriste carevu slabost i tako zarade puno novca. Vreme nije određeno, ali je mesto kao i u većini bajki negde u nekoj carevini.
Andersen se trudio da kratkim i jasnim rečenicama objasni velike teme u kratkim pričama, ali bez obzira što su priče bile kratke, njihova je kompozicija bila savršena. Tako, sve od uvodne skice, kroz rasplet, do vrhunca radnje, raspleta i završetka.
Vrsta dela: bajka
Mesto radnje: na dvoru i na ulici
Vreme radnje: nekada davno
Tema dela: Uobraženost i pohlepa jednog cara opsednutog lepom odećom
Ideja dela: Ako ćemo da težimo samo materijalnim stvarima i moći, postaćemo ogorčeni, pohlepni i zavidni. Nikada nećemo biti zadovoljni svojim životom. U životu prvenstveno moramo da budemo zahvalni na onome što imamo, jer ako uvek budemo tražili više, nikada nećemo da budemo zadovoljni.
Kratak sadržaj prepričano
Živeo je jednom car kog je interesovala samo lepa odeća. Bio je toliko zaljubljen u razne odevne materijale da ga ništa drugo nije zanimalo. Tako se jednog dana pojave varalice koje se caru predstave kao vrhunski tkači, koji imaju umeće istkakti najlepše tkanine na svetu. Nije trebalo puno da zaintrigiraju cara. Bile su to tkanine od čudesnih uzoraka i boja sa specijalnim svojstvima, a to je da su nevidljive svakome ko je glup ili nije sposoban za svoj posao.
Varalice naruče potom najfinije materijale koje tajno prodaju, a novac spreme. Kako bi zavarali cara i dvorjane, krenu tkati, ali tako što se na razbojima nije nalazilo ništa. Car se potrudio da najpoštenije dvorjane pošalje u proveru da vide kako napreduje tkanje. Iako se ništa nije primetilo na mašinama za tkanje, u strahu da su glupi ili možda nesposobni, oni daju izveštaj caru kako su tkanine jednostavno čarobne.
Na kraju je car odlučio zajedno sa celom svitom ministara, pomoćnika i službenika da krene prema tkačima da vidi kako napreduje rad i kako će izgledati najlepše odelo na svetu. U strahu za svoj život i da ih ne bi proglasio glupima, svi se dive onome što ne mogu videti i nagovore cara da odene to veliko ništa. Car dolazi da pogleda novo odelo, a podižući prazne ruke varalice mu pokazuju plašt, pantalone, kaput i sve ostalo.
Car je tako skinuo svu odeću sa sebe i varalice ga potom obuku u novu odeću koja je poput paučine. Car nakon toga povede povorku dok su dvorani stupali iza njega sa rukama u vazduhu jer su morali da pridržavaju nepostojeći plašt. Ceo svet se divio caru i njegovom novom odelu sve dok jedno dete nije iskreno povikalo kako car nema ništa na sebi.
Likovi: car, varalice, dete, dvorani
Analiza likova
Car – bio je bled poglavar uljuljan u udobnost svog položaja, koji se odjednom suočio sa činjenicom da bi mogao ostati bez carskog položaja zbog gluposti i nesposobnosti.
Varalice – lukave osobe koje su uspele prevariti ceo carev dvor i koji su na kraju postigli šta su hteli, a to je da se obogate.
Dete – u ovoj priči predstavlja glas savesti, iskrenosti, ali i neiskvarenosti. U svojoj nevinosti i životu lišenog ambicija povezanih sa materijalnim interesima, jedino je koje se usuđuje da kaže istinu. Na kraju se postavlja pitanje treba li ikome u vladavini laži, istina i poštenje. Narod, velika masa ljudi, koja se trgne iz sveta laži kada netko kaže nešto drugačije. Isti tren prihvate istinu, ali to više nema nikakav uticaj na laž, koja se već dovoljno učvrstila u temelje društva.
Dvorani – skup carevih odanih ljudi koji sve vreme žive u strahu da bi mogli da ostanu bez plate i položaja iz istog razloga kao i car, a to je zbog dokazivanja gluposti i vlastite nesposobnosti. Da bi zadržali svoj položaj spremni su da prihvate bilo kakav oblik neistine i u potpunosti stanu uz nju.
Beleška o piscu
Na dalekom severu u Danskoj na ostrvu Fin u malom mestu Odense živeo je siromašni obućar kom se 1805. godine rodio sin – Hans Kristijan Andersen. Dete je nažalost bilo bedno, ružno, neobrazovano i prezreno, ali uprkos svemu je imao veru i nadu. Hans je oduvek bio sanjar koji je maštao o svemu onome što ne postoji u svakodnevnom životu i to u tolikoj meri da su mu govorili da je lud kao i deda.
Otac mu je napravio pozorište lutaka, čitao komedije i priče iz „Hiljadu i jedne noći“. Hans je kasnije otkrio dela Vilijama Šekspira i sve ih pročitao. Ali Hans nije samo čitao nego ih je na svoj poseban način prikazivao u pozorištu. Polako je počeo pisati predstave.
Nažalost, Hans je rano ostao bez oca, a majka je njega i sebe izdržavala tako što je ljudima prala rublje. Kada je navršio četrnaest godina majka je htela da ga da za krojača, ali on je ipak uspeo da nagovori majku da ga pusti u glavni grad. Sa malom ušteđevinom se zaputio prema prestonici i živeo u potkrovlju. Nakon što je završio školu, upisao je univerzitet. Uz učenje je napisao nekoliko komičnih tekstova, dobio je stipendiju i počeo da putuje Evropom i da susreće brojne slavne ličnosti.
Hans Kristijan Andersen je imao samo trideset godina kada je objavio prvi roman „Improvizator“. Roman je bio toliko dobar da se svideo i ljudima izvan Danske, pa nije trebalo da prođe mnogo vremena da se proslavi. San je počeo polako da se ostvaruje, a nastavio je da piše romane, predstave, priče, bajke. Uskoro su ga prozvali „kraljem priče“.
Njegova najpoznatija dela su: „Mala princeza“, „Princeza na zrnu graška“, „Nove bajke i priče“, „Devojčica sa šibicama“, „Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amager“, „Slikovnica bez slika“, „Biti ili ne biti“, „Palčica“, „Ashasver“, „De to Baronesser“… Umro je 4. avgusta 1875. godine u Kopenhagenu.
Ostavite odgovor