Vođa

Vođa obrađena lektira Radoja Domanovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Vođa >>

Analiza dela

Vođa je satirična pripovetka koju je napisao srpski pisac Radoje Domanović. Tokom svog života najveći uspeh je postigao pišući alegorično-satirične pripovetke nalik ovoj i začetnik je alegorično-satirične vrste pripovetke u srpskoj književnosti. Domanović je bio među prvim piscima (zajedno sa Milutinom Uskokovićem, Rastkom Petrovićem, Bogdanom Popovićem, Jovanom Skerlićem i drugima) koji su u svojim novim delima počeli da proizvode nezavisan izraz sopstvenog urbanog iskustva, a nešto pre izraza „beogradska proza“.

Domanovića bi mogli uporediti sa Džonatanom Sviftom, a neki kritičari su zaista sugerisali da je on srpski Svift, jer je bio izuzetno vešt u pisanju oštre satire, čineći njegove priče krajnje pesimističnim i sumornim.

Po rečima kritičara, u delu Vođa je prvi put uspeo da postigne jedinstveni sklad između satire i alegorije opisujući, na ironičan i satiričan način opsednutost kolektiva izabranim vođom ujedino postavljajući pitanja „Kuda nas vodiš? Gde si nas doveo?“ U vreme pisanja dela, narod i njihove vođe su bile na udaru kritika pisaca, što Domanović takođe aplikuje u svom delu ironičnim rečenicama. Priča je to o nekompetentnom vođstvu: ljudi koji su izabrali osobu koju nikada ranije nisu videli da ih vodi na bolje mesto. Nakon dugog putovanja, shvatili su da je njihov vođa slep. Bio je to književni napad na Nikolu Pašića, lidera Narodne radikalne stranke, nakon što je Domanović bio razočaran Pašićevim umerenim stavom prema kraljevskom režimu.

Vođa je priča o narodu i stanovnicima nepoznatog grada (pisac ne navodi nijedno određeno mesto) u nekom neodređenom vremenu koji su izmučeni siromaštvom i glađu usled dugih vremenskih nepogoda i suša koje su pogodile njihovo mesto i uništile useve ostavljajući iza sebe samo neplodnu i golu zemlju. Usled nesreće, narod je prisiljen da napusti svoj dom i da bi videli bolje sutra i našli plodniju zemlju, okupljaju se u gradskom veću i izabiru svog vođu. U delu je njihov vođa nepoznat čovek, srednjih godina koji često ćuti što narod tumači kao da puno razmišlja. U početku sam vođa, na svom putu vodstva, uspeva da ukloni sve prepreke na koje narod nailazi i ukazuje na postojanje zaobilaznih, lakših puteva. Sam broj članova „naroda“ u ovom delu nije definisano, ali se pretpostavlja da je u početku oko 200 porodica, da bi na kraju ostala samo tri najvernija sledbenika koji takođe gube veru i nadu u odabranog vođu.

Rasplet dela je dramatičan jer se saznaje da je vođa slepac, a pisac završava jedinim i prvim slikovitim opisom jesenskog godišnjeg doba i očajnim uzvikom preživelih sledbenika „Ne znamo!“. Priča o maloj grupi ljudi koja svoje živote i sudbinu, vođeni očajem, stavljaju u ruke slepca verno se više puta upoređivala sa današnjim masama koje besciljno lutaju slušajući svoje vođe, narodima koji su robovi diktatura, eksploatisani i potlačeni, a da ni ne znaju. Ovo tumačenje može da se uzme i kao jednostavna modernizacija svevremenske teme.

Univerzalnost pripovetke ne leži u činjenici da se piše o političkom stanju kolektivnog razmišljanja, već u opisu da sistem deluje na ljude uopšte. Vlasti i vođe koji danas vladaju nisu uvek nužno tačni, iz njih uvek stoji grupa ili pojedinac koji je nevidljiv narodu i za koga narod ne zna, prebacuju odgovornost za svoja dela i, na kraju, masu koja ih slepo prati. Ovakvo stanje uma mase omogućilo je stvaranje termina „trend“, bilo da se radi o modi, politici, ukusu ili odnosu prema manjinama. Pripovetka upozorava (na svevremenski način) da kolektiv nije uvek pametniji i da je refleksija važnija u odnosu na slepo praćenje.

Iako vrlo brzo po čitanju čitaoc može da shvati koja je tema pripovetke i da nije nešto strano, štaviše, da je poznato i da se i sam nalazi u ovoj situaciji, zaboravlja se da se smenom vekova i specifičnim istorijskim situacijama teško definišu radnje koje nadilaze ovu jednostavnost. Već u samom početku dela, zahvaljujući kanonskim principima pisca, možemo da znam u kom smeru ide pripovetka i nađemo odgovore na većinu pitanja.

Delo se može podeliti na 4 celine:

1. Odluka o odlasku
2. Odabir vođe
3. Polazak i put
4. Shvatanje

Priča počinje govorom i obraćanjem neimenovane osobe masi. Pisac ovime uvlači čitaoce u priču kao svedoke, a tek posle dugog dijaloga (naracije) utvrđuje se situacija i saznajemo što se dešava i u kom smeru ova pripovetka ide. Pisac definiciju predstavlja na jedan nekonvencionalan način koristeći zagrade za dodavanje napomena koji izgledom podsećaju na dramatičnu didaktiku. Deo u zagradama (napomena) nije definisan, udaljen je od  radnje i u suštini služi samo kao jedna vrsta medija koja prenosi piščeve sumnje.

Pisac takođe često upotrebljava neodređene zamenice kojima generalizuje likove i zaplet, a ovim postupkom namernog izbacivanja i izbegavanja identifikaciju likova čime čitaocima pruža mogućnost da sami odrede ime lika ili mesto i situaciju za identifikovanje likova. U ovom momentu, čitalac postaje udaljeni svedok priče i glas iz zagrade.

Likovi koji nisu nikada imenovani nazivani su „nekarakterističnom masom“ koja ima samo jedan epitet „očajni“, jer po svaku cenu žele da napuste svoju zemlju i dom, bez nekoga s dovoljno hrabrosti ili inicijative da se ponaša kao vođa, već se za to oslanjaju na stranca. Likovi funkcionišu po principu kolektivnog konsenzusa. Pri odabiru stranca za vođu pisac vešto ističe principe funkcionisanja grupe. Nitko od likova ne zna ništa o strancu, ali svoj život i poverenje koje mu daju iskazuje se samo na osnovu pretpostavki i neproverenih informacija da je usled ćutanja i ne mešanja u kontrovezu on neki mudrac i putnik kojem se pripisuje mudrost i zato mu daju svoju poslušnost.

Odmah, prvog dana putovanja, narod nailazi na prepreke, a njihova slepa poslušnost ne dozvoljava im da razmišljaju logički, ni da preispituju odluku vođe. Poznavajući oblast u kojoj je najupečatljivije otkriće da je vođa slep, već se u ovom delu priče mogu pronaći nagoveštaji tog ishoda (vođa maše štapom levo desno ispred sebe, sudara se sa ogradom i ne vidi vrata).

Pisac naglašava osveštenost dece koji počinju da izjašnjavaju i jezički vokalizuju očito i logično. Domanović koristi decu kao oružje poštenja i razuma, a može se povući poveznica sa delom Carevo novo odelo gde takođe deca vide i ukazuje na nelogičnost ostatka mase i postojanje lakšeg puta.

Posle prvog dana, pisac opisuje stanje ljudi i to u obliku nekog vrsta izveštaja. Na pomen starca sa ozleđenom nogom pisac ponovno dodaje napomenu u zagradu koji predstavlja „glas iz zagrada“ i ovog puta je glas ličan i otkriva svoju ulogu u priči, da možda i nije neki svedok iz daljine, što potvrđuje i treće pojavljivanje komentara u zagradi kada glas već zna šta se dešava, o čemu narod priča i potvrđuje da je deo njih. Naizgled se čini da početni zaključak između čitaoca i glasa iz zagrada nije održiv, ali kako pisac podiže priču na jedan novi nivo univerzalnosti, ova pretpostavka postaje realna.

Dodavanjem informacije da je vođa slep na kraju pripovetke pisac se igra sa umom čitalaca koji se kasnije pitaju da li su sami mogli da zaključe da je vođa slep. Opis surovog pejzaža i očajnički odgovor „Ne znamo!“ ostavlja narativ otvorenim i kraj prilično nejasan čime se ostavlja čitaocu da sam razvije viziju sudbine likova.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: satirično-alegorijska pripovetka

Vreme radnje: neodređeno, pretpostavlja se u vreme liderstva Nikole Pašića, vođe Narodne radikalne stranke, za koga se smatra da je upućeno delo jer je Domanović bio razočaran Pašićevim umerenim stavom prema kraljevskom režimu.

Mesto radnje: neodređeno

Tema: nekompetentno vođstvo; narod koji je izabrao potpunog stranca da ih vodi na bolje mesto da bi na kraju shvatili su da je njihov vođa slep.

Ideja: slepo praćenje trendova, bilo da se radi o modi, politici, ukusu ili odnosu prema manjinama može da bude pogubno

Prepričano delo, citati

Priča počinje odlukom o odlasku i simboličnim govorom neimenovane osobe masi, u ovom delu, narodu:

„- Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.“

Pisac odmah uvlači čitaoce u priču kao svedoke govorom u kojem se neimenovana osoba obraća narodu. Navodi nesreću i nezadovoljstvo koje doživljavaju u neplodnom kraju u kojem žive, neplodnost i nemogućnost rađanja useva. Usevi nisu rađali ni za vreme kišnih godina, a pogotovo ne na suši koja ih je zadesila i kakvu niko još dosad nije video. Pita ih dokle će stajati nepomično i samo pričati o posledicama (kukati), bez da se stvarno pokrenu. Motiviše ih da se pokrenu, da izaberu bolji i pametniji način, da krenu u beli svet i pronađu plodniju i bolju zemlju jer na ovoj nema života.

Sledi napomena pisca čitaocu o tome ko vodi ovaj govor i šta se zaista dešava:

„(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)“

Slušaoci slušaju govornika mutna, tupa i gotovo besvesnog pogleda sa ispijenim i bledim licima, ali usled govora oni kao da oživeše. Svako od njih je mogao da se zamisli na novoj zemlji, nekom rajskom, čarobnom predelu gde se trud i rad isplate. Iznemoglim glasovima se slažu sa govornikom i pitaju se da li je ta zemlja daleko?

Govornik ponovno otpočinje da govori, sada malo jačim glasom, da ovo nije život za njih. Da se narod muči i radi, a sve je uzalud. Da odvajaju od svojih usta da bi sadili, ali uvek ih zadesi neka vremenska nepogoda. Pita ih da li žele večno da ovde ostaju ili da traže plodnu zemlju koja nagrađuje rad i trud.

„Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.“

Masa se izvikujući slaže sa govornikom da se odmah pođe, ne znajući kud, ali govornik ih zaustavlja pitajući ih kuda idu. Navodi da moraju znati kuda idu inače će čitav plan da propadne ako nađu goru zemlju. Predlaže da izaberu vođu koga će svi slušati i koji će ih voditi najprečim, najbooljim i pravim putem. Narod se slaže i želi odmah da izabere vođu.

U tom momentu nastaje pravi haos i prepirka, niko nikog ne sluša i svako govori, počinju se odvajati u grupice i svako nešto šuška za sebe, dokazuju jedan drugome, odmiču se, pa se opet sastaju i svi govore. Tada se istakne jedan glasniji koji umiruje tupe, promukle glasove govoreći im da ovako neće ništa postići i da složno moraju da izaberu vođu. Pita koga bi između njih mogli da izaberu, ko je dovoljno bio daleko da zna puteve. Govori da se svi znaju i da on prvi ne bi nikad svoju decu poverio nikome od njih i upire prstom u putnika koji šuteći sedi u hladu kraj puta pitajući narod da li ga neko zna.

Nastaje tišina i svi se okreću prema putniku gledajući ga od glave do pete, ne prepoznajući ga, a on ćutke sedi zamišljeno ne govoreći ni reči.

„Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.“

Iz mase se javlja glas da je video čoveka sa jednim dečkom kako šeta ruku pod ruku ulicom, da je dečko otišao, a nepoznati putnik ostao, a govornik zaključuje da budući da ga niko ne zna, sigurno dolazi izdaleka i zna puteve. Predlaže ga za vođu miisleći da je veoma pametan čovek koji mora da neprestano razmišlja dok stalno ćuti, a narod se složi s njim.

„- Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge nego da je vrlo pametan! – zaključiše i ostali pa uzeše opet zagledati stranca i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.“

Kad su se svi složili da izaberu njega za vođu, izabrali su i desetoricu koji će otići strancu i izneti mu ponudu da bude njihov vođa. Desetorica otiđoše kod njega, poklone se i jedan počne da govori o neplodnoj zemlji u njihovom kraju i bednom životu koji žive. Priča mu zašto moraju da napuste svoje domove i pođu u beli svet. Napominje da ga je sam Bog poslao kao samilost da ih vodi i moli ga da im on bude vođa. Da će ga pokorno i slepo pratiti kuda god on pođe

Mudri stranac za sve vreme dirljivog govora nije podigao glavu. Ostao je do kraja u istom položaju kako su ga i zatekli – namrštenog kako ćuti i samo lupka po zemlji, a narod misli da stranac razmišlja. Kad je govor završio, on ne menjajući položaj samo procedi kroz zube „-Hoću“, i pristaje da mu se narod pridruži na putu u traženju boljeg kraja.

Nastaje oduševljenje mase koja mu izjavljuje zahvalnost, ali na to stranac ne reče ni reči. Desetorica se vrate zboru i priopšte srećan uspeh da je stranac pristao da ih povede.

„- Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže, bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli. Na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

– Pravi mudrac!… Retka pamet!… – povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.“

I tako odluče na zboru da kreću odmah u zoru.

Sutradan se kreće na put sakupivši sve što je ko imao da ponese. Više od 200 porodica je došlo na dogovoreno mesto, a samo par ih je ostalo da čuvaju staru zemlju. Pisac opisuje tužna lica bednog stanovništva koji je prisiljen da napusti rođenu zemlju, zemlju svojih predaka. Lica su im iznemogla, koštunava od gladi, opaljena suncem. Očaj i patnja je dugi niz godina ostavila na njima rag gorkog očajanja. Ali sada se prvi put u njihovim očima vidi tračak nade izmešan sa tugom za domom. Poneki starac je plakao, uzdisao, okretao se da vidi rođeni krš, a žene naricale i opraštale sa grobovima koje ostavljaju iza sebe. Na njih viču druga lica pitajući ih da li žele da ostanu ovde i gladuju ili da ćute i traže bolji život.

U masi se provukla galama. Žene i muškarci su uznemireni, deca nervozna što ih majke nose na leđima, plaču, uznemirila se čak i neznatna stoka koja im je ostala. Vika, razgovor, šaputanje, psovka, lavež pasa koje deca vuku, kuknjava žena i dece, ali vođa ne progovora niti reči kao pravi mudrac. Oborene glave misli i ćuti, ponekad pljune, ali to je sve. Narod je srećan šta je našao takva čoveka koji stalno razmišlja, misli da je ćutnja pamet. Uz vođu se masa grupirala, čuvaju mu leđa kao da će neka opasnost. Čekaju da im stranac kaže gde ga krenu, kako da krenu. Stranac iskorakne, masa krene za njim i naiđu na prvu prepreku – plot. Masa staje, ne zna kako da zaobiđe, ali vođa korakne nekoliko koraka i udari štapom o plot, masa ne zna šta da radi, a vođa im govori da razvale plot da bi mogli da prođu. Deca viču da su sa strane vrata, ali starci ih ućutkuju, govore da ako vođa kaže da razvaljuju plot, oni moraju da ga razvale.

„- Eno vrata, eno vrata – viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
– Pssst, mir, deco!
– Buditeboksnama, što se čini! – krste se neke žene.
– Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!
Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.
Prođoše.“

Nisu prošli ni sto koraka dalje, a vođa zapadne u trnjak i stane, a za njim i narod. S mukom počinje da udara štapom da bi se oslobodio, narod krene da mu pomaže. Deca ponovno ukazuju na izlaz iz trnjaka, ali ih ućutkuju i nastavljaju provaljivati, iako im se trnje zabijalo u ruke i grane udarale po licu, ali uspeše da prođu i drugu prepreku.

Na putu dalje naiđoše i na treću – neke vrljike, ali i njih zaobiđoše silom.

Pošto su tokom celog dana nailazili na prepreke, malo su puta prešli. Bili su gladni jer samo je neko imao nešto hleba da ponese, a sa preprekama su se umorili, a u zaobilaženju nekih i ranili. Na radost sviju i veliku sreću, vođi se ništa nije desilo. Čuvali su ga svi, pa se pomoliše i zahvalište bogu što mu je dao toliku sreću da mu se ništa nije desilo i šta su prvi dan srećno putovali. Zatim iz mase progovara najodvažniji, isto zahvaljuje bogu što im je dao malo sreće da su uspeli u svom naumu, ali uz njega počinju žene da gunđaju, deca da plaču, majke ih jedva uspevaju smiriti da čuju govornika šta govori. Neki dovikuju da vođa laže, a govornik odgovara da kome se ne ide, neka se vrati, da će on za ovim vođom ići dok je živ. Masa ga opet počne slušati i složi se s njim, pa nastavljaju dalje.

Tako je prošao prvi dan, a isti uspeh su imali i sledećih par dana. Nije se desilo ništa od veće važnosti, ali su i dalje nailazili na prepreke: padali su u jendek, zatim u jarugu, pa su udarili na ostrugu, vrzinu, bocu, nekoliko ih je slomilo ruku, pa nogu, neko glavu, ali sve muke su podneli. Neki starci su i umrli, ali zato što su bili stari. Govornik je rekao da bi umrli i da su kući sedili. Umrlo je i nekoliko dece, ali su bili mali, svega godinu, dve, a govornik zaključuje da je to tako bog hteo i da što su deca manja to je manja žalost.

„- Pomrli bi da su i u kući sedeli, akamoli na putu! – rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji jer je tako bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja.

– To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji dočekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu! Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti! – tešio je opet onaj govornik.“

Mnogi su se vukli izranjavani, zavijenih marama preko glave i sa hladnim oblozima na ranama. Svi su bili izudarani, pocepani, visila im odeća sa njim, ali su ipak nastavljali srećno dalje. Iako ih je glad i bol mučila, morali su dalje.

Jednog dana se desilo nešto drugačije, nešto važnije.

Vođa je išao napred, a uz njega su hodala najmanje dvojica najodvažnijih za koje pisac deli belešku:

„(Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovu sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju da se svet ne plaši).“

A za njima idu ostali. Odjednom se pred njima ukazala duboka i velika jaruga, a obala je bila toliko strma da niko nije smeo ni da zakorači napred. Odvažni su zastali i zagledali se u vođu. Čekali su njegov korak. A on je oborio glavu i nastavio da ćuti. Počeo je da korača lupkajući štapom levo, desno zbog čega je narod mislio da je još dostojanstveniji. Nije gledao nikoga, ni ništa govorio. Na licu nije bilo promene, a ni straha. Prilazio je sve bliže jarugi. Kad se približio, svi su od straha razrogačili oči. Da bi spaseo vođu, jedan od odvažnih zakorači i padne u jarugu. U istom momentu je nastao strah, panika, kuknjava i graja, a neki su počeli bežati.

Ali u to se javi neko iz mase i kaže da se mora izdržati zadata reč i da svi moraju napred za svojim vođom, pa se tako svi strovališe u jarugu.

„- Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi! Nije valjda lud da sebe upropasti! Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza jaruge nije kakva divna plodna zemlja koju je bog nama namenio! Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! – tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred te ga nestade u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.“

Vođa je imao retku sreću da se dočekao pri padu, pao na žbun i ostao neozleđen dok je masa umirala i bila ozleđena. Dok je narod dole kukao i zapomagao, vođa izađe na obalu, sedne i ćuti nepomično. Ozleđeni ga počnu psovati, ali se ni na to nije osvrnuo. Gledaju u vođu mrko, a on samo sedi i ćuti, kao mudrac.

Sad je prošlo još vremena, a putnika je bilo sve manje. Svaki dan je odneo nekog novog Neki su se vraćali kući, a od 200 porodica je ostalo svega 20 ljudi koji počinju da sumnjaju, ali niko ništa ne govori. Samo idu i ćute, kao vođa. Kako su dani prolazili, ostane desetak ljudi, na štakama sada, ozleđeni, izranjavani, lica očajnija, idu i kukaju. Više su bili nakaze nego lljudi. Izgubili su nadanje i veru, pa čak i najčvršći i najodvažniji, ali slede vođu.

Kad se smračilo, primetili su da vođe nema pred njima. Počeli su da stenju, kukaju, ječe i krkljaju, jedan je čak i opsovao vođu.

Kad je svanuo novi dan, vidjeli su da vođa sedi ispred njih isto kao onog dana kad su ga izabrali za vođu. Na njemu nije bilo nikakve promene. Od svega desetak putnika izađe govornik sa smrtnim strahom i sećanjem na prijatelje i porodicu, pa ustreptalim i iznemoglim glasom pita vođu „- Kuda ćemo?“, a vođa samo ćuti. Govornik ponovno pita „- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo?“ i da su mu poverili svoje porodice ostavivši svoje domove, a on ih odvede u goru propast nego ona u kojoj su bili.

„- Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo.“

Ali vođa progovara i pita zar nisu svi na broju, ne dižući glavu. Govornik mu odgovara da digne glavu i vidi koliko ih je ostalo na ovom nesrećnom putu i kakve su nakaze postale, ali vođa mu odgovara da ne može da pogleda jer je slep.

Na to svi ućutaše, a govornik pita jel na putu izgubio vid, na što vođa odgovara da se rodio slep. Trojica sledbenika što su ostala obore glavu u očaju i zapitaju se kuda će sada i u isti glas odgovaraju: „- Ne znamo“

Analiza likova

Likovi: narod, vođa, deca

Narod –  mala grupa ljudi koja svoje živote i sudbinu, vođeni očajem, stavljaju u ruke slepca verno se više puta upoređivala sa današnjim masama koje besciljno lutaju slušajući svoje vođe, narodima koji su robovi diktatura, eksploatisani i potlačeni, a da ni ne znaju. Autor verno opisuje njihov spoljašnji izgled kao izmučeni ljudi koje više liče nakazama nego ljudima. U početku samo uništeni od očaja, gladi i nesreće, a kasnije izranjavani poverenjem i stavljanjem svega vrednog, svog života i života svoje porodice u ruke stranca kojeg tako slepo slede u propast.

Sanjaju o plodnoj zemlji koju zamišljaju rajskom zemljom jer sve šta žele je da se njihov mukotrpan rad i trud isplate, ništa više od toga.

„Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.“

Pisac odbija dati govornicima naroda imena predstavljajući ga kao jednu celinu, jednog lika. Sam broj članova „naroda“ u ovom delu nije definisano, ali se pretpostavlja da je u početku oko 200 porodica, da bi na kraju ostala samo tri najvernija sledbenika koji takođe gube veru i nadu u odabranog vođu.

Likovi koji nisu nikada imenovani nazivani su „nekarakterističnom masom“ koja ima samo jedan epitet „očajni“, jer po svaku cenu žele da napuste svoju zemlju i dom, bez nekoga s dovoljno hrabrosti ili inicijative da se ponaša kao vođa, već se za to oslanjaju na stranca. Likovi funkcionišu po principu kolektivnog konsenzusa. Pri odabiru stranca za vođu pisac vešto ističe principe funkcionisanja grupe. Nitko od likova ne zna ništa o strancu, ali svoj život i poverenje koje mu daju iskazuje se samo na osnovu pretpostavki i neproverenih informacija da je usled ćutanja i nemešanja u kontrovezu on neki mudrac i putnik kojem se pripisuje mudrost i zato mu daju svoju poslušnost.

Odmah, prvog dana putovanja, narod nailazi na prepreke, a njihova slepa poslušnost ne dozvoljava im da razmišljaju logički, ni da preispituju odluku vođe čak i kad deca ukazuju na očito.

Vođa – U delu je vođa naroda nepoznat čovek, srednjih godina koji često ćuti što narod tumači kao da puno razmišlja.

„Čovek onaj srednjih godina, mrka lica koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.“

U početku sam vođa, na svom putu vodstva, uspeva da ukloni sve prepreke na koje narod nailazi i ukazuje na postojanje zaobilaznih, lakših puteva.

Pisac predstavlja vođu kao današnje vlasti, a dobro je poznato da vođe koji danas vladaju nisu uvek nužno tačni, iz njih uvek stoji grupa ili pojedinac koji je nevidljiv narodu i za koga narod ne zna, prebacuju odgovornost za svoja dela i, na kraju, masu koja ih slepo prati. Ovakvo stanje uma mase omogućilo je stvaranje termina „trend“, bilo da se radi o modi, politici, ukusu ili odnosu prema manjinama.

„- Šta ima da govori? Ko govori, taj malo što misli! Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!… – dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.“

Deca – Pisac naglašava osveštenost dece koji počinju da izjašnjavaju i vokalizuju očito i logično. Domanović koristi decu kao oružje poštenja i razuma, a može se povući poveznica sa delom Carevo novo odelo gde takođe deca vide i ukazuje na nelogičnost ostatka mase i postojanje lakšeg puta. Kad ostali silom i slepo prate vođu, deca ukazuju na logične izlaze, na primer, umesto razbijanja plota, deca ukazuju na vrata i da nema potrebe da se razbija, ali ih stariji ućutkuju.

„- Eno vrata, eno vrata – viču deca i pokazuju vrata koja su ostala na protivnoj strani.
– Pssst, mir, deco!
– Buditeboksnama, što se čini! – krste se neke žene.
– Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!
Za tili časak puče plot kao da ga nije bilo.“

Ujedno postoji pretpostavka da će po odrastanju, ova ista deca koja su u svemu videla logiku, usled određenog odgoja u takvom društvu gde se slepo nekoga sledi odrasti u iste slepce.

Beleške o piscu

Radoje Domanović rođen je 16. februara 1873. godine u selu Ovsište koje se nalazi u opštini Topola, Šumadijski okrug.Bio je bio srpski pisac i učitelj, najpoznatiji po svojim satiričnim pripovetkama. Njegove odrasle godine bile su stalna borba protiv tuberkuloze. Ova životna okolnost i naklonost koju je nadahnuo kod svih koji su ga poznavali stvorili su auru romantizma i sentimentalnosti koja stoji u suprotnosti sa njegovim književnim dostignućima kao satiričara i moćnog kritičara savremenog srpskog društva.

Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu. Dvojica njegovih učitelja, Pera Đorđević i Sreten Stojković, koji su bili sledbenici Svetozara Markovića, uhapšeni su zbog pokušaja da preuzmu kontrolu nad lokalnom vlašću i isticanja crvene zastave. Od 1890. do 1894. godine, Domanović je studirao istoriju i filologiju na beogradskoj Grande Ecole. Neke od svojih prvih dela pročitao je članovima studentske organizacije. Domanović je bio među prvim piscima koji su u svojim novim delima počeli da stvaraju nezavisan izraz svog urbanog iskustva, a nedavno je usvojen izraz „beogradska proza“koji se odnosi na ovaj trend u kome je Beograd odigrao važnu ulogu, a ne samo kao postavka za zaplet, već skoro kao i sam glumac.

Domanović se smatra najboljim satiričarem u celoj srpskoj književnosti na prelazu u 20. vek. Daroviti pisac zainteresovan za politiku, Domanović je nepomirljivim perom upravljao nepravdama u nastanku demokratije.

Pišući duhove i satirične priče, Domanović se među Srbima posebno pamti po Kraljeviću Marku (delo: Kraljević Marko po drugi put među Srbima). Ponovo izmišljajući narodnog heroja kneza Marka, Domanović ga stavlja u savremeni svet. Čuvši jauke i jadikovke svojih sunarodnika Srba, Marko traži od Boga dozvolu da se vrati na zemlju kako bi im mogao pomoći.

Domanović je 1893. napisao i objavio svoje prvo delo, pripovetku O Mesecu, u popularnom časopisu za intelektualce pod nazivom Javor. Dve godine kasnije prvu karijeru stekao je kao predavač u pirotskoj gimnaziji. Tamo je upoznao Jašu Prodanovića, kojem je pomogao u osnivanju Srpske nezavisne radikalne stranke 1901. godine Tada se Domanović pridružio Republikanskoj stranci i oženio se Natalijom Ristić.

1899. objavio je dve zbirke kratkih priča i svoju čuvenu priču Danga, možda inspiraciju za Jevgenija Zamjatina. Sledeće godine dobio je dobro plaćen građanski posao kao službenik u Državnom arhivu. Godine 1902., nakon objavljivanja Stradija, ponovo je razrešen dužnosti. U mitskoj zemlji „Stradija“ Domanović prikazuje kako je policija poštedela birače od pokušaja da glasaju na slobodnim izborima, dok su ministri u vladi svirali muzičke stolice. Domanović je počeo da piše uvodnike za časopis Odjek.

Nakon puča 1903., Domanović se vratio na svoje mesto i ubrzo dobio stipendiju za rad na svojim pričama. Pričalo se da mu je puč spasio život, jer se nalazio na listi za likvidaciju stare vlade. Godine 1904. pokrenuo je časopis Stradija koji je imao 35 izdanja. Sledeće godine imenovan je u Skupštinu državne štampe.

Domanović je živeo samo 35 godina i nije mnogo objavljivao, ostavljajući neka dela u rukopisnom obliku. Ali u poslednjim godinama svog kratkog života projektovao je i delimično završio ambiciozan izmišljeni projekat koji je opravdao njegove teorije. Predložio je u nizu kratkih priča da ispriča nepravde i ekscese u političkom i društvenom životu društva koje pokušava pronaći. Neke od njegovih najpoznatijih priča su: Stradija (Zemlja nevolja), alegorija u kojoj je kritikovao nemilosrdnost autoriteta i poslušnost svojih podanika, Danga (Stigma), priča o autorovom snu da poseti zamišljenu zemlju u kojoj svi slepo slede svoje vođe u distopijskom društvu; Ukidanje strasti, satirična fikcija o zakonodavstvu koje je zabranilo strast, nakon čega su ljudi prestali da rade stvari poput pušenja, pijenja ili političkog učešća; Mrtvo more, priču o masovnom otporu protiv bilo koje vrste napretka i Vođa.

Umro je 17. avgusta 1908. godine od tuberkuloze, a iza njega ostaju supruga, sin Zoran i kćerka Danica.

M.Z.