Verujem

Verujem obrađena lektira Desanke Maksimović. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Autentična i po mišljenju mnogih najplodnija srpska pesnikinja Desanka Maksimović, svoju prvu pesmu objavila je 1920. godine. Mada je pisala i prozu, prepoznatljiva i upamćena ostaje po svojim pesmama koje je pisala duže od pola veka.

Pisala je iz srca, nekada stihove pune tuge, straha i brige a nekada su to bile optimistične i radosne misli. Velika pesnikinja je umela da na opipljiv i životni način rečima opiše ono što je zapažala i osećala i svoju poeziju činila razumljivom svakom čitaocu koji bi na njene stihove naišao.

Njenu poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga, kritičari poezije Desanke Maksimović nisu joj pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i značajne misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

Nadahnuta pričama o ljubavi i čežnji, što jeste najčešći motiv u njenoj poeziji, pesnikinja ponire u žensko srce, opisujući sve nedoumice, strahove, sreću , ali i tugu koju nam ovo uzvišeno osećanje donosi. Njene ljubavne pesme govore i o ostvarenim i o neostvarenim ljubavima. Samo neke od njih su Strepnja, Opomena, Prolećna pesma
Veliki broj pesama posvetila je otadžbini i zavičaju, rodoljublju i velikim gubicima svog naroda.

Rodoljubive pesme Desanke Maksimović posute su istim žarom kada piše o stradanjima, nedaćama i mukama svog naroda. Tako je nastala možda jedna od najtužnijih i najdirljivijih pesama Krvava bajka , potresna pesma koja govori o sudbini jedne čete đaka, stradale u jednom danu za vreme Drugog svetskog rata 1941. godine u Kragujevcu.

Zavičaju se obraćala prijateljski, opisujući predele, slike i zvuke koje je od detinjstva čuvala. Desankine pesme Pesnik i zavičaj i Otadžbino, tu sam, primeri su poezije sa snažnom emocijom.

Zovina svirala je poslednje njeno delo , objavljeno 1992. godine, dakle godinu dana pre smrti. Iza ove pesnikinje plemenitog srca ostalo je mnogo pesama, ali i pripovetke, priče i poeme. Hiljade stranica ispisane srcem jedne žene koja se nije stidela svojih osećanja, vrlina a ni mana.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: misaono refleksivna pesma

Stih: pesma se sastoji se od dve strofe. Prve, kratke, napisane u formi distiha, i druge, sastavljene od sedamnaest stihova napisanih bez rime.

Mesto radnje: neodređeno

Vreme radnje: neodređeno

Tema: prikaz pesnikinjih shvatanja i ubeđenja koja je vode kroz život

Ideja: na kraju svakog kraja sasvim sigurno se nalazi jedan novi početak, zato trebamo napraviti mesta za novu uspomenu

Analiza pesme, citati

Verujem je misaono refleksivna pesma u kojoj nam autorka kazuje o svojim shvatanjima i ubeđenjima koja je vode kroz život. Sve pesme Desanke Maksimović za temu imaju život i smrt predstavljene kao životni krug kroz koji ona racionalno i mirno ide. Pesma Verujem je iskrena i jasna što je osnovna karakteristika njenog lirskog izraza. Sastoji se od dve strofe. Prve , kratke, napisane u formi distiha, i druge, sastavljene od sedamnaest stihova napisanih bez rime.

Na prvi pogled, reklo bi se da je ovo netipična pesma, vizuelno svakako ne odgovara nametnutom kalupu. Struktura više odgovara prozi i motivi u stihovima su odvojeni. Ali, ona je poetična, vedra, autorov stav je iskren i topao, a sadržaj obgrljen stilskim figurama.

Krenimo od prve strofe:

„Stala sam poslednji put pred staru slikovnicu
I ispovedila se šapatom“

Stihovi zvuče kao da su izgovoreni u dahu. Intimni su i iskreni, slika nam jasno stoji pred očima. Nagoveštavaju da će nastavak biti ispovedan i teraju nas da čitamo dalje.

Druga strofa počinje prvim licem prezenta glagola verovati, „verujem“, kako počinje i svaki naredni stih u istoimenoj pesmi.

„verujem u proleće ljubavi i njegove bujice,
verujem u nebesa lepote,
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,
verujem u antene što ih nosim u snovima,
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
verujem u prizvuke“

Stihovi nam bude emocije, topli su i vedri. Lirski subjekt stihove počinje metaforom koja sadrži proleće i bujicu, motive koji nas asociraju na buđenje, rađanje nečega novog, neuprljanog, čistog i snažnog kao voda u bujici.

Naslanja se na motiv duge, duge koja znamo da se nalazi iznad nas, na nebu. Simbolizuje ono radosno i lepo nakon kiše što možemo povezati i sa tugom. Emocija je snažna, duga je dar prirode, ne možemo je dokučiti jer je iznad nas i naših moći, ali je jasno osećamo, divimo se njenoj lepoti , prelepim bojama i spektakularnosti.

Četvrti stih druge strofe govori o anteni u snovima što bi se odnosilo na naš um, u snovima potpuno slobodan, povezanost svesnog i nesvesnog upravo pripojeno u snu.

Četvrti stih se oslanja na peti i šesti i jasnije definiše osećanje lirskog subjekta.

Kako nam se otkriva, tako nam stavlja do znanja da je intuitivna, ona se oslanja na svoje slutnje i daje im veliki značaj u svom bivstvovanju . Veruje u nagoveštaje i prizvuke, dakle, pre nego što se i dogodi ona svojim duhovnim bićem taj događaj predoseti. Ovde nam je jasno da on može biti i lep i ružan, no ona veruje da su i radost i tuga povezane, moguće za sreću neophodne. I iako rizikuje da deluje naivno, ona ne mari već u sličnom raspoloženju nastavlja:

„verujem u bolove koji se zorama leče,
verujem u srca koja može sve raniti,
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,
verujem u radost praštanja,
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
verujem u nevinost prvih grehova,“

Već smo na sredini pesme. Ovde se pređašnja naivnost nadgradila, sada je posebnija, gotovo uzvišena. Svesna je bola i patnje. Prihvata ih kao neminovnost, kao lek za rane, smenu dana i noći, ciklus koji nije upitan. Svesna i onog dobrog kao i onog manje dobrog u nama, ljudima, ona bira da prašta, da veruje u bolje sutra i prihvata mogućnost da bude usamljena u takvom razmišljanju.

To najbolje ilustruju jedanaesti i dvanaesti stih druge strofe:

„verujem u bezazlenost ljudi, zmija, zveri,
Verujem u nevinost prvih grehova“

Ona je čista, nepokolebljiva u svom mišljenju. Svesna postojanja i prisustva nesreće, zverstva , licimerja, ona je odlučila da pruži šansu, da oprosti, razume.

Pogledajmo poslednje stihove pesme:

„verujem u časovnik što kuca u zemljinom središtu,
verujem u duhove koji žive u osmesima,
verujem u vasionu srca koja se bude,
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.“

Časovnik u zemljinom središtu, simbolizuje neminovnu sudbinu kojom je obeležen svako od nas. Časovnik meri vreme od rođenja do smrti a zemlja je data kao motiv iz kojeg potičemo i kojem se na kraju vraćamo. Ne uviđamo nikakvu tragičnost u ovim stihovima, za lirskog subjekta to je samo jedan ciklus, sled kojim racionalno i mirno jezdimo. I ako se prisetimo da su tema života i smrti najviše prisutni u njenoj poeziji, upravo kao ciklus koji neumitno teče, u pređašnjim stihovima prepoznajemo njihovu simboliku.

Poslednji stihovi u središtu prikazuju motiv vode i motiv reke. Oba motiva predstavljaju prolaznost i protok vremena.

„verujem u nepovratnost i rastanak kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.“

Ovi stihovi su savršeno jasni i značajni. Oni su precizni i nedvosmisleni. Jeste da reka simbolizuje prolaznost i tačno je da mnogi prekidi, rastanci, sukobi, nastaju na rekama ili pored njih. No, uprkos tome, oni mogu biti i počeci, sastanci, nova prijateljstva, ljubavi, nastavak života.

Reka zaborava govori o nečemu što odlazi, nepovratno, pustićemo ga i nećemo mu se više vraćati. Na nju (reku zaborava) se logično nadovezao i motiv beskonačnosti. Ipak, sa odlaskom, ostavlja se prostor dolasku. Jer na kraju svakog kraja sasvim sigurno se nalazi jedan novi početak, zato ćemo napraviti mesta za novu uspomenu.

Beleške o piscu

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva  16. maja 1898. godine, u učiteljskoj porodici. Ubrzo posle njenog rođenja, sa porodicom se seli u Brankovinu gde je Desanka provela svoje detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Posle završetka gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova, ali nikad nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Desanka je svoje prve pesme počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom Pesme. Za života je objavila više od 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubive pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubivih pesmama joj je Krvava bajka, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon što je rat završio. Ta pesma je dio njene zbirke Spomen na ustanak, jedne od dvije zbirke rodoljubivih pesama. Druga takva zbirka zove se Srbija se budi.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a, Zmajeva nagrada i Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990. godine, još za života, podignut spomenik. Takođe, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. godine je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu.