Strepnja

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Unatoč tome, pjesme su joj bile jasne i nadasve iskrene. Njima se otvarala prema čitatelju, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojanim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali s namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Desankine ranije pesme prštale su od osećajnosti, strasti, nezatomljenom živosti koja je u mnogočemu prkosila ustaljenim, nametanim pravilima društva. Kanija lirika ipak je bila malo smirenija, baš kako se smirivala i ona sama. To puno govori o iskrenosti njenih pesamam, koje su uvek bile u skladu sa stanjem njena duha – bez patvorenih osećaja i povlađivanja drugima.

Osim prema sebi samoj, Desanka se u pesmam osvrtala i na društveno-politička događanja. Jedna od njenih poznatijih pesama je „Krvava bajka“, napisana za vreme Drugog svetskog rata, ali objavljena tek nakon njega, jer je u njoj govorila o strašnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Ostale rodoljubne pesme u kojima je opevala stradanje Srba, objedinila je u zbirkama “ Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“, u kojoj je i pesma „Krvava bajka“.

Njezinom najboljom zbirkom pesama, koja je značila vrhunac njenog najboljeg stvaralaštva, smatra se zbirka „Tražim pomilovanje“. Osim nje tu su i zbirke: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, “ Govori tiho“, „Nemam više vremena“ i druge.

Neke od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović su „Devojačka molba“, „Selice“, „Spomen na ustanak“, „Strepnja“, „Predosećanje“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“ i druge.

Strepnja – analiza pesme

Pesma „Strepnja“ Desanke Maksimović pesma je o ljubavnom žaru za kojeg ona misli da je najlepši dok ostaje u mislima i osećajima. On je takav isključivo pre nego se ostvari, jer jednom kad se ispuni, on počinje da se gasi. Pesma je nastala dok je pesnikinja bila još mlada i dok su ljubavne strepnje i slatki problemi bili njena najveća briga, baš kao što bi to uvek trebalo da bude kod mladih ljudi.

U ovoj pesmi Desanka Maksimović peva samo o osećajima. U pesmi nema nikakvih dramatičnih događanja, ljubavnih prizora, opisa velikih strasti… Ovde se radi isključivo o prikazu osećaja o ljubavi koja je još veoma mlada. To je ljubav koja se tek formira u mislima i srcu zaljubljene osobe. Nju čine isključivo nadanja, pretpostavke i čisti osećaji privlačnosti. Upravo to stanje zaljubljenosti pesnikinja glorifikuje u ovom pesmom. Nju ne zanima ostvarenje ljubavi, ispunjenje čežnje, ona samo hoće da uživa u tom trenutku u kome je sve moguće. Tada se ljubav čini kao nešto onostranu, na ivici je između stvarnosti i sna i kao takva je apsolutna, magična i naprosto ispunjujuća. Takva ljubav izgrađena je od osećaja koji je jednom nogom u čežnji, drugom u očajanju, jednom u sreći, drugom u strepnji, od nje se osećamo izgubljeni, ali i kao da smo napokon ostvareni; jednako boli kao što je i melem.

Pesnikinja želi da taj osećaj ljubavi u njoj zauvek ostane takav, nepokvaren i čvrst te zato pesmu započinje stihom „Ne! Nemoj mi prići!“. Ovaj očajni krik posve je suprotan od onoga što bismo očekivali od zaljubljene žene. Ona odbacuje svog voljenog, umesto da ga poziva k sebi i to ne samo jednom! Svaka strofa započinje upravo ovim uzvikom. Ona ga ponavlja kao mantru i to je znak da to odista i misli. Nakon toga objašnjava zašto ne želi da joj dragi priđe. U prvoj strofi kaže da je to zato što želi

„…izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva…“

Već sledeći stihovi objašnjavaju zašto to želi. Ovi stihovi su ujedno i jasno izražena ideja pesme. S takvim iskazivanjem potvrđuje se karakterističnost pesništva Desanke Maksimović – ona uvek jasno i bez zadržavanja iskazuje svoje ideje, misli pretače u jasne izraze, pa je smisao njenih pesama nedvojbena. Glavna misao ove pesme leži u zadnjim stihovima prve strofe:

„Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.“

Sva poenta pesme leži u ova dva stiha, a ostatak pesme daje samo primere koji potvrđuju tu ideju.
Motiv „očiju“ kao oličenja obožavanja kod voljene osobe mnogo su puta iskorišćeni u pesništvu. Oči su simboli duše i kada se iskazuje ljubav prema njima, iskazuje se ljubav prema duši čoveka, a ne prema njenom telu ili bilo čemu površnom. Ljubav prema očima je ljubav prema celom biću, onakvom kakvo ono u suštini jest.

Druga strofa opet počinje usklikom „…nemoj mi prići!“, pa nastavlja objašnjavanjem da slatka „strepnja“, „čekanje“ i „stra““ imaju više draži od stvarnog susreta. Navedeni motivi realno opisuju tu zaljubljenost kakva ona jest – puna strepnje, slasti, ali i straha, pa i nestrpljivosti. Ti slatko – gorki osećaji čine zaljubljenost tako jedinstvenom, nezamenjivom i izuzetno emotivnom. Druga dva stiha potvrđuju završne stihove prve strofe:

„Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu samo tek po slutnji zna.“

Pesnikinja objašnjava da je sve puno lepše pre nego se potpuno otkrije. Tada očekivanje još uvek nije dovelo do neminovnog razočarenja, jer odista se kod ostvarenja želje moramo razočarati bar malo, budući da ništa ne može da bude u potpunosti onako kako očekujemo. Ljubav izdaleka još nije ukaljana razočarenjem i stvarnošću, još uvek je savršena iako nije (ili bar zato što nije) ispunjena. Sve ovo ipak vredi samo za zaljubljenost, jer ona je mnogo nestvarnija i nestabilnija od prave ljubavi, kojoj pak nedostaje vatrenosti koju imaju ljubavni počeci.

Poslednja strofa, nakon ponovljenog usklika, jednakog onom u prve dve strofe, sadrži i pitanje „Našto to, i čemu?“. To je retoričko pitanje na koje pesnikinja zna odgovor, ali njime i umanjuje važnost tog odgovora. Zatim ponovo pojašnjava zašto je bolje da joj ne prilazi:

„Izdaleka samo sve k’o zvezda sja;
Izdaleka samo divimo s svemu“.

U ovim stihovima primećujemo poredbu. Imamo motiv zvezda kao simbola nečeg dalekog i nedostižnog, a opet i večnog primera našeg divljenja, žudnje i nastojanja da ih dosegnemo. Vidimo i ponavljanje reč „Izdaleka samo…“, a onda ponavljanje iste pesničke slike kao u prvoj strofi u kojoj se spominju oči kao predmeti obožavanja – „nek’ mi ne priđu oka tvoja dva“.

Ova pesma ima veoma sređenu strukturu. Sastoji se od tri stiha i to katrena. Svaki katren jednako je sređen – prvi i treći stih su dvanaesterci, a drugi i četvrti jedanaesterci. To uvelike pridonosi stalnosti ritma, kojeg dodatno stabilizuje pravilna rima. Ona je u svim strofama unakrsna.

Beleška o autoru

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.

Autor: V.B.