Desanka Maksimović je jedna od najznačajnijih pesnikinja u srpskoj književnosti. Osim pisanjem pesama, Desanka se bavila i pisanjem proznih dela za decu i odrasle. Tokom svog života ostavila je popriličan opus od pedesetak dela koja uključuju prozna dela za decu i mlade, putopise, pripovetke i zbirke pesama. Uprkos velikom opusu i književnom stvaralaštvu, ostala je najzapamćenija po svojim pesmama koje imaju karakterističan lirski izraz – duboko su osećajne, devojačke i razigrane.
Lirsko izražavanje Desanke Maksimović možemo da vidimo u strogim, ali istovremeno jednostavnim određenim formama stihova u kojima ona uspeva da iznese jasnoću u iskrenost. Tako čitaoc dobiva priliku da nesputano prodire u svako delo, samu bit Desankine pesme i poezije kojom ona ukazuje na svoju nepokolebljivost i iskrenost.
U svojim pesmama ona izjašnjava svoje misli i stavove prema svetu koji su neočekivano iskreni i pozitivni i iskazuju samo dobrotu čovečanstva, tako je i ova pesma temeljena na iznošenju političkih mišljenja, prikaz nepravde i iskrenih ljubavnih osećanja. Čitaoci se mogu poistovetiti sa njenim ljubavim pesmama jer svi prolazimo kroz isto, i to ne samo u društvenom već i u ljubavnom smislu.
Ideja koja stoji iza Desankine poezije iskazuje da je uvek bitna dobrota, hrabrost, odanost i sloboda. Glavna poruka ovih pesama je da se ukaže na otvorenost prema svemu što je drugačije od sopstvenog – stavova, ubeđenja, kulture, vere; ponos prema tome što jesmo, što imamo; plemenitost i dobrotu. Desanka prihvata tuđe slabosti i mane i podržava ih ističući svoje mane i slabosti. Ona to ne radi da bi se kaznila ili samoosuđivala, već da na svom primeru pokaže da su svi ljudi ipak samo ljudi – grešni i nesavršeni, ali istovremeno i sposobni da se poprave i poboljšaju da bi dostigli onnu bolju verziju sebe.
Iako prema naslovu možemo da pretpostavimo da se govori o nečem tamnom, oštrom, pesma je zapravo prilično blaga. Čovek kome pesnikinja upućuje opomenu je čovek koga voli, a opominje ga da ju ne ostavlja samu kad sviraju lepe pesme jer tada može da uradi ili kaže nešto što smatra da ne bi smela i, pre svega, ne želi da prizna svoja osećanja prema njemu. Ona se boji da će emocije da ju svladaju jer je poznato da muzika ima velik i poseban uticaj na čovekove emocije što je i glavni motiv u pesmi.
Pesma ima osam strofa i sve su nejednakih duljina – dve od dva, četiri od tri i četiri od četiri stiha. Stihovi su takođe nejednaki, ali uvek prilično kratki što pesmi daje jedan ubrzan ritam, koji posle nekog vremena čitanja postaje ustaljen zbog načina rimovanja. Skoro svaka struktura slogova je različita što ukazuje na težnju prema nečem nestandardnom i novom. U svakoj strofi se rimuju unutrašnji drugi i treći stihovi, dok se spoljašnji ne rimuju tako da ne možemo za pesmu da kažemo da ima obgrljenu rimu (a b b a) već izmenjenu obgrljenu (a b b c)
Književna vrsta: pesma, lirika
Tema: opomena lirskog subjekta voljenoj osobi da ju ne ostavlja samu jer bi se mogla zaljubiti u drugog
Ideja: trebamo da budemo otvoreni prema svemu što je drugačije od sopstvenog; ono što je lepo kratko traje
Opomena – analiza pesme, citati
Pesnikinja pesmu započinje na pomalo mističan način i to stihom „Čuj, reći ću ti svoju tajnu“. Već u prvoj liniji lirski subjekat se obraća svojoj ljubavi što se potvrđuje u sledećim stihovima u kojima izjavljuje ljubav osobi kojoj se u pesmi obraća, a tajna koju će „reći“ je veoma neobična i iskazana je u stihovima:
„ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.“
Ovi stihovi su istovremeno i jednostavni i mistični, a u upravo je u tome lepota njenog pisanja i pesništva. Desanka ne koristi puno kičastih reči i stilskih figura da bi stvorila lepe pesničke slike ili izrekla duboka razmišljanja i misli. Ono što njene stihove čini lepima je korištenje rime koja je najčešće obgrljena što njenim pesmama daje jednu posebnu notu melodioznosti. U nekim stihovima, pesnikinja koristi rimu u rečima koje se ne nalaze na kraju stihova, što takođe daje određenu zvučnost njenim pesmama.
Kada je u pitanju tema, lirski subjekat se obraća čoveku prema kojem ima osećanja i kome govori da ju ne ostavlja samu dok neko svira. Ovo možemo da shvatamo dvojako – ili da ju ne ostavlja jer bi melodija mogla da izazove nešto što ona ne želi da napravi (kaže svoja osećanja) ili da se pojavi neka druga osoba u kojoj bi mogla videti nekoga u koga može da se zaljubi. Ako odaberemo drugo shvatanje za temu, ovo ne treba shvatati kao neku vrstu pretnje, već samo malu igru između dvoje zaljubljenih.
Lirski subjekat govori da bi mogla da pruži ruku bilo kome, da joj se tuđe oči mogu učiniti dubljima nego što jesu i samo jedan dan odlučiti da voli. Subjekat priznaje da joj druge ličnosti nisu posebni kao osoba kojoj se u pesmi obraća, ali dok svira muzika, ona bi mogla biti prevarena (zavedena) i videti ih u boljem svetlu nego šta zapravo jesu.
Ona naglašava da za vreme sviranja muzike postaje jako emotivna šta ju tera da bude nešto što ona nije, da ne nalikuje na sebe. Spremna je da pređe sve svoje postavljene granice i sva svoja ubeđenja, uključujući i ljubav prema nekom drugom, a sve na samo jednu noć
„Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.“
Posle pominjanja ove slatke pretnje, pesnikinja piše strogu u kojoj vidimo da lirski subjekat priznaje svoju ljubav osobi kojoj se obraća „koliko te volim“
„Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.“
Osećanja između dvoje ljudi u pesmi su očigledno obostrana, ali s jedne strane nije ostvarena. Motiv tajne ljubavi je romantičniji i emotivniji od ostvarene ljubavi jer sadrži sputanu strast i čežnju koja samo čeka da ju puste na slobodu.
Nakon strofa u kojoj pesnikinja pominje svoj odnos i kako se ophodi prema ljudima za vreme slušanja muzike, u drugom delu govori o svom odnosu sa prirodom. Ona govori da dok sluša muziku (sama), ona negde u šumi kroz samonikle česme plače. Dodje motiv cveća i crnog leptira kao kontrast (suprotnost) temi:
„Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira“
Crni leptir simbolizira tugu, melanholiju i prazninu. Možemo reći da je čak i ona crni leptir.
Atmosfera koja je do te strofe odisala blagom radosti, u poslednjem stihu se menja i dobiva teskoban i mračan zvuk:
„O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.“
Ovi stihovi više ne svuče „slatko-preteće“ i razigrano kao na početku, pesnikinja sada oseća nešto tmurno u lepim trenucima i dovodi to do izražaja. Naglašava da ljubav koliko god može da bude lepa i čudesna, takođe izaziva i bol.
U devetoj strofi takođe možemo da protumačimo reči kao samoopisivanje ili samodestrukciju jer je njeno srce krvavo i boli ju svaki tuđi dodir, a lajt motiv je jedna vrsta podrške kojom se želi izbeći ponavljanje toga.
Lajt motiv koji možemo da vidimo kroz celu pesmu je isti stih „O, ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira“. Muzika koja svira je reč koja ostavlja asocijaciju na odigrani događaj koji služi kao glavni motiv u pesmi.
Od stilskih sredstava pesnikinja uključuje hiperbolu: predraga tajna, personifikaciju: leptir šara po vodi i brojne metafore. Od samog početka, pesma je pisana u prvom licu – obraćanje nekom drugom, čime se ostavlja lični odnos koji je ozbiljan i značajan.
Beleške o piscu
Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 16. maja 1898. godine, u učiteljskoj porodici. Ubrzo posle njenog rođenja, sa porodicom se seli u Brankovinu gde je Desanka provela svoje detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Posle završetka gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.
Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova, ali nikad nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.
Desanka je svoje prve pesme počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom Pesme. Za života je objavila više od 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.
Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubive pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubivih pesmama joj je Krvava bajka, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon što je rat završio. Ta pesma je dio njene zbirke Spomen na ustanak, jedne od dvije zbirke rodoljubivih pesama. Druga takva zbirka zove se Srbija se budi.
Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti.
Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a, Zmajeva nagrada i Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990. godine, još za života, podignut spomenik. Takođe, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. godine je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.
Desanka Maksimović umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu.
Ostavite odgovor