Krvava bajka

Krvava bajka je pesma Desanke Maksimović, jedne od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Desanka je ostala upamćena po svojim pesmama i književnosti za mlade, a njen lirski opus je tematski varirao od rodobljubnih do ljubavnih pesama – razigranih devojačkih pa sve do onih osjećajnih i dubokih. Iako su njene pesme razumljive i naizgled jednostavne, odlikuju se posebnom, strogo određenom formom.

Pesma Krvava bajka dio je zbirke Spomen na ustanak, jedne od Desankine dve zbirke rodoljubivih pesama. Nastala je nakon što je autorica saznala detalje monstruoznog zločina koji su nad nedužnim srpskim stanovništvom počinile nemačke okupatorske snage tokom Drugog svetskog rata. Tog je dana u Kragujevcu pobijeno 7.000 seljaka, radnika, profesora i đaka. Iako je Krvava bajka napisana tokom rata, objavljena je tek po njegovom završetku.

Osnovni motiv u pesmi je zločinački, neljudski čin okupatora zbog kojeg je živote izgubilo nekoliko hiljada civila i maloletnih osoba. Kako bi taj monstruozan čin sačuvala od zaborava, Desanka je napisala Krvavu bajku.

Jasno je zbog čega se u nazivu ove pesme nalazi reč „krvava“, ali neki bi se mogli zapitati zašto je autorica upotrebila i reč „bajka“, kada se radi o tako ružnom događaju koji nema srećan kraj, kako je to inače uobičajeno za bajke. Stradanje đaka i ostalih civila iz Kragujevca toliko je strašno da prevazilazi čak i loše stvari koje se dešavaju u bajkama. Desanka je nazivom Krvava bajka htela da naglasi kako se radi o nečemu što deluje nestvarno i neverovatno, ali se ipak desilo, i to u dvedesetom veku i na području Evrope koja se inače ponosi svojom kulturom.

Tema i ideja pesme zasnovani su na stvarnom događaju, zločinačkom i neljudskom činu nemačkog okupatora, koji se desio 1941. godine u Kragujevcu.

Vrsta pesme: rodoljubiva pesma, elegija

Književni rod: lirika

Vreme radnje: 1941. godina

Mesto radnje: Kragujevac

Tema dela: kragujevački masakr iz 1941. godine

Ideja dela: autorica je ovom pesmom htela da sačuva od zaborava neljudski čin nemačkih okupatora prema civilima.

Analiza pesme

Krvava bajka sastoji se od sedam strofa. Prva, treća i šesta strofa se ponavljaju, s tim da se umesto izraza „mučenička smrt“, u šestoj strofi spominje izraz „junačka smrt“. Autorica je ponavljanjem stihova posebno naglasila tragičnost ovog događaja. Pesma započinje sledećim stihovima:

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.“

Autorica ne piše u kojoj se tačno zemlji desio zločin, kao da ta informacija nije ni bitna. Bitno je to da se zločin zaista desio u jednoj zemlji na Balkanu i da je u jednom danu ubijena cela generacija đaka. Svi su oni rođeni iste godine, vakcinisani su protiv istih bolesti, imali su iste školske obaveze. Đacima je zajedničko i to što su se njihovi životi ugasili na isti dan.

„Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.“

Desanka Maksimović ovim stihovima dodatno naglašava tragičnost događaja o kojem piše. Đaci koji su stradali bili su samo deca, vreme su provodili u školskim klupama, mučili su se sa zadacima i imali su svoje snove i nade. Nisu ni slutili šta ih uskoro čeka.

„A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.“

Autorica u sledećoj strofi piše kako su đaci bili zaokupljeni svojim mislima, a u njihovim sveskama ležao je bezbroj, sada besmislenih, dvojki i petica. Oni su imali pregršt tajni i snova i podrazumevalo se da će živeti toliko dugo da sve to i ostvare.

„Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.“

U ovoj strofi autorica reč „dugo“ ponavlja dva puta na kraju dva uzastopna stiha, što znači da se ovde radi o stilskoj figuri koju nazivamo epifora.

Nakon poslednjeg časa tog školskog dana đaci držeći se za ruke odlaze na streljanje, i to mirno, kao da smrt nije ništa strašno. U poslednjoj strofi Desanka Maksimović opisuje momenat kada su đaci izašli iz škole. Pesma završava sledećim stihovima:

„I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.“

Iako se Krvava bajka prvenstveno smatra lirskom rodoljubivom pesmom, ona je ujedno i elegija, jer je u njoj izraženo dosta osećanja.

Beleške o piscu

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u učiteljskoj porodici. Vrlo brzo nakon njenog rođenja, porodicom se seli u Brankovinu, gde je Desanka provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom Pesme. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je Krvava bajka, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon što je rat završio. Ta pesma dio je njene zbirke Spomen na ustanak, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se Srbija se budi.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.