Ćelava pevačica

Prva drama koju je napisao francuski pisac Jonesko bila je Ćelava pevačica. Napisana je 1948. godine, a izvedena je prvi put 1950. godine u Teatru noćnika (fr. Théâtre des Noctambules) u režiji Nikolaja Bataja i doživela je veliki neuspeh. No, to nimalo nije obeshrabrilo Joneska. Od 1957. godine, drama je u stalnom postavu Théâtra de la Huchette. Napisana na francuskom jeziku, žanrovski pripada teatru apsurda i uvelike je doprinela razvoju tog tipa žanra. Jonesko je pomogao njezinoj inauguraciji te joj je osigurao mesto u klasičnoj književnosti.

Povod za pisanje drame bilo je Joneskovo učenje engleskog jezika. Naime, Jonesko je jednog dana odlučio naučiti engleski jezik pa je kupio priručnik. Svesno je prepisivao rečenice iz rečnika kako bi ih naučio napamet. Ono što je Jonesko izvukao iz ovakvog pristupa učenju jezika nije bilo svladavanje vokabulara i izraza, već spoznaja “začudnih“ činjenica kao, na primer, činjenica da sedmica ima sedam dana, da je pod dole, a strop gore i slično (što je Jonesko već znao). Ovo je njemu bilo poprilično smešno jer, iako je to već nešto šta zna, sad mu je to predstavljeno kao nešto novo. Uostalom, naučio je to na potpuno drugačiji način, na drugom jeziku.

Takođe, dijalozi i kratke priče bile su mu poprilično zabavne u svoj svojoj banalnosti. Ostale rečenice, kao što su da gospođa Smit govori svom mužu da imaju dvoje dece, da stanuju u okolici Londona i da se prezivaju Smit, poslužile su Jonesku za kreiranje drame. Jonesko se poigrao s onim što je naučio tako da je ovo delo nastalo kao jedna određena vrsta igre. Proces učenja jezika i njegove beleške same su kreirale tu dramu. Jonesko je odlučio i drugima objaviti jednostavne i istinite činjenice koje je tako slučajno otkrio te je napisao Ćelavu pevačicu – delo koje je smatrao izrazito didaktičkim. U delu, osnovne istine/činjenice odjednom se rasprše u puko izgovaranje besmislica, zameni ih apsurdan jezik sugovornika i cela predstava se pretvara u tragediju govora.

Naslov predstave obično nagoveštava njen sadržaj ili u nekoj meri predviđa ono o čemu će u predstavi biti govora, no to nije slučaj s Ćelavom pevačicom.  U Ćelavoj pevačici niko ne peva niti je ćelav. Zapravo, Ćelava pevačica pominje se samo jednom, i to usputno, te je njeno spominjanje u funkciji naglašavanja humora i besmislenosti radnje dela. Upravo stilski naglašena apsurdnost govora i ponašanja obitelji Smit i njihovih poznanika osigurava ovoj drami mesto među najpoznatijim dramama teatra apsurda.

Radnja je poprilično monotona i nema previše akcije, izuzev dolaska određenih gostiju kao što su bračni par Martin i Vatrogasni kapetan. Radnja je bazirana na komunikaciji koja je poprilično banalna, samim tim i nerazumna, a kasnije prelazi u nešto što se kosi sa zdravim razumom i što predstavlja puko blebetanje koje se inače može čuti ili u govoru dece ili recimo pijanaca. Dakle, možemo reći da radnja od početka do kraja postupno kulminira prema krajnjem apsurdu.

Književni elementi

Vrsta dela: drama

Vreme radnje: jedno veče

Mesto radnje: stan gospodina i gospođe Smit

Prepričano delo, citati

Drama započinje u domu porodice Smit. Enterijer je opisan tipično engleski, štoviše enterijer i ambijent su pomalo „iskarikirani“ dodavanjem prideva „engleski“ na sve.

„Engleski građanski enterijer s engleskim naslonjačem. Englesko veče – G. Smit, Englez u engleskom naslonjaču i engleskim papučama, puši englesku lulu i čita engleske novine kraj engleskog kamina. Ima engleske naočale i mali prosedi engleski brk. Kraj njega, u drugom engleskom naslonjaču, gospođa Smit, Engleskinja, krpa engleske čarape. Velika engleska stanka. Engleski sat engleski otkuca sedamnaest puta.“

(Sveukupno je 11 prizora)

U dnevnoj sobi gospodin Smit čita novine, a gospođa Smit komentariše večeru koju su upravo imali, kao da njen muž nije s njom večerao. Uz dobro ispečeni krumpir i ribu, usputno pominje i njihovu decu:

„Naš sinčić je očito hteo piti piva. On će znati dobro potegnuti. Isti je kao ti. Video si kod stola kako je gledao bocu. Ali ja sam mu nalila vode u čašu. Bio je žedan i popio je. Helena je nalik na mene: ona je dobra kućanica, štedljiva je i svira klavir. Ona nikad ne traži engleskog piva. Kao i naša curica koja pije samo mleko i jede kašicu. Vidi se da su joj tek dve godine. Ona se zove Pegi.„.

Takođe, gospođa Smit hvali jogurt i govoti kako je on dobar za zdravlje: „Jogurt je izvrstan za želudac, bubrege, slepo crevo i apoteozu. To mi je rekao dr. Mekenzi-King, koji dolazi deci naših susjeda Džounsovih.„. U razgovoru, gospođa Smit zaključuje kako je dr. Mekenzi-King dobar lekar i kako propisuje samo one lekove koje je isprobao na sebi. Naime, pre nego što je krenuo s operacijom Parkera, on je prvo odlučio sam proći kroz operaciju, iako uopće nije imao bolesnu jetru. Gospodin i gospođa Smit uđu raspravu zašto se onda leakr izvukao, a Parker umro.

Gđa Smit: „Zato što je kod lekara operacija uspela, a kod Parkera nije uspela.

G. Smit: To znači da Mekenze nije dobar lekar. Trebalo je da operacija bude uspešna kod jednog i drugog ili da obojica podlegnu.

Gđa Smit: Zašto?

G. Smit: Savestan lekar mora umreti sa svojim pacijentom ako se već ne mogu obojica izlečiti. Kapetan broda tone zajedno s brodom. On ga ne sme preživeti.

Gđa  Smit: Ne može se uspoređivati pacijenta s brodom.

G. Smit: A zašto ne? I brod ima svoje bolesti, uostalom tvoj je lekar zdrav kao lađa. To je još jedan razlog zašto je trebalo da pogine sa svojim pacijentom kao lekar i njegov brod.

Gđa Smit: Ah, na to nisam mislila.. Možda ipak imaš pravo… i prema tome šta zaključuješ?

Gospodin Smit zaključuje kako su svi lekari i pacijenti šarlatani, a samo je mornarica poštena. Gospođa Smit se složi, uz komentar „Ali ne i mornar.„.

Gospodin Smit čita dio o umrlim i rođenim u novinama. Spominje smrt Bobija Wotsona. Bobi je zapravo umro pre dve i pol godine i gospodin Smit nije pročitao njegovo ime među osmrtnicama, već je došao do njega misaonom asocijacijom.

U nastavku se spominje isto ime – Bobi Votson, ponovljeno otprilike tridesetak puta, a primenjuje se na sve članove Bobijeve uže i šire porodice. Time se među supružnicima stvara komična situacija pri objašnjavanju o tome koji je Bobi zapravo umro. Pitanjem ko tuguje za njim, dolaze do zaključka da se svi zovu Bobi te da su svi trgovački putnici.

G. Smit: „Svaki je Bobi Votson trgovački putnik“.

Pominju njegovu ženu, mladu udovicu s dvoje dece, a situacija postaje izrazito komična zbog uzastopnog ponavljanja imena Bobi Votson tako da gledaoci/čitaoci teško mogu pratiti radnju.

Gđa Smit: Ali ko bi se brinuo za decu? Dobro znaš da imaju dečaka i devojčicu. Kako se ono zovu?

G. Smit: Bobi i Bobi, kao i njihovi roditelji. Ujak Bobija Votsona, stari Bobi Votson je bogat i on voli maloga. Mogao bi se lako pobrinuti za Bobijev odgoj.

Gđa Smit: To bi bilo prirodno, a tetka Bobija Votsona, stara Bobi Votson bi se opet mogla pobrinuti za odgoj male Bobi Votson. Tako bi se Bobi, mama male Bobi Votson mogla preudati. Ima li koga u izgledu?

G. Smit: Ima. Jednog bratića Bobija Votsona.

Gđa Smit: koga? Bobija Votsona?

G. Smit: O kojem ti Bobiju Votsonu govoriš?

Gđa Smit: O Bobiju Votsonu, sinu starog Bobijaa Votsona, drugog ujaka pokojnog Bobija Votsona.

U drugom prizoru na scenu dolazi Meri koja se predstavlja, ali i govori kako je provela dan. Gospođa Smit ponavlja njene izjave.

Meri (ulazi): „ja sam služavka. Provela sam vrlo ugodnu večer s jednim muškarcem, posle smo pili rakiju i mleko, a zatim smo čitali novine“.

Maeri javlja porodici Smit da su pred vratima Martinovi te da su došli na večeru. „Pred vratima su gospodin i gospođa Martin. Čekali su mene. Nisu se usudili sami ući. Vi ste ih pozvali na večeru.“

Ostatak predstave je u skladu s ovim uvodnim segmentom. Sobarica Meri upoznaje Martinove i oni ulaze u kuću. Meri odlazi, a gospodin i gospođa Martin sedaju bez reči te započnu razgovor jer zaista djeluju jedno drugome jako poznato, a ne mogu odgonetnuti odakle. Nakon dugog i prilično banalnog razgovora, zaključe da su muž i žena.

G. Martin: „Draga gospođo, ja mislim da nema sumnje mi smo se već videli i da ste vi moja zakonita žena… Elizabet, našao sam te!“

Gđa Martin (polagano se približi gospodinu Martinu. Poljube se. Sat otkuca jedanput vrlo glasno, toliko glasno da se gledatelji moraju stresti. Supružnici Martin ga ne čuju): Donalde, to si ti, darling!“.

U petom prizoru samo je Meri na pozornici te u duhu starih krimića ili detektivskih romana zaključuje kako Elizabet nije Elizabet, niti Donald nije Donald.

„Ali ko je pravi Donald? Ko je prava Elizabet? I kome je u interesu da ova zbrka potraje. Ne znam. Nemojmo ni pokušati saznati. Ostavimo stvari kakve jesu. (Ona učini nekoliko koraka prema vratima, zatim se vrati i kaže publici): Ja se zapravo zovem Šerlok Holms.)“.

Razgovor između Smitovih i Martinovih slabo se razvija, no, kasnije se ipak pokrene. Gospođa Martin prepričava anegdotu koja to uopće nije. Ona zapravo prepričava kako je videla jednog čoveka koji je „kleknuo na jedno koleno i nagnuo se„. Na kraju se ispostavilo da se nagnuo jer je vezao vezice na cipeli, na što su se svi zgrozili.

„Gđa Martin: Vezao je vezice na cipeli.

Troje ostalih: Nečuveno!“

Takođe, tokom prepričavanja anegdota, gospođa Smit stalno prekida gospođu Martin, a gospodin Smit joj prigovara te, na taj način, i on sam ometa prepričavanje anegdota gospođe Martin. Zvono zvoni tri puta. Gospođa Smit otvori vrata, ali tamo nema nikoga. Nakon što je već više puta ustajala i gledala ko je na vratima, zaključuje da, svaki put kad zvono zazvoni, pred vratima nema nikoga.

Gđa Smit: Nemoj me više slati da otvaram vrata. Vidio si da je to uzaludno. Iskustvo nas uči da kad zvono zvoni, nikad nema nikoga pred vratima.“

Parovi se porečkaju u vezi s njenom izjavom. Gospođa Martin je na strani gospođe Smit dok je gospodin Martin na strani gospodina Smita koji se ne slaže s izjavom gospođe Smit.

„G. Martin: Oh, vi žene uvek branite jedna drugu.

Gđa Smit: Ah, ti muškarci uvek hoće biti u pravu, a uvek imaju krivo.“

Opet se začuje zvono i ovaj put je gospodin Smit taj koji ustaje i odlazi pogledati ko zvoni. Kad otvori vrata, ulazi Vatrogasni kapetan. On je u potrazi za požarima koje treba ugasiti i obilazi svaki dom u nadi da će naći neki požar.  Gospođa Smit moli Vatrogasnog kapetana da ostane malo dulje, na što on pristaje. Pita oba para žele li da im priča priče, a oni mu svi oduševljeno plješću. Priča im razne basne koje nemaju smisla.

„Vatrogasni kapetan: Dakle, ovako. Pas i vol. Eksperimentalna basna. Jednom je neki drugi vol zapitao nekog drugog psa: zašto nisi progutao svoju surlu? Oprosti, odgovori pas, zato što sam mislio da sam slon.“

Kasnije se pričanju besmislenih priča pridruže i gospodin i gospođa Smit.

Na scenu dolazi Meri koja se Vatrogasnom kapetanu baci oko vrata i čini se da su ljubavnici.

„Vatrogasni kapetan: ‘Ona je ugasila moju prvu vatru.’

Meri: ‘Ja sam njegov mlazić’.“

Meri recitira pesmu pod nazivom „Vatra“ koju je napisala za Vatrogasnog kapetana, a dok recitira, Smitovi je guraju iz sobe. Pri odlasku iz njihova doma, Vatrogasni kapetan usputno pita za ćelavu pevačicu, na što gospođa Smit odgovara: „Još se uvek češlja na isti način.“

U poslednjem prizoru, bračni parovi su se vratili svaki na svoje mesto i započinju izgovarati klišeje i lažne poslovice. Na kraju se te izjave akumulišu sve većim tempom, sve dok na kraju likovi ne počnu vikati onomatopejske reči jedni drugima. Svi izvan sebe od besa u jedan glas urlaju jedni drugima u uvo.

Kako se osećaj jezika raspada tokom svađe parova, jer oni viču samoglasnike i suglasnike, oponašaju zvuk vlaka i govore apsolutne besmislice tako da parovi, na kraju, ne uspevaju komunicirati jedni s drugima te nijedan od njihovih problema ne biva rešen.

G. Smit: Papa ne papa. Papa nema pape. Papa ima papu.

Gđa Martin: Razlučimo luk i razvodnimo vodu.

Gđa Smit (oponaša vlak): Tuf, tuf, tuf, tuf, tuf, tuf, tuf, tuf, tuf, tuf.

Buka prestaje, svetla se gase. Kada se vrate, Martinovi sede kao i Smitovi u prvoj sceni. Ponavljaju tačno iste replike. Zavesa pada.

Likovi: gospodin i gospođa Smit, sluškinja Meri, gospodin i gospođa Martin, vatrogasni kapetan

Beleška o piscu

Ežen Jonesko je rođen 26. novembra 1909. godine u Slatini, od majke Francuskinje i oca Rumuna. Veći deo detinjstva proveo je u Francuskoj, gde je tvrdio da je doživeo jedinstveno iskustvo transformacije. Kako Debora B. Gensbauer opisuje u „Eugene Jonesco Revisited“, dečak je živeo u malom francuskom gradu, šetajući po sunčevoj svetlosti pod plavim nebom, kada je doživeo iznenadno svetlo. Osećao je osećaj da lebdi sa zemlje i veliki mir u sebi. Kada se vratio na zemlju, video je svet kao pun prljavštine i propadanja, kvarenja i besmislenog delovanja. Neobična jukstapozicija euforičnog mira sa besmislenom realnošću uticala bi na njegov život i rad.

Nakon što se Jonesko preselio u Rumuniju kao tinejdžer, njegovi roditelji su se razveli. Studirao je francusku književnost na Univerzitetu u Bukureštu. Jonesko se oženio Rodisijem Burileanuom i dobili su jednu ćerku kojoj je napisao seriju neobičnih dečjih priča. Porodica se vratila u Francusku i tokom Drugog svetskog rata živela u Marseju. Posle rata preselili su se u Pariz.

Jonesko je kao dramaturg dobio brojne kritike, ali je svoju prvu dramu „Ćelava pevačica“ napisao tek 1950. godine. Nakon što je odlučio da nauči engleski u 40. godini, Jonesko je inspiraciju pronašao u svom jeziku. Jednostavne rečenice sastavljene od jednostavnih reči činile su mu se alternativno dubokim, tajanstvenim, tragičnim i urnebesnim. Napisao je „Ćelavu pevačicu“ kako bi satirao izgradnju porodice srednje klase zarobljene u svetu definisanom besmislenim formalnostima i ustajalim rutinama. Na njegovo iznenađenje, sićušna drama je dobila pohvale kritike i katapultirala je sredovečnog čoveka u živahnu spisateljsku karijeru.

Joneskovo najpoznatije delo uključuje „Lekciju“, „Stolice“ i „Nosorog“ napisana po uzoru na „Preobražaj“ Franca Kafke. Njegove drame, ili „antiigre“, kako ih je nazvao, razbijaju pozorišne tradicije akcije i sekvenci. Oni su posebno moderni u meri u kojoj jesu. Predstave istražuju smrtnost i egzistencijalne zagonetke sa maštovitim i često fantastičnim humorom. Granica između fikcije i stvarnosti je dosledno zamagljena dok Jonesko prikazuje besmislene svetove kojima vlada slučajnost.

Martin Eslin je 1962. identifikovao Joneska kao vodećeg pisca u Pozorištu apsurda. Drugi takvi pisci ove zabave bili su Semjuel Beket, Žan Žene i Artur Adamov. Delili su slične brige oko smisla života – štaviše, njegove besmislenosti – i misterije života. Da bi izrazili i istražili probleme življenja u naizgled besmislenom, ovi pisci ne samo da su izazivali tradicionalne pozorišne modele, već su revolucionisali i samu umetnost pisanja.

U svom najznačajnijem teorijskom eseju „Pozorišno iskustvo“, Jonesko je jednostavno osporio tradicionalnu premisu pozorišta. Tvrdio je da je mrzeo da ide u pozorište kao dete jer ono nije pružalo interaktivno iskustvo – ili, barem, ne toliko interaktivno koliko je on više voleo. On je opisao svoju viziju „fiktivne istine“ koja može biti mnogo zanimljivija od realističkog pozorišta. Kritikujući realizam i Brehtov teatar, odvojio se od mnogih savremenika, uključujući Keneta Tajnana, sa kojim je vodio stalnu, žestoku debatu.

Jonesko je postao član Francuske akademije (L’Academie francaise) 1970. godine. Objavio je nekoliko teorijskih radova i drama. Osvojio je i brojne nagrade.

Jonesko je umro 28. marta 1994. godine, a sahranjen je na groblju u Parizu. Iako je proslavljeni mislilac pisao skoro u potpunosti na francuskom i tako dugo živeo u Francuskoj, Rumunija ga i dalje smatra jednim od svojih najtalentovanijih umetnika.

Autor: A.G.