Majstor i Margarita

Majstor i Margarita roman je Mihaila Afanasjeviča Bulgakova. Roman je dovršen 1934., a objavljen je 1966. godine, dvadeset i šest godina nakon što je Bulgakov umro. Delo je dobilo mnoštvo pozorišnih i nekoliko filmskih adaptacija, a krasi ga iznimna složenost i slojevitost. Ispunjeno je obilježjima različitih žanrova: obiluje fantastičnim dešavanjima, ima obilježja satire i farse, ali u njemu se nalazi i privlačna ljubavna priča koja ga približava melodrami. Takođe, neki elementi romana Majstor i Margita približavaju ga i filozofskoj alegoriji. Ta slojevitost jedan je od razloga zbog kojih je ovaj roman bio upotrebljen za mnogo različitih interpretacija – od filozofskih tumačenja preko onih koje u njemu primećuju borbu protiv ateističke i staljinističke propagande pa sve do povezivanja romana s masonskim pokretom.

Roman Majstor i Margita bavi se različitim „večnim“ temama kao što su ljubav, odnos dobra i zla, hrabrost i kukavičluk, pitanja istine itd., ali i temama koje dobivaju dodatnu težinu u kontekstu u kom je roman pisan. To su teme koje su vezane uz cenzuru, slobodu duha, odnos prema istini u autoritarnom režimu itd. Gotovo su sve teme u ovom romanu prisutne kroz mnogo intertekstualnih veza, a među najiscrpnijim izvorima svakako je Geteov Faust.

Drugi veliki književnik čiji se uticaj vidi kroz prikaz fantastičnih dešavanja te kroz duhovitost i apsurdno-groteskni ton jeste Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Sem toga, vide se uticaji Tolstoja, ali i Dostojevskog čije je poglavlje „Veliki inkvizitor“ iz romana Braća Karamazovi znatno uticalo na dijalog Ha-Nocrija i Pilata. Takođe, imena likova funkcionišu kao kulturne reference neiscrpnog značenja i simboličke vrednosti: npr. ime Margarita pravo je ime Faustove Grečen, Berlioz nosi ime (odnosno prezime) poznatog francuskog skladatelja Hektora Berlioza koji je napisao Faustovo prokletstvo, Voland se takođe pominje u Geteovom Faustu, Behemot je poznato biblijsko čudovište, a ime Azazelo moguća je referenca na Azazela, paloga anđela koji je muškarce naučio da izrađuju oružja, a žene da se šminkanju.

Sam roman podeljen je u dve knjige od kojih prva ima osamnaest, a druga četrnaest poglavlja. Glavna je fabularna nit romana podeljena na priču koja se dešava u Moskvi, i onu čije je mesto radnje Jeruzalem, a priča iz Jeruzalema funkcioniše kao „roman u romanu“. Priče se na kraju spajaju u vrhuncu magijske izmeštenosti kada Poncije Pilat sa svojim psom Bangom dočekuje majstora, čoveka koji upravlja njegovom sudbinom i koji ga je stvorio. Pilat dobiva slobodu da se pridruži Ješui u večnosti, a majstor i Margarita ne dobivaju „svetlo“ nego Volandov „spokoj“.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: nepoznato, pretpostavka: 30-e godine 20. veka

Mesto radnje: Moskva, Jeruzalem

Tema dela: dolazak Sotone među moskovski puk

Ideja dela: svetla nema bez tame, (citat iz Fausta s početka romana: „No dakle, ko si ti? – Deo sam one sile što večno želi zlo, a večno stvara dobro“)

Kratak sadržaj prepričano, citati

Knjiga prva

Roman započinje u proleće. Na Patrijarškim ribnjacima u Moskvi našla su se dva čoveka, Mihail Aleksandrovič Berlioz i Ivan Nikolajevič Ponirjov, koji se koristio pseudonimom Bezdomni. Berlioz je bio urednik umetničkog magazina i predsednik književnog udruženja naziva „MASSOLIT“.

„(…) odeven u sivo letno odelo, bio je malena rasta, uhranjen, ćelav, nosio je u ruci lagano savijen elegantni šešir, a njegovo brižljivo obrijano lice resile su naočare neprirodne veličine, u crnom rožnatom okviru.“

Drugi mladić, Ivan Nikolajevič, bio je pesnik i došao je da s urednikom porazgovara o antireligioznoj poemi koju je ovaj naručio od njega. Ivan Nikolajevič uspeo je da napiše poemu u kratkom roku, ali Berlioza poema nije zadovoljila. Vani je vladala strašna žega, a Berliozu se za vreme razgovora pričinilo da ispred sebe vidi spodobu, gotovo duha.

„Na maloj glavi džokejska kapica, kockasti, kusati prozirni kaputić… Građanin visok jedan hvat, ali uskih ramena, neverojatno mršav, a lice, dopustite primedbu, podrugljivo.“

Zatvorio je oči, a kad ih je ponovo otvorio utvare više nije bilo. Halucinaciju je objasnio malaksalošću usled vrućine. Nastavili su da razgovaraju o poemi. Berliozu se nije svidelo to što je Ivan Nikolajevič prikazao Hrista kao čoveka koji je postojao, istina kao neprivlačnog lika, ali opet kao živoga. Berlioz ga je uveravao kako „nije važno kakav je bio Hrist, dobar ili zao, nego je važno to, da Hrist kao osoba na svetu uopšte nije postojao, i da su sve priče o njemu puke izmišljotine, najobičniji mit.“

Urednik je bio mnogo načitan i pozivao se na brojne istoričare, a mladi i neuki pesnik sve je pozorno slušao. Dok je tako Berlioz Nikolajeviču iznosio i obrazlagao spostvene ateističke nazore, u ulici se pojavio neki čovek čudnovata izgleda.

„Obrijan glatko. Smeđokos. Desno oko crno, levo pak zeleno. Obrve crne, jedna viša od druge. Jednom rečju stranac.“

Čovek se zaustavio u prolazu i seo na njima susednu klupu. Berlioz i Ivan nastavili su svoj razgovor, a stranac se uskoro uključio u razgovor jer mu je tema o kojoj su njih dvojica razgovarali bila izrazito interesantna. Prvo ih je upitao da li obojica veruju da Hrista nije bilo na svetu i da Bog ne postoji, na što su oni odgovorili da veruju, odnosno da su ateisti.

“ – U našoj zemlji ateizam nikoga ne čudi – diplomatski uljudno rekao je Berlioz. – Većina našeg stanovništva je svesna i davno je prestala da veruje bajkama o Bogu.“

Čovek se mnogo oduševio Berliozovim argumentima za to kako razuman dokaz o postojanju Boga ne postoji te kako je Kantov dokaz takođe neuverljiv. Čovek je tada rekao kako je jednom doručkovao s Kantom, a sagovornici su se začudili njegovoj izmišljotini. Nakon toga ih je stranac upitao ko upravlja ljudskim životom ako Bog ne postoji, a Bezdomni je odlučno rekao kako „sam čovek upravlja“. Stranac je onda govorio o nepredvidivosti smrti i o tome kako:

„(…) onaj koji je još nedavno smatrao da nečim upravlja, odjednom leži nepomično u drvenom sanduku, a njegovi bližnji, shvativši da od mrtvaca nema više nikakve koristi, spaljuju ga u peći“.

Npr. čovek može odlučiti da otputuje, ali na tom putu može da se iznenada posklizne i da padne pod tramvaj. Nakon toga pogodio je koje su im omiljene cigarete, a Berlioz i Nikolajevič počeli su da primećuju da ovo nije običan stranac. Berlioz je ponudio svoj kontraargumenat, on je tvrdio kako njegova večer, recimo, nije toliko nepredvidiva kao što to ovaj tvrdi, iako je, naravno, moguće da mu na ulici iznenada padne cigla na glavu. Stranac je odgovorio kako Berlioz neće tako da skonča, nego će neka žena da mu odreže glavu.

Berlioz je to shvatio kao šalu, a stranac ga je upitao šta će da radi danas naveče. Ovaj odgovara kako će da predsedava sednicom u MASSOLIT-u, a stranac se opet nije složio, nego je stao da tvrdi kako se sednica neće održati jer je „Anuška već kupila suncokretovo ulje, i ne samo da ga je kupila, nego ga je i prolila.“

Nakon toga je pogodio ime Ivana Nikolajeviča te mu je rekao kako će uskoro da sazna šta je to šizofrenija. Ivan je tada odvukao Berlioza na stranu i rekao mu kako ovaj čovek nije turista nego špijun te da treba da od njega zatraže dokumente. Čovek je pokazao posetnicu, pasoš i poziv u Moskvu radi konsultacija. Predstavio se kao profesor, specijalista za crnu magiju te istoričar. Nakon toga je rekao kako je Isus Hrist zaista postojao i kako za to nije potreban nikakav dokaz. Nakon toga je započeo priču o Ponciju Pilatu.

Priča započinje prikazom prokuriste Judeje, Poncija Pilata, koji boluje od strašne glavobolje. Pred njega dovode optuženika iz Galileje prepunog masnica koji mu se obrati s „dobri čoveče“. Pilat zapoveda da se optuženiku objasni kako mora da mu se obraća s „hegemone“. Kada se vrati, saznajemo kako se optuženi zove Ješua i kako mu je nadimak Ha-Nocri. Rodom je iz Gamale, nema roditelje ni dom nego je lutalica. Brani se kako nikoga nije nagovarao na rušenje hrama i kako su ljudi krivo shvatili njegove reči o tome da će da „nastane novi hram istine“.

Pilata strašno boli glava pa razmišlja o otrovu. Optuženik to shvati i kaže mu sledeće: „Istina je, najpre, da tebe boli glava i boli te tako jako da malodušno razmišljaš o smrti. Ti ne samo da nemaš snage da govoriš sa mnom, tebi je čak teško da me gledaš“.

Nakon toga optuženik tvrdi kako će Pilatova glavobolja da prestane, a to se i desi. On takođe pronicljivo zaključuje kako je Pilat potpuno izgubio veru u ljude te kako mu je njegov pas najbolji drug. Prokurista (Pilat) zapoveda da odvežu čoveka, ali ga optuženik isprovocira izjavom kako „prerezati nit može samo onaj ko ju je obesio“. Optuženik takođe izjavljuje kako na svetu nema zlih ljudi, a Pilat ga proglašava duševnim bolesnikom i odbacuje predloženu smrtnu kaznu i umesto toga zapovedi da ga pošalju zatvor. Nažalost, Pilata obaveste kako to nisu jedine optužbe.

Naime, Ha-Nocri je optužen i za povredu zakona o uvredi veličanstva jer je Judi iz Kiriata govorio o tome kako je „svaka vlast nasilje nad ljudima, i da će doći vreme kad neće biti ni vlasti careva, ni ikakve druge vlasti. Čovek će da pređe u carstvo istine i pravednosti gde neće biti potrebna nikakva vlast“, a ovaj ga je izdao i prijavio.

Nakon razgovora nasamo, Pilat je potvrdio smrtnu presudu Ješui Ha-Nocriju i njega su ubrzo odveli u tamnicu gde će da čeka svoju kaznu. Sem njega, toga dana na smrtnu su kaznu osuđena još trojica: Dismas, Hestas i Bar-Raban. Kako je bio praznik Pashe, običaj je bio pustiti jednoga zločinca, a o tome odlučuje prvosveštenik Sinedrion, koji je odlučio da će da pusti Bar-Rabana, iako se Pilat zalagao za oslobađanje mnogo manje opasnoga Ha-Nocrija. Pilat i kaifa su se zbog toga i posvađali, ali bilo je vreme za veliki događaj. Okupilo se mnogo ljudi, a čim je Pilat izišao na balkon gomila se snažno oglasila. Pilat je obznanio osude i oslobođenje Bar-Rabana te se nakon toga povukao.

Nakon ove pripovesti, profesor je prišapnuo Berliozu i Ivanu Nikolajeviču kako je on tokom ovih dešavanja s Pilatom bio prisutan, odnosno kako je bio na balkonu i u vrtu kod Pilata dok je ovaj razgovarao s kaifom. Berlioz je tada zaključio kako je profesor lud i kako ne treba da mu se suprotstavljaju. Neobični čovek tada je izjavio kako će stanovati kod Berlioza te ga je upitao postoji li đavao. Uacio se Ivan koji je odgovorio da ne postoji. Berlioz je tada ustao s planom da ode da telefonira uredu za strance kako bi oni poduzeli nešto s vidno nenormalnim čovekom.

Dok se spremao na odlazak, profesor je spomenuo Berliozovog ujaka iz Kijeva, što ga je dodatno zaprepastilo. Na izlazu iz ulice, Berlioz je susreo onoga čoveka koji mu se malopre bio priviđao, ali nije tome dao preteranog mnogo značaja jer je žurio. Kad je stigao do tračnica, u žurbi se okliznuo i u trenutku se našao na tračnicama. U padu je udario potiljkom o kaldrmu i sledećeg momenta ugledao je vozačicu tramvaja koji mu se približavao. Tramvaj je pregazio Berlioza i odrezao mu je glavu.

Ivan je potrčao prema mestu nesreće i saznao kako je neka Anuška na mestu na kom je Berlioz pao razbila bocu suncokretovog ulja pa se zbog toga ovaj oklizao i pao na tračnice. Dakle, proročanstvo neobičnoga čoveka ispunilo se. Ivan je pomislio kako je profesor kriv za Berliozovu nesreću, odnosno kako ju je on namestio, pa je potrčao nazad prema klupici na kojoj je ovaj sedeo. Kada mu se obratio, profesor više nije znao da priča ruski, a kada je Ivan počeo da viče na njega, onaj neobični regent rekao mu je da pusti čoveka na miru. Ivan se tada posvađao s regentom, a zatim je ugledao kako stranac beži prema izlazu iz ulice.

Profesoru su se u begu pridružili regent i jedan ogroman crni mačak. U jednome su se momentu razdvojili pa Ivan nije uspeo da ih stigne, a mačak je pokazao izrazito čudne ljudske osobine. Ivan se na momenat osećao obeshrabreno, ali je odjednom shvatio da se profesor mora nalaziti u kući broj 13., u stanu broj 47. Kada je došao tamo, vrata mu je otvorila devojčica od pet godina. Ivan se uputio u kupaonicu, misleći da se profesor tamo skriva, ali u kupaonici je zatekao golu ženu koja se kupala i koja ga je poterala.

Ivan je iz stana „prisvojio“ jednu sveću i papirnatu ikonu te se uputio prema reci Moskvi, s pretpostavkom da se profesor upravo tamo nalazi. Kad je stigao tamo, Ivan je skinuo sa sebe odeću i dao je na čuvanje nekom neuglednom bradonji koji je tamo sedeo pa je zatim uskočio u vodu. Kada je izišao iz vode, shvatio je da mu je bradonja ukrao odeću i da su mu ostale samo prugaste gaće, poderana košulja, sveća, ikona i kutija šibica. Odlučio je da se takav uputi prema Gribojedovu.

„Dom Gribojedova“ ili jednostavno „Gribojedov“ bila je kuća koja je nekada davno pripadala tetki pisca Aleksandra Sergejeviča Gribojedova, a koja je sada pripadala MASSOLITU na čelu kojega je bio Berlioz sve do svoje smrti. U toj su se kući pisci družili, ugovarali poslove i zabavljali.

„Svaki posetilac, ako nije, dakako, bio potpuni tupo-glavac, dospevši u Gribojedov, odmah je shvatio koliko je lep život srećnika-članova MASSOLIT-a, i odmah je počela da ga muči crna zavist. I odmah je upućivao nebu gorke prekore što ga ono kod rođenja nije obdarilo književnim talentom, bez kojeg je, dakako, uzaludno bilo svako maštanje o posedovanju članske iskaznice MASSOLIT-a, smeđe, koja je mirisala na skupocenu kožu, sa zlatnim, širokim obrubom – iskaznice poznate čitavoj Moskvi.“

U jednoj se sobi Gribojedova u to vreme nalazilo dvanaest književnika koji su nestrpljivo čekali Mihaila Aleksandroviča Berlioza, ne znajući još za njegovu nesreću. U ponoć su se oni spustili u restoran i odjednom je odjeknula muzika, a obe su dvorane počele da plešu. Kad je došla vest o Berliozovoj smrti, dvorane su utihnule i podigao se „val tuge“.

Odjednom se pojavio plamen kod vanjske gvožđane ograde i počeo je da se približava verandi. Kad se plamen približio, ljudi su shvatili da je to Ivan Nikolajevič Bezdomni koji u ruci ima sveću, obučen je u dronjke i na grudima mu je iglom pričvršćena ikona s likom sveca. Ivan je podigao sveću i počeo da govori o konsultantu koji je ubio Mišu Berlioza na Patrijarškim ribnjacima. Odlučio je da će da pretraži Gribojedova te se stao gurati među ljudima, a kad su hteli da ga otprate u krevet, on je udario jednog čoveka, nakon čega su se svi bacili na njega. Svezali su ga i odvezli u psihijatrijsku bolnicu.

Kad su dovezli Ivana, prepričali su lekaru šta se sve desilo, a ovde takođe saznajemo ito  kako Ivan ima samo dvadeset i tri godine. Ljubaznom lekaru Ivan je prepričao šta mu se desilo, a za Berliozovu smrt krivio je konsultanta koji je povezan s „nečistom silom“ i koji je osobno razgovarao s Poncijem Pilatom. Ivan je takođe tvrdio kako je potpuno zdrav i kako treba da ga puste jer mora da uhvati zločinca. Ivanu su čak dozvolili da nazove policiju, koja mu je brzo spustila slušalicu.

Ivan je bacio slušalicu i hteo je da nasilno iziđe, ali su ga uhvatili bolničari i uboli injekcijom u ruku, nakon čega je brzo zaspao. Lekar je zaključio kako se radi o šizofreniji i alkoholizmu. Među ljudima koji su dovezli Ivana bio je i pesnik Rjuhin kojega je Ivan u bolnici izvređao. Dok se vozio u kamionu, Rjuhin je razmišljao o onome šta je Ivan rekao pa je shvatio kako je bio u pravu kada mu je rekao da je loš pesnik. Rjuhin se potišten vratio u Gribojedov i odlučio je da će se napiti.

Jedan čovek se budi sa strašnim mamurlukom i pokušava da se seti šta se sve jučer desilo. Reč je o Stjopi Lihodejevom, direktoru pozornice Varijete. Stjopa je živeo u stanu broj 50 koji je bio na lošem glasu jer su iz njega ljudi redovito nestajali. Poslednji su se u njega uselili pokojni Berlioz sa suprugom i Stjopa, takođe sa suprugom.

Unutar mesec dana, obe su supruge nestale, iako se o Berliozovoj pričalo da je viđena u Harkovu s drugim muškarcem, a Stjopina je u sobi na Božedonki. Kad se Stjopa to jutro pogledao u ogledalo, u odrazu je kraj sebe ugledao nepoznatog čojeka obučenog u crno. Čovek mu je priredio i doručak. Neznanac se predstavio kao profesor crne magije Voland, koji se s njim dogovorio za gostovanje u Varijeteu. Stjopa se nije sećao dogovora, ali Voland mu je pokazao papir na kojem je bio njegov potpis. Stjopa je tada nazvao kabinet finansijskog direktora Rimskog koji mu je rekao kako su plakati za nastup crnoga maga već skoro gotovi.

Nakon toga, Stjopa je u predsoblju ugledao onog čudnog čoveka koji se priviđao Berliozu te velikog crnog mačka. Zazvao je svoju sluškinju Grunju, ali ga je Voland obavestio kako je nju poslao na odmor u njezin zavičaj. Kad je Stjopa zatim video kako mačak u jednoj ruci drži čašicu votke, a u drugoj vilicu, pomislio je da postaje lud. Nakon toga je iz ogledala izašao neki plećati riđi čovek, a Stjopa je pao u nesvest. Kad se probudio, shvatio je da sedi na kraju mola i da je pod njim more, a iza njega grad na bregu. Na molu je stajao čovek kojega je on pitao koji je to grad, a ovaj mu je odgovorio da je reč o Jalti.

Ivan Nikolajevič Bezdomni budi se iz dubokog sna. Setio se kako se nalazi u bolnici te je pritiskom na dugme dozvao „lekarovu pomoćnicu“ koja ga je simpatično pozdravila. Uputila ga je u kupaonu da se okupa, a Ivan je primetio kako je zahod izvrsno opremljen i čist. Nakon toga su ga opet ispitivali o njegovom životu i dešavanjima na Patrijarškim ribnjacima te su ga detaljno pregledali. Dobio je jelo, a kasnije ga je posetio niz ljudi u belim ogrtačima, predvođenih pametnim i uljudnim lekarom Stravinskim.

Ivan je tada lekaru ispričao sve o Berliozovoj smrti i strancu kojega treba da uhapse. Zahtevao je da ga puste, a Stravinski mu se nije usprotivio, ali mu je prepričavajući njegovo ponašanje dao do znanja da s njim nije sve u redu. Rekao mu je da slobodno može da ide, ali da će se zasigurno vratiti jer s takvom pričom ne može da završi nigde osim u psihijatrijskoj ustanovi. Stravinski mu je preporučio da na papir iznese sve svoje sumnje i optužbe prema strancu te da na taj način pošalje prijavu. Obećao mu je kako će mu pomoći i onda je izišao iz sobe.

Nikanor Ivanovič Bosoj predsednik je stambene zajednice kuće u kojoj je živeo pokojni Berlioz. Nakon njegove smrti našao se u brojnim problemima i poslovima jer su sada tri sobe pripadale stambenoj zajednici, a nigde nije mogao da pronađe kućnu pomoćnicu Grunju. Kad je Nikanor Ivanovič ušao u pokojnikovu sobu, tamo je zatekao onog istog neobičnog čoveka koji je uvek bio u pratnji Volanda i koji se predstavio kao Volandov prevodilac Korovjov.

„Prevodilac je brzo dao objašnjenje. Direktor Varijetea, Stjepan Bogdanovič Lihodejev ljubazno je pozvao inostranog artista, gospodina Volanda da za vreme svog gostovanja, otprilike nedelju dana, stanuje u njegovom stanu, o čemu je još juče pismeno javio Nikanoru Ivanoviču s molbom da privremeno registruje stranca jer on, Lihodejev, putuje u Jaltu.“

Nikanor je bio zbunjen, a Korovjov ga je zamolio da stambena zajednica izda Volandu ceo stan na nedelju dana jer ovaj ne želi da stanuje u hotelu. Kako se pokazalo da u turističkom uredu već znaju za Volandovu nameru, stvar je bila rešena veoma brzo. Nikanor je za taj posao dobio mnogo novca i dva bona za besplatnu ulaznicu – za njega i njegovu ženu.

Prevodilac mu je takođe u ruku stavio debeli svežanj novčanica koje je Nikanor odbijao, jer to nije bilo dozvoljeno i strogo se kažnjavalo. Svežanj je ipak nekako završio kod predsednika, a kad je izišao, Voland je zapovedio Korovjovu da ga se reši jer mu se nije svideo.

„On je lupež i varalica. Može li da se udesi da se on više ne pojavljuje?“

Korovjov je tada nazvao nekoga i prijavio Nikanora Ivanoviča da „špekuliše s valutom“ te da u ventilaciji svoga stana drži četiri stotine dolara. Kad je Nikanor došao kući, ušao je u zahod i stavio novac u ventilaciju. Ubrzo su na vrata pokucali policajci, a Ivanovičeva je žena probledela. U kupaonici su pronašli novac, a kad je Nikanor hteo da izvadi ugovor i da ga pokaže policajcima, u torbi ga više nije bilo. Policajci su ga nakon toga odveli.

Za vreme dok su Nikanora hapsili, u istoj ulici, u kabinetu financijskog direktora Varijetea, Rimskog, nalazili su se sam Rimski i administrator Varijetea Varenuha. Oni su nervozno telefonirali Lihodajevu (Stjopi), ali on se nije javljao. Ubrzo je ušla žena s neobičnim telegramom koji je govorio o Jalti i umobolnom Lihodejevu. Uskoro je stigao i novi koji je glasio:

„Molim verovati bačen Jaltu hipnozom Volanda hitno brzojavke kriminalističkom odelu potvrdu ličnosti Lihodejev.“

Ovoj dvojici ništa nije bilo jasno pa su čak posumnjali da je Stjopa pijan. Varenuha je telefonirao turističkom uredu i saznao da je Voland odseo u Lihodejevljevom stanu. Uskoro je Stjopa poslao i rukom pisane retke s potpisom, tako da nije bilo sumnje da telegrame šalje on. Takođe su iz kriminalističkog odela na Jalti saznali kako se javio u pola dvanaest. Rimski i Varenuha računali su da li je moguće da je Stjopa na Jalti, ako je Rimski s njim telefonski razgovarao iz Moskve nešto posle jedanaest. Zaključili su kako je to zaista nemoguće, Rimski je spremio sve telegrame u kovertu i poslao Varenuhu da ih odnese u kriminalistički ured, a on je nazvao broj Stjopina stana.

Javio mu se Korovjov, koji je rekao kako Lihodejev nije u stanu nego je izvan grada. Tada je stigao telegram u kojem Lihodejev traži novac za put natrag u Moskvu. Varenuha je istrčao iz kabineta i svratio u svoju sobu samo da uzme kapu kad je zazvonio telefon. Varenuha se javio, a neki odvratan glas zapretio mu je da nikud ne nosi telegrame. Na putu je Varenuhu uhvatila želja da „skoči na časak u letnji zahod i letimice proveri je li monter stavio mrežu na svetiljku“.

Tamo je sreo nekakvog debeljka s mačjim licem, koji ga je udario po uhu, a zatim se pojavio i onaj veliki riđi čovek koji mu je dao do znanja da su oni ti koji su ga upozorili da nikud ne nosi telegrame. Istrgli su mu torbu iz ruku te su ga odveli u stan Stjope Lihodejeva, gde se pojavila gola riđa devojka koja mu je prišla da ga poljubi. U tom je momentu Vernuha pao u nesvest.

Ivan je sedeo na svom bolničkom krevetu plačući jer nije uspeo da sastavi prijavu za konsultanta. Kad je počeo da plače dali su mu injekciju pa se osećao bolje i razmišljanje mu se ponešto promenilo.

„Zašto sam se zapravo toliko uzrujavao zbog toga što je Berlioz pao pod tramvaj? – razmišljao je pesnik. – Na kraju krajeva, neka ga! Ko sam ja zapravo njemu, kum ili svat? Ako proventiliramo to pitanje kako valja, ispada da ja čak, u biti, nisam dobro ni poznavao pokojnika. Stvarno, šta sam ja o njemu znao? Ništa, sem da je bio ćelav i krasnorečiv do užasa. I dalje, građani – nastavio je svoj govor Ivan kao da se nekome obraća – razjasnimo evo što: šta sam ja, objasnite mi, pobesneo na tog zagonetnog konsultanta, maga i profesora s praznim i crnim okom? Čemu besmislena potera za njim u gaćama i sa svećom u ruci, a zatim i divljačka gužva u restoranu?“

Tada je počeo Ivanov unutarnji monolog u kojem je jedan deo njega bio ravnodušan u odnosu na nedavna zbivanja, a drugi se još uvek čudio i bojao. Odjednom se na balkonu Ivanove sobe pojavio neki čovek koji je Ivanu prstom pokazao da bude tih.

Na sceni su se održavale razne akrobacije, a Rimski je sedeo u svome kabinetu i razmišljao o neobičnom nestanku Lihodejeva, i sada Varenuhe. Na scenu je ubrzo izišao crni mag sa svojim pratiocem Korovjovom, koji se ovog puta zvao Fagot, te debelim crnim mačkom. Stao je da izvodi razne trikove, prvo trikove s kartama, a nakon toga je napravio da novci padaju s neba. Ljudi su počeli da se tuku oko novca, a Žorž Bengalski, konferansije, insistirao je na tome da su sve to trikovi te da tu nigde nema nikakvih magijskih čudesa. Nakon toga je Fagot otrgnuo Bengalskom glavu pa je vratio nazad na telo, gurnuo mu svežanj novčanica u džep te ga poslao sa scene. Netom pre toga mag je održao govor o ljudskoj pohlepi.

“ – Pa šta – zamišljeno se odazvao taj – ljudi kao ljudi. Vole novac, ali tako je uvek bilo… Čovečanstvo voli novac, bilo od čega on bio napravljen, od kože, od papira, od bakra ili zlata. Lakomisleni… šta ćeš… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima… obični ljudi… uopšteno uzevši, podsećaju na pređašnje… samo ih je stambeno pitanje pokvarilo – i glasno zapovedio – Stavite glavu.“

Bengalski se toliko uznemirio da su morali da pozovu kola hitne pomoći, a mag je nastavio s čudesima. Sledeća tačka bila mu je „prodavnica za dame“. Počeo je da besplatno menja odeću i obuću dama iz publike za nove pariške modele. Takođe je delio i torbice, parfeme i štošta drugo. Kad je prva žena probila led, ostale su počele da masovno dolaze na pozornicu, a čak je došao i jedan muškarac koji je zamolio da mu dozvoli da ponese nekoliko stvari ženi koja kod kuće leži s gripom. Prodavnica se zatvorila i sve je odjedanput nestalo, a jedan je čovek iz publike tražio raskrinkavanje ovoga trika jer „bez toga vaše blistave tačke ostavljaju mučan dojam. Gledalačka masa traži objašnjenje“.

Taj je čovek bio predsednik Akustičke komisije moskovskih scena, Apolonovič Semplejarov, a sedeo je tamo sa svojom suprugom i jednom mladom glumicom, njegovom daljom rođakinjom. Fagot je tada otkrio kako Apolonovič vara svoju ženu s nekom mladom glumicom, a oglasila se i njegova rođakinja, shvativši da je ta glumica mesto nje nedavno dobila neku važnu glumačku ulogu. Obe su žene tada kišobranima udarile Apolonoviča po glavi. Tada je u gledalištu nastao haos, a crni mag i njegovi pratioci odjednom su nestali.

Saznajemo kako je čovek koji se pojavio na balkonu Ivanove sobe jedan od pacijenata iz bolnice. Uskoro je uspeo da uđe u Ivanovu sobu, otključavši rešetke ključevima koje je ukrao od bolničarke Praskovje Fjodorovne. Tog su čoveka uznemiravali ispadi pa je molio Ivana da bude miran i tih. Kad mu je Ivan rekao čime se bavi, ovaj se razočarao te je priznao kako ne voli Ivanove pesme, na što je Ivan sam priznao kako su mu pesme loše. Odlučio je da više neće pisati i onda je svom novom drugu ispričao događaje koji su ga doveli u bolnicu.

Čovek je pažljivo slušao Ivanovu priču i na kraju zaključio kako su se on i Berlioz zasigurno susreli sa Sotonom te kako je Berlioz zbog svoje načitanosti i obrazovanja trebao da posumnja u to. Čovek je tada rekao kako je on takođe završio u umobolnici zbog Poncija Pilata i kako je napisao roman o njemu. Predstavio mu se kao „majstor“ te mu je pokazao svoju crnu kapu na kojoj se nalazi veliko slovo „M“. Nakon toga, prepričao mu je svoju istoriju te istoriju njegova imena.

Naime, majstor je bio poliglota i radio je u muzeju kao prevodioc. Kad je skupio nešto novca, promenio je mesto stanovanja i odlučio napisati roman o Ponciju Pilatu. Za njegov nadimak zaslužna je devojka koju je jednog dana ugledao na ulici i počeo da je prati hodajući tik do nje. Ona ga je u jednom momentu uhvatila za ruku i tako su započeli ljubavnu vezu koja je morala da bude tajna jer je devojka bila udana. Ona se zvala Margarita i ona ga je prozvala majstorom te mu je sašila tu kapu.

Čovek je naporno radio na romanu, a kad ga je završio, stvari su krenule nagore. Nije uspeo da objavi roman jer ga je uredništvo odbilo, a ulomak koji je uspeo da objavi u novinama kritika je oštro napala „optužujući“ ga da brani Hrista. S Margaritom je počeo da se viđa sve ređe. Upoznao je Alojzija Mogariča, novinara koji mu je postao i dobar drug. Nakon beskompromisnih kritika, kod majstora su počeli da se pojavljuju znakovi psihičke bolesti, različitih strahova i depresije, a nakon što je jedne večeri doživio emocionalni slom, Margarita je naslutila da nešto nije u redu pa ga je posetila. Obećala mu je kako će ujutro ponovno doći i kako će zauvek ostaviti muža da bi mogla živeti sa njim. Te večeri, nakon što je Margarita otišla, Majstoru su na prozor pokucali još neki posetioci, nakon čega se on prijavio u bolnicu u kojoj je boravio već četiri meseca. Devojci se nije javljao jer nije hteo da je uznemiruje.

„Uostalom, ne žalim naročito za njom, jer ona više ne može da mi pomogne. Pred njom bi – gost je pun poštovanja pogledao u noćnu tamu – ležalo pismo iz ludnice. Zar se može slati pisma kad čovek ima takvu adresu? Duševni bolesnik? Vi se šalite, druže moj! Ne, da je učinim nesrećnom? Za to nisam sposoban.“

Ivan ga je zamolio da mu ispriča šta se na kraju desilo s Ješuom i s Pilatom, ali ovaj je to odbio i u trenu nestao iz sobe uz zvuk rešetaka.

Nakon Volandove predstave, Rimski se uznemiren vratio u svoj ured i osluškivao haos koji se dešavao na ulici nakon što je Voland zatvorio svoj „dućan za dame“ i ostavio mnoštvo žena napola obučeno. Rimski je hteo da napusti Varijete, ali u kabinet mu uđe Varenuha koji je pokušao da ga uveri kako je pronašao Lihodejeva u gostionici „Jalta“ te kako je on sada u stanici za otrežnjavanje.

Rimski je primetio kako se Varenuha čudno ponaša, izgleda neprepoznatljivo i također ne baca senku. Kad ga je otvoreno razotkrio, kroz prozor je počela da ulaziti strašna riđa devojka koja je izgledala kao ljudski leš. U tom momentu začulo se kukurikanje petla, koje je označavalo izlazak sunca. Sunce je uplašilo utvare koje su prestravljeno pobegle iz kabineta. Rimski je uplašen izleteo iz ureda na ulicu gde je uhvatio taksi iz kojega je prešao na vlak i tako nestao.

U istu kliniku, u sobu 119. smestili su Nikanora Ivanoviča Bosoja koji je prvo bio završio na policijskom ispitivanju, gde je govorio o nečastivom i o tome kako je uzeo novac u sovjetskoj valuti. Ponašao se nerazumno i uznemireno pa ga je bilo nemoguće razumeti. Tako je na kraju takođe završio kod doktora Stravinskog, gde je dobio injekciju za smirenje od koje je usnuo. Sanjao je kako sudeluje u pozorišnoj predstavi u kojoj ga ispituju odakle mu novac, a on je i dalje tvrdio kako su na delu nečastive, magijske sile. Probudila ga je bolničarka Praskovja Fjodorovna, koja mu je opet dala injekciju nakon koje je zaspao bez noćnih mora. Ipak, njegovi glasovi i uzvici koje je ispuštao za vreme sna uznemirili pacijente u susednim sobama.

„Nikanoru Ivanoviču postalo je lakše posle injekcije, i on je zaspao bez ikakvih snoviđenja.“

Ali zahvaljujući njegovim krikovima, nemir je prešao u sobu 120, gde se bolesnik probudio i počeo da traži svoju glavu, i u sobu 118 gde se uznemirio nepoznati majstor. On je u tuzi lomio ruke gledajući mesec, sećajući se gorke, poslednje u životu, jesenske noći, trake svetla ispod vrata u podrumu i opuštene kose. Iz sobe 118 nemir je po balkonu doleteo k Ivanu, on se probudio i zaplakao.

Lekar je brzo umirio sve uznemirene i oni su zadremali. Poslednji je zaspao Ivan, kad je nad rekom već svanjivalo. Posle leka koji je ispunio čitavo njegovo telo, umirenje je k njemu došlo poput vala i prelilo ga. Njegovo je telo postalo lagano, a glavu je dremež zapuhnuo kao topli vetrić. Zaspao je i poslednje šta je čuo na javi bilo je cvrkutanje ptica u šumi pred zoru. Ali su one brzo umukle i on je počeo da sanja da se sunce već spustilo nad Ćelavom gorom i da je ta gora opkoljena dvostrukim obručem.

U sledećem delu knjige sledi nastavak priče o Ješui. Povorka se primiče Ćelavoj gori po nesnosnoj vrućini zbog koje su vojnici često morali da odlaze po vodu. Počelo je mučenje koje je promatrao Levi Matej koji je hteo osloboditi Ješuu muka i koji se osećao krivim zbog toga što ga je pustio u Jeršalajim.

„Uzrok Levijeva očajanja bio je u strašnoj nesreći koja je zadesila Ješuu i njega, a osim toga u strašnoj greški koju je on, Levi, po vlastitom mišljenju, uradio. Prekjučer su se Ješua i Levi nalazili u Betfageji kraj Jeršalajima gde su bili gosti jednog vrtlara kojem su se mnogo svidele Ješuine propovedi. Celo jutro su oba gosta radila u povrtnjaku, pomažući domaćinu, a navečer su po hladovini nameravali otići u Jeršalajim. Ali je Ješua požurio, rekao je da ga u gradu čeka neodloživi posao i otišao oko podneva sam.“

Vojnici su Ješui, kao i ostalim zarobljenicima, na kraju zaboli oštricu u srce, a u gradu je počela oluja. Kad su mučenici umrli, Matej je skinuo tela sa stupova.

Jutro nakon Volandove predstave u Varijeteu vladao je haos, a uključila se čak i policija. Mnoštvo ljudi stajalo je u redu za večerašnju predstavu, a o Volandu još uvek nije bilo nikakvih informacija. Još uvek nisu bili pronađeni ni Lihodejev i njegova pomoćnica, a sada je nestao i Rimski, čija je žena takođe došla u Varijete zabrinuta za sudbinu svoga muža. Knjigovođa Varijetea Vasilij otišao je da odnese zaradu šefu, ali njega nije bilo, a iz izvještaja uplakane tajnice dalo se zaključiti da se i on susreo s Volandovom magijom i crnim mačkom. Nakon toga su u šefov ured ušla dva policajca koja su stala da teše tajnicu, a Vasilij je otišao u gradsku scensku filijalu, gde je vladao nerealan prizor.

Svi zaposlenici, a i ljudi koji su dolazili, počinjali su da nekontrolisano pevaju. Vladala je nekakva čudna masovna hipnoza. Na kraju su se svi uputili u bolnicu kod doktora Stravinskog. Vasilij je nakon toga otišao do finansijskog sektora s namerom da se reši službenog novca, ali kad je službenik odmotao paket, ugledao je mnoštvo različitih valuta pa su Vasilija uhapsili.

U to vreme na kolodvor stiže Berliozov ujak Maksimilijan Andrejevič Poplavski. Nakon nećakove smrti on je ugledao priliku da se odseli iz Kijeva kojeg nije voleo. Došao je u Moskvu, iako je sahrana u petak, kako bi se prijavio za stanovanje u Berliozovom stanu. Kad je došao u stan, tamo su ga dočekali Volandovi pomoćnici koji su ga preplašili i zapovedili mu da se vrati u Kijev. On ih je poslušao i seo na autobus do kolodvora, a nakon toga je na vrata stana zakucao Andrej Fokić Sokov, voditelj bifea u Varijeteu.

Naime, nakon Volandove predstave ljudi su u bifeu počeli da plaćaju novcem koji je padao s neba, ali kad je kasnije Sokov pravio obračun, primetio je da su to obični papiri. Mag mu je rekao kako ne treba da brine oko novca jer će ionako umreti za devet meseci od raka jetre. Rekao mu je i da izvadi spomenuti lažni novac, a kad je ovaj to uradio, papiri su opet postali pravi novac. Fokić je posle toga otišao kod stručnjaka za jetru, a ovaj mu je dao uputnicu za neuropatologa. Poglavlje završava sledećim riječima:

„Šta se još neobično dešavalo u Moskvi te noći, ne znamo i dakako nećemo ni istraživati – to više što dolazi vreme da pređemo na drugi deo ove istinite pripovesti. Za mnom, čitaoče!“

Knjiga druga

U idućem poglavlju saznajemo informacije o Margariti koje Majstor nije otkrio Ivanu. Ona je imala trideset godina i bila je udana za mladog, uspešnog i bogatog „specijalistu“. Živeli su u ogromnoj kući, a iako je njen muž bio dobar, pažljiv i pošten, Margarita nije bila srećna. Ono jutro nakon Majstorovog odlaska u kliniku, Margarita je zaista došla s namerom da ga vidi, ali njega nije bilo, on je nestao.

Jednog dana, dok joj je suprug bio na poslovnom putovanju, Margarita je izašla u šetnju tokom koje se susrela s neobičnom pogrebnom povorkom.

„Margarita je očima pratila sahranu, slušajući kako u daljini zamire turobni turski bubanj izvodeći stalno jedno te isto ‘bums, bums, bums’ i mislila: Kakva čudna sahrana… i kakve li tuge od tog ‘bumsa’! Ah, zaista, prodala bih đavolu dušu samo da doznam je li on živ ili ne?“

Tada se kraj nje stvorio nepoznati čovek – „Sused je bio malena rasta, plamenoriđ, s očnjakom, u naškrobljenoj košulji, u prugastu dobrom odelu, u lakiranim cipelama i s polucilindrom na glavi.“

On joj je rekao da sahranjuju Berlioza, predsednika MASSOLIT-a, i kako je njegova glava jutros ukradena iz sanduka. Muškarac je tada rekao kako je poslan da pozove Margaritu u goste. Pogodio je i kako se ona zove, iako se nije predstavila. On se predstavio kao Azazelo i obećao kako joj se na večeri ništa nažao neće desiti. Dodao je i da će dobiti informacije o Majstoru. Kad je napokon pristala, dao joj je nekakvu zlatnu kutijicu i rekao sledeće:

„Danas naveče, tačno u pola deset, potrudite se, posve nagi, da natrljate tom kremom lice i celo telo. Dalje radite što hoćete, ali nemojte da napuštate telefon. U deset ću vas nazvati i reći sve šta je potrebno. Vi ni o čemu ne morate da brinete, vas će da doprate kamo treba i neće da vam urade nikakvo zlo. Jasno?“

Nakon toga je tražio da mu vrati kutijicu, ali ona je to odbila i otišla je iz parka. Kad se Margita navečer namazala kremom, njeno telo je postalo opet mlado, ponovo je imala dvadeset godina, a i osećala se mnogo zdravije i mlađe. Čak je u jednom momentu počela da lebdi iznad saga. Takvu ju je ugledala Nataša koja je ostala šokirana i kojoj je Margarita ostavila svoje parfeme i odeću. Kasnije ju je video i Nikolaj Ivanovič koji je živeo u vili s Margaritom i njezinim mužem. Tada je zazvonio telefon. Bio je to Azazelo koji je rekao Margariti da prvo izvežba letenje po gradu, pa da onda krene na jug prema reci i da obavezno kaže „nevidljiva“ pre nego iziđe. Nakon toga je Margarita sela na metlu i odletela kroz prozor.

Letela je po gradu vrlo nisko i promatrala različite ljude. Otišla je u „Dramlit“, dom u kojemu su stanovali književnici i kritičari te je pronašla stan Latunskoga, kritičara koji je uništio majstorovu karijeru. Na njegovu „sreću“, Latunski nije bio kod kuće. Margarita je provalila, uništila sve šta je mogla i napravila poplavu. Kad je nastavila da leti, ubrzo je susrela Natašu koja je i sama iskoristila kremu.

Nataša je letela na crnome nerastu u kojega se pretvorio Nikolaj Ivanovič nakon što mu je ona u spavaćoj sobi namazala kremu na čelo. Nataša je Margaritu zamolila da se zauzme za to da ova ostane veštica, a Margarita je obećala da će to uraditi pa je odletela dalje. Došla je do reke, gde je upoznala čoveka koji je naizgled bio pijanac, ali je bio ljubazan pa je pristala da se odveze s njim u letećem autu kojeg je on telefonski naručio.

Odvezao ju je do Korovjeva koji ju je onda odveo do stana u kojemu je pre živeo Berlioz te joj pričao o tome kako ima sposobnost da upravlja petom dimenzijom. Pričao joj je i o tome kako Voland organizuje već ritualni godišnji bal i da mu fali domaćica, a sve kriterije je ispunila jedino Margarita Nikolajevna. Doveo ju je u sobu u kojoj su bili Voland, mačak Behemot, Volandova sluškinja Hela i Azazelo. Voland je započeo razgovor, a Margarita se ubrzo opustila.

Dvorana za bal bila je uređena iznimno raskošno, a Margaritu su smestili na povišeno mesto s kojega je trebala da dočekuje i da pozdravlja uvažene goste koji su svi odreda bili zločinci. Volandovi pomoćnici bili su kraj nje, a Korovjev je bio zadužen za to da prišapne Margariti zločine koje su ti gosti uradili. Kolona je bila velika i pozdravljanje je trajalo nekoliko sati, a Margariti je to sve postalo mnogo teško i naporno. Nakon što se malo odmorila, započeo je glavni deo bala. Mačak je izvodio razne trikove, a na kraju je došao i sam Voland te doušnik, barun Majgel. Voland je popio čašu Majgelove krvi te je jednu dao i Margariti. Nakon što ju je popila, svi gosti su nestali, a ona se ponovo našla u Berliozovom stanu.

„Margarita je, ne otvarajući oči, popila gutljaj i slatka struja već je projurila njezinim žilama, u ušima je zašumilo. Učinilo joj se da zaglušno kukuriču petlovi, da negde svira marš. Gomile gostiju počele su da gube svoj oblik: i muškarci u frakovima i žene raspali su se u prah. Pred očima Margaritinim raspadanje je zahvatilo dvoranu, nad njom je potekao miris kosturnice. Stupovi su nestali, svetla se pogasila, sve se sklupčalo i više nije bilo nikakvih vodoskoka, kamelija i tulipana. Bilo je samo ono šta je bilo: skromna gostinjska soba draguljareve žene, a iz odškrinutih vrata padao je trak svetla. I u ta je odškrinuta vrata ušla Margarita.“

Volandovo društvo još je bilo tu i večeralo je. Margarita im se pridružila jer je bila gladna, a društvo je izvodilo razne trikove. Margarita je nakon nekog vremena odlučila da ode, a Voland joj je obećao ispuniti želju. Prvo je oslobodila kazne Fridu koja je ubila svoje novorođenče, a onda joj je Voland ponudio ispunjenje još jedne želje. Ona je poželela opet videti Majstora i on tada stvorio u sobi u bolničkoj košulji. Majstor se osećao slabo pa su mu dali nekakvo piće od kojega je ojačao. Od Volanda su tražili da ih vrati u prijašnji Majstorov stan. On je pristao i čak je ponovo stvorio spaljeni rukopis Majstorova romana o Ponciju Pilatu i najavio mnoga iznenađenja. Tada su Majstora i Margaritu odvezli u letećem autu.

Ovde se nastavlja priča o Ha-Nocriju.

Nad Jeršalajimom je besnela oluja, a prokurista je na balkonu pio vino kad je začuo trube koje su označavale povratak s Ćelave gore. Načelnik tajne službe došao je da ga obavesti o izvršenju zapovedi. Rekao mu je da su osuđenici zasigurno mrtvi i kako je sve prošlo bez većih problema. Nakon toga su razgovarali o Judi iz Kiriata koji je dobio određene novce kako bi izdao Ha-Nocrija. Pilat tvrdi kako je saznao da je Juda u opasnosti.

“ – Dopustite mi da to za sada ne kažem, to više što su oni slučajni, mračni i nepouzdani. Ali sam dužan da sve predvidim. Moja je dužnost takva, a više od svega verujem svoem predosećaju jer me još nikada nije prevario. Podaci govore da se neko od tajnih Ha-Nocrijevih drugova, ogorčen strašnom izdajom tog menjača, sprema sa svojim ortacima da ga noćas ubije, a novac što ga je dobio za izdaju podmetne prvosvešteniku s beleškom: ‘Vraćam prokleti novac’.“

Načelnik je shvatio zapoved i odmah je otišao do Nize, a Pilat je sedeo na balkonu. Bio je tužan i nezadovoljan te je pozvao svoga psa. Niza je srela Judu  i odvela ga u maslenik kraj Getsemanskih vrata gde su ga dočekala tri muškarca koja su ga pogubila. Među njima je bio i načelnik, koji je posle toga odmah otišao do Pilata, a ostala dvojica su uzela novac i krenula prema prvosvešteniku. Štakoraš je došao da obavesti Pilata kako je došao načelnik, a Pilat je spavao i sanjao kako razgovara s Ha-Nocrijem.

“ – Mi ćemo odsada biti uvek zajedno – govorio mu je u snu odrpani filozof-lutalica, koji je iz nepoznatih razloga stao na put Konjanika zlatnog koplja. Gde je jedan, znači da će tu da bude i drugi! Kad spomenu mene, odmah će da spomenu i tebe! Mene, nahoče, sina nepoznatih roditelja, i tebe, sina kralja-zvezdoznanca i mlinareve kćerke, lepotice Pile.“

Unatoč svemu šta joj se prošle noći desilo, Margarita se osećala vrlo dobro i spavala je kraj svoga majstora u njegovom starom stanu. Volandove predstave u Varijeteu prouzročile su haos, a policija je punom parom istraživala neobična dešavanja. Saznali su Volandovo pravo ime, Rimski je pronađen u hotelu blizu Moskve, a iz Jalte je javljeno da Lihodejev putuje za Moskvu.

Policija je ispitala i Ivana Bezdomnog koji je još uvek boravio u umobolnici, a vratio se i Varenuha, koji je prepričao kako su mu Voland i njegovi pomoćnici zapretili. Gotovo sva su neobična zbivanja bila povezana sa stanom broj 50. pa ga je policija pomno pretraživala i pazila, ali tamo nije bilo nikoga, sve dok jednoga dana nisu pronašli crnog mačka. On im je bežao po stanu i uspio je da izazove požar i da pobegne kroz prozor. Ceo je stan bio zahvaćen požarom, a kroz dim se videlo kako četiri čovekolike figure napuštaju stan.

„U vreme dok su se u Sadovoj čuli udarci zvona s dugačkih crvenih kola koja su brzo jurila iz svih delova grada, a ta je zvonjava plašila ljudska srca – ljudi koji su se muvali u dvorištu videli su kako su, zajedno s dimom iz petoga kata izletele tri tamne, kako se činilo, muške siluete i jedna silueta nage žene.“

Behemot i Korovjov tada su otišli u prodavnicu gde su počeli da kradu i da jedu slatkiše sve dok trgovac nije pozvao policiju. Behemot je opet izazvao požar, nakon čega su obojica pobegli. Posle prodavnice, otišli su u Gribojedov gde nisu bili pušteni jer nisu imali iskaznice. Arčibald Arčibaldović ih je prepoznao te ih je pustio da uđu kako bi ih zadržao dok ne dođu naoružani muškarci koji su, čim su stigli, počeli da pucaju s namerom da pogode Behemota i Korovjova. A ovi su, čim je počeo napad, ponovo podmetnuli požar i u trenutku nestali.

Azazelo i Voland s jedne su terase promatrali dim koji je dolazio od požara kad je došao Levi Matej i doneo učiteljevu poruku. On je pročitao majstorovu knjigu i hteo je da Voland uzme majstora sebi, nagradi ga spokojem i da takođe povede i Margaritu. Volandu nije bilo jasno zašto ga učitelj ne uzme k sebi u svetlo, ali Levi je odgovorio kako „on nije zaslužio svetlo, on je zaslužio spokoj“. Woland je pristao i poslao Azazela da se pobrine za to. Tada su došli Korovjov i Behemot, koji su objasnili šta se desilo u Gribojedovu, a onda je počela oluja.

Majstor je posumnjao da su i on i Margarita ludi, ali zaključio je da je to nemoguće. Razgovarao je s Margaritom o tome kako će dalje, kako će da zarade za život itd., kad ih je posetio Azazelo i ponudio vinom koje je poslao Voland, istim onim vinom koje je pio Pilat. Čim su ispili svoje čaše oboje su pali, bili su otrovani. Azazelo je tada isto vino ulio mrtvoj Margariti u usta, nakon čega je ona oživela, a onda su isto napravili i s majstorom. Kad je i on oživeo, Azazelo im je rekao:

“ – Ah, smilujte se – odgovorio je Azazelo – da li ja to vas čujem? Vaša vas drugarica naziva majstorom, vi sada razmišljate, kako onda možete da budete mrtvi? Zar je, da biste se smatrali živim, bezuvetno potrebno sedeti u podrumu s košuljom i bolničkim hlačama na sebi? Smešno!“

Svo troje su tada odleteli na konjima, a Azazelo je zapalio podrum. Dok su leteli iznad Moskve, majstor je imao potrebu da se oprosti s Ivanom, a s njim je pošla i Margarita. Majstor je rekao Ivanu da odlazi, a on mu je odgovorio kako on to već zna. Obećao mu je da neće više pisati pesme, nego će napisati nastavak priče o Pilatu. Margarita ga je poljubila u čelo i nakon toga su ona i majstor otišli, a u Ivanovu je sobu ušla Praskovja Fjodorovna, koja je rekla Ivanu kako je umro njegov drug iz sobe 118.

“ – Umro je sada vaš drug – prošaptala je Praskovja Fjodorovna koja nije imala snage da odoli svojoj istinoljubivosti i dobroti, i preplašeno je pogledala Ivanušku sva obasjana svetlom munje. Ali se s Ivanuškom nije desilo ništa strašno. On je samo značajno podigao prst i rekao: – Znao sam to! I budite sigurni, Praskovja Fjodorovna, da je sada i u gradu umro još jedan čovek. Ja čak znam ko – tada se Ivanuška tajanstveno nasmešio – to je – žena!“

Trojac na konjima leteo je do jednoga brda gde su se sreli s Volandom, Korovjovim i Behemotom koji su takođe bili na konjima. Majstor je bio pomalo zbunjen i njegovo raspoloženje se menjalo sve dok nije počeo da ga obuzima određeni spokoj:

“ – Zauvek! U tome treba naći smisao – prošaptao je majstor i obliznuo suhe, ispucale usne. Stao je da prisluškuje i opaža šta se dešava u njegovoj duši. Njegovo je uzbuđenje prešlo, kako mu se učinilo, u osećaj duboke i smrtne uvrede. Ali ni taj osećaj nije bio postojan, nestao je i njega je zamenila ponosna ravnodušnost a naposletku – predosećaj večnog spokoja.“

Zamolio je malo vremena da se oprosti od svoje Moskve, a onda su nakon toga svi zajedno uzleteli. Što su dalje leteli, noć i magla su postajali sve jači, a Margarita je primetila kako ostali jahači menjaju svoj oblik.

„Jedva da bi čovek sada prepoznao Korovjova-Fagota, samozvanog prevodioca tajanstvenog konsultanta kojemu nikakvi prevodi nisu bili potrebni, u onome koji je sada letio tik uz Volanda, desno od majstorove drugarice. Na mestu onog koji je u odrpanoj cirkuskoj odeći napustio Vrapčje gore pod imenom Korovjova-Fagota, sada je jahao tiho zveckajući zlatnom uzdom tamnoljubičasti vitez mračna lica koje se nikada nije smešilo.“

„Taj koji je pre bio mačak što je tešio kneza tmine, sada je postao mršavi mladić, demon-paž, najbolji lakrdijaš koji je ikada postojao na svetu. Sada je i on umuknuo, i leteo tiho, izloživši svoje mlado lice svetlu koje je lio mesec.“

Po strani od sviju leteo je Azazelo blistajući čeličnim oklopom. Mesečina je promenila i njegovo lice. Bez traga je nestao glupi bezobrazni očnjak i škiljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, prazna i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo sa svojim pravim izgledom, kao demon bezvodne pustinje, demon-ubica.

Sebe Margarita nije mogla da vidi, ali je dobro videla kako se promenio majstor. Njegova je kosa sada postala na mesečini bela i skupljena u pletenicu, viorila se na vetru. Kad je vetar podigao plašt s majstorovih nogu, Margarita je videla na njegovim visokim čizmama zvezdice ostruga koje su čas blistale čas gasnule. Kao mladić-demon i majstor je leteo ne skidajući pogled s meseca, ali mu se smešio kao dobro poznatom i voljenom, i nešto je, po navici koju je stekao u sobi br. 118 – sam sebi mrmljao.

„I konačno, Voland je takođe leteo u svom pravom obliku. Margarita ne bi mogla da kaže od čega je napravljena uzda njegova konja i, mislila je da je moguće da su mesečevi lančići i konj sam – samo gomila tmine, a griva tog konja – oblak, a ostruge konjanikove – bele fleke zvezda.“

Kad su stigli dočekao ih je Pilat sa svojim psom Bangom. Voland je rekao majstoru neka završi svoj roman jednom rečenicom, na što ga je majstor „pustio“ Ješui rečima: „Slobodan! Slobodan! On te čeka!“ Pilat je ustao, nešto viknuo i potrčao za Bangom po mesečevom putu. Počelo je da sviće, a majstor i Margarita krenuli su prema svom večnom domu dok su Voland i njegovi pomoćnici skočili u provaliju i nestali.

„Slušaj tišinu – govorila je Margarita majstoru i pesak je romonio pod njezinim bosim nogama – slušaj i uživaj u tome što ti nije bilo dano u životu – u tišini. Gledaj pred sobom tvoj večni dom koji su ti dali kao nagradu. Već vidim venecijanski prozor i savijenu lozu koja se diže do samog krova. Evo tvog doma, evo tvog večnog doma. Znam da će naveče dolaziti k tebi oni koje voliš, koji te zanimaju i koji te neće uznemiravati. Oni će ti svirati, oni će ti pevati, videćeš kakvo je svetlo kad gore sveće. Ti ćeš zaspati sa svojom zamašćenom i večnom kapicom na glavi, ti ćeš zaspati sa smeškom na usnama.“

Moskvom se još dugo pričalo o neobičnim dešavanjima u Varijeteu, a zaključak policije bio je da se radi o izvrsnim hipnotizerima na čelu kojih je bio Korovjov. U gradu je jedno vreme vladao animozitet prema crnim mačkama, upravo zbog Behemota, a ljudi su se bojali mađioničara i hipnotizera. Ipak, nakon nekog vremena i to se zaboravilo. Žorž Bengalski se oporavio, ali nije se usudio da nastavi raditi u Varijeteu. Varenuha je postao iznimno ljubazan i predusretljiv u svom javljanju na telefon (zbog pretnje Volandovih pomoćnika), Stjopa Lihodejev počeo je da radi u delikatesnoj prodavnici, Rimski se takođe umirovio, a Andrej Fokič umro je od raka jetre, kao što mu je to Voland i rekao.

Ivan je postao saradnik Instituta za istoriju i filozofiju profesor Ivan Nikolajevič Ponirjov i jedini nije zaboravio na Berlioza. Svakog puta bi se za punog meseca njemu vraćali čudni simptomi ludila i on bi u takvom stanju uvek odlazio natrag na Patrijarške ribnjake, nakon čega bi sanjao o Pilatu i Ha-Nocriju.

„On zna da je u svojoj mladosti postao žrtva zločinačkih hipnotizera, da se lečio posle toga i da se izlečio. On takođe zna da štošta ne može da savlada. Ne može da savlada ovaj prolećni puni mesec. Čim kene da se približava, čim krene da raste i da se ispunjava zlatom svetlilo koje je nekada visilo više od dvaju petokrakih svećnjaka, postaje Ivan Nikolajevič nemiran, nervozan, gubi tek i san, čeka dok sazre mesec. I kad nastupi uštap, ništa ne može zadržati kod kuće Ivana Nikolajeviča. Pod večer on izlazi i odlazi na Patrijaršijske ribnjake.“

Analiza likova

Likovi: Nikolaj Aleksejevič Maksudov/majstor, Margarita Nikolajevna, profesor Voland, Mihail Berlioz, Ivan Nikolajevič Ponirjov Bezdomni.

Nikolaj Aleksejevič Maksudov (majstor)

Majstor se u romanu pojavljuje kao mentalni pacijent koji dolazi u Ivanovu sobu i s njim započinje razgovor.

„Ivan je spustio noge s postelje i pogledao. S balkona je oprezno virio u sobu obrijani, tamnokosi, oštra nosa, nemirnih očiju i s čuperkom kose koja je padala na čelo, čovek od približno trideset i osam godina.“

On je pisac koji je bio opsednut Pilatom i o njemu je napisao roman uz koji su vezana gotovo sva najbitnija dešavanja u njegovom životu. Saznajemo kako je on mnogo povređen kritikama ostalih pisaca i to ga dovodi do psihičke rastrojenosti, a na kraju i do odlaska u kliniku.

Majstorova ljubav je Margarita, on joj se ne javlja nakon odlaska u bolnicu jer ne želi da ona sazna kako je bolestan. Takođe, u više navrata želi da ga ona ostavi, ne zbog toga što je ne voli, nego zato što misli da njegovi problemi i način života nisu dobri za nju. Volandovi pomoćnici na kraju romana ubijaju Majstora i Margaritu, ali njihova se priča nastavlja u zagrobnom životu, takođe delovanjem „viših sila“.

Margarita Nikolajevna

Margarita je majstorova partnerica. Ona je bila udana za poštenog i uspešnog mladog čoveka, ali nije zadovoljna i život joj je toliko prazan da razmišlja i o samoubistvu. Jednog dana susreće Majstora i stupa s njim u tajnu vezu. Ona je odana, hrabra, ali i osvetoljubiva i okrutna, što vidimo u načinu na koji je kaznila Latunskog. Biva otrovana zajedno s majstorom i s njim se ujedinjuje u zagrobnom životu.

„Bez dece, tridesetogodišnja Margarita bila je žena vrlo velikog specijaliste, koji je osim toga učinio vrlo važno otkriće državnog značaja. Njezin je muž bio mlad, lep, dobar, pošten i obožavao je svoju ženu. Njih dvoje, Margarita Nikolajevna i njezin muž, stanovali su u čitavom prvom katu divne vile u jednoj od uličica blizu Arbata. Čarobno mesto! Svako se u to može uveriti ako želi da se uputi u taj vrt. Neka mi se obrati, rećiću mu adresu, pokazati put, vila još uvek postoji.“

Margariti Nikolajevnoj nije nedostajalo novca. Mogla je da kupi šta joj se god sviđalo i nije nikada dirnula štednjak. Među znancima njezina muža bilo je zanimljivih ljudi.

„Margarita Nikolajevna nije poznavala užas života u zajedničkom stanu. Jednom rečju… je li bila srećna? – Ni momenta! Od vremena kad se s devetnaest godina udala i dospela u vilu, ona nije znala za sreću. Bogovi, bogovi moji! Što je htela ta žena?! Što je htela žena kojoj je u očima uvek tinjao neki nerazumljivi plamičak? Što je htela veštica koja je malo škiljila jednim okom, koja se tada, u proleće, okitila mimozama? Ne znam, nije mi poznato. Očito je govorila istinu, htela je njega, majstora, a nikako gotsku vilu, ni posebni vrt, ni novac. Ona je volela njega, ona je govorila istinu.“

Profesor Voland

Voland je utelovljenje Sotone. Inteligentan je i snalažljiv, ali hirovit i pakostan. Ima nadnaravne sposobnosti, a u njegovim mu nedelima pomažu njegovi neobični pomoćnici: crni mačak Behemot, Korovjov, Azazelo i djevojka Hela. Opisan je na početku romana:

„Pre svega: ni na jednu nogu opisani nije šepao, i njegov rast nije bio ni nizak ni golem, nego jednostavno visok. Što se tiče zuba, s leve strane njegove su krune bile od platine, a s desne – od zlata. Bio je u skupocenom, sivom odelu, u inostranim cipelama u skladu s bojom odela. Sivu beretu naherio je na uho, pod miškom je nosio štap s crnom drškom u obliku pudličine glave. Naizgled nešto više od četrdeset godina. Usta nekako nakrivljena. Obrijan glatko. Smeđokos. Desno oko crno, levo pak zeleno. Obrve crne, jedna viša od druge. Jednom rečju stranac.“

Mihail Aleksandrovič Berlioz

Berlioz je predsednik upravnog odbora MASSOLIT-a i urednik umetničkog časopisa. Načitan je, obrazovan i elokventan, ima ateistička shvatanja i kritikuje religiju. Pojavljuje se na samom početku romana i uz Ivana je prvi koji u romanu dolazi u doticaj s Volandom. Stradava odmah nakon toga (pada pod tramvaj), ali njegovo stradavanje biće pokretač mnogih kasnijih dešavanja u romanu.

„Jednom u proleće, u vreme neobično toplog sutona pojavila su se na Patrijaršijskim ribnjacima u Moskvi dvojica građana. Prvi od njih, obučen u sivo letno odelo, bio je malena rasta, uhranjen, ćelav, nosio je u ruci lagano savijen elegantni šešir, a njegovo brižljivo obrijano lice resile su naočare neprirodne veličine, u crnom rožnatom okviru.“

Ivan Nikolajevič Ponirjov Bezdomni

Ivan se takođe pojavljuje na samom početku romana te je opisan kao:

„Drugi – plećati, riđokosi, razbarušeni mladić s kockastom kapom, zabačenom na zatiljak – bio je u šarenoj košulji, izgužvanim belim hlačama i crnim platnenim cipelama.“

Ivan je pesnik i susreće se s Berliozom kako bi raspravili o anti-religioznoj poemi koju je Ivan napisao. Svedok je Volandova proročanstva i Berliozove smrti, a nakon tog neobičnog događaja zapada u stanje psihičke rastrojenosti i biva smešten u bolnicu gde upoznaje majstora koji mu priča svoju priču.

Ivan s vremenom odustaje od pesničkog poziva, počinje da se bavi istorijom i  obećava majstoru kako će završiti priču o Pilatu. Nakon što građani Moskve već zaborave neobična dešavanja, Ivan još uvek za punog meseca odlazi na Patrijarške ribnjake te seda na klupicu na kojoj su sedeli on i Berlioz onog kobnog dana.

„Svake godine, čim nastupi prolećni praznični puni mesec, pojavljuje se podvečer ispod lipa na Patrijaršijskim ribnjacima čovek od trideset ili trideset i nešto godina. Riđ, zelenih očiju, skromno odeveni čovek. To je saradnik Instituta za istoriju i filozofiju profesor Ivan Nikolajevič Ponirjov.“

Pilat

Pilat je lik koji se pojavljuje prvo u Volandovoj priči (koju govori na Patrijarškim ribnjacima), a onda i u majstorovom romanu. Pilat je pokurista Judeje i nevoljko osuđuje Ha-Nocrija na smrt. Pilat je kasnije hteo da ga pomiluje, ali prvosveštenik to nije dozvolio. Pilat oseća neobičnu privrženost Ješui nakon njihovog razgovora te kasnije čak naređuje Judino ubistvo. Pilat je karakterno odlučan, autoritaran, ohol, inteligentan i pati od čestih glavobolja. Oseća veliku privrženost prema svom psu. Nakon osude Ha-Nocrija oseća se nemirno.

„Sve je bilo svršeno i više nije bilo o čemu da se govori. Ha-Nocri je odlazio zauvek i nikoga neće biti da izleči strašne, zle boli prokuristine protiv kojih nema leka, osim smrti. Ali nije ta misao pogodila Pilata. Ista ona neshvatljiva tuga koja se bila javila na balkonu, prožela je čitavo njegovo biće. Istog je časa pokušao da je objasni, i objašnjenje je bilo čudno: prokuristi se činilo da o nečem nije do kraja porazgovarao s osuđenim, a možda nešto nije do kraja ni saslušao.“

Beleške o piscu

Mihail Bulgakov je ruski književnik rođen 1891. godine u Kijevu. Nakon osnovne škole i gimnazije, dipomirao je medicinu. Počinje medicinsku praksu u svom rodnom gradu nakon odsluženja vojne službe.

U to vreme su se u Kijevu izmenjivale vojne trupe, pa je i sam mobilisan na sever Kavkaza gde je počeo da izdaje svoja prva dela. Takođe se borio i s zavisnošću od morfijuma.

Ubrzo se preselio u Moskvu gde je nastavio sa pisanjem svojih književnih dela, a postao je i profesionalni književnik.

Njegov prvi značajniji roman bio je Bela garda koji je napisan i za pozorište, pa tako dramsko delo nosi i naziv Dani Turbinovih. Ostala poznata dela su mu: pripovetke Đavolijada i Beleške mladog lekara, novele Kobna jaja i Pasje srce.

Poslednje delo objavljeno za njegova života je priča Morfijum.

Delo na kojem je Bulgakov najduže radio je Majstor i Margarita. Pisao ga je više od decenije, a objavljeno je trideset godina nakon njegove smrti, kada je stekao svetsku slavu.

Bugalkov je umro 1940. godine u Moskvi.

Autor. B.Č.