Braća Karamazovi

„Braća Karamazovi“ roman je slavnog ruskog pisca Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i to njegov poslednji. Pisan je 1879. i 1880. godine, istovremeno objavljivan u nastavcima u časopisu Ruski vesnik. Ovo je jedan veliki filozofski roman, za kojeg su najveći mislioci 19. i 20. stoljeća smatrali da je jedno vrhunsko dostignuće svetske književnosti. Roman objedinjuje filozofska promišljanja o raznim temema, koje uključuju moralna pitanja, slobodnu volju, etiku hršćanstva, sumnje u veru, ali i modernu Rusiju.

Zbog složene strukture dela u kojem su izrečeni različiti sudovi raznih tema, teško je odrediti njegovu pravu ideju. Ono nema jedinstvenu pouku, pa se i stavovi o poanti ovog romana uvelike razlikuju. Primerice, jedni su smatrali Dostojevskog velikim hršćanskim misliocem koji romanom veliča hršćanstvo, dok su ga drugi proglašavali ateistom i protivnikom Hristova učenja. Činilo se da se Dostojevski svojim idejama pomaknuo od granica romana kao literature i zakoračio u proročanska ikazivanja o sudbini čoveka, koja nije nikakva doli sumorna. Roman je napisan kao razrada teze, ali i njene antiteze, u kojem su oba stava obrađena s toliko jakim argumentacijama, da ni se ni jedan ne može da smatra ispravnim. U istoj meri prikazuju se dve oprečne filozofije, koju tumače dva lika – Ivan Karamazov i monah Zosima – pa se ne može primetiti da autor i jednoj od njih drži stranu. Obje imaju jednako mnogo slabih i jakih tačaka, što ih čini jednako verodostojima.

Ivan Karamazov u romanu zastupa ateističku filozofiju. Po njemu je Hrist precenio čoveka u njegovoj sposobnosti da bude slobodan. Protivi se hršćanskoj tezi da se čovek mora kroz patnju da približava Hristu, smatrajući patnju neprirodnom za čoveka. Da je patnja za čoveka prirodna, on ne bi uporno tražio načina da se je se oslobodi. Proziva Boga, jer ne ukida ljudsku patnju, što znači da ne želi da se tok stvari promeni, a ako se put ka Bogu kao večnoj slobodi, postiže kroz patnju, to znači da je Bog zao i čovek treba da traži druge puteve za ostvarenje svoje sreće, s obzirom da je potraga za srećom urođeni dio čovekove prirode. Upravo u ovoj misli stoji ateistički karakter Ivana Karamazova – smatra da čoveku nije potreban Bog ni vera da bi ostvario smisao svog postojanja i dosegao svoju sreću.

S druge strane, Dostojevski predstavlja tezu suprotnu ovoj, a iskazuje je monah Zosima. On smatra da se budućnost čoveka mora temeljiti na veri u Boga i Hristovom učenju. Patnju smatra čišćenjem od greha, putem koje se dolazi do Boga. Smatra da sreća dolazi od odricanja sopstvenosti te poniznošću. Tezu upotpunjuje momenat u romanu koji opisuje verovanje da mrtvo telo svetog čoveka ne smrdi, što se pokaže kao neistina, pa se poljuljaju uverenja hršćanskih vernika. Osim ovoga, postoji još niz negativnih elemenata vezanih za ovu filozofsku opredeljenost. Primerice, sami likovi koji ovo uvrenje zastupaju, poprilično su neuverljivi i u svojim izjavama i svojim karakterima, pa se čini da ni pisac ne stoji iza njihovih ideja, već se svojim stajalištem pridružuje oporbi. Likovi oporbe mnogo su sugestivniji i uverljiviji.

Među ove dve strane postoji i neutralan lik – Dimitrij Karamazov, pa mnogi tumače da je upravo on pravi prikaz ljudske prirode. On nije ni zao, ni loš, ali je slab i priprost, jednako sposoban da učini zlo i napravi dobro, ali uslovi oko njega ga više vuku na zlu stranu kojoj se svojim karakterom ne može da othrva. Kroz njega se na neki način ispoljava Ivanov stav o čoveku u životu, koji bi na kraju mogao da bude neka opšta ideja dela. On kaže da je čovek u suštini slab i podao, stoga je i njegova vizija čovekove budućnosti sukladna tome. On je sumorna, ali ne i posve istinita, jer da je čovek odista takav, čovečanstvo nikada ne bi napredovalo do tačke u kojoj je sada.

Ovaj opsežan roman sastoji se od 12 knjiga i epilog, kroz koje se protežu četiri toka radnje, koje ćemo da dalje da predstavimo.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: 19. vek

Mesto radnje: Rusija

Kratak sadržaj prepričano

Knjiga prva – Istorija jedne male porodice

Fjodor Pavlovič Karamazov za života je imao dve žene. Prva je bila vatren, snažna i smela Adelaida Ivanovna, poreklom iz imućne plemićke porodice Mijusovih. Ona mu je rodila sina Dimitrija Fjordoviča, nakon čega joj je on predložio da odu od njenih roditelja kako bi se on posvetio karijeri. Ona je pristala, ali kako među njima nije bilo baš ljubavi, počeli su da se svađaju i tuku, sve dok ona nije pobegla s nekim učiteljem, ostavivši muža i sina. Njen odlazak pretvorio je Fjodora u žalosnog, gotovo tragičnog ostavljenog muškarca koji je o bračnom brodolomu pričao svima.

Iako je Fjodor ostao sam sa sinom, ponašao se kao da je na njega zaboravio. O Dimitriju – Mići – najprije se brinuo sluga Georgije, dok se nije pojavio Adelaidin sestrić i uzeo maloga pod svoje. Budući da je on bio jako zaposlen, o Mići se starala njegova tetka, sve do smrti, kada ga je preuzela njena kćerka. Mića se nije školovao, nego je tek kasnije završio u vojnoj školi, negde na Kavkazu. Oca je upoznao tek kao punoletan. Fjodor je tada sina smatrao lakomislenom, nedoslednim i plahim.

Fjodor se po drugi put oženio šesnaest leta starom Sofijom Ivanovnom. Ona je bila siroče, ali se o njoj starala neka dobrotvorka, pa je živela dobro. Rodila je Fjodoru dva sina, Ivana i Alekseja. Slično kao i prvoj ženi i njoj je Fjodor predložio bekstvo od staratelja, ali ona je ubrzo umrla razbolivši se od živčane bolesti, i to zbog tuge što ju je muž varao, opijao se i emocionalno zlostavljao. Kao i u Mićinom slučaju i drugo svoje dece kao da je ostalo i bez oca, pa se i o njima brinuo Grigorije. U posetu im je jednom došla dobrotvorka njihove pokojne majke, pa kad je videla u kakvim uslovima žive, odvela je decu k sebi. Nakon svoje skorašnje smrti, ostavila je dečacima dosta para, a o njima se brinuo njen glavni naslednik Jefim Petrović.

Ivan je izrastao u veoma pametnog dečka. Završio je gimnaziju i krenuo na fakultet. Tokom školovanja sam se uzdržavao, niti ne pomislivši da kontaktira oca, a kamoli da ga traži pomoć. Tek nakon što je diplomirao, došao je kod oca da obnove svoj odnos. Aleksej, zvani Aljoša, otišao je u manastir. Veoma je voleo ljude. Nikoga nije mrzio ni osuđivao, a svima beskrajno verovao. Iako je bio dobar u školi i nimalo nestašan, nije završio gimnaziju. Tek je s 20 godina odlučio da potraži oca i to kako bi preko njega pronašao majčin grob. Ali ni njegov otac nije znao gdje je grob pokojne mu žene, pa ga je Aljoši pokazao Grigorije. Nakon što je Aljoša priopćio ocu da hoće da ide u manastir, otac mu je rekao da je ta želja samo prolazna faza njegova života, pa kada je prođe, da će ga on čekati.

Manastir u kojem je Aljoša učio bio je na veoma dobrom glasu, pa su mnogi odlazili onamo. Tim više što je tamo bio starac Zosima. Njega su vernici posebno voleli i tražili za savet, oprost greha ili razgovor. Narod ga je voleo i poštovao kao duhovnog vođu, pa tako i sam Aljoša. Imao je sreću što je stanovao sa starim Zosimom u istoj ćeliji, pa su mnogo razgovarali i pričali o svojim filozofsko-religijskim idejama. Starac je veoma voleo Aljošu, na kojeg je ponovni susret s braćom mnogo uticao. Aljoša se, s obzirom na svoj način života i ideje, više zbližio s polubratom Dimitrijem, nego pravim bratom Ivanom.

Knjiga druga – Nepriličan skup

Dogovoren je sastanak između braće, Fjodora i Mijusa, kako bi stari Ziosim razriješio spor među braćom oko imanja. Aljoša izrazito negoduje zbog toga. Dimitrij kasni na sastanak, a Fjodor i Mijus kao da kuju neke planove. U sobu je ušao Ziosim s Aljošom. Mijusa nervira Fjordovo ponašanje jer pun sebe glasno govori, kao da želi da zabavi ljude, a zapravo izgleda kao lakrdijaš. Aljoša se oseća osramoćenim zbog očeva ponašanja. Ispričava se starcu zbog ponašnjasvog oca, na što Fjodor teatralno pada na koljena i pita starca kako da dosegne večni život. Starac mu jednostavno odgovori da ne sme da laže, na što se ovaj ustane i nastavi s glumatanjem. Starac se na to izvini i ode iz sobe.

U međuvremenu u manastir dolaze ljudi, među kojima su i žene (otkako im je dozvoljen ulaz u svetišta), koji su želelida popričaju sa starcem, kako bi im on udelio savet, blagoslov ili izlečenje. Mnogi su ga već smatrali svecem pa su ga pohodili u potrazi za odrešenjem greha, patnje ili bolesti. Starac izađe među njih pa stane da blagoslivlja žene. Među njima je bila jedna koja mu se žalila da su joj sva deca umrla, druga mu je rekla da je ubila nekog starca, dok treća ne traži ništa, došla je samo da mu dade novac koji on može da prosledi potrebitijima. Među ženama beše i jedna vlastelinka, gospođa Hohlakova. Dovela je četrnaestogodišnju kćerku Lizu u kolicima, kako bi se zahvalila starcu što zbog njegovog izlečenja devojčica više nema noćne groznice, te je postala „rumenija“. Navodno su devojčici i noge ojačale. Devojčica se zagleda u Aljošu, pa stane da ga zeza, a on se sav zacrveni, ne može ni da je pogleda, čak se i skriva Zosimu iza leđa. Liza se s njim nestašno šalila, tim više što su nekada bili drugari, dok je Aljoša posećivaonjezinu porodicu.

Na sastanak konačno dođe i Dimitrije. Bio je odjeven kao kicoš i izvinjavao se što toliko kasni. Počinju da razrješavaju konflikt između Dimitrija i Fjorda jer je Fjodor odbijao da otplati novčani dug Dimitriju. Aljoša odvede starog Ziosimana spavanje, kada dođe Rakitin. Rakitin proriče kako će biti prolivena krv između oca i sina jer je u toj porodici bludnost dovedena do vrhunca. Kaže Aljoši da ga je tražila Grušenjka kako bi mu „skinula mantiju“. Razrješava se situacija mešu braćom: Ivan želi da preuzme Mićinu verenicu Katarinu Ivanovnu Kaću. Ona je bogata i s njom može da dobije i dobar miraz, a Ivanu se i jako dopada, ali brat mu je daje bez svađe, jer je zaljubljen u Grušenjku. Ali u Grušenjku je zaljubljen i njegov otac Fjodor. Zbog toga dolazi do konflikta, pogotovo jer ona kao da ne može da se odluči ni za jednoga. Mića nema novca, ali je, za razliku od oca, mlad, pa može da se ženi, dok otac ima novca, ali je već jako star, pa ako i oženi Grušenjku, neće moći da dobije miraz od nje.

Sve odlaze kod igumana na trpezariju. Govore Igumanu da Fjodor ne dolazi jer se posvađao sa sinom. Svašta mu je izgovorio pa ga je bilo sram doći. Ipak, pojavio se baš kad su svi seli da jedu. U svima probudio osećaj da će nešto loše da se desi. Fjodor sedne s njima, pa nastavi da glumata i izvodi lakrdije. Vređa sve od reda, a sinu Aljoši govori da će ga prvom prilikom izvući iz manastira. Svi pokušavaju da ga smire, ali on postaje sve besniji. Govori kako su za stolom svi lopovi, misleći na crkvenjake i napominje da on njega neće izvući ni rublja. Vređa sve govoreći kako su ga okrenuli protiv žene, a Aljoši naređuje da se pakuje pa da odlaze. Aljoša je skamenjen od očeva nastupa, dok ovaj u protestu odlazi, još jednom napomenuvši da će doći po Aljošu i izvući ga uz manastira. S njim odlaze i Ivan i Mijus.

Knjiga treća – Bludnici

S Fjordomo Pavlovičem u kući je živeo i njegov sluga Grigorij sa svojom ženom Marfom. Grigorij je imao snažan uticaj na Fjorda, pogotovo jer je podigao svu njegovu decu. Bio je pošten i nepokolebljiv čovek. Mrzio je Fjordovu prvu ženu, a drugu je veoma volio. Njegova žena beše još pametnija od njega, ali mu se pokoravala i ćutala. Nisu imali dece, osim jednog deteta koje je nakon dve nedelje umrlo. Rodilo se sa šest prstiju, pa je Grigorij smatrao da je to zmaj, greška prirode. Nije hteo ni da ga krsti. U noći kad im je dete umrlo, Marfu je probudio plač deteta i stenjanje žene. Bilo je to stenjanje Lizavete Smrdljive, gradske lude koja je te noći rodila dete, pa umrla pored njega.

Lizaveta Smrdljiva bila je siroče na milosti celom gradu. Volili su je pa bi joj često davali koji groš koji bi ona dala u crkvu. Jela je samo hleb, nije umela da govori, a leti i zimi nosila je istu košulju. Jedne noći, dok je Lizaveta spavala, vidjela ju je grupa pijane, raskalašene gospode. Počeli su zbijati šale i govoriti kako to stvorenje nije ni žena, samo je Fodor rekao da ona žena zasigurno jest. Svi su se tada razišli, osim Fjodora. Iako je on tvrdio da je i on otišao s ruljom, ispostavilo se da je Lizaveta trudna. Na skrb ju je trudnu uzela neka trgovkinja, ali su je porodili su je Marfa i Grigorije, nakon što su čuli njeno stenjanje. Lizaveta je umrla, ali je dete preživelo. Marfa i Grigorije su ga uzeli, ne pitavši nikoga, pokrstili ga i dali mu ime Pavle Fjordovič. Fjord nije ni malo mario za njega, samo mu je nadjenuo i prezime Smrdljakov, te ga kasnije uzeo za kuvara.

Aljoša je bio posve uzrujan što ga je otac želi van manastira, ali zna je da će ga pustiti da se vrati. Dobio je pismo od Katarine Ivanovne da hitno dođe, ali tada naleti na Miću koji hoće nešto da mu kaže ali nikako da to izusti. Kaže mu da pre nego ode do Katarine, ode do oca. Mića mu je ispričao kako je u vojsci upoznao i dve lepe kćerke svog potpukovnika. Jedna od njih bila je i Katarina Ivanovna. Svidela mu se, ali nije poduzimao ništa, jer je video da ona njega gleda. Onda je saznao kako će da smene tog potpukovnika jer nisu bili zadovoljni njime. Sreo je tada njegovu drugu kćerku, Agafiju, koja mu se požalila da nemaju novca. Mića se ponudio da im ga pozajmi, ali samo ako Katarina dođe po to. Agafija mu odgovori da je nitkov, ali je sestru ipak poslala po novce. Dok je uplašeno stajala na Mićinom pragu, on je shvatio koliko je Katarina lepa. Rekao joj je da se šalio i da nema tolike novca, ali se onda ipak smilovao i dao joj novac, oprostivši im dug. Katarina mu je pala pod noge iz zahvalnosti, pa otrčala bez reči.

Već nekoliko dana nakon toga Katarina mu je vratila novac u pismu bez reči. Ali ubrzo, poslala mu je još jedno pismo gdje je ponudila da mu bude verenica. Mići se dopala ta ideja, pogotovo jer je ona bila iz dobre porodice, pa je poslao Ivana kod nje da sve dogovori. Ali Ivan se, vidjevši je, zaljubio. Mića bi mu sada rado prepustio svoju verenicu jer je zapravo zaljubljen u Grušenjku i hoće nju da ženi. Problem je bio što je Katarina bila zaljubljena u Miću. Mića zato moli Aljošu da ode do Katarine i kaže joj da Mića više neće da dolazi kod nje, jer hoće da ženi Grušenjku. Mića je jednom uzeo novce od Katarine i trebao da ih nekome odnese, ali ih je propio s Grušenjkom. Kada ih je trebalo vratiti, on ih nije imao, pa ih je tražio od oca, dajući mu poslednju šansu da se iskaže kao otac. Iako je znao da novac neće dobiti i bio očajan. Ali Fjodor je taj novac odlučio dati Grušenjki osobno, pozivajući je da mu dođe. Mića se zato bojao da će njegova odabranica otići Fjodoru. Preti da će ih oboje ubiti ako se to desi.

Aljoša dolazi kod oca taman posle ručka. Tamo su i Ivan i Smrdljakov. Fjodor pije i počinje da se opija, a ovi vode filozofske rasprave. Fjodor priča o ženama i tome kako ih sve voli, a onda vređa Aljošinu majku, nesvestan da je ona i Ivanova majka. Tada u sobu utrčava Mića, a Fjodor beži od njega ubeđen da će ga ovaj ubiti. Grigorij i Smrdljikov uhvate Miću, a on besan traži Grušenjku. Fjodor uplašeno beži od ljutitog sina i počne i sam da veruje da je Grušenjka ovde. Ivan smiruje Miću, a Fjodor traži od Aljoše da ode kod Grušenjke i zatraži odgovor koga će od njih dvojice da izabere.

Aljoša ode Katarini i kaže joj kako Mića više neće dolaziti. Ona poludi i zove Grušenjku da dođe. Kada se njih dve sretnu, Katarina prizna njenu lepotu i jasno joj je zašto je Mića želi. Njih dve kao da se sprijatelje, pa Katarina shvati da su se u tom prijateljskom razgovoru dogovorile kako će Grušenjka ubediti Miću da je Katarina prava za njega. Ali Grušnjenka promeni mišljenje i njih dve se opet posvađaju. Katarina shvati da ju je Grušenjka prevarila, pa je izbaci iz kuće, te zamoli Aljošu da i on one jer ju je sramota pred njim.

Aljoša sretne Miću na putu do manastira, pa mu ispriča što se sve desilo kod Katarine. Mića se nasmeja pa Aljoša pomisli da se smije Katarininom poniženju. Mića mu tada kaže kako mora još nešto da mu prizna, neku podlost koju planira da učini i ne može da o njoj šuti. Aljoša zbunjen ode u manastir, gde je starac Zosim gotovo na samrti pa svi sede kod njega u ćeliji i mole. Aljoša u džepu napipa pisamce. Podmetnula mu ga je Katarinina služavka, a pismo je od Lize. Govori mu da ga voli i želi da se uda za njega. Moli ga da joj sutra dođe, ali da je ne gleda u oči jer ju je stid.

Knjiga četvrta – Lomovi

Ziosim je na samrti pa govori poslednje reči, želeći da se od svakoga oprosti pre smrti. Aljoša je otišao kod oca, koji mu govori da zna zašto je Ivan kod njega. Fjodor kaže da je Ivan tu kako bi pazio da ne on oženi Grušenjku. Kaže da je i Ivanu u interesu da Mića oženi Gušenjku jer će onda njemu pripasti Katarina, a ako je oženi on, onda neće dobiti ništa, pa ni novac od miraza. Starac govori o Ivanu kao o podlom sinu, ali neće da prijavi drugog sina za napad, kako se Grušenjka ne bi sažalila nad Mićom. Hoće da se sažali nad njim, starcem, kada čuje da je pretučen od sopstvenog sina.

Aljoša odlazi kod Lizine majke, gospođe Hohlakove, ali putem sretne grupicu dečaka kako kamenjem gađaju drugog dečaka. Sažali se nad njime, iako mu kažu da to rade jer je dečak podli i zao. Dok ga je brani, dečak pogodi Aljošu, a kada ga ovaj upita što je to učinio, ovaj ga ugrize za prst i pobeže. Čim je videla ozljeđen prst, Liza je htela da se pobrine za Aljošu. Zatražila je svoje pismo, na što joj je Aljoša rekao da želi da je oženi, kada napusti manastir i završi studije. Kaže da mu ne smeta što je ona u kolicima, ali da mora na neko vreme da se vrati u manastir. Ona se naljuti i kaže mu da ni ne mora da se vraća iz manastira.

Ivan i Katarina također su s Aljošom kod gospođe Hohlak. Aljoša napokon sebi priznaje da mu se čini da Ivan voli Katarinu, što do tada nije verovao, a to mu potvrdi i gđa Hohlak. Katarina kaže da ona neće da prekine veridbu s Mićom, čak i ako on oženi Grušenjkovu. Jednom kada mu Grušenjkova dosadi i kad bude nesrećan s njom, sigurno će da se njoj vrati. Kada Ivan kaže da mora da otputuje u Moskvu, a Katarina se glasno obradova. Na to Aljoša plane i optuži je da ona zapravo uopšte ne voli Miću, nego Ivana, da ga muči samo zato što uživa u njegovoj pažnji. Katarina na to odgovori da nikada nije volela Ivana, ali da ga je namerno držala pored sebe i mučila, kako bi se svetila za Mićino ponašanje prema njoj. Ivan se uvredi i naljuti, a Aljoša se oseti krivim što je potegao tu temu.

Knjiga peta – Pro i contra

Aljoša se vrati kod Lize i ona mu se izvini zbog svoje reakcije. Kaže da je ozbiljno mislila u pismu kad je molila da je uzme za ženu. Poljubi mu ruke, a on nju poljubi u usta, na što ona zbunjeno kaže da će za to biti vremena. Izjavljuju si ljubav, a kad Aljoša krene van iz sobe, susretne Lizinu majku. Ona mu kaže da se mani djetinjarija i da ne može da se ženi njenom kćerkom u kolicima. Traži da joj da Lizino pismo, ali on odbija i otrči iz kuće.

Aljoša se nađe s Ivanom u krčmi. Ivan kaže kako sutra odlazi u Moskvu te mu je žao što se njih dvojica nikada nisu dobro upoznali. Mića je zabrinut za odnos između oca i Miće, a Ivan mu na to kaže da on nikada bratu nije preoteo Katarinu, nego mu ju je on sam prepustio. Priznaje da je zaljubljen u Katarinu i da zna da i ona voli njega, samo šta to još nije shvatila. Braća razgovaraju o religiji, a njihovi stavovi o toj temi su oprečni. Dok je Aljoša veliki vernik u Boga i Crkvu, Ivan se prikazuje kao ateista koji smatra da čovek može i mora da pronađe sreću mimo vere i Hrista. Aljoša pobesni na takav stav, a Ivan ostane razočaran, misleći da će ga bar Aljoša iz obitelji bezuslovno voljeti. U takvoj atmosferi se rastanu.

Ivan ode ocu, besan što je uspeo da se posvađa s Aljošom. Kod kuće je sreo Smrdljakova koji mu se ulizivao smatrajući ga pametnim i učenim, poštujući ga zbog toga, što se Ivanu gadilo. Smrdljakov kaže kako ga Fjodor stalno ispituje za Grušenjku i pita zašto ona ne dolazi, te da se boji da će ga Dimitrij ubiti. Toliko se boji da nikoga ne pušta ka sebi, a tko želi ući mora kucati pet puta kao lozinku. Ivan kaže da ga ni zašto nije briga, jer sutra odlazi u Moskvu. Nakon što je prespavao kod oca, Ivan se spakovao i pozdravio s ocem prije odlaska. Odbija sve očeve molbe da ostane i sjeda na voz za Moskvu. Grigorij je bolestan, a Smrdljakov je doživio napad padavice, pa nije baš sav svoj, dok je Fjodor sav i ljubavnoj groznici, ubeđen da će mu Grušenjka baš večeras doći.

Knjiga šesta – Ruski monah

Kada je Aljoša došao kod umirućeg Zosima u sobu, vidi da je starcu nešto bolje. Još uvek su oko njega sedeli monasi i kaluđeri, iščekujući njegovu smrt. Starca kaže Aljoši da hitno mora da se vidi s bratom, jer oseća da će nešto loše da se desi. Svima priča da mu je Aljoša drag jer ga podseća na starijeg brata, koji je preminuo pred njegovim očima, nakon čega je Zosim odlučio da postane kaluđer. Zosim je osećao da će večeras umreti, pa svojm sledbenicima hoće da prenese što više znanja dok još može.

Saznajemo biografske podatke o Zosimu, koje je navodno sastavio Aljoša.

Knjiga sedma – Aljoša

Nakon Zosimove smrti, telo mu je pripremljeno za pokop. Pred manastirom su se okupili svi kaluđeri, monasi, ali i ostatak sveta koji je htio da starcu oda poslednji pozdrav. Aljoša je plakao na groblju, sedeći daleko od svih, okrenut prema ogradi. Izgledalo je kao da se skriva, ne želeći da deli svoju tugu ni s kim. Zosimovo telo su stavili u malu sobicu bez prozora, jer su svi bili ubeđeni kako telo umrlog sveca ne može da se usmrdi. Mislili su kako će njegovo telo Boga da sačuva od propadanja. Ali suprotno njihovom mišljenju, stračevo telo počelo je da zaudara. To je sve zaprepastilo, pa se vest o tome počela da širi najpre manastirom, a onda i čitavim gradom. Mnogi s dolazili do manastira da se sami ubede da se to stvarno događa, jer sve to bilo je suprotno njihovom verovanju o postojanju Boga. Monasu su pokušavali da smire razjaren narod, ali su stvari postale još gore kada je došao otac Ferapont, veliki protivnik umrlog Zosima. Ušao je u prostoriju i počeo da krsti zidove, slavodobitno „terajući Sotonu“. Počeo je da vređa monahe i rekao da narod uče glupostim te da je „na kraju njegov Gospodin pobedio“, svima se tako narugavši. Nakon ovoga, Aljoša je otišao iz manastira bez pozdrava. Potpuno shrvan, Aljoša je smatrao da su mu ovo najgori dani u životu. Nije mogao da podnese što je tako pravedan starac, gotovo svetac, izvrgnut takvom ruglu, najprije od naroda, a onda i od oca Feraponta. U tim mislima sreo je Rakitina koji ga je pozvao k Grušenjki na objed i piće.

Grušenjka je živela kod rođake svog glavnog pokrovitelja. Dolazila je iz čestite, svešteničke porodice i bila lepa, drska, ponosna. Znala je kako da manipuliše svojim pokroviteljem, trgovcem Samsonovim, koji joj je savetovao da se uda za straca, ali samo ako joj prije ženidbe prepiše pare. Kada su Aljoša i Rakitin došli do nje, izgledala je rastrojeno, nemirno. Rekla im je da se jako boji Miće, a onda počela da se umiljava Aljoši. Tepala mu je i sela u krilo, izjavljivala mu ljubav. On je zaboravio na njeno ponašanje prema Katarini. Aljoša joj na sve to kaže da je smatra svojom sestrom i zahvalan joj je što ga je vratila u život.

Rakitn je bio ljubomoran na njihovo ponašanje. Stalno im je nešto podbacivao. Tada Grušenjka ispriča kako je prije pet godina upoznala poljskog oficira, u kojeg se zaljubila. On je tada morao da ode po službenoj dužnosti, ali ju je sada opet pronašao. Zatražio je da se vidi s njim, pa joj poručio da čeka da pošalje glasnika po nju. Grušenjka kaže svojim gostima da je zbog toga toliko nemirna, a Aljoši kaže da poruči Mići da je Grušenjka pripala nitkovu, a ne njemu plemenitom.

Aljoša se vratio u manastir i kleknuo pored kreveta gdje je ležao Zosim, moleći se. U molitvi čuje Zosimov glas koji mu govori da se trebaju veseliti. Na to se Aljoša probudi iz sna. Nakon tri dana napustio je manastir.

Knjiga osma – Mića

Mića je gotovo lud od ljubomore zbog Grušenjke i misli da će ona poći za njegovog oca. Želi što prije da nabavi novac da vrati dug Katarini, pa da može s Grušenjkom da pobegne iz grada. On se seća da mu je Grušenjka spominjala nekog poljskog oficira, ali kako ga već duže nije bilo, mislio je da se više zbog njega ne mora da brine. Brinuo se zbog ostalih koje je Grušenjska posećivala i zavodila, baš kao i njega, kojeg malo voli, malo ne. Malo ga želi, malo ne. Mića odluči pitati Samsonova da mu pozajmi novac. Ovaj ga najprije ne želi ni da primi, ali Mića je toliko navaljivao, da je ovaj morao da ga pusti u kuću. Mića pokušava da mu predstavi poslovni plan i nudi mu svoje imanje u zamenu za tri hiljade rubalja. Problem je što još uvek nije s ocem rešio spor oko tog imanja, pa mu Samsonov kaže da se ne bavi takvim poslovima. Kako bi se pakosno našalio s njim, Samsovnom ga pošalje kod starca Ljagavija, u neku seosku zabit, rekavši mu da će mu on pomoći, što nije bila istina.

Mića je morao da pozajmi pare samo da otputuje u to selo. Kada je tamo došao, najpre nije mogao da pronađe Ljagavija, pa je uz pomoć nekog seljana daleko hodao da bi ga najposle pronašao mrtvog pijanog. Sve to činilo je Miću jako nervoznim. Hteo je šta prije da završi sa svime jer se bojao da će Grušenjka otići Fjordu dok je on odsutan. Predlože mu da tu sačeka jutro, dok se Ljagavi ne probudi. Ujutro, kad se probudio, rekao je Mići da on ne kupuje nikakva imanja i da ne poznaje Fjodora. Mića ga najpre izvređa da je hulja i lažov, a onda je shvatio da je prevaren od Samsonova. Potpuno utučen, shrvan, nasamaren i bez prebijene pare, počeo je da luta tim krajem, sve dok ga nisu pokupili neki prolaznici.

Nakon što je došao u grad, Mića je otišao do Grušenjke, ali ga se ona otarasila tako što mu je rekla da je kasnije otprati do Samsonova. Dogovorili su se da će doći do nje u 12 sati. Mića je tada otišao do Smrdljakova da mu kaže što se događalo dok ga nije bilo. Pitao da li je Grušenjka dolazila kod Fjodora i slično, ali je ovaj je bolestan pa nema ništa da mu kaže. Posle je otišao kod gospođe Hohlakove da pozjami novac. Ona nije volela Miću zbog njegovog ponašanja prema Katarini, ali on joj taklođer ponudi imanje u zamenu za tri hiljade rubalja. Hohlakova ga ispituje želi li on da ode u Sibir kopati rudnike za novac, ali Mića stalno menja temu nagovarajući je da mu da pozajmicu, pa se najposle učini da je ona pristala. Ali kad zatraži da mu preda novac, ona kaže da je došlo do zabune, da ona nema toliki novac, ali da mu može srediti da ode u Sibir u rudnike raditi. Mića besan ode i u želji da pronađe Grušenjku. Nje nigde nema, a njena sluškinja mu nije htela da kaže gde je.

Mića je bio ubeđen da je Grušenjka kod Fjodora. Otišao je do njega i vidio svetlo na prozoru, što je protumačio kao da je Grušenjka zasigurno tamo. Nakon što je neko vreme prisluškivao pod prozorom, uverio se da je Fjodor sam u sobi. Pokucao mu je na prozor pet puta, što je bio tajni znak između Fjodora i Smrdljakova, pa Fjodor iskoči van, dozivajući Grušenjku. Mića u besu skoči na njega u nameri da ga ubije, što je skoro i učinio. Grigorije je izašao van da vidi šta se dešava, pa je ugledao poluludog Miću. Mića je oborio Grigorija i otrčao Grušenjki.

Grušenjkina služavka prestrašila se Miće onako poluludog i krvavog, pa mu ispriča sve što se dešavalo s Grušenjkom u poslednje vreme. Mića ode Petru Iljiču Pehotinu da povrati pištolje koje je kod njega založio. On mu ponudi da se opere pre nego igde krene. Mića kaže da ide po Grušenjku, a njena služavka ga moli da ne ubije Gušenjku. Ona je otišla kod tog oficira koji će zasigurno da je oženi. Isto ga moli i Petra, pa Mića kaže kako nikoga neće ubiti.

Čim je stigao u Mokro, gde je Gušenjku doveo poljski oficir, Mića je okupio svirače. Svu hranu i piće koje je nakupovao, istovario je u krčmi. Upao je u sobu gde su sedeli Grušenjka i ostali gosti. Počeo je da joj nepovezano priča, pun emocija, ali posve nerazumljivo. Ona pokušava da ga smiri, pa svi zajedno sednu i piju. Počnu da kartaju i zabavljaju se. Poljaci uspeju da prevare Miću na kratama, a na kraju Mića nasamo nudi oficiru tri hiljade rubalja samo da ode i ostavi Grušenjku. On se uvredi pa njoj to sve ispriča, malo na ruskom, malo na poljskom jeziku, a Grušenjka se uvredi i izvređa ga što je već zaboravio da govori ruski. Kaže da je Mića njen ljubavnik, ali on to poriče, ali kaže da je oficir uzeo pare koje mu je on ponudio Za Grušenjku, pa Grušenjka počine da histeriše i govori da je pet godina lila suze za tog nitkova. Poljaci tada počeše da vređaju Grušenjku, a Mića ih izbaci napolje.

Nakon toga, krenula je pijanka. Grušenjka se pripita jada Mići da je luda što je volela tog poljaka i da je Mića ipak najbolji za nju. On je presrećan i hoće da pije i da pleše. Prizna Grušenjki da je ukrao novac od Katarina, ali Grušenjki je bilo svejedno, kaže da je odsad sve njezino i njegovo. Umor savlada Grušenjku i on je odvede na krevet, kada upadnu predstavnici vlasti i uhite Miću za ubistvo Fjodora.

Knjiga deveta – Predistraga

Mića viče kako nije kriv za smrt svoga oca, već za smrt Grigorija, koji mu je bio kao pravi otac. Smiruju ga i kažu da je Grigorije živ, a Grušenjka govori da je ona za sve kriva i da je zbog nje Mića ubio Fjodora. Njoj bi trebali da sude, jer ga je ona dovela do ludila. Mića je skroz zbunjen dok ga ispituju. Govori kako je uvek samo pretio da će ubiti oca, ali da to nije učinio. Svi su znali da on ne voli svog oca jer mu je dugovao pare. Začuje Grušenjkino zapomaganje iz susjedne sobe pa hoće da pojuri k njoj, ali ga ovi smiruju. Mića im želi ispričati što se sve izdešavalo. Ispituju ga o nekim vratima koje Mića nije ni taknuo, pa on kaže da mora da je netko došao tamo posle nega. Nitko mu ne veruje. Sumnjaju da je on uzeo pare iz koverte, namenjene Grušenjki. Mića poveže da je pare mogao da ukrade jedino Smrdljakov. Jedino je je on znao i za kovertu i za tajnu šifru kojom je mogao da uđe kod Fjodora. Ni to Mići ne veruju.

Miću su ispitivali celu noć. Bio iscrpljen, besan, frustiran i već je počeo da bunca. Svi svedoci bili su protiv njega, pa ga službeno uhapse. Grušenjka se oprašta s njime govoreći mu da će se boriti za njega, jer je odsada ona njegova.

Knjiga deseta – Dečaci

Dečak koji je gađao Aljošu kamenjima zvao se Kolja Krasotkin. Sada je to bio dečko od četrnaest godina, odrastao s majkom. Bio je glavni u društvu jer je bio rečit, pametan i hrabar. Bio je ponosan, dobar, ali se njegovoj majci činilo da je i bezosećajan. Kada je Kolja dospio u društvo gde je bio najmlađi, pridobio je simpatije starijih tako što je predložio da će ležati na pruzi dok voz ne projuri preko njega. U tome je uspeo i privoleo ostale dečake.

Kolja je imao drugara koji je bio jako bolestan i gotovo na samrti. Svakodnevno mu je odlazio u posetu, dok je Aljoša njegove ostale drugare primorao da dođu tamo da malo oraspolože umirućeg dečka. Kolja je voleo Aljošu pa su često razgovarali. Kolja mu ispriča da dugo vremena nije hteo da se druži sa sada umirućim drugarom Iljušom, jer jednom Iljuša dao svom psu da pojede kruh s ekserom. Kolja je prije toga uvek branio Iljušu, čak i kad su ostali hteli da ga biju. Postali su prijatelji, ali nakon tog incidenta, ovaj nije htio da ima posla s njim, pogotovo jer je video da se Iljuša ne kaje zbog svog čina. Sada je Kolji bilo krivo zbog toga. Zato je u posetu Iljuši doveo psa za kojeg je rekao da je njegova Žuća, onaj pas kojem je dao kruha. Iljuši je laknulo jer je mislio da je pas bio uginuo. U poslednje vreme jako ga je mučila savest zbog toga.

Iljušinoj obitelji je Katarina slala novce. Za njih je bio i onaj novac koji je Mića ukrao. Kada je Kolja tek došao u posetu zaprepastio se kada je video drugara. Počeo je da priča dogodovštine koje je proživeo kako bi oraspoložio dečaka koji se nije ustao iz kreveta već dve nedelje. A kako ga je slušao i Aljoša, Mića je još više napuhavao priču, samo kako bi zadobio Aljošinu pažnju i divljenje, pritom ispadajući bahat i ne baš pametan. Hteo je da ga Aljoša ceni, jer je jako poštivao Aljošu. U kasnijem razgovoru pred kućom, Kolja Aljoši počne govoriti svoja uverenja o nepostojanju Boga, o ništavnosti medicine, kako su žene niža bića, sve kako bi zadivio Aljošu svojom pameću, ali time je, inače jako pametan, samo ispao glup. Aljoša mu kaže da su sve to budalaštine i da je suviše mlad za takva razmišljanja. Ako tako nastavi, u životu će biti veoma nesrećan. Tada iz brvnare izađe lekar i izvinjava se Iljušinom ocu što ne može da mu spasi dete. Ipak on nije Bog.

Knjiga jednanesta – Brat Ivan Fjodorovič

Nakon Mićinog hapšenja, Grušenjka se jako razbolela i ležala pet nedelja. Promenila se, smršala i požutjela. Kada ju je Aljoša posetio, jadala mu se da se opet posvadila s Mićom jer je ona ljubomorna na Katarinu, dok je Mića ljubomoran na onog Poljaka. Mića u zatvoru također je bolestan. Žele mu poslati psihijatra da dokaže kako je lud i da je u ludilu počinio zločin, ali on na to ne pristaje. Katarina kaže da se Ivan vratio iz Moskve i da stalno posećuje Miću. Kroz plač govori da se boji da oni kuju plan da Mića ponovno uzme Katarinu i moli Aljošu da sve to ispita.

Aljoša ode kod Hohlakove, koja mu se žali na bolesnu nogu. Kaže mu da je sigurno razočaran zbog njezine kćeke Lize. Ona mu se obećala kao devojčica a on je sve to ozbiljno shvatio. Sada je Liza odrasla i prohodala, pa više neće da se uda za njega. Hohlakova je sva uvređena i rastrojena jer je u novinama pročitala članak o Mići, koji govori o srednovečnim ženama iz visokog društva koje su mu nudile novac, u zamenu da ode s njima u Sibir, a on na to nije pristao, radije bi ukrao novac. Hohlakova se oseća prozvanom tim člankom kojeg je napisao Rakitin. Ispriča također da je Ivan Fjordovič Karamazov dolazio kod Lize bez njenog znanja, sve dok Liza nije zahtevala da ga više ne prima.

Aljoša ode kod Lize, a ona mi kaže kako je srećna jer je odbila brak s njim, kako hoće da se uda, ali ne i da bude sretna, te da će zapaliti kuću u kojoj joj je strašno dosadno. Zatim promeni stranu i počne govoriti Aljoši da ga voli i da joj je jedini kojem može sve da kaže. Izgura ga iz sobe i u ruku turne pismo, naređujući mu da ga pošalje jer će se ona inače otrovati. Pismo je naslovljeno na Ivana Karamazova.

Aljoša ode kod Miće u tamnicu. Sutra je Mići suđenje, pa ga Aljoša ispituje da li ga smeta što će završiti u rudnicima. Mića mu odgovori da mu više smeta što će se tamo sprijateljiti s nekim robijašem-ubojicom. Mića kaže bratu da mu je Ivan savetovao da pobegne iz zatvora u Ameriku s Grušenjkom, bez koje ne može da živi. Čini se da Ivan misli da je Mića kriv za očevu smrt, ali Mića ne može da ga to izravno pita. Aljoša kaže da on ni časka nije pomislio da je Mića kriv, što obraduje Miću. Aljoša izađe iz zatvora u suzama jer je vidio da Mića u njega nikada nije imao poverenja.

Aljoša i Ivan susretnu se kod Katarine Ivanovne. Katarina je van sebe jer je bila kod Smrdljakova koji tvrdi da nije ubio oca, što Aljoša ne veruje. Ivan krene napolje, a Katarine histeriše nek ga Aljoša zaustavi jer je Ivan bolestan i lud. Aljoša ode za njima, a Ivan hladno kaže da nije ni bolestan ni lud, da je sve to Katarina izmislila. Aljoša Ivanu da Lizino pismo, koje ovaj odmah pocepa uz komentar da maloj nije ni šesnaest a već se nudi. Kaže da je Katarina dvoji da li da svedoči za ili protiv Miće. Ona mrzi Miću, ali voli Ivana. Ivan ipak nju ne voli, ali ne može da je ostavi da mu se ne bi osvetila preko Miće. Ivan ismijava teoriju da je Smrdljakov ubica, pa se posvađa na Aljošom i žele da prekinu svaki kontakt.

Ivan ode do Smrdljakova i napadne ga kako je mogao da zna točno vreme kada će dobiti padavicu. Smrdaljkov njega optuži da je pravi ubica jer je napustio oca kad je ovaj bio u opasnosti. Tako je Smrdljakovu dao mogućnost da ga ubije. Tada Ivan shvati da je Smrdljakov pravi ubica, a da je Mića nevin. Ode Katarini i sve joj ispriča, uključujući i osudu Smrdljakova da je Ivan od njega tražio da mu ubije oca.

Ivan se vraća kod Smrdljakova, bojeći se da bi mogao da ga ubije. Smrdljakov mu ispriča što se dogodilo te noći dok je ubijao Fjodora, istaknuvši da je tamo bila i Grušenjka. Ivan mu naredi da sve sutra prizna na sudu, ali ovaj odbija, rekavši da će Ivan samo ispasti smešan ako to ikome kaže. Nitko mu neće verovati jer nema dokaza.

Ivan se razboleo. Halucinira od alkoholnog ludila i nije htio da se leči. Priviđao mu se neki gospodin u odelu. Svađa se s njim jer ga ovaj provocira, ali najposle se osvesti i shvati da je sve samo umislio. U to dolazi Aljoša i kaže da se Smrdljakov ubio vešanjem. Ivan mu u budnilu govori da je neki čovek bio kod njega i provocirao ga. Pozli mu, pa Aljoša odluči ostati s njim preko noći. Shvatio je da sada, kada se Smrdljakov ubio, nitko neće da veruje Ivanu da Mića nije kriv za očevo ubistvo.

Knjiga dvanaesta – Sudska pogreška

Mnogo je ljudi došlo na Dimitrijevo suđenje, kao na događaj koji bi mogao biti pun drame. Očekivali su da dođu Katarina i Grušenjka, te slavni tužitelj. Mića je pre njegovog dolaska izjavio da je krvi za mnoge grehe, ali za ubistvo oca i krađu njegova novca nije. Grigorije je svedočio prvi, a onda Rakitin. Nitko nije mogao sa sigurnošću posvedočiti da je Mića ubio oca. Moskovski lekar rekao je da je u Mići bolesni nagon protiv kojeg ovaj nije mogao da se bori u noći ubistva. Aljoša je svedočio da je Mića nevin, da je Fjodora ubio Smrdljakov. Katarina je za Miću rekla da je veoma pošten i da bi mu oprostila dug da je znala u kakvoj se situaciji nalazi. Ispričala je da je i on njoj jednom oprostio dug, kada mu se poklonila do zemlje, ali nitko nije verovao da mladi oficir tada nije iskoristio devojku. Grušenjka je svedočila da je ona kriva za rat između oca i sina, jer je obojicu izludela svojim igricama. Priznala je da je i Rakitinu stalno davala novac jer joj je bratić i stalno ju je iznuđivao. Na to Rakitin pocrveni.

Ivan Karamazov se također pojavi na sudu, dovoljno zdrav da može da svedoči. Kaže da je Smrdljikov ubio njegaova oca, a da ga je on na to potakao. Aljoša na to skoči i kaže da je Ivan u alkoholnom ludilu, da ne zna šta priča, ali straža već zgrabi Ivana i odvede ga napolje. Katarina postane histerična i izvadi pismo u kojem stoji da je Mića ubio oca. Bila je besna i povređena jer ju je Mića ostavio zbog Grušenjke, pa je govorila kako je nju htio da ženi samo zbog nasledstva i da je ta zmija Grušenjka pokvarila Miću, pa je zbog nje ubio. Zgrabili su i nju i izveli je iz sale.

Ipolit Kirilovič počne da govori o tome koliko je loš otac bio Fjodor Karamazov, a za Miću kaže da je bio pri punoj svesti celo vreme čina ubistva, ljubomoran, a ne manijak. Tužilac kaže da ne postoji dokaz da je ubica Smrdljikov, osim reči bolesnog Ivana, njegova brata Aljoše i verenice Grušenjke. Objašnjava kako i zašto je Mića ubio oca i kako je sigurno htio da i sebe ubije, pa je priredio poslednje slavlje prije tog čina. Publika Karamazove prozove ruskim Hamletima.

Mićin branitelj sve to poriče, kao i postojanje samog novca kojeg na kraju, nitko nije ni vidio. Osoporava i samo ubistvo Fjodora. Na kraju je i sam Mića dobio reč i ponovo naglasio da nije kriv. Održao je dirljiv govor, nakon čega su svi mislili da će biti oslobođen. Ipak, porotnici su ga proglasili krivim. S galerije se nakon presude čuo samo prodoran Grušenjkin vrisak.

Epilog

Katarina Ivanovna brinula se za bolesnog Ivana. Kad ih je posetio Aljoša, ona mu priča kako Ivan planira Mićno bekstvo iz zatvora, ali da je ona poludela kad je saznala da će s Mićom u Ameriku ići i Grušenjka. Na to je Ivan poludeo, jer ako je ona ljubomorna na Grušenjku, znači da još uvek voli Miću. Katarina se kune da voli Ivana, ali joj je žao što je presudila Mići onim pismom. Tada joj Aljoša kaže da je Mića u bolnici, da stalno nešto bunca i da hoće da mu ona dođe u posetu jer samo njoj može nešto da poveri. Katarina isprva odbija da ide, ali je Aljoša ipak nagovori.

Mića je dobio živčani slom nakon osude, pa je bio u bolnici. Aljoša mu govori kako Katarina hoće da organizuje njegovo bekstvo, ali Miča ne zna kako će na to da reaguje Grušenjka, koja ne može da smisli ni Katarinino ime, kamoli da mu pomaže u bekstvu. Misli da bi bilo najbolje da ode u Sibir i tamo umre od tuge bez Grušenjeke. Kaže da će mu, i ako pobegne u Ameriku, jako nedostajati Rusija. I njemu i Grušenjki. Tada se pojavi Katarina i pita da li joj je oprostio izdaju na sudu, a isto pita i on nju. Međusobno si izjave ljubav i to da se nikada nisu prestali voljeti. U tom trenu pojavi se Ivan, a onda i Grušenjka. Katarina je moli za oprost, ali ova ništa ne kaže. Katarina kaže Grušenjki da se ne brine jer će ona da spasi Miću.

Dva dana nakon Mićine osude, umro je i Iljuša. Na čelu kolone na sprovodu bio je Kolja. Nakon sprovoda, Aljoša savetuje dečake da njeguju dobre uspomene iz detinjstva jer će one da im odrede celi život i pretvore ih u dobre ljude.

Likovi: Dimitrij, Ivan, Aleksej, Fjodor, Grušenjka, Katarina Ivanovna, Smrdljakov, Rakitin, Grigorije, Liza, gđa Hohlakova…

Analiza likova

Dimitrij Fjordovič Karamazov – najstariji Fjordov sin kojeg zovu Mića. Mrzeo je svog oca, ali više zbog sudara karaktera nego zbog toga što ga je kao dete ostavio i kasnije zakinuo za nasledstvo. Bio je nagao čovek koji ne samo da je puno pio, raskalašeno živeo, neretko i krao, već je varao žene, a posebice one koje su ga volele. Najpre se zaljubio u Katarinu Ivanovnu, njezinu lepotu i čednost, pa joj je, iako mladoj i lepoj, oprostio novačni dug bez da ju je iskoristio. Kasnije joj je prouzročio mnogo patnje, rekavši joj kako neće da je ženi jer voli drugu devojku, prelepu Grušenjku.

Celi roman čini se da je Mića opsednut Grusenjkom. Ona se poigrava s njim, kao i sa ostalim muškarcima, a on je zato lud od ljubomore. Pogotovo jer je jedan od Grušenjkinih udvarača i njegov sopstveni otac. Zbog toga njegova mržnja prema ocu još više jača – toliko da je bio u stanju da ga ubije, što je često naglašavao u društvu. Na kraju biva i optužen za očevo ubistvo koje nije ni skrivio. Sve to u njemu samo pojačava ludilo. Na kraju biva osuđen za ubistvo, a Katarina, za koju se ispostavlja da je celo vreme volio, planira njegovo bekstvo.

Ivan Fjordovič Karamazov – glavni protagonist koji zastupa ateizam kao jednu od ideja romana. On je pametni intelektualac koji stoji između braće i oca. Ima interesa da mu brat Mića izabere Grušenjku za ženu, jer je on zaljubljen u njegovu verenicu Katarinu. Ali on bratu ne otima voljenu devojku, već mu je Mića prepušta. Kada mu je brat bio optužen za ubistvo, nije verovao da je nevin, ali je svejedno htio da mu pomogne u bekstvu. Na kraju je upravo on bio taj koji je prvi saznao istinu o ubojstvu, pa je na sebe preuzeo krivicu, samo kako bi spasio brata. Njegova krivnja bila je u odlasku. Ostavio je oca nezaštićenog i pogrešno je shvaćen od Smrdljakova, kojemu je navodno rekao da ubije Fjodora u njegovo ime. Postaje hladan nakon tog tereta savesti koji mu je nanesen, ali svejedno želi da spasi brata, ljubomoran samo onda kad se čini da njegova devojka Katarina još uvek voli njegova brata.

Aleksej Fjordovič Karamazov – najmlađi Fjordov sin. Bio je pametan ali nije završio gimnazije. Umesto toga, otišao je u manastir duhovno se obrazovati. Tamo je živeo sa svojim mentorom i posve se priklonio veri u Boga, što ga je donekle i definisalo. U celom romanu on je kao spona među braćom. Ni sa kime nije posve u sukobu, stalno pokušava da pomiri strane i upravo zato se i sukobljava. Pomalo je naivan zbog svoje dobrote, ali doista se trudi da svima pomogne, pogotovo svojoj braći. Nakon manastira obećao se devojci u kolicima, ali ga je i ona izneverila nakon što je prohodala. Aljoša je posve moralan lik, gotovo jedini Karamazov bez poroka i namernih greha.

Fjodor Karamazov – čovek koji celi život misli samo na svoju korist, a za sve nedaće su mu krivi drugi. Ostavio je sve sinove nakon smrti svojih supruga. S njima se sastaje tek na njihovu inicijativu i tek kad je od njih imao koristi. Njegovi sinovi kao da mu nisu rođeni, pa s njima ulazi u sukobe do krvi. Po stare dane kao da je postao posebno budalast. Pred drugima izigrava ludu, misleći da je omiljen i zabavan. Usput vređa sve i tera vodu na svoj mlin. Predstavlja se kao gospodin i gospodar, a zapravo sve sramoti svojom pojavom i ponašanjem. Zaljubio se u i istu devojku kao i njegov najstariji sin, što je izazvalo žestok sukob među njima. I u toj ljubavi je posenilio, misleći da mlada devojka njega voli i da će mu jednom doći. Zbog para učinio bi sve, a na kraju je skončao od ruke svog nepriznatog sina Smrdljakova, kojeg je dobio napastujući lokalnu beskućnicu. Tog sina celog život je omalovažavao i vređao, čak ga i prozvavši pogrdnim imenom Smrdljakov, prema njegovoj majci koju su zvali Smrdljiva.

Beleška o autoru 

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je 1821. godine. Ruski je romanopisac i, uz Tolstoja, najveći predstavnik ruskog realizma. Živeo je teškim životom. Uz bedu i siromaštvo, bolovao je od epilepsije pa je morao da se suoči sa smrtnom kaznom, zatvorom u Sibiru i umiranjem bližih članova porodice.

Da udovolji želji oca, upisuje u šesnaestoj godini vojnu akademiju i pohađa inženjerijsku akademiju.

Presudnu ulogu u njegovom životu i stvaranju imalo je učestvovanje u utopijsko-socijalističkom kružoku Petraševskog, zbog čega je 1849. bio osuđen na smrt, zatim pomilovan i prognan u Sibir gde je proveo deset godina.

Dok je na početku svog stvaranja krenuo stopama Gogoljevog realizma i zastupao napredne društvene poglede (roman „Bedni ljudi“, 1846.), nakon povratka sa robije (koju je opisao u „Zapisima iz mrtvog doma“, 1861.) ne samo da napušta, već i osuđuje revolucionarnu delatnost (roman „Demoni“, 1871.-1872.) te zapada u misticizam i mesijanizam, propoveda neprotivljenje zlu silom, traži izlaz u pravoslavlju i svesno podržava carizam i slovenofiliju.

Glavna dela su mu romani: „Poniženi i uvređeni“, „Zločin i kazna“, „Besovi“, „Mladić“, „Idiot“ i „Braća Karamazovi“, poslednje i najpoznatije njegovo delo, koje je ostalo nedovršeno. Umro je 1881. godine.

Autor: V.B.