Milovan Glišić tvorac je srpske realističke pripovetke. U svom delu negovao je folklorne elemente i bazirao se na anegdotama. Zbog toga se u nauci i smatra predstavnikom folklornog realizma. Glišić kritično pristupa svom okruženju pa tako uobličava i junake svoje proze. Veliki uticaj na prozu realizma imala je ruska književnost, na Glišića konkretno najviše Gogolj, a od naših kritičara Svetozar Marković.
Realizam je zahtevao za sadržajnost književnosti, da književnost pretresa i podiže savremena pitanja, da predstavlja istinski život naroda, da je po mislima i osećanjima bliska osećajima savremenika. Pisac je dužan da razume ljudski život u svim prilikama što ih život stvara, da razume potrebe koje se rađaju u životu i ume da odgovori na pitanja što ih život zadaje. Glišić je u svom delu nastojao da bude analitičan, da sintetiše sve manjkavosti društva u datom trenutku. S istim žarom kritike i istom dozom humora pisac tretira one koji su prevareni i one koji manipulišu ljudima, one učene i one prostodušne.
Glišićevo poznavanja narodnih priča možemo vezati za mesto njegovog rođenja. Rođen je u selu Gradac kod Valjeva, u porodici koja je negovala kult usmenog. Bio je vaspitan od oca guslara i majke vešte usmene pripovedačice. Njegova zaokupljenost folklornom građom javila se još u mladosti, kada je Glišić bio njen posvećeni sakupljač. Zbog toga nas ne čudi prisustvo seoskih motiva i narodnog duha u svim njegovim pripovetkama.
Većina njegovih pripovedaka, osim toga što manifestuje piščevu intenciju da bude verna kopija stvarnosti, zapravo je i nastala na osnovu priča koje su se stvarno dogodile. Uticaji koji su formirali Glišića su oprečni; na jednoj strani tu je inovativnost autorske književnosti, a s druge autoritet narodnih predanja. Podsredstvom novih stvaralačkih moći, narodne priče postaju gipke tvorevine koje menjaju svoj oblik i stvaraju put jednom novom pravcu u srpskoj književnosti.
Pripovetka nam prikazuje težak život samohrane majke kojoj je muž poginuo u ratu, njenu borbu i snagu da na pravi put izvede svoju decu. Život hrabre udovice i ostatka njene porodice prikazan nam je u najboljoj seoskoj pripovetci Milovana Glišića. “Prva brazda” jedna je od najboljih pripovedki srpske književnosti. Seoska pripovetka koja nam govori o životu udovice Mione koja se bori uprkos svim nedaćama koje su je zadesile.
Ljudski postupci u pripovetci su hitri, sažeti, gotovo poslovički kratki. Junaci pripovetke nakon smrti oca preuzimaju sve u svoje ruke. Pisac hita meti svoje zamisli, a to je da nam prikaže jednu čežnju, da nam završi jednu slutnju, nagradi hrabrost i preduzimljivost likova. Ceo proces preživljavanja pao je na ruke udovici i ona će pšostati borac da očuva ime porodice, duh porodične zajednice, svoju lozu, snagu svoje porodice, kućni temelj, ljudski ponos. Borbu da unapredi život svoje dece školovanjem.
Prva brazda koju je uzorao njen sin je je neposredan i neobičan dokaz da je domaćin stasao za taj poziv, da su prevazišli period odricanja i strepnje. Glišić je ovim događajima više prišao kao pesnik, a ne posmatrač. Njegova pripovetka je obasjana toplinom i nakolnošću, sva je nadahnuta optimizmom. Zajedničkim snagama se mogu prebroditi sve prepreke, mladi su ti koji nam vraćaju snagu za životom i oni su za jednu majku glavni motiv da se istraje u svim podvizima.
Radnja pripovetke je smeštena u period pola Drugog srpsko- turskog rata i donosi nam nedaće koje su snašle jednu porodicu posle pogibije oca u tom ratu, krajem 19. veka.
Vrsta dela: pripovetka
Vreme radnje: kraj 19. veka
Mesto radnje: Srbija
Kratak sadržaj prepričano
U vrh sela Velike Vrbice vidi se skromna seoska kućica i uz nju dve- tri zgradice. To je kuća udovice Mione. Njen pokojni suprug Sibin Dzamić poginuo je u drugome ratu iza Jankove klisure. O Sibinovom junaštvu i kuražnosti dosta se pričalo. Miona ostade samohrana majka s troje siročadi – dva sina i jedna kći. Najstarijem beše sedam godina. Mnoge žene iz ovog kraja zadesila je ista sudbina. Neke se preudaše, a Miona, vredna i snažna žena, uze posao u svoje ruke, pa čak i teške ratarske poslove.
Sibinova familija je velika i uvek neko navrati da pomogne, najčešće mlađi brat Sibinov, Jelenko. Miona je uvek strepela da se Sibin ne vrati pa kako će ako zatekne napuštenu kuću, zato je radila. Jelenko je često govorio Mioni da pređe u njihovu kuće, da će joj biti lakše, ali ona nije mogla dozvoliti da se ovo ognjište ugasi, pa da je u budućnosti deca zapitaju “Čija je ono napuštena kuća, nano?”. Ne bi ona to dozvolila.
Tako je prolazila godina po godina. Deca su već porasla: Ognjan uzeo petanestu, Dušanka navršila trinaestu, a Senadin uzeo devetu. Sada joj i deca pomažu u poslovima. Njena deca su zdrava i vesela. Ništa se ne razlikuju od kakve gazdinske porodice. Ljudi iz sela su se divili durašnosti Mioninoj, samo im je jedno bilo čudno – zašto je dala Ognjana u školu? Kako ga je mogla odvojiti od kuće? I sam Jelenko je jednom prekori zbog toga, ali ona reče da neće dozvoliti da njena deca budu poslednja u selu i da će svako ići u školu. Pokojni Sibin je pričao kako će, ako dočeka, odškolovati Ognjana i on mu je ispunila želju.
Počeo je post. Miona zorom otišla do varoši da poseti Senadina. Ona je održala svoju reč, Ognjan je o Petrovudne dovšio četvrti razred, a Senadin je po Preobraženju pošao u prvi. Vraćajući se kući, srete Dušanku, ćerku. Upita je gde je pošla, pošto se Dušanka kao prepade kad je vide. Dušanka reče da ide da nosi ručak bratu u njivu. Rekao je da hoće da iznenadi majku, ali eto Dušanka joj kaže da je otišao da ore. Majka sva srećna uze torbicu i odnese mu ona ručak, a Dušanka ostade kod kuće, začuđeno gledajući za majkom.
Ognajan taman obrazdio prvu prazdu kad eto ti majke: “Nuto moga matorca kako radi!…”, pritrča mu Miona pa ga poče ljubiti. Izvadi iz torbice Miona luka, pogaču, krompira, malo vina u čuturici i zaplaka se. Ognjan je smirivaše, ali njoj suze nekoliko puta krenuše niz lice. Reče kako će pšenicu s ove njive koristiti samo za blage dane – mesiće od nje česnicu i kolač za krsno ime. Najlepše je brašno od starog žita. “Samo ako dobro rodi, nano” reče Ognjan. Mora roditi, ovakve zemlje nema u Moravi.
Kad sin nastavi da ore, Miona nekoliko puta htede da pritrči da mu pomogne, ali nešto joj ne smede, ni sama ne zna zašto. Uze torbicu i krenu kući. Obuzela ju je neka čudna radost – i smeje joj se i plače. “Ta red je da i mene bog obraduje! I zar ja nisam srećna? Tako sam srećna! (…) Imam ja momka u kući, još godinu dana pa ću ga oženiti…”, mislila je Miona. Dušanka ne pamti da je ikada videla majku veseliju nego tada kada se vratila iz njive. Došla je kući pevajući neku pesmicu.
Analiza likova
Miona – ovaj lik predstavnik je borbene žene koja uprkos svim preprekama i smrti muža uspeva da svoju decu izvede na pravi put. Bila je hrabra žena, nije dozvolila da njena deca ostanu na najnižoj lestvici u društvu, zato ih je poslala u školu. U kući je obavljala i muške i ženske poslove. Nikada se nije požalila da joj je nešto teško. Uvek je razmišljala samo o deci, a ne o sebi. Nikada nije htela da se preuda i da dozvoli da njena deca žive u tuđoj kući. Oblačila ih je i vaspitala kao da su deca iz gazdinske kuće. Pomagala joj je cela porodica muža, najviše Janko, brat njenog pokojnog muža Sibina. Njegov predlog da pređu u njegovu kuću, jer će joj tako biti lakše je odbila, nije htela da njena deca odrastaju u drugoj kući. Miona je majka hrabra, puna majčinske ljubavi, bila je srećna jer su joj deca zdrava i vesela, zato što su izrasla u vredne i poštene ljude, otac bi se ponosio da ih vidi. Oni su njena najveća podrška i podstrekač da se čitav život bori usprkos svemu.
Ognjan, Senadin i Dušanka – miona je imala dva sina i jednu ćerku. Ognjan, Senadin i Dušanka deca su na koje bi svaka majka bila ponosna. Uz majčinu pomoć uspeli su da završe školu. Čim su stasali pomagali su majci u svim poslovima. Najstariji sin, nakon što je završio školu, svim snagama se trudio da zauzme očevo mesto i da majci olakša život. Pripovetka i nosi naziv po njegovom postupku, kada je otišao da uzore njivu i time obradovao majku kao nikada u životu. Najmlađa ćerka joj je pomagala u kućnim poslovima. Dečak Senadin je čuvao ovce i kada je stasao i njega je poslala u školu. A najstariji Ognjan prvi je stasao za domaćina kuće i time što je izorao prvu brazdu, dao dokaz majci da sada njihova kuća zaista ima domaćina posle smrti oca.
Beleške o autoru
Milovan Glišić je rođen 19. januara 1847. godine u selu Gradac, pored Valjeva. Otac i majka su ga naučili da piše, a nakon osnovne upisao je, 1864. godine, beogradsku nižu “terazijsku” gimnaziju. Materijalni položaj u porodici bio je veoma loš i Milovan je morao sam da se izdržava, naročito nakon smrti oca 1865. godine.
Prvobitno je Glišić upisao tehniku u Velikoj školi, da bi je nakon dve godine napustio i upisao filozofiju na istoj. Nakon prekida školovanja, postavljen je za direktora Nadrodne štamparije. Učio je ruski, francuski, nemački i bio urednik “Srpskih novina” i “Novina Srpskih”. Radio je kao dramaturg Narodnog pozorišta, a krajem života postao je pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Glišić je bio oženjen ćerkom bogatog trgovca Nikole Stefanovića. Ovaj brak završio se razvodom, nakon čega je Glišić dugo živeo u hotelu Nacional, ispod Kalemegdana.
Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. godine, gde je bio na lečenju tuberkuloze.
Njegova najpoznatija dela su pripovetke “Prva brazda”, “Glava šećera”, “Roga”, “Svirač”, dva pozorišna komada “Podvala”, “Dva cvancika” i druge.
Glišić je radio na prevođenju uglavnom francuske i ruske književnosti. Preveo je Gogoljeve “Mrtve duše”, Tolstojev “Rat i mir”, Gončarov “Oblomov”te Balzakova djela i djela Žila Verna.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor