Evgenije Onjegin

Evgenije Onjegin obrađena lektira književnika Aleksandra Sergejeviča Puškin. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Evgenije Onjegin je roman ruskog autora Aleksandra Sergejeviča Puškina koji je jedan od prvih pisaca koji je počeo da piše na govornom jeziku i koji se takođe smatra osnivačem ruske savremene književnosti. Puškin kombinira rusku kulturu sa zapadnoevropskom tradicijom čiji se uticaj očituje i u ovom romanu. Na romanu je radio više od sedam godina i smatra se njegovim najboljim delom kao i jednim od najznačajnijih dela ruske literature.

Neobičnost romana je u tome što je napisan stihom i sastoji se od osam pesama koje odgovaraju „glavama“ u podeli romana. Broj stihova u ovom romanu je 5600, a svako pevanje se sastoji od velikog broja strofa. Takve strofe, koje sadrže četrnaest jampskih stihova, mogu se raščlaniti na tri katrena i jedan distih i rimovani po principu abab ccdd efe gg.

Zanimljivo je da je Puškin tokom pisanja romana napisao devet glava, ali je posle neke delove cenzurisao na kraju ih smanjivši na osam. Roman je izlazio u delovima, odnosno, štampala se pesma po pesma. Roman je dovršen 1831. godine, a samo dve godine posle, prvi put je objavljen u celosti. Osim što je napisan stihom, roman sadrži i dva umetnuta pisma. Prvo je Tatjanino pismo Evgeniju Onjeginu u kojem mu priznaje svoju ljubav, a koji prema njoj ostaje ravnodušan. Drugo pismo nalazi se u poslednjoj pesmi, a upućeno je Tatjani. Probudila je nove strasti u Evgeniju, ali priča je sada obrnuta – Tatjana je udata žena i ima obaveze prema mužu, pa ga odbija i ostavlja.

U ovom delu zaokret ka realizmu je vidljiv iz opisa svakodnevnog života koji se može naći u svakom od poglavlja. Puškin je opisivao male ljude, njihov život, običaje i način na koji provode dane. Roman prati glavnog junaka Evgenija Onjegina o kojem, na početku, doznajemo gotovo sve, od porodičnih okolnosti, materijalne situacije, stvari koje je voleo, načina na koji se oblačio. Pratimo njegovu promenu od izlaska u veliki grad do povlačenja na selo u mir. Transformaciju lika prate tragični događaji, a njegovo putovanje prekida Puškin, tako da ne znamo da li će doći do značajnih promena.

Evgenijev lik podseća na klasičnog romantičnog junaka koji razume sve nepravde u životu i bekstvo traži u knjigama. Ne može da izbegne svoju tragičnu sudbinu koja ga i dalje prati u životu. Njegov nemirni duh ne napušta ga, a sve što radi popraćeno je tragom tragedije. Ne pripada društvu koje ga često odbija i odbacuje. Dosađuje se u gradu i, na kraju, i na selu. Ne može da pronađe svoju svrhu ili način da doprinese društvu. Takođe je vidljiva i njegova ravnodušnost prema svemu. Sklon je uživanju u sebi i ne može izbeći svoju prirodu čak i kad mu devojka Tatjana iskreno prizna svoju ljubav. On je začetnik suvišnog tipa karaktera.

Postoje i brojne adaptacije ovog dela, od filmova do baleta i opera, a njegovi su stihovi toliko imitovani. Utisak koji je ostavio na rusku književnost je nesporan, Evgenije Onjegin je ostavio velik trag na ruskoj književnosti.

Književni elementi

Vrsta dela: roman u stihovima

Vreme radnje: 19. stoljeća

Mesto radnje: Rusija (selo, st. Peterburg, Moskva)

Tema dela: život Evgenija Onjegina koga su snašle razne patnje, njegovo promišljanje i položaj u društvu; ljubav koju Tatjana oseća prema njemu i on prema njoj; rušenje barijera društvenih konvencija

Ideja dela: ako nekog stvarno volimo trebamo to i da priznamo; ne trebamo čekati zadnji trenutak da bi nešto preduzeli

Prepričano delo, citati

Prva glava

Roman počinje opisom života Evgenija Onjegina. Mnogo je vremena provodio starući se o svom stricu koji je bio pošten čovek, ali se razboleo, što je zahtevalo mnogo vremena i nege. Tako je Evgenije morao da se stara za održavanje kuće i brigu o jadnom bolesniku, kao i lekovima, što nije uvek bio lak zadatak za junaka romana.

„Misleći pri tom, al’ za sebe:
Kad će već doći vrag po tebe!“

Evgenij je bio „živ dečak dobre ćudi“ koga je zvao svet, zabave i igranke koji su ga potpuno obuzeli i otišao je od kuće. Bio je potpuno slobodan i obučen po najnovijoj modi, šta se u to vreme zvalo „dandi“. Pored toga, bio je veoma pismen, učen, znao je igrati i dobro se ponašao, pa je imao mnogo prilika za uspeh u životu, da se probije u visoko društvo. Razumeo je istoriju, ekonomiju, ali nije znao poeziju.

„Sve šta je znao Evgenije
Ne mogu reći kraj sve volje;
Al’ ono što je ko genije
Od svih veština znao bolje“

Evgenije je takođe bio ženskaroš koji se često morao sukobljavati sa protivnicima da bi osvojio one koje je voleo. Često su ga pozivali na razne večere, ponekad i po tri, i stizao je na sve, lutao visokim društvom, išao na večere na kojima je dobro jeo, odlazio u pozorište, a igranke i razna druženja postali su njegova svakodnevica.

„Čarobni kute, divno mesto!
Slobode drug, satirik smeo
Fonvizin tu je imo presto,
Knjažnjina tu je uspeh sreo,
A delio je danak suza
I danak burnih aplauza“

Mnogo je pažnje posvećivao svom izgledu. Ponekad bi odlazio kući i presvlačio se kad mu je dosadilo isto odelo ili je to koristio kao izgovor da pobegne od monotonih večera i igranki. Osim što je bio sitničav oko svoje odeće, a posebno odela koje je nosio, Evgenije je mnogo pažnje posvećivao i izgledu svog doma. Voleo je porculanske tanjire, jantar, a imao je i mnogo parfema. Živeo je veoma raskošno i nije brinuo za troškove sve dok je sve šta je posedovao bilo po poslednjoj modi.

Posle opisa njegovih životnih navika i običaja, opisuje se i igranka (bal) na koju je Evgenije stigao. Bilo je živo, svirala je mazurka, ljudi su plesali. Vladala je opšta buka, čuo se žamor, a on je pogledom pratio devojku koja mu se svidela. Evgenije nam otkriva i svoju ljubav prema ženskim nogama koje su neretko privlačile njegovu pažnju.

„Ja volim bujnu, plahu mladost,
Teskobu, raskoš, sjaj i radost,
I naših gospa toalete,
I nožice…
Al’ s mukom ćete
U Rusiji pronaći mesto
S tri para vitkih ženskih nogu.
Ah, dugo već ja dve ne mogu
Da smetnem s uma.
I sad često
Već hladne misli zbog njih blude;
U snu mi one srce bude“

Zatim nam nabraja sve žene koje su mu se dopale i ističe vrline koje je kod njih voleo – Terpsihorine noge, Dijanine grudi i Florino lice. Posle nekog vremena umorio se od igranja, bilo je skoro jutro, a onda bi se to sve, saznajemo, ponavljalo iz dana u dan. Vremenom je Evgenije postao ravnodušan prema svemu – igrankama, žurkama i velikim društvenim okupljanjima. Uhvatio ga je engleski „splin“, odnosno dosada i ravnodušnost zbog kojih više nije uživao u stvarima koje je nekad voleo.

Izgubio je volju za odlazak na igranke, a ženski pogledi ga više nisu uzbuđivali. Evgenije je pronašao novu zanimaciju koja ga je, iz dana u dan, sve više zaokupljala. Potpuno se udubio i zaokupio čitanjem romana, što je postalo novi način da provodi svoje vreme.

„I besposlici opet odan
I duševnom prazninom mučen,
Cilj izabro je blagorodan
Da prisvoji um tuđ i učen;
Gomilu knjiga, eno, sprema
I čita, čita – svrhe nema“

U to vreme Evgenije je upoznao pisca sa kojim je delio iste svetovne poglede, postali su dobri prijatelji. Voleli su da provode vreme zajedno, ali bilo je vreme da se pisac vrati u Rusiju. Evgenije je hteo da pođe s njim, ali mu je umro otac, što ga je sprečilo u tome. Otac mu je ostavio veliki dug koji je morao da plati, tako da je Evgenije potrošio veći deo svoje zaostavštine na to, ali nije se previše brinuo jer je znao da će mu njegov stric ostaviti imovinu nakon što umre, što se zaista i desilo.

„Ja život volim tih, pun mira
I seosko spokojstvo divlje;
Zvonkija tu je moja lira,
a stvaralačke misli življe“

Pošto je Evgeniju život u gradu dosadio, on se odlučio preseliti na selo i tako uživati u životu. Mnogo je vremena provodio čitajući, uživao je u prirodi i šetnjama i zavoleo je život.

Druga glava

Vremenom mu je dosadio i život na selu. Pošto tamo nije bilo mnogo mladih ljudi, a s drugima se nije sprijateljio, postao je usamljen i nedostajalo mu je društvo. Komšije su ga ogovarale i nije bio omiljen. Uskoro je u dvorac u blizini sela stigao je Vladimir Lenski. Bio je to učeni momak, crne kose do ramena. On je u Evgeniju prepoznao istomišljenika. Pošto obojica nisu imali druga interesovanja na selu, počeli su da se druže. Vreme su provodili u razgovoru i druženju, a besposlenost i manjak dešavanja u selu ih je zbližio.

„Al’ eto, Lenski nije hteo
Da robovanje primi slatko,
I s Onjeginom kad se speo,
Načiniše poznanstvo kratko.
I zbližiše se; val i kamen,
Stihovi, proza, led i plamen
Nisu baš tako mnogo strani;
Dosadni behu prvi dani
Jer nisu bili istih ćudi,
Al’ zatim su se snašli bolje,
Jahali svaki dan u polje
I postali baš bliski ljudi.
Tako se (to i mene peče)
Iz dosade drugarstvo steče“

Pričali su o mnogim stvarima, a jednog dana je Lenski ispričao Evgeniju staru priču o svojoj prvoj ljubavi. Osvojila ga je prelepa devojka po imenu Olga koja je bila Evgenijeva komšinica u selu. Bila je to mirna devojka, poslušna, imala je plave oči i zlatnu kosu. Imala je stariju sestru Tatjanu o kojoj je Vladimir prvo odlučio da govori. Nije bila lepa kao njena sestra, bila je hladna i plašna i nije znala kako da se umili drugima – više je volela da bude sama. Puno je vremena provodila čitajući romane.

Treća glava

Onjegin i Lenski nastavljaju razgovor o sestrama Olgi i Tatjani i posle kraće prepirke odlučuju da ih posete. Evgenije je više voleo Tatjanu koja mu se činila daleko zanimljivijom, dok je Lenski više voleo Olgu. Evgenije je probudio iste simpatije i u Tatjani. Zbog silnog uzbuđenja nije mogla da spava, pa je pozvala dadilju da joj kaže o svemu što ju je brinulo.

„“Ja volim“, – dadi došaptava
Pitomica sirota njena;
„Ti, mila moja, nisi zdrava!“
„Pusti me, ja sam zaljubljena“.“

Poslala je, zatim, dadilju po papir i pero da bi mogla da mu napiše pismo. Tatjana je ostala sama, bila je noć, dugo je razmišljala, a onda je odlučila da napiše pismo za Evgenija. U pismu mu je napisala sve šta oseća i priznala mu svoju ljubav. Njena jedina želja je bila da ga vidi i da joj on uzvrati ljubav. U pismu mu piše i o tome da bi mu bila vjerna žena i dobra majka njihovoj deci. Obećava mu večnu ljubav. Pismo završava u nadi da će da joj uzvratiti osećanja koje je ona gajila prema njemu.

„Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!
Završih!
Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…“

Drugog dana probudila ju je dadilja Filipovna. Tatjanini obrazi nisu više bili tako vrući i ljubavno ludilo je nestalo. Filipovna je osećala olakšanje što se njena gospodarica bolje osećala. Tatjana je zamolila Filipovnu da pismo odnese komšiji Evgeniju. Zamolila ju je i da nikome ne kaže ni reči o tome šta je uradila.

Prošla su dva dana, a Tatjana još nije dobila odgovor. Postala je još bleđa i tiša nego pre. Nestrpljivo je čekala odgovor, drhtala sve dok nije čula konja da se zaustavlja pred kućom. Bio je to Evgenije koji je konačno stigao s odgovorom. To ju je razveselilo i nade su joj porasle.

Četvrta glava

Evgenije se kao mladić razočarao u ljubav nakon čega se prepustio raznim strastima jer više nije verovao u ljubav. Tatjanino ga je pismo dirnulo i njegov mir je poremećen. Setio se njenog pogleda, ali istovremeno je znao da se ne želi venčati. Sastali su se u bašti. Iako mu je bilo teško i iako je poštovao njena osećanja i iskrenost, nije osećao isto prema njoj. Rekao joj je da bi ona bila idealna žena kad bi on ženu tražio. Nije mogao da joj uzvrati osećanja i mislio je da to nije pošteno prema njoj. Nije hteo da je povredi pa joj je priznao da se nema nameru oženiti i da ne deli njena osećanja.

„Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj senu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i prostotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?“

Tatjana nije mogla ni da ga pogleda. Bila je postiđena i duboko nesrećna što je dovelo do njene ozbiljne bolesti.

„Tatjana tuguje i čami,
Samuje, gasi se i vene;
Sad ništa više nju ne mami,
Ne doima se duše njene.“

Komšije su počele da pričaju o tome da se Tatjana treba venčati. Bila je starija od Olge i mislilo se da je vreme da se uda, ali Tatjana nije mogla ni da čuje za to. Bila je zaljubljena u Evgenija, nije želela da bude ni sa kim drugim. U isto vreme, Olga i Vladimirova ljubav je sve više i više rasla. Voleli su se, slali pisma i provodili mnogo vremena zajedno.

Stigla je zima, a sa njom i prvi sneg. Lenski je nagovorio Evgenija da poseti svoje komšije jer je Tatjani bio imendan. Pozvali su ga njena majka i sestra. Evgenije koristi veliki broj stranaca kao izgovor da ne dolazi, ali Lenski ga ubeđuje da će na proslavi biti samo najbliži rođaci i ostale komšije, pa Evgenije na kraju popusti. Lenski mu otkriva da on i Olga planiraju da se uskoro venčaju.

Peta glava

Tatjana je jako volela zimu i sneg koji je prekrio kuće i polja. Međutim, imala je neke čudne sumnje, a kad je to veče zaspala, imala je neobičan san. U snu ju je lovio medved dok je trčala po snegu. Otrčala je do kolibe, zatvorila se u sobu, a onda se na vratima našao Onjegin koji je pokušavao da je dohvati i napadne. Prekinuli su ga Olga i Lenski koji su taman ušli u kolibu. Onjegin je izvadio nož i ubio Lenskog. Kad se Tatjana probudila, imala je loš osećaj da će se nešto strašno desiti.

„Jedan se strašan krik razleže;
Zbile se senke; drhti zgrada…
I Tanja naša toga časa
Probudila se od užasa…
U sobi vidno; ona gleda;
U prozoru kroz šare leda
Već igra zrak rumene zore.
Škripnuše vrata i ko lasta
Uleće Olga vragolasta,
Rumenija od Aurore,
I već Tatjani, evo, traži:
„Ko ti se u snu javljo, kaži!““

Olga je primetila da joj je sestra nešto sanjala pa ju je pitala o snu, ali Tatjana joj nije odgovorila. Stravičan san koji joj danima nije davao mir. Pokušala je shvatiti šta znači.

„Zbog svoga sna je brižna Tanja.
Ne shvata značaj njegov ona
I sad bi htela strašnih sanja
Smisao dubok da dokona.
U sadržaju Tanja redom
Azbučnim traži redosledom:
Bor, bura, vrana, jež i jela,
Mecava, medved, mrak, posela
I druge reči…
Neće moci
Da smiri njene strepnje knjiga,
Al’ puno zla i mnogo briga
NJoj sluti san od prošle noći.
Zato je time što je snila
Uznemirena dugo bila“

Došao je dan proslave, Tanjin (Tatjanin) imendan. Počeli su dolaziti gosti, od prijatelja do komšija i rođaka. Bilo je glasno i smeh se nosio po kući. U jednom momentu u kuću su ušli Lenski i Onjegin.

Njih dvojicu su poseli preko puta Tatjane, a Onjeginu je bilo jako neprijatno zbog toga. Tatjana se, takođe, osećala isto neprijatno zbog toga. Počela je muzika, sviralo se i igralo. Onjegin je u jednom momentu pozvao Olgu na ples i zaplesao s njom, što je uzrujalo Lenskog. Zavodio ju je i šaputao nešto na uho.

Lenski, vidno ljubomoran, odluči da pozove svoju verenicu Olgu da igra s njim, ali ona ga je odbila. Vladimir nije mogao da veruje da je pala na udvaranje njegovog prijatelja i zbog toga odbila svog verenika. Nije shvatao da je to sve samo najobičnija šala pa je odlučio pronaći pištolj.

Šesta glava

Večera je završila, a od Lenskog nije bilo ni traga ni glasa. Svi su se razišli i otišli svojim kućama. Samo Tatjana te noći nije mogla da zaspe. Ljubomora joj je ispunila srce, bila je ljuta na sestru koja ju je svojim postupkom povredila, a i na Evgenija koji se tako igrao njenim osećanjima.

U ovom delu pisac prelama radnju sa opisom poznatih likova i uvodi novi lik, Zareckog.

„Zarecki, nekad svađalica,
Vođ kockara i mračnih lica,
Kafanski tribun pust i prodan.
A sada dobar, prost i cenjen
Otac (iako neoženjen),
Spahija miran, sadrug odan
I častan čovek (bože zdravlja!)
Tako se život naš ispravlja.“

Bio je jedan od Onjeginovih prijatelja sa kojima se često družio. Dugo ga nije video, sve do onog dana kada je pokucao na njegova vrata. Doneo mu je pismo u kojem ga je Leninski izazvao na dvoboj. Evgenije pristaje, a zatim se povlači u svoju sobu. Krivio je sebe što je pokvario prijateljstvo sa Lenskim. Trebao je da postupo drugačije, ali više se nije moglo ispraviti.

U isto vreme, Tatjanino srce je gorelo od ljubomore i tuge. Olga je pitala Lenskog zašto je dan pre tako brzo nestao i shvatio je da je i dalje voli. Morao je da se suprotstavi svom prijatelju da je zadrži.

Sledećeg dana se probudio u sedam i uputio na dogovoreno mesto dvoboja. Onjegin i Zarecki su već bili tamo, puške su im bile napunjene, a sada im je preostalo samo da se udalje šesnaest koraka. Zarecki je pratio sve. Na znak, Evgenije je pucao i ubio prijatelja. Trčao je prema Lenskom, ali rana koju mu je naneo je bila kobna, Lenski je umro na licu mesta. Evgenije je bio u šoku zbog gubitka prijatelja. Zarecki i sluge su se pobrinule za telo. Evgenije je bio omamljen i bilo mu je žao što se to dogodilo.

„Pun bola što mu srce pije,
Stežući pištolj što ga peče,
U Lenskog gleda Evgenije,
„Šta ćeš, ubijen“ – sused reče.
Ubijen!…
Strašnom reči zgromljen,
Junak se moj sav drhtav, slomljen,“

Sedma glava

Došlo je proleće, potoci su se slevali i livade su se zelenile. Olgina tuga nije trajala predugo. Zbog svoje lepote imala je mnogo udvarača, na kraju je izabrala jednog i napustila malo selo.

Tatjana je i dalje bila sama, svakim danom je bila sve nesrećnija i više je volela provoditi vreme u samotnim šetnjama. Želela je da se osveti Evgeniju, ali i on je, poput Olge, napustio selo. Jedno veče je hodala tako dok nije primetila vlastelinski posed na dnu visoravni koji okružuje selo. Prišla mu je, ali psi su počeli da laju i otkrili je. Deca su je spasela od pasa, otišla po ključ i pustili je na dvor. Ovde je obitavao Lenski dok je još bio živ. Tatjana se sa velikim interesovanjem okretala oko sebe i najviše ju je impresionirala biblioteka. Zaustavila se pred punim policama i proučavala knjige dok nije shvatila da je vreme da ode. Tatjana se vratila i sledećeg jutra, a stara Ana ju je pustila u biblioteku, gde se Tatjana smestila i odmah počela da čita.

Njena majka je i dalje bila zabrinuta zbog Tatjaninog braka. Bila je starija sestra i još se nije udala dok je Olga već napustila porodičnu kuću. Razmišljala je da je pošalje u Moskvu i na kraju je odlučila da to i uradi. Pripremili su saonice i odredili rok za Tatjanin odlazak u Moskvu.

Na dan odlaska, Tatjana je bila tužna, sa svima se oprostila i otišla. Putovala je sedam dana i, iako je putovanje bilo iscrpljujuće i naporno, polako se bližio kraju. Dočekali su je baka i deda, tetke i strine. Bili su srećni što su je videli jer je prošlo dosta vremena od njihovog poslednjeg susreta. Napravili su joj kolače i smestili je u sobu. Iako je Tatjana bila veoma plašna, moskovske devojke su se družile s njom.

„Smejanje, tiska i pokloni;
Mazurka, valcer sve u letu;
A kraj dve tetke u koloni,
Zaboravljena u tom svetu
Tatjana gleda i ne vidi;
Mrskoga sveta tog se stidi;
Ovde se guše njene grudi,
Za svojim selom ona žudi,
Žudi u polje svom drveću,
U zabačeni kutak tajni
Gde potočić vijuga sjajni,
Romanima i svome cveću
I lipovoj aleji toj
Gde negda on se javljo njoj.“

Tatjana nije želela da je se roditelji stide, ali nikad nije našla prave reči ili se uklopila u to društvo. Stizale su joj različite ponude od mladića, ali nju uopšte nije zanimalo da se uda.

Osma glava

Pisac se zaljubio u Tatjanu, prestao je da izlazi s društvom i posvetio se njoj. U međuvremenu su se i oženili. Na jednom okupljanju pisac susreće Onjegina. Pitao se je li još uvek onako ljut ili se smirio, kako troši vreme i šta radi. Pisac mu prilazi pa saznajemo da Evgenije nema ni posao ni ženu. Otkako je ubio svog prijatelja, Evgenija je nadvladao nemir kojeg se nije mogao rešiti.

Evgenije je prepoznao Tatjanu u gomili. Nije mogao da veruje svojim očima da je to Tatjana Larina koja je sad već dve godine bila udata za pisca. Kad ju je predstavio Evgeniju, Tatjana je protrnula, ali odmah se smirila. Evgenij se setio njenog pisma i iskrenosti kojom je priznala da ga voli. Probudila mu je uspomene i novu ljubav prema njoj. Sledećeg dana su ga pozvali na večeru. Nadao se da ga Tatjana još uvek voli. Društvo se okupilo i sećali se mladih dana, smejući se. Nije osećao da mu Tatjana zamera, bila je potpuno ravnodušna. Nije primetila njegovu patnju ili ljubav koju on oseća prema njoj.

Evgenije se nakon toga razboleo, lekar ga je hteo poslati u banju, ali on je to glatko odbio. Kao što je ona to uradila odavno, on odluči da joj napiše pismo. U pismu joj priznaje da je voli i da je uradio strašnu grešku kad je ubio Lenskog i odbio njenu ljubav.

Odgovor na pismo nije dobio iako je napisao još nekoliko. Mislio je da se Tatjana plaši da će njen muž da sazna za sve i da će ljudi početi da pričaju. Svakog dana je postajao sve luđi. Ponovo je bio okupiran knjigama i čitanjem.

„I njegov um i osećanja
Tonu u zanos taj sve brže,
A misli pred njim pune sanja
Svoj šareni faraon drže.“

Ozdravio je tek sledećeg proleća i tada je odlučio ponovno da poseti Tatjanu. Pronašao ju je kako plače nad njegovim pismom, a ona mu je ispričala kako se morala udati.

„Mlada i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi…
I sada – bože! – krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa…“

Nije ga krivila za to što se desilo i to što ju je u prošlosti odbio već je smatrala da je to što je sve priznao bilo pošteno. Nije shvatala kako je moguće da je voli sada kada je konačno uspela da postigne svoj mir.

„Al’ ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom,
I spasili me od mnogih zala;
Svom dušom vam na tome hvala…“

Oboje su čeznuli za tišinom seoskog života, knjigama i idili – nisu se brinuli za sjaj dvora, proslave i igranki, tamo nisu pripadali. Konačno je priznala da ga i dalje voli, ali sada je imala obaveze prema mužu. Njihov razgovor prekinuo je dolazak Tatjaninog muža, pa je ustala, otišla i ostavila Evgenija samog, završavajući pevanje.

Analiza likova

Likovi: Evgenij Onjegin, Vladimir Lenski, Olga i Tatjana Larinova

Evgenij Onjegin

Glavni lik romana, „dandi“ kome je stalo do izgleda zbog čega uvek pažljivo bira svoju odeću. Osim odeće, puno vremena posvećuje i uređenju svog doma. U mladosti je vreme provodio u izlascima, igrankama, bio je strastven i zanimale su ga žene. U jednom trenutku sve prestaje da ga zanima pa se okreće knjigama i učenju.

Postaje mračan i život u gradu mu dosadi pa se preseli na selo. Tamo upoznaje Vladimira Lenskog s kojim postaje nerazdvojni prijatelj, ali zbog udvaranja njegovoj verenici, Vladimir ga poziva na dvoboj. U dvoboju Evgenije ubija Lenskog što ga obeleži za čitav život. Posle je bio nemiran i nije mogao da izbaci mrtvog prijatelja iz glave. Za života na selu, nije uzvratio ljubav devojci Tatjani koja mu je pisala, a posle se sreća okreće i on je taj kome ljubav nije uzvraćena.

„I nov je znao da se pravi,
Naivnost šalom da očara,
I laskanjima da zabavi,
I očajanjem strah da stvara;
Da razumom i strašću ruši
Ustezanja u mladoj duši,
Da čeka slabost, ako treba,
Da nehotičnu nežnost vreba,
Da ljubav prati, da je budi,
Da prvi odziv srca pozna,
Da osećanja tuđa dozna,
Sastanak tajni da iznudi,
Pa posle mirno i udvoje
Njoj lekcije da daje svoje.“

Vladimir Lenski

Stiže u selo i zainteresiran je u Evgenija sa kojim postaje dobar prijatelj. Zajedno posećuju komšije, sestre Olgu i Tatjanu. Zaljubljuje se u Olgu i njih se dvoje vere. Na Tatjaninom imendanu se okupilo društvo i video je kako Olga pleše s Evgenijem. Poludeo je od ljubomore, plašio se da ga Olga više ne voli. Poziva ga na dvoboj u kojem izgubi život.

„Lepotan i duh getingenski
U svetu svojih mladih leta,
Poklonik Kantov i poeta
Iz Germanije on je tmurne
Doneo znanja znake nove:
Slobodoljubiv duh i snove,
Nastrane misli, želje burne
I reci večno u zanosu,
A do ramena crnu kosu.“

Olga

Lepa devojka koja je osvojila srca mnogih, ali na kraju svoju ljubav obećava Vladimiru Lenskom. Bila je lepša od svoje sestre, više se družila i zabavljala. Kad joj je verenik umro u dvoboju, nije previše tugovala i ubrzo se udala za drugog.

„Ona je puna čari, želja,
Cvetala pored roditelja,
Ko što đurđevak tajno cveta
Skriven u gustoj travi sela
Od leptirova i od pčela.“

Tatjana

Starija sestra koja nije ličila na Olgu. Većinu svog vremena provodila je čitajući, povučena i tiha, a većinu vremena je volela da provodi sama. Svoju je ljubav priznala Evgeniju, ali on nije uzvratio tu ljubav, što joj je nanelo mnogo boli. Kad je bila u Moskvi, osećala je da tamo ne pripada i čeznula je za knjigama i rodnom zemljom.

„Ona se, dakle, Tanja zvala,
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala
Da tim na sebe pogled skrene;
Ćutljiva, divlja seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.“

Beleške o piscu

Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski romanopisac, pesnik i dramatičar rođen 6. juna 1799. u Moskvi. Smatran je jednim od najboljih ruskih pesnika, a pamtimo ga je i kao oca moderne ruske književnosti. Bio je osnivač savremenog ruskog jezika i jedan od prvih pisaca koji je započeo pisanje na govornom jeziku čime pokazuje odstupanja od književnosti romantizma koja je u to vreme bila najrasprostranjenija. Karakteristike njegovog stila su kombinacija romantičnih elemenata, drame i satire.

Potiče iz plemićke porodice. U ranom detinjstvu ostavljen odgoju zemljoradnika Nikite Kozlova i Arine R. Jakovljeve. 1811. godine porodica ga je poslala na školovanje u licej u Carsko selo pokraj Caridrada. Već je tada počeo da piše.

Njegova najpoznatija dela su: „Evgenije Onjegin“, „Boris Godunov“, „Pikova dama“, „Bajka o zlatnom petliću„, „Bajka o mrtvoj kenginji i sedam delija„, „Bajka o caru Saltanu“, „Cigani“ i „Bajka o ribaru i ribici„.

Umro je 29. januara 1837. godine od posledica ranjavanja u dvoboju