Bajka o zlatnom petliću

„Bajka o zlatnom petliću“ poznata je bajka ruskog pisca Aleksandra Sergejeviča Puškina. Ovo je poslednje delo te vrste koje je Puškin napisao. Nastala je 1834. godine, a godinu dana kasnije objavljena je u časopisu „Biblioteka za čitanje“. Ukrajinska pesnikinja Ana Ahmatova napisala je početkom prošlog veka članak „Poslednja Puškinova bajka“, nakon čega je ovo delo ponovo došlo u fokus javnosti. Upravo taj članak bio je izvor mnogih zanimljivih informacija o ovoj bajci. Inspiraciju za nju bili su novela „Legenda o arapskom zvezdoznastvu“ Vašingtona Irvinga i delo „Priča o zlatnom petlu“ F.M. fon Klingera. Čak su i ovi pisci ideju za svoje priče dobili iz arapskog folklora iz 16. veka, koji ima uporište u pričama još iz drevnog Egipta. To znači da ova bajka odista ima dugu tradiciju prepričavanja u kulturi čovečanstva uopšte.

1908. godine ruski je kompozitor Nikolaj Rimski-Korsakov skladao poznatu operu na temelju ove bajke. Priča bajke temelji se na motivu zlatnog petlića koji je imao posebnu moć, mogao je da previdi bilo kakvu opasnost koja bi mogla da zapreti carstvu i tako je mogao na vreme da upozori vladara, cara Dadona. Bila je to odlična odbrana za carstvo jer car nije morao da stalno drži vojske na celoj granici sa drugim zemljama, nego da je pošalje samo tamo gde je potrebna. U početku se to činilo kao odlično rešenje za već ostarelog vladara, ali ona su stvari otišle po krivu.

Jedna zla carica znala je kako će da iskoristi situaciju, što je na kraju dovelo do smrti samoga cara. U ovoj priči vidimo elemente bajke, pogotovo u njenom glavnom motivu zlatnom petliću. Nadalje, tu je i motiv zle carice, koja mora da je bila i veštica jer je uspela da u trenu zavede cara, pretvori se u devicu, natera ga da učini sve za nju, a onda – kada je zbog petlića car i umro – uspela je samo da se pretvori u prah i nestane.

Čitajući, vidimo da priča ima dve pouke. Prva je da se sve može učiniti i svaki problem može da se reši ako imamo dovoljno strpljenja i mudrosti. Druga pouka je da smo nekada svoji sopstveni neprijatelji i najveća pretnja miru i sigurnosti. U takvim trenucima treba da slušamo one mudrije od sebe i one koji nam žele dobro, a ne biti samo tvrdoglavi sa ličnim ubeđenjima. Sama priča na kraju je napisana kao zagonetka jer nam autor poručuje da ona nudi vrlo važnu pouku, ali da čitatelj sam mora da je odgonetne.

Vrsta dela: bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: carstvo

Tema dela: carevo nastojanje da odbrani svoje carstvo uz pomoć čudnovatog zlatnog petla

Ideja dela: nekada ne vidimo opasnost pred nosom i tada se treba osloniti i na tuđe dobre savete

Kratak sadržaj prepričano

U carstvu iza devet mora i devet gora carevao je car Dadon. U mladosti je bio vrlo hrabar i moćan vladar, išao je spremno u bitke i u njima pobeđivao, ali kada je ostario, više nije bio toliko vitalan i žestok. Umorio se i po stare dane bi radije da sedi pored vatre i odmara, nego da ide u boj. Ali vođenje zemlje nije bilo lako i stalno su njegovoj zemlji pretili neki novi osvajači. Tren bi pretili s istoka, tren sa severe, tren s juga, a tren sa zapada, pa je car stalno morao da šalje vojsku amo tamo, da ih deli i raspoređuje na sve strane. Nikako nije mogao da spava noću i pronađe malo mira, pa je pozvao jednog mudraca, eunuha, da ga savetuje i dade mu neko rešenje.

Kao rešenje, mudrac je caru na dar doneo zlatnog petlića. Bio je to čaroban petlić koji bi mirno dremao na zidinama carstva i čim bi odnekud zapretila neka opasnost, počeo bi da kukuriče. Tako je mogao da upozori cara i pre nego bi opasnost bila blizu, pa car više nije morao da šalje vojsku na sve strane, nego samo sačeka da se opasnost pojavi i pošalje vojsku na nju. Zadovoljan car odlučio je da nekako nagradi mudraca. Predloži da će da mu dade zlata ili dragulja, ali mudrac odbije i kaže da želi od cara samo da mu ispuni jednu jedinu želju kad to od njega zatraži. Car pristane.

Petlić je tako čuvao zidine carstva, koje je nakon puno godina napokon bilo mirno. Osvajači su se bojali uopšte da mu pristupe, znajući kolika će im se silna vojska suprotstaviti. Kad odjednom, petlić se digne i počne da kukuriče. Car odmah okupi vojnike i sa svojim najstarijim sinom na čelu, pošalje ih da pronađu pretnju. Vreme je prolazilo, ali sin se sa vojskom nije vraćao. Nedugo nakon toga, petlić ponovo zakukuriče, pa car okupi drugu vojsku i sa mlađim sinom na čelu, pošalje je da pronađu pretnju. Vreme je prolazilo, ali ni mlađi sin s vojskom nije se vraćao.

Petlić nakon nekog vremena ponovo zakukuriče, pa car ovoga puta sam s vojskom pođe da pronađe opasnost. Hodala je četa dugo i car ih uputi na jedno brdo. Kada su došli gore, dočekala ih je ravnica puna mrtvih vojnika. Među njima, bili su i carevi sinovi. Činilo se da su se sukobile dve careve vojske i da su se sinovi međusobno sukobili. Preneražen car počne da plače nad telima sinova, kad iz celog šatora usred polja, izađe jedna lepa, mlada devica. Povede cara u šator i tamo provedu tri dana u jelu, piću i ostalim užicima. Car je posve zaboravio na svoju tugu. Odlučio je uzeti devicu za svoju ženu, pa su se zajedno uputili prema carevini.

Pred zidinama carstva cara i njegovu verenicu dočekalo je mnoštvo. Među njima, bio je i stari mudrac eunuh. Prišao je caru i rekao mu da je vreme da mu ispuni onu jednu želju, Car je pristao i eunuh mu kaže da želi da njemu dade svoju verenicu, lepu caricu. Car poludi na takvu želju i u besu udaru eunuha žezlom po glavi. Eunuh padne i car se s kočijom uputi prema zidinama. Ali čim su im prišli, zlatni petlić počne da kukuriče. Budući da je kočija nastavila prema gradu, petlić skoči na cara i počne ga kljucati, pa ovaj padne iz kočije i umre. U tom trenutku carica je nestala iz kočije poput utvare.

Likovi: car Dadon, eunuh, carevi sinovi, mlada carica

Analiza likova

Car Dadon – glavni je lik ove bajke. Kao mladi bio je vrlo uspešan ratnik, vojskovođa i vladar svoje zemlje. Štitio ju je od napadača i uvek u bitkama pobeđivao, ali kada je ostario, više mu nije bilo do ratovanja. Bio je umoran i bio bi najsrećniji kada bi ležao uz vatru i dremao. Ipak, zbog silnih opasnosti koje su pretile njegovoj zemlji, nije mogao ni da spava ni da se odmara. Kako bi rešio svoj problem, pozvao je u pomoć jednog mudraca, eunuha i ta se pomoć pokazala uspešnom. Ipak, car je uspeo da nasedne na spletke vrlo moćnog protivnika. Najpre je izgubio dva sina, a onda se dao očarati lepom devicom, očigledno vešticom. Posve je pao pod njen uticaj i dopustio si da izgubi glavu. Čak je pregazio i svoju reč koju je dao eunuhu. Ne samo da nije hteo da mu ispuni jednu želju, nego ga je i udario žezlomo po glavi. Ali nekadašnji saveznik zlatni petlić, odjednom je postao neprijatelj. Car je postao najveća pretnja caru, pa ga je petlić kljucao sve dok ovaj nije pao iz kočije i umro.

Eunuh – mudri starac koji je caru donio rešenje koje mu je trebalo za spas carstva. Budući da je bio vrlo mudar i skroman, znao da je ne treba za nagradu tražiti nikakvo zlato ni bogatstvo. Mesto toga, zatražio je ispunjenje jedne jedine želje. Kasnije, jedini je bio koji je prepoznao opasnost u carevoj novoj verenici. Upravo zato je zatražio da je car njemu preda. Bila je to njegova jedna želja. Ali car nije hteo ni da čuje za to. Zato je eunuh dobio i udarac po glavi! Ali kasnije se ispostavilo da je bio u pravo i da je carica zapravo neka zla veštica. Cenu za to platio je upravo car.

Beleške o autoru

Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski pesnik. Rođen je 6. juna 1799. godine u Moskvi. Smatra se da je bio ponajbolji pesnik i otac moderne ruske književnosti. U ranom detinjstvu prepušten je vaspitanju seljaka Nikite Kozlova i seljanke Arine R. Jakovljeve.

Aleksandar je po ocu bio potomak stare plemićke porodice, dok mu je majka bila unuka Gannibala, slavnog etiopskog kneza koji je delovao kod cara Petra Velikog. Roditelji su ga kao dete poslali na školovanje 1811. godine u licej pored Petrograda.

Dok se školovao u liceju počeo je pisati, a posle završetka škole već je bio poznat u svetu pesnika. Iako je na početku prihvatao klasicističku tradiciju, posle ju je odbacio. Počeo je pisati romantičke poeme i kretao se u društvu mnogih intelektualaca, zbog kojih je njegovo stvaralaštvo još jače.

Najpoznatija dela su mu: „Mocart i Salieri“, „Pir za vreme kuge“, „Kapetanova kći“, „Dubrovski“, „Pikova dama“, „Kavkaski zarobljenik“, „Cigani“, a životno delo mu nosi naziv romana „Evgenij Onjegin“. Umro je 29. januara 1837. godine od posledica ranjavanja.

Autor: V.B.