Tatjanino pismo Onjeginu

Tatjanino pismo Onjeginu izvanredan je primer književnog nasleđa. Potiče iz pripovedne pesme Aleksandra Puškina iz 1833. godine o Evgeniju Onjeginu, roman u stihu, a koju je ukomponovao Petar Ilič Čajkovski u svojoj operi iz 1878. godine, koreografirao Đon Kranko u baletu iz 1965. godine, a na kraju se vratio u književnu formu u romanu Beli hotel D.M. Tomasa iz 1981. godine.

Tatjanino pismo Onjeginu inovativan je primer intertekstualnosti kroz različita istorijska razdoblja i umetničke žanrove. Praćenje peregrinacije Tatjaninog pisma kroz ovih nekoliko postavki može osvetliti njegove različite umetničke kontekste i pokazati kako ove verzije odzvanjaju kroz Tomasovu suštinsku postmodernu fikciju dajući pergamentu složenost njegovog portretisanja ženske subektivnosti.

Ali što je to s Tatjanom Larinom toliko fascinantno da ju karakterišu i pominju u mnogim radovima vrhunskih umetnika i pesnika? Kako je moguće da jedna mlada seoska devojka čija je ličnost jedva primetna i u čiju se inteligenciju i rasuđivanje sumnja, fascinira književnu kulturu, a prema rečima jednog istaknutog ruskog književnog naučnika (Hasti, 1999.) smatra se „ruskom Mona Lizom„?

Svaki razuman čitaoc trebao bi da se suoči sa njenom strasnom i impulsivnom ljubavi jer postoji nešto neodoljivo ljupko i angažovano u njenoj nevinoj želji koja povlači konce čak i do najciničnijeg srca. Kako se to postiže? Šarmantom elokvencijom Puškinove najosetljivije ljubavne poezije koju prvi put pominje u trećem poglavlju gde Tatjana svojoj sestri Filatijevni prvi put prizna svoju ljubavnu opsednutost muškarcem, a koja u potpunosti obuhvata najdragocenije osobine naše junakinje i pomaže da objasni neopravdanu privlačnost koja je svojstvena samo njoj.

U jednom trenu, Puškin nudi Tatjani svoje sudbonosno upozorenje – jednu od strofa otvara molbom „Tatjana, draga Tatjana! Sada prolijem suze za tobom“ što čitaocu daje osećaj da je Puškinova junakinja osuđena na bespomoćnost. Puškinovi majstorski kontrasti služe ne samo kao predskazanje Tatjanine sudbine, već i kao komentar mladalačke ljubavi uopšte i dve strane priče.

Izvesno idealističko osećanje zaslepljujuće nade, blaženstva i euforije konzumiše svakog mladog ljubavnika, ali otrežnjujuća stvarnost – da je ljubav opasna, pogotovo kad nije u potpunosti shvatana – može uhvatiti neozbiljnog ljubavnika nespremnim i obogatiti ga ili slomiti, a slomljen on propada. Puškin zaključuje svoju opomenu naglašavajući stepen u kojem je Tatjana ostala ranjiva i proždirana ljubavlju prema Onjeginu: „svuda, svuda pred vama; je vaš sudbonosni zagovornik.“

Vrsta dela: pismo u stihu

Mesto radnje: Rusija

Vreme radnje: 19. vek

Tema: ljubavno pismo Tatjane čoveku koga strasno voli i ruši barijere društvenih konvencija

Ideja: Znati kad treba ćutiti, a kad iskreno izraziti svoje mišljenje može da bude veoma izazovno; Nitko ne zna što se događa u vezi iza zatvorenih vrata, a posledice naše iskrenosti mogu da budu ogromne

Kratak sadržaj prepričano, citati

Pre same analize Tatjaninog pisma Onjeginu, potrebno je razumeti šta je uzrokovalo da Tatjana reaguje na ovaj način i javno obznani svoju ljubav muškarcu u vremenu kad je to bilo izvan društvenih normi:

Goruću strast unutar Tatjane više se ne može ugasiti njenim sangijskim razmišljanjem – njen voljeni je u njenom umu neizbežan, ali to je prestalo da je zadovoljava. Ona žudi za stvarnom interakcijom i opipljivim odnosom koji bi zamenio njen maštoviti optimizam. Tatjana se povlači u baštu osvetljenu mesečinom da bi se nastanila na svom srčanom bolu pre nego što je svojoj sestri konačno poverila „strašno teskobu“ i „bolnu ljubav“ koja je održava budnom.

Tatjana je zavisna od čitanja romana, naročito epizodnim, romantičnim romanima. I sama se našla u romantičnoj priči i živela je kroz poglavlja koja je čitala. Jasno je da se ovde misli na Semjuela Ričardsona, autora Klarise (1747. – 48.), najuticajnijeg pisca epistolarnog romana na engleskom jeziku iz 18. veka. Tatjanino poistovećivanje sa Ričardsonovom Klarisom nije dobro za njenu buduću sudbinu. Unapred predviđeno, Tatjana se zaljubila u baronskog mizantropa Onjegina, ali on nije zao kao Klarisin Robert.

Puškin u par linija opisuje Tatjanine fantazije koje su izuzetno efikasne u privlačenju čitaoca:

„… grudi su joj se podigle, obrazi
Prekriveni su trenutnim plamenom,
Dah joj je umro na usnama,
A u ušima joj peva, treperi
Pred njenim očima … „

Odma nakon njegove molbe da preispita impulsivnu i osuđenu ljubavnu vezu, Puškin prati Tatjanu u romantizovanu baštu u kojoj „mesec patrolira u daleki svod neba“. Inspirajuće prisustvo živopisnog Meseca podstiče čitaoca da prihvati Tatjanine želje i pomaže u boljem prosuđivanju. Sem toga, zar nije u redu iskoristiti mladalačku ljubav? Puškin nastavlja da nagoveštava Tatjaninu nevinu, gorljivu želju za dodirima.

Još jedan element u prirodi govori o Tatjaninoj nepromišljenoj, ćudljivoj ljubavi; i dvostruko značenje reči, kao neku vrstu nebeskog osvetljenja ili osvetljenje zvezda, a koje dodatno sugeriše romantizovanu prirodu okruženja u kojoj se Tatjana nalazi dok piše pismo.

Stvarajući tako dramatičnu i intimnu scenu, u kontekstu gotovo klišejnog rajskog vrta, Puškin izražava saosećanje prema Tatjaninoj nevinoj lakovernosti.

Puškinova poezija tako se vešto gura u naše misli, da uprkos čitaočevim saznanjima o nemogućoj sudbini njenih bezumnih i brzih fantazija, ne možemo a da se ne poistovetimo. Štaviše, čak i dok Puškin uvodi i definira Tatjanu kao: „divlje stvorenje, tužno, zamišljeno i stidljivo“ čitaoc je spreman da napravi kompromis na sve ove patetične karakterne crte i umesto toga se koncentriše na osobine kojima se divimo kao što su njena hrabra inicijativa, mašta, nevinost i samoopredeljenje.

Konačno, posle usamljene šetnje baštom, Tatjana je srela dobronamernu Filatijevnu, koja ju nežno podstiče na društvo u kojem žive. Zaista, Filatijevna provodi mnogo više vremena u razgovaranju o njenim osećanjima, i dok njena priča pluta nad njom, dolazi do sumnje koju čitaoc deli sa Tatjanom – koja je utonula u snove o sopstvenim shvatanjima ljubavi, a ne o ostarelim i neidealizovanim idejama koje njena sestra predstavlja. Razgovor se završava, a neke od ovih Puškinovih linija najviše utiču na ljubavnu poeziju.

Tatjanina insistirajuća nezavisnost naglašena je u ovim stihovima. Tako je i sa njenim nevinim idealizmom. Dva puta ponavlja frazu „zaljubljena sam“ što nagoveštava da pokušava da ojača legitimitet svoje ljubavi, jer pokušava da ubedi i sebe da je zaista zaljubljena. Pored toga, čitaoc dobija osećaj da se Tatjani sviđa mogućnost da bude zaljubljena koliko i čin zaljubljenosti. U njenom adolescentskom stanju čini se da reč „ljubav“ odskače sa njenog jezika u zrelim tonovima, dostojanstveno. Kako počinje da shvata smisao ljubavi, ona pada dalje u nju. To se odražava na njeno ponavljanje reči „zaljubljena“. Ovde se čini da je prva izjava ljubavi njena realizacija; drugo, njena odbrana; i poslednje, njen zaključak, po kome je sigurna da je zaljubljena, um joj to shvata i nema povratka nazad.

Zanimljivo je takođe primeniti drugo Puškinovo pominjanje mesečine. Osećaj oduševljenja i udobnosti za zaljubljenu Tatjanu, pošto ona odlučuje da mora da bude hrabra u radnjama kad sudi Onjeginu. Puškin zaključuje strofu mračnom i uznemirujućom slikom koja služi kao znak onog što Tatjanu čeka: „I sav svet u tišini leži; Ispod mesečeve zavodljive zrake“.

Ovde, u tami, pejzaž mesečine je odgovoran za zavođenje nevine Tatjane i zaljubljivanje. Neka krivica se skida s Tatjanine impulsivne naivnosti, jer se sugeriše da je priroda podstakla i odredila njenu sudbinu zahvaljujući primamljivoj sili Meseca. Tako je stvorena pozornica da Tatjana izlije svoje srce u ljubavnom pismu Onjeginu – pismu čija je sudbina unapred određena, ali čija je poruka toliko lepo artikulisana da čitaoc ne može da si pomogne a da se nada i pita da li ima šansu.

Poezija Aleksandra Puškina neverovatno je efikasna u tome što suptilno ubeđuje čitatelja u Puškinovo stanje. Posle jasnog iznošenja mnogih komplikacija Tatjane Larine kad je predstavio njen lik, i nakon što je njenu nesavršenost zaokružio krajem romana – „Ne može je neko označiti lepotom“ – teško je zamisliti da Puškin na ovaj način uspeva da okarakteriše svoju junakinju među izmišljenim književnim ličnostima. Prikazana je kao spontana i emocionalno ranjiva, dok je njen voljeni Evgenij Onjegin predstavljen kao enigmatičan, hladan i proračunat – nemoguće uparivanje.

Ipak, ne možemo da se ne nadamo da će se te razlike rešiti i da će na kraju prevladati mlada ljubav. Samo kroz majstorski oblikovanu ljubavnu poeziju, koja na najfiniji način vešto utiče na čitaočev odgovor, mi smo u stanju da se zaljubimo u Tatjanu i zanemarimo sve razloge zbog kojih bi trebalo da se okrenemo protiv nje. Ova neuhvatljiva sposobnost Puškinove poezije ga razlikuje od drugih, a jedna od neopipljivih karakteristika Evgenija Onjegina čini ga tako privlačnim i bezvremenskim.

Tatjanino pismo Onjeginu – analiza

Za bolje shvatanje pisma preporučujemo da pročitate dodatnu analizu.

Puškin je pozajmio od Ričardsona epizodni element – isticanje početnih slova koja se pojavljuju u originalnoj (ruskoj) verziji, a koja uokviruju njegovu priču o romantičnoj strasti. Tatjana piše pismo Onjeginu, izjavljujući mu svoju ljubav:

„Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.“

Tatjanina svesnost o važnosti pisanja pisma o insistiranju da iskaže svoje emocije i samom delovanju je izraženo u prve četiri linije pisma. Hrabrim otvaranjem i samim rečima koje stavlja na početak pisma Tatjana pokreće svoje emocije koje su je dovele do toga da „ispuni svoju dužnost“ i kaže mu što oseća.

„Pišem vam“ u Tatjaninom slučaju, nije eufemizam za „Volim vas/te“, nego snažna konstatacija njene želje koju počinje osećati kao obavezu i dužnost da napiše Evgeniju pismo u kojem će mu reći svoja osećanja. Tatjana zna šta radi i ni u jednom trenutku se ne pravi da ne zna.

Tatjana može da izrazi svoju želju i potrebu za Onjeginom, ali ne može da preododredi ni kontroliše da li će on dobiti njeno pismo ni kako će reagovati na njenu hrabru inicijativu („Sad zavisi od vaše volje„). U tom trenutku Tatjana ne traži dijalog, već mogućnost.

„Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela“

Odmah daje do znanja kome se obraća, i uključuje se element rizika – Tatjana je znala u šta upušta pišući ovo pismo i tako naglasila da bi ova poruka trebala da se shvati ozbiljno; jer sama rizikuje pisanjem svojih osećaja u vreme kad to nije bilo primereno („I za sramotu mojih jada„). Jednostavno nije više mogla da podnese svoja burna osećanja koji su se stvarali u njoj i da nastavi da ćuti. Objašnjava Evgeniju (i sebi) da je ćutanje moralo biti prekinuto.

Osim saznanja, Puškin nudi i alternativu u obliku nade – „Bar se nadam da sam smela“ prikazujući Tatjaninu sliku mašte kakva bi mogla da bude, ali te snove zasenjuju stvarne slike realnosti kojima nastavlja:

„Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.“

Ona željno iščekuje tren kad će on opet doći u njeno selo što će prekinuti njenu samoću i patnju izazvanu njenim osećanjima koje ima kad on nije kraj nje.

Ovo je romantičan projekt. Ne zato što se radi o pesmi, već zato što piše pismo. Njen tekst ima literarnu funkciju koja koegzistira sa metaforičkim elementima. U nedostatku mogućnosti da ostvari lični kontakt s Evgenijem, Tatjana piše pismo u kojem mu daje mogućnost za kasniji razgovor u stvarnom svetu „Da ćete opet k nama doći„.

„Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi…mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama“

U ovim linijama Tatjana naglašava razliku između nje i Evgenija, koja joj je lično veoma važna. Konačno, možemo da razumemo razliku u kritičkom odvajanju poznatog (njegovo odsustvo i dosada seoskim načinom življenja u kojem je Tatjana) od nepoznatog (njegovo urbano poreklo).

„Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.“

U trećem delu, u redu: „Što dođoste u naše selo?“ ona opisuje svoju tešku sudbinu, ali takve su izjave prikladnije za odraslu osobu nego za mladu, pa je ovdje jasan autorov rukopis.

U nedostatku emocionalnog i imaginitivnog rasta kroz koji ona prolazi kao posledicu toga što ga je srela i upoznala i na koju, na neki način, gleda s prezirom, verovatno bi pratila i podredila se društvenim konvencijama i odrekla se svojih osećaja zarad ulaska u brak i majčinstva.

Ovde vidimo da se Tatjanina procena u bitnim delovima podudara sa podacima koje je pre dao autor. Odražava jasnu svest da razvoj njenih erotskih osetljivosti („Smirivši burne osećaje„) – govori da njegov ulazak u njen život nije pokrenuo njene osećaje, već im je pružio objekt. I Tatjana priznaje da su sa Evgenijevom pojavom ta osećanja postala prejaka bi mogla da ih ukroti i da, kako sada veruje, zahtevaju nekonvencionalan životni put. Ovaj intenzitet u inače nepomičnom i nemilosrdnom okruženju znači mnogo za Tatjanu. Izrazito ton i dikcija koja su karakteristična za Rusoova dela, a koju ona ovdje prihvata („I ne bih znala patnja šta je„) ne skriva njenu trezvenu svest od ograničenih mogućnosti koje su joj otvorene.

Slabe alternative koje Tatjana opisuje – frustrirana želja – su joj već poznate iz sopstvenog čitanja i iz priča njene majke i sestre. Tatjana se ne odriče mogućnosti da ima uznemirenost neiskusne duše (kad doda: „ko će znati?„), ali priznaje da, da nije upoznala Evgenija, sigurno bi sledila majčin način života. Ovde je presudno usklađivanje željenog cilja s potencijalom za stvaranje nove mogućnosti.

„Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje
Oduvek tako pisano je…“

Uz pojačane osećaje koje izbegava – ovo je prvi usklik koji se pojavio u njenom pismu – „Drugi!„, Ova tvrdnja je protiv odbacivanje veze koju nameće društvo i posvećenost tim osećanjima koji ga nadilaze, ali i iskaz ljubavi prema samom Evgeniju.

Značaj koji poprima za Tatjanu je deo najzadovoljnijeg i najviše metaforičkog dela pisma – odeljka u kojom ona naivno, ali ozbiljno istražuje široke mogućnosti koje mašta nudi kao alternativu uskom opsegu stvarnog.

„Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…“

Zadovoljstvo Tatjane samo povremenim pogledima na Evgenija, njeno odvajanje od njegove delomično stvarne, a delomično izmišljene slike, njena potreba samo da ga vidi i čuje upućuje na činjenicu da Tatjana stvara svoju muzu. Stigavši u glavni deo svog života, pokazuje svoj prilog idiomu koji je prisvojila iz svojih književnih uzoraka i to sada – u delu pisma koji se stilski čini najviše izvedenim – koristi za potvrđivanje svoje posvećenosti.

Pojačani emotivni ton ovog dela signalizuje pomak od stvarnog i Tatjana insistira na neizbežnosti Evgenijevog pojavljivanja u njenom životu, naglašava nesretnost svoje ljubavi, a zaključuje predajom ovom moćnom, nepoznatom entitetu („Nebo je mene dalo tebi / Moj zaštitnik do groba budi„). Postavljaju se pitanja kako ona može toliko da da čoveku koga je tek upoznala i zašto bi nastojala da izbegne jednu predodređenu sudbinu samo da se podredi drugom naizgled fiksnom.

„U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U duši davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!“

Ovde je Tatjanina zamena formalnog „vi“ sa intimnim „ti/tebi“ izričito bitna. Takvi prelazi konvencionalno signalizuju pojačanu emociju. Međutim, u Tatjaninom pismu ova tranzicija nije posledica slepog pridržavanja književne konvencije, već nemogućnosti da se obuzdaju njeni osećaji. To je znak da Evgenija odvaja od stvarnog čovjeka u čoveka koji animira njenu maštu.

Tatjanin odnos prema čoveku koji se pretvara u njenu muzu, vreme pretvara u dramatičnu ekspanziju koja se preseca s jednako dramatičnom vremenskom kompresijom. Otkrivajući da su emocije previše suvišne da bi bile sadržane unutar razdoblja u kojem ih je ona stvarno doživela, Tatjana ih opaža kako se prelivaju u širinu sudbine. U isto vreme, ona uvetuje njeno „prepoznavanje“ Evgenija u jedinstven intenzivni tren („Jer čim si ušo, ja sam znala„) koji je retroaktivno važan za sve što ju je do sada pokretalo i obećava da će također dati smisao njenoj budućnosti, baš kao što su i njeni zastareli romani raspirivali njene emocije.

„Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar ti i onog trena,
O priviđenje moje drago.

Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I šapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čeka me; nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!“

Puškin je napisao ovo delo da bi pokazao duhovnu patnju svojih junaka. Tatjanino pismo takođe sadrži ovaj veliki ulomak gde se ponovo prebacuje na pisanje reči „ti“, ali ona se, najverovatnije, ne obraća stvarnom Evgeniju Onjeginu, već heroju iz svojih snova koga je odavno poznavala i blizu je.

Ovaj središnji deo ide dalje od klasične književne konvencije i društvene neprimerenosti da bi preslikao Tatjanin kreativni svet. Prepoznati mušku muzu u reči „ti“ u Tatjaninom pismu znači razumeti njen, pretpostavljamo, najdraži odeljak. Koristi se za utelovljenje inspiracije, a ne za komunikaciju sa klasičnom reči „ljubljeni“ koji se, u to vreme, najčešće koristio u pisanju pisama žena čoveku kojeg voli. Poznati idiom sentimentalnih romana poprima ekspandiran značaj, a stilsko obilježje „ti“, u njenom pismu sugeriše fizičku intimu, miče Tatjanino pismo iz fizičkog sveta u kreativni.

Tatjana se posvećuje maštovitom carstvu njenog uma i snovima nad kojim dominira Evgenije, a umesto na račun onoga što se zapravo događalo iskrivljeno kombiniranim rezultatima pojačanih emocija i književnih pozajmica, prepoznajemo pronicavu metaforičku ekspoziciju o njenom razvoju u kreativnom biću.

„Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida nemam više daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…“

Zadnja četiri reda sumiraju se, a završavaju temom unosa. Tatjana kao da se spušta s neba (maštanja) na zemlju (realnost), priseća se stvarnosti i opet se okreće svojoj voljenoj osobi na „vi“. Shvata rizičnost svog postupla, ali vjeruje Evgenijevoj časti („Al’ vaša čast mi jemči lepim / I predajem se njoj bez straha„). U svom umu povezuje dve slike: izmišljene i stvarne, a izražavaju strepnju pisca i ne pokazuju nikakvu naklonost da se Tatjana izvuče od posledica rizika zbog pisanja ovakvog pisma.

U ovom kontekstu, njena se sudbina u sukobu s njenom željom.

Kao što Tatjana opisuje, njen susret s Evgenijem daje retroaktivno značenje onih burnih emocija o kojima je žarko pisala. U skladu s tim, njen se život pojavljuje kao zalog njihovog sudbonosnog sastanka.

Analiza likova

Tatjana Larina – lepa, krhka, povučena i bledolika devojka. Odrasla je u mirnom obiteljskom okruženju na selu. Dane je provodila čitajući romane. Volela je da bude sama pa je zbog toga ostavljala dojam tajanstvenosti, što je još više naglašavalo njenu lepotu. Želi da oseti ljubav, a u Onjegina se zaljubila na prvi pogled. Njen život nakon toga postaje podređen njemu. Tatjana čezne za susretom s njim, a romani joj postaju još veći užitak jer u glavnim likovima vidi Onjegina. Ona je neiskvarena i iskrena, nema iskustva pa je pomalo i naivna. Nije mogla da zadrži za sebe osećaje koje je imala prema Onjeginu pa je odlučila da mu napiše pismo i prizna šta oseća. Onjeginovo odbijanje i smrt Lenskog bili su udarci koji su je naterali da brže odraste. Unatoč svemu, nikada nije bila ogorčena i isfrustrirana  nego se prilagođavala društvu u kom je živela.

Beleške o piscu

Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski pesnik. Rođen je 6. juna 1799. godine u Moskvi. Smatra se da je bio ponajbolji pesnik i otac moderne ruske književnosti. U ranom detinjstvu prepušten je vaspitanju seljaka Nikite Kozlova i seljanke Arine R. Jakovljeve.

Aleksandar je po ocu bio potomak stare plemićke porodice, dok mu je majka bila unuka Gannibala, slavnog etiopskog kneza koji je delovao kod cara Petra Velikog. Roditelji su ga kao dete poslali na školovanje 1811. godine u licej pored Petrograda.

Dok se školovao u liceju počeo je pisati, a posle završetka škole već je bio poznat u svetu pesnika. Iako je na početku prihvatao klasicističku tradiciju, posle ju je odbacio. Počeo je pisati romantičke poeme i kretao se u društvu mnogih intelektualaca, zbog kojih je njegovo stvaralaštvo još jače.

Najpoznatija dela su mu: „Mocart i Salieri“, „Pir za vreme kuge“, „Kapetanova kći“, „Dubrovski“, „Pikova dama“, „Kavkaski zarobljenik“, „Cigani“, a životno delo mu nosi naziv romana „Evgenij Onjegin“.

Umro je 29. januara 1837. godine od posledica ranjavanja.