Vetar

Vetar obrađena lektira književnika Ivana V. Lalića. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Ivan V. Lalić je bio izuzetno plodan autor, objavivši sedamnaest zbirki pesama za života. Posebno se izdvajaju: Melisa (1959.), Argonauti i druge pesme (1961.), Vreme, vatre, vrtovi (1961.), Smetnje na vezama (1975.), kao i Četiri kanona (1996.). Bavio kritikom, dramom i prevođenjem, a njegova pesma Vetar koju ovde analiziramo pripada njegovoj prvoj zbirci izdatoj 1955. godine pod nazivom Bivši dečak.

Nakon Drugog svetskog rata, pojavljuje se jedan nov naraštaj pesnika koji se suprotstavlja dotadašnjoj poetskoj misli i inicira podeljenost između tradicionalista i modernista. Među autorima heterogenih pesničkih struja postoji, ipak, niz zajedničkih karakteristika kao što su bogato poznavanje i razumevanje književne kulture, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost jezičkog izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, i jedna preuranjena zrelost. Izdvaja se nekoliko pesničkih orijentacija, među kojima je najpoznatiji neosimbolizam.

Neosimbolisti i njihovi prethodnici, Vasko Popa i Miodrag Pavlović, predstavljaju prvu urbanu književnu generaciju na našim prostorima. U atmosferi oslobođenog duha formiše se krug neosimbolista kojem će pripadati Branko Miljković, Borisav Radović i Ivan V. Lalić.

Poezija stvarana u drugoj polovini dvadesetog veka je hladna, racionalna, tzv. patetika uma, a ne srca. Poezija koja se okreće korenima, slovenskoj mitologiji, narodnom folkloru, grčkom i vizantijskom nasleđu. Simbolističko nasleđe i simbolističko iskustvo je, takođe, od izuzetne važnosti za neosimboliste, budući da se zasniva na suočavanju sa pitanjima o prirodi poezije i o njenoj moći da izrazi nadublje slojeve ljudske egzistencije – na pitanjima koja su značajna za generaciju koja je preživela ratno razaranje.

Neosimbolisti tragaju za suštinom stvari izražavajući se simbolima koji nemaju tačno određeno značenje, po prirodi su nedokučivi, ali za autore predstavljaju najbolji način da se približe neizrecivom i suštastvenom. Simboli su odgovarajuća objektivizacija životnog iskustva pesničkog subjekta.

Neosimbolistima je važna ideja o čistoj i savršenoj poeziji. Znatno manje su usredsređeni na pitanja o mestu poezije u društvu i stepenu njene angažovanosti, mnogo više su se bavili njom samom, njenim odnosom prema mitu i tradiciji. Poezija je za njih bila manje okrenuta van sebe ka spolja, a više unutra, ka sopstvenim pitanjima i nedoumicama, kao što je pitanje porekla poezije. Zbog toga se u neosimbolističkim stihovima često susreću mnogobrojne reference iz istorije i kulture, reminiscencije na stihove drugih pesnika, mitske likove i situacije.

Izuzetna pažnja se poklanja kompoziciji pesme i jezičkoj organizaciji stiha u želji da se izbegnu banalna rešenja ili da se pojednostavljivanjem forme ugrozi sadržaj pesme. Ukoliko bi bilo moguće svesti određenje neosimbolizma na jednu dominantnu karakteristiku, to bi bio spoj nespojivog i neočekivanog, odnosno, spoj modernog pesničkog senzibiliteta sa klasičnom pesničkom formom. Odlike neosimbolističke poezije su i sledeće: suprotstavljanje normativnoj poeziji i njenoj jasnosti, usredsređenost na motive pesništva i kulture, negovanje pesničke neodređenosti i višeznačnosti, težnja ka formalnom savršenstvu (izražena sklonost ka utvrđenim pesničkim strukturama), ali i otpor društveno angažovanoj poeziji.

Neosimbolisti su bili bliski neoklasicistima, pre svega po naglašenim esejističkim i intelektualnim sklonostima. Među sledbenicima okrenutim ka neoklasicizmu, izdvaja se Ivan V. Lalić, pesnik sa artističkim sklonostima i klasičnim estetskim idealima.

Pesnikova stvaralačka vezanost za elemente ličnog iskustva opredelila je i jedan uži tematski pravac pesama Ivana V. Lalića. Pored pevanja o smrti, moru, Vizantiji, mitu i ljubavi, u pojedinim pesmama tematizovan je i odnos prema majci i prema deci. Odnos prema majčinskoj figuri primećuje se u pesmama kao što su „Vetar“, „Requiem za majku“, „Pomen za majku“, a ovaj specifičan krug pesama može se nazvati porodični ciklus.

Zajednička svojstva po kojima te pesme mogu da se prepoznaju i izdvoje u zasebnu skupinu iskazane su, najpre, na nivou podudarnosti tematskih jedinica. Njihova tematska oslonjenost na činjenice piščeve biografije i iskustva, poslužila je pesniku kao osnova na koju mogu da se projektuju složena poetska značenja. U krugu porodičnih pesama variraju i aktiviraju se neka od karakterističnih, opštih mesta autorove poetike, zbog čega se porodične pesme mogu okarakterisati kao autoreferencijalne. Ponavljanje određenih leksema i sintagmi kao što su ljubav, zapamćene slike, vetar, opasnost, ravnoteža, omogućava da se dodatno poveže ovaj krug pesama sa magistralnim pravcima poezije i poetike Ivana V. Lalića.

Lalićev poetski svet je, u osnovi, ambivalentno koncipiran. Prisutna je latentna značenjska napetost između suprotstavljenih principa, ali sveukupni smisao okrenut je ka apologiji ljubavi kao vrednosti uz koju se kontradiktornosti egzistencije, na izvestan način, prevazilaze. Ivan V. Lalić pripremio je osnovu za složeno poetsko-misaono razvijanje ovih tema u pesmama koje obrazuju krug porodičnih pesama. Evociranjem uspomena na detinjstvo u složenom odnosu unutrašnjih korespondencija i ponavljanja, on je tako oblikovao ove pesničke tvorevine da one, na jednoj strani, hronološki tematizuju neke od činjenica iz njegovog privatnog života, dok na drugoj strani, razvijaju pev o uslovljenosti i prepletenosti života i nestajanja, smisla življenja i smisla pevanja.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma; misaono-umetnička pesma

Stih: tri strofe nejednake dužine u slobodnom stihu i bez rime

Mesto radnje: neodređeno

Vreme radnje: neodređeno

Tema: sećanje na detinjstvo

Ideja: tragedija nestanka nije u samom nestanku, već u neznanju i nadmenom ubeđenju o ličnoj neuništivosti i besmrtnosti.

Vetar – analiza pesme, citati

Pesma „Vetar“ je misaona (refleksivna) lirska pesma koja tematizuje sećanje na detinjstvo. Dominantno osećanje u pesmi su strah i neizvesnost, ali i potreba za zaštitom. Pesma je ispevana u slobodnom stihu (nevezanom stihu), bez rime. U pesmi su zastupljene tri strofe nejednake dužine. Prisutan je pseudodijalog u kome lirski subjekat razgovara sam sa sobom. Forma obraćanja maskira, zapravo, jedan subjektivan i ličan monolog koji ima za cilj da prizove u sećanje minulu prošlost i daleko detinjstvo.

U prvoj liniji odbrane od nevidljivog i neizvesnog stoji majka i majčin poljubac, koji će na kratko zapečatiti današnju javu, odnosno, zaustaviti prodor mraka u prostor mlađeg lirskog subjekta. Majka pruža zaštitu, zaključava vrata i spušta kapke od prozora, štiti dečaka od noći uz koju na dva mesta u pesmi stoje atributi da je velika i prevelika. Nesagledivoj veličini tmine majka se suprotstavlja blagim plamenom sveće, ali i snagom svoje majčinske ljubavi.

„Sećaš li se vetra koji se nekad rađao
Sav zelen među maljama na grudima Maljena?
Majka je zatvarala kapke pred borovima
Uznemirenim do gorkog korena iglica;
To je već bila noć, prevelika za tebe
Kao odelo odraslih. A majka nosi sveću,
Na stepenicama pažljivo zaklanja plamen rukom.
Vetar. Sva su vrata na kući zaključana,
Borovi i skitnice će ostati na vetru,
A ti si dobar dečak i majka će poljupcem
Da zapečati tvoju današnju malu javu.“

Simultano se kroz stihove razvijaju pesnička misao i pesnička slika. Deskripcija ilustruje eksterijer, pred čitaocem ukazuje se vetrovito, zeleno prostranstvo Maljena, noć, borovi, mesec.

Vetar se rađa na grudima Maljena; pesnik predelima i pojavama pripisuje ljudske osobine. Poređenjem noć velika kao odelo odraslih, spušta se perspektiva sa odraslog lirskog subjekta na mlađe „ja“ i prikazuje se zloslutna atmosfera iz dečačke vizure.

Središnji deo pesme čini strofa od dva stiha istaknuta kurzivom u kojima se nalazi izvestan vid molitve izrečen u prvom licu, za razliku od ostatka pesme koja je ispevana u drugom licu. Promena prikazuje dečaka koji se moli anđelima za miran san. Upliv sakralnog pojačava ozbiljan ton pesme i podvlači nemoć lirskog subjekta, nemoć koje mlađi lirski subjekat, u nevinom dečjem maniru, nije ni svestan.

„Anđeli dajte da zaspim, da spim,
Da ničega zloga ja ne snim.“

Završni stihovi porede dečaka i vetar, a to je kulminacija paralele koja je indirektno započeta aludiranjem da je i sam vetar mlad i zelen, baš kao i dečak. Sugestivno se aludira na protok vremena, na promene, na to da stvari, možda, neće uvek biti iste.

„Jer noć je velika i vetar je pod prozorom
I padaju šišarke, i mesec će da bude
Čist i uglačan od vetra, mali i okrugao.
Zaspao si, sasvim siguran da ćeš se sutra
Probuditi. Kao i vetar. Kao i vetar.“

Motiv prolaznosti i umiranja prisutan je u završnici pesme na specifičan način, oslanjajući se na naše iskustvo i saznanje da će vetar proći i da elementarne prirodne pojave ne traju večno. Međutim, preko tog saznanja uviđamo da će i dečak, jednog dana, kao i vetar, proći. Dečaka jednog dana više neće biti, jednog jutra se neće probuditi. Tragedija nestanka nije u samom nestanku, već u neznanju i nadmenom ubeđenju o ličnoj neuništivosti i besmrtnosti.

Poetska tvorevina „Vetar“ prikazuje komplementarno razvijanje deskripcije koja ima za cilj da dočara atmosferu, ali i da pripremi čitaoca za filozofsku misao pesme o prolaznosti života, kojoj se jedino suprotstavlja majčina ljubav, ali samo u domenu odlaganja neumitnog, nemoćna da zaustavi protok vremena.

Beleške o piscu

Ivan V. Lalić rođen je 8. juna 1931. godine u Beogradu gde je proveo sasvim bezbrižno detinjstvo. Roditelji su mu obezbedili guvernantu Nemicu od koje je naučio i prvi strani jezik. Uzimao je časove violine od kojih ubrzo odustaje jer je više voleo da svira klavir, ali ga je muzika zauvek definisala. Od malena je čitao i pisao pesme, a kako je bio boležljiv, često je leta provodio u Divčibarama u porodičnoj kući koje postaju mitski pejzaž u pesmama o detinjstvu.

Početkom Drugog svetskog rada, naprasno se prekida i njegovo detinjstvo i kao i mnoge porodice iz Beograda i njegova porodice kreće u beg. Jedan period života proveo je u Teočin selu dok mu otac nije bio uhapšen i poslan u logor na Banjicu. Za Ivana se brinula njegova majka, čija bolest (tuberkuloza) ubrzo postaje više primetna.

Posle smrti majke, Ivan odlazi ocu u Zagreb gde upisuje II mušku gimnaziju koju završava 1949. godine. Upisuje Pravni fakultet u Zagrebu na kojem je diplomirao 1955. godine. Posle odsluženja vojske u Karlovcu, 1956. godine Ivan upisuje Filozofski fakultet odeljenje za komparativnu književnost gde je odslušao samo 2 semestra.

1956. godine oženio se Brankom (Tatjanom) Kašnar, ćerkom poznatog lekara Stjepana Kašnara, s kojom je živeo u Zagrebu. Radio je na Radio Zagreb kao urednik za književnost, a sa Brankom učestvuje u kulturnom i književnom životu Zagreba. Pisao je pesme još od 1948. godine, a počeo da ih objavljuje 1952. godine. 1955. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Bivši dečak“, a već sledeće godine objavljuje zbirku „Vetrovito proleće“.

Branka je, po njegovim rečima, bila „duh iza mojih pesama“, pa počinje da objavljuje i zbirke sa ljubavnim pesmama kao što su „Rimska elegija“, „Rimski kvartet“, „Jer si ljubav“, „Mesta koja volimo“ i „Ljubav“. Sve njegove ljubavne pesme su posvećene njoj Branki ili kako ju je od milja zvao „Brančetu“.

1961. godine dobiva poziv da radi kao sekretar u Savezu književnika Jogoslavije pa se seli u Beograd. Ta ista godina je za njega značajna i po objavljivanju svoje knjige „Vreme, vatre, vrtovi“ u kojoj uobličuje svojih prvih pet knjiga, a koja je „svojevrsni obračun sa prvom fazom sopstvenog pevanja“.

1993. godine menja posao i počinje da radi kao urednik u „Nolit“ izdavačkom preduzeću iz koje odlazi i u penziju.

Svojim delima je zauzeo jedno od najznačajnijih mesta u savremenoj srpskoj poeziji, a najpoznatije su već pomenuta „Vremena, vatre, vrtovi“, „Izabrane i nove pesme“, „Smetnje na vezama“ i „Strasna mera“.

Tokom života, zajedno sa Brankom, prevodio je neke od najznačajnijih autora nemačke, američke, engleske i francuske poezije – Pjer Žan Žuva, Emili Dikinson, Vitmena, Johana Volfganga Getea, Helderlina, T. S. Eliota, a zbirkama koje je objavio ispunio je svoju „službu“ prema pevanju i poeziji i dosegao sopstvene pesničke vrhove. Nagrađivan je mnogim nagradama kao i nagradom „Meše Selimović“, nagrade „Vasko Popa“, Internacionalne književne nagrade Kozope sGogo, Oktobarske nagrade Beograda i mnoge druge.

Ivan V. Lalić umro je 27. jula 1996. godine od srčanog udara.