Svest o pesmi

Tokom 20. veka književnost se bavi sama sobom. Preispituje sebe, svoju tematiku, svoj smisao, jedna od takvih pesama je i ova pesma. Ona predstavlja teorijski stav o poeziji, teorijiski razmatranje književnosti koje je Branko Miljković imao. Pokušaj da se pronikne u samu suštinu poezije.

Branko Miljković je bio veliki pisac ali i filozof. U njegovom stvaralaštvu se prožimaju misli velikih filozofa, poput Heraklita i Platona. Takođe njegove pesme su prepune simbolike, pod uticajem simbolista i on sam je pripadao neosimbolističkom pravcu stvaranja.

Ova pesma je jako kompleksna. Kroz 11 stofa pisac pokušava da iznese suštinu života i da nam pokaže koji je to način da mi zapravo „živimo“ kako bi taj naš život vredeo. Pesma je ispevana u katrenima (5 + 5 + 6). Pesmu započinje rečiju vatra, koja ima simbol rađanja. Svaka strofa u prvom delu pesme započinje jednom rečiju. Svaka ta reč sa sobom nosi simbol i poruku. Prvi deo pesme govori kako treba živeti dok drugi deo govori o načinima kako da živimo.

Kroz celu pesmu se provlače mnogobrojni simboli. Simboli poput vatre, krvi, žudnje, smrti. Pesnik dosta uvodi kontraste u svoje stihove kako bi prikazao pravu suštinu onoga sto je hteo da kaže. Smisao pesme, misli pesnik, nije u čvrstoj logici i pravilnom redu reči u pesmi, već u pogrešnom rasporedu reči. Ona više i ne kazuje pesnika, već misli sebe samu.

Pesnik, dok peva, iskazuje zanos duše i uma. Dok peva, nezna je li to ljubav ili smrt, odnosno prisustvo ili odsustvo, jer se u pesmi sve razlike i udaljenosti poništavaju. Poezija uzima stvar u njenoj nematerijalnosti, samo u onome što se zamišlja i sluti. Odsustvo predmetne stvarnosti se ostvaruje umom pesnika i vodi u neku prazninu pesme. On će popuniti jezik, zvuk, iluzija, sećanje, slika pesme, čitaočevo iskustvo.

Svest o pesmi – analiza pesme, citati

Prva strofa je pokušaj da se odgonetne smisao poezije. Početak strofe započinje rečiju vatre:

„Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem“

Vatra je čest simbol u Miljkovićevoj poeziji. U ovoj strofi se simbol vatre vezuje za Platonovu alegoriju o pećini. U Platonovoj alegoriji o pećini, ljudi su okovani lancima i vide samo zid pećine. Iza njih je vatra koja baca senku i te senke koje oni vide za njih predstavljaju stvarnost. Vatra predstavlja Boga. Ljudi nisu u stanju da pogledaju u vatru jer nemaju dovoljnu snagu uma da izdrže tu svetlost odnosno susret sa Bogom.

Lirski subjekat (pisac) se zahvaljuje Bogu zato sto mu je omogućio da priđe njemu samom tako sto mu daje moć da izgovori tu reč. Vatra takođe predstavnja most do onog sveta, sveta izvan granica naših čula. U daljem nastavku ove strofe pominje simbol pepela:

„Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen.“

Pepeo je zaborav. Miljković je smatrao da svaki čovek u sebi poseduje plamen koji ako razgori spoznaće Boga, ako pak se taj plamen ugasi, gasi se i njegova mogućnost da spozna svet izvan čulnog sveta. U četvrtom stihu govori o tome da ako izgubimo plamen, dan će nam biti poražen, izgubićemo smisao života jer ovde dan predstavlja život.

U drugoj strofi pominje reč krv:

„Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!“

Svaki čovek je od krvi i mesa stoga reč „krv“ predstavlja povezanost čoveka sa ovozemaljskim svetom.
Naš svet je privlačan i pun lepota ali to nije trajno već je samo privid. Kada nestane lepote tog sveta doživnjavamo kolaps duše i padamo u depresiju iz koje teško da možemo da se spasimo. Ukoliko se odupremo postaćemo svesni prave lepote sveta izvan naših čula. Ptica i zver, dobro i zlo, nebo i zemlja.

U nama se nalaze: ptica koja ima simbolizuje uzvišenosti i prosvećenosti onozemaljskog sveta i zver koja predstavlja simbol primitivnog i prostog.

„Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći“

U svakome od nas se nalazi najbolja i najgora verzija sebe. Da spoznamo sebe ne treba ići daleko već sagledati se u sebe, zbog toga Miljković kaže da van nas samih možda i nema pesme odnosno života. U našoj krvi se nalazi mastilo kojim pišemo život, ali on brzo biva izbrisan nakon naše smrti, ali nastavlja da živi u našim potomcima stoga je vanvremenska.

Treća strofa takođe počinje sa jednom rečju:

„Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!“

Svaki čovek želi, ali tu želju porobljava žudnjom. Kada konstanto žudi za nečim onda sebe poroboljava i gubi slobodu. Sa izgubljenom slobodom on nije čovek, nešto drugo vlada njime.

Ptica je vera i želja ali ako se porobi ta ptica ostaje u paklu nas samih. Lađa je bela i lepa, smisao života, koja plovi po gorkom moru, a ta gorčina guši čoveka. Pesnik rečima pokušava da složi svoj život kroz reči, a već smo pomenuli u prvoj strofi da su reči snaga da komunicira sa Bogom.

U četvrtoj strofi pesnik se zahvaljuje smrti zato sto ga ne sprečava da živi, tačnije da putuje u sebe i otkrije pravog sebe jer je sam sebi nepoznat. A ako ne nađe sebe on govori „naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato“, naći će svog dvojinka tj. lošu verziju sebe, onu koja je zaokupljena materijalnim svetom.

„Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato“

Pesnik u sebi traži onu verziju sebe koju je Bog zamislio, pokušava da izbegne dvojnika jer to zlato koje će naći je tuđe.

U petoj strofi opet se zahvaljuje Bogu što živi.

„Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči“

Vatra je simbol rođenja dok je smrt simbol umiranja. Između rođenja i smrti odigrava se život. Taj život se odigraba kroz krv i žudnju. Zahvalan je jer je svestan da je sve ovo moglo proći i bez nas. Sintagma „da volim samog sebe“ nije egocentrizam. Ovo se povezuje sa Hristom i rečenicom njegovom „ljubi bližnjega svoga kao sebe samog“. Pesnik smatra da jedino ako volimo sebe volećemo i druge ljude. Dalje, „da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči“ odnosi si se na moć čovekove prirode da svoje talente i vrline pretoči u dela i stvaralaštvo.

Kada u šestoj strofi kaže da „Verujem, da bih mogao da govorim“, ne misli na bukvalnu moć govora, već na moć da stvara rečima bas kao što je Bog to radio. Želi da izađe iz sebe da pronađe pravog unutrašnjeg sebe ali takođe želi da se vrati u sebe jer ako se ne vrati, izgubiće se. Izgubiće svoju ličnost. Želi da pođe na taj put pronalaženja sebe pa „makar kroz pustinju do mesta gde gorim“.

Pustinja je beskonačna, bez znakova, bez puta, bez nekog da nas vodi kroz nju. Kada se krene na takav put ne sme se odustati jer će nagrada za taj pređeni put biti naša suština, ključ za ovaj život. Kada kaže „makar kroz smrt do istinskih vrata“, to se odnosi na umiranje sebe ali ne bukvalno već umiranje stare verzije sebe radi rađanja novog i boljeg ja.

U sedmoj strofi pominje da nije svako stvaranje dobro.

„U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.“

Kada stvaramo to nam donosi utehu ali isto tako to stvaranje nema dublju suštinu već je površno. Takvo stvaranje je loše jer može da uništi druge ali i nas same. Tim rečima mi menjamo sebe a menjanjem sebe menjamo i svet oko nas.

Osma strofa je jako specifična jer se može posmatrati bez 2. i 3. stiha. Ona bi glasila ovako: „Verujem, da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem“.

„Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem“

Miljković je smatrao da svako od nas tokom života zaslužuje svoju smrt. Svako umire na način koji je to zaslužio tokom života. Nije želeo da izda svoju smrt zbog toga je bio protiv samoubistva. Ovde iznosi afirmativni, pozitivni, stav prema životu, svestan da će zasluženo umreti.

Deveta strofa nosi dve poruke. Miris cveta je na rubu ali ako osetimo njegov miris on je u našoj blizini. Ovde se opet povezuje sa Platovim svetom ideja kao u prvoj strofi. Cvet nije ovde već u drugom svetu, svetu ideja. Da osetimo taj cvet moramo da pristupimo svetu ideja. Naš svet je pun stvari ali samo prividnim stvarim dok je sav izvor zapravo „tamo gde je cvet“ odnosno u svetu ideja. Veliki uticaj na Miljkovića imali su simbolisti naročito Stefan Malarme.

„Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?“

Svačiji život je prazan jer se završava smrću, ali je takođe i zvezdan jer ako prerastemo prazninu nastvićemo da živimo u zvezdama. Ovaj stih u desetoj strofi je u kontrasnom odnosu. Ovaj život ništa ne može da zameni čak ni bol ni ljubav koji su takođe u kontrastu.

„Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni“

Drugi deo strofe se odnosi na želju da svaki čovek može da peva tj. da stvara i da time ispuni pesimističnu prazninu života. To stvaranje će mu doneti „mir moj rumeni“, ispuniće mu život tako da on ne bude depresivan i prazan.

Poslednju strofu započinje istom simbolikom kao u predhodnoj strofi.

„Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta“

Imamo izbor: ili da uberemo cvet ili da ga ostavimo da cveta. Ako ga uberemo ostajemo sami, jer smo prognanin iz ovog sveta. Odbacujemo sve što nas okružuje i odlazimo u taj drugi svet. Ako ga ostavimo da cveta, ostaćemo u ovom svetu, ali bićemo svesni postojanja sveta ideja. Ovde pisac iznosi veliku borbu čoveka između sveta metafizičkog i fizičkog, duhovnog i materijalnog. Da bi ostali svesni moramo proći kroz pustinju i svet i ideja koji iznosi u predhodnim strofama.

Beleške o piscu

Branko Miljković rođen je 29. januara 1934. godine u Nišu i bio je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih pesnika u drugoj polovini 20. veka. Pored poezije, Miljković se bavio prevođenjem francuskih i ruskih književnika i pisao i kritike i eseje.

1953. godine odlazi iz Niša u Beograd gde započinje sa studijem na Filozofskom fakultetu gde 1957. godine diplomira filozofiju. Kao student bio je član grupe neosimbolista, a i društvo su mu bili Ivan Lallić i Vasko Popa. Odbio je bilo kakve asocijacije i članstva u partiji što je uticalo na objavu njegovih pesama.

Jednom prilikom je Miljković za intervju objavljen u niškim Narodnim novinama 1960. godine izjavio:

„Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…“

U Beogradu je tri godine pohodio redakcije časopisa gde nije nailazio na razumevanje. 1955. godine mu Oskar Davičo objavljuje pesmu „Delo“ i time mu otvara vrata u svet pesništva, omogućuje objavu i u drugim časopisima drugih izdavača.

1956. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ koja postiže dobre rezultate kod kritičara i publike. Pesma „Uzalud je budim“ je postala jedna od njegovih najpoznatijih pesama i svevremenski klasik.

Poznata dela i zbirke poezije: „Poreklo nade“ (1960.), „Smrću protiv smrti“, „Vatra i ništa“ (1960.), „Krv koja svijetli“ (1961.)

Uprkos mladosti, kritičari su brzo Miljkovića svrstali na sam vrh srpskih pesnika, a dobio je i jednu od najprestižnijih nagrada za vreme svog života – Oktobarsku nagradu.

Pesme iz njegovih ranih dana govore o uticaju francuskih simbolista Malarmea i Valerija, a vidi se i snažan Heraklitov uticaj filozofije. Njegova najpoznatija i najvrednija zbirka „Vatra i ništa“ sadrži, osim elemenata natičke mitologije i elemente nacionalne mitologije i legenti koje, u to vrmee, skoro niko od pesnika nije utkao u sopstvene pesme. To posebno vidimo u zbirci „Utva zlatokrila“.

Usled ličnih nesporazuma koje je imao sa par pesnika i prijatelja i zbog ljubavnih problema, Miljković 1960. godine napušta Beograd i odlazi raditi kao urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Ovde, verovatno nezadovoljan načinom svog života, počinje da pije.

Po zvaničnoj verziji, u jednoj šumi pored Zagreba, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, srpski je pesnik izvršio samoubistvo. Bilo mu je 27 godina, a događaj, pa čak i 50 godina posle, izaziva mnoga pitanja i kontroverze gde neki misle da je njegovo ubistvo prouzrokovao tadašnji režim.