Slovo ljubve

Osim što je ostao zapamćen kao izuzetan državnik i diplomata, Stefan Lazarević se iskazao i kao učen i obrazovan vladar u čije je vreme vladavine srpske srednjovekovne države, ista doživela procvat u književnosti i kulturi.

Ne samo da je oko sebe okupljao učene ljude, već je podsticao i razvoj kulture i srpske književnosti. Neka od njegovih poznatih dela su: Slovo ljubve, Pismo o mramornom stubu Kosova, Nadgrobni spomenik nad knezom Lazarom, a napisao je i povelje Povelja manastiru Hilandaru, Povelja manastiru Mileševi, Povelja gradu Beogradu.

Najpoznatije delo Stefana Lazarevića je svakako pesnikova poslanica Slovo ljubve. Ovaj tekst se smatra jednim od reprezentativnih tekstova srpske srednjovekovne književnosti i jednim od najlepših tekstova o ljubavi. Smatra se da je napisan 1404 ili 1409. godine. Delo je napisano u obliku srednjovekovne poslanice (epistola) i podeljeno je u deset strofa, pri čemu se početna slova sastoje od akrostiha, odnosno naslova pesme i pisana je u slobodnom stihu. Deset strofa koje čine ovu pesničku poslanicu čine tematske celine.

Prvi deo predstavlja posvetu, u kojoj pesnik navodi svoje ime, ali ne i ime osobe kojoj je poslanica namenjena. Vekovima se u srpskoj književnosti vode polemike oko toga za koga ju je srpski vladar i pesnik Stefan Lazarević napisao. Do sada su tumači naveli tri moguće osobe: brata Vuka sa kojim je Stefan Lazarević bio u sukobu, sestru Oliveru koja je prisilno boravila u haremu turskog sultana Bajazita i verenicu Jelenu od koje je zbog ratnih prilika bio odvojen.

Drugi deo poslanice je pesnikova fascinacija lepotama prirode i čovekovom unutarnjom prirodom koju mu je Bog dao. U ovom delu poslanice pesnik je pokušao da izazove svoje oduševljenje i uvažavanje za sve šta je Bog stvorio svojim pesničkim slikama.

Drugi deo je samo uvod u treći deo u kojem pesnik nastoji da opiše značenje ljubavi kao najjače prirodne sile. To je zapravo osnovna tema ovog pesničkog teksta. U opisu značenja ljubavi pesnik koristi različita stilska izražajna sredstva: aliteraciju („i druga čudna dela Božja“), asocijaciju („Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema“), metaforu („Vetrovi da se s rekama sukobe“), anafor („kao za Mojsija more,/kao za Isusa sudije“) i kontrast („Oštro nekako i bistrotečno“).

Pesnikov cilj je prikazati vrednost ljubavi i da pošalje poruku o važnosti očuvanja iste. Poslanica se tako može posmatrati i kao himna ljubavi.

Četvrta i peta tematska celina prenose poruke o snazi ljubavi koja može, i mora, da prevaziće sve poteškoće. Pesnik upućuje čoveka da je njegov zadatak da otkrije i ukloni sve prepreke koje ga sprečavaju da uživa u najmoćnijoj ljudskoj emociji. Time pesnik ističe da je ljubav složena emocija i da je zbog toga potrebno razumevanje da bi se ljubav osnažila. Izražavajući svoja razmišljanja o veličini ljubavi, pesnik je pokušao da se pomiri sa osobom kojoj je posvetio poslanicu. Ideja pesme je prikazivanje ljubavi kao smisao života zbog čega ova pesnička poslanica odiše sentimentalnim ugođajem.

Slovo ljubve jedno je od reprezentativnih srpskih srednjovekovnih spisa. Žanrovski se definisan kao srednjovekovna poslanica (predstavlja književnu vrstu koja je napisana za nekoga, tj. uvek se upućuje nekoj osobi. Tako je prvi deo ove poslanice zapravo posveta.

Stefan Lazarević posvećuje poslanicu nepoznatoj osobi i do kraja teksta ne otkriva njeno ime. Iako nije jasno o kojoj je osobi reč, iz posvete se vidi da je reč o osobi od koje ga deli razdaljina i koja ima značajno mesto u njegovom srcu.

Slovo ljubve – analiza pesme, citati

Despotova misao o lepoti, ljudskom razumevanju, ljubavi podeljena je u tematske celine poslanice:

1. deo – posveta (1. strofa)
2. deo – priroda i lepota (2. strofa)
3. deo – ljubav (3., 4., 5. i 6. strofa)
4. deo – ljubav među ljudima (7. strofa)
5. deo – želja za susretom (8. i 9. strofa)
6. deo – poenta (10. strofa)

1. deo – posveta (1. strofa)

Uvodna strofa je opšteg karaktera i mogli bi reći kliše koji se pojavljuje u svakoj poslanici. Sadržava ime osobe koja je sastavila poslanicu i posvetu, ali se ne navodi i osoba kojoj se upućuje. Izostavljanje imena kome se upućuje poslanica stvara par pretpostavki, a ne zna se koja je tačna.

Iz posvete je primetna i neizmerna ljubav i neraskidiva veza sa osobom kojoj je poslanica posvećena („najslađemu i najljubaznijemu i od srca moga nerazdvojnome“)

„Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.“

Prva pretpostavka je da je sama uvodna strofa već gotov kliše – stavljen na početak s ostavljenim praznim prostorom u prvoj liniji gde se može upisati ime, na primer Đurađ ili Vuk. Takođe nije manje verovatno ni da je poslanica samo obrazac koji se koristi za sastavljanje svih/drugih pisama. Budući da je Stefan Lazarević bio pesnik i učen čovek, možemo da pretpostavimo i da je hteo drugima da pokaže kako se pravilno sastavlja pismo.

Iz stiha „ljubazan u Gospodu celo“ može se iščitati da je, bez obzira na razdaljinu, s tom osobom povezan preko Boga. Ljubav prema toj osobi dovodi ga do promišljanja o ljubavi kao najvrednijoj ljudskoj emociji i na kraju nastoji da opiše njeno značenje i delovanje.

2. deo – priroda i lepota (2. strofa)

Drugi deo ima jednu posebnu tematsku celinu – o lepotama i prirodi u kojoj vidimo da je pesniku razvijeno osećanje za „prirodu“, lepote. On „oseća“ mirise i snažno veruje da nije u stanju da sve doživljaje verno iskaže rečima. Pesnikovo viđenje prirode okarakterisano je srećom, razdraganošću, dok su neki raniji opisi u njegovim delima svedeni na opšte registrovanje prirode i predmeta.

„…pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?“

Uz pomoć vizuelnih i olfaktivnih pesničkih slika dočarava se letnja i proljećna atmosfera i lepota pejzaša (let ptica, vrhovi gora, prostranstva lugova, poljske širine, mirisni cvet). U ovom se delu pesme prvi put referira na Bibliju pominjući psalmopevca, odnosno cara Davida.

Osim stvarne prirode, pominje se i čovek kao biće prirode. Iz retoričkog pitanja kojim drugi deo završava „ali i same čovekove prirode obnavljanje i veselost dostojno ko da iskaže?“ primetno je da pesnik posmatra ljudsku prirodu kao nestalnu odnosno promenljivu. Despotovo viđenje se u ovoj poslanici ne odnosi samo na prirodu već i ljudsko biće čime naglašava vreme humanizma (vreme koje dolazi) i uvod je za sledeći deo (tematsku celinu) u kojoj fokus stavlja na ljubav.

3. deo – ljubav (3., 4., 5. i 6. strofa)

U trećem delu poslanice ponovno se vraća Bogu.

„Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.“

Za razliku od prvog dela poslanice u kojem opisuje Boga kao posrednika u ljubavi između njega i osobe kojoj posvećuje poslanicu, u ovom delu potvrđuje da sve lepote sveta u njemu izazivaju ljubav, a da je ljubav sam Bog. S tim ukazuje da je Bog iznad svih stvorenih lepota koje su potekle od Božje ruke.

Pesnik se ponovno vraća na Bibliju i pruža motive iz biblijske priče o braći Kaina i Avelja. Uključivanjem Kainovih reči upućenih bratu naznačuje značenje varanja u kontekstu ljubavi:

„Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje““

4. deo – ljubav među ljudima (7. strofa)

Da bi protumačio šta je ljubav, a šta nije, pesnik se osvrće na iskušenja mladenačke ljubavi i obraća se mladićima i devojkama.

„Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
„Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju“.“

Budući da je mladost vreme u kome mladići i devojke traže ljubav, on oseća potrebu da ih poduči i upozori da izbegavaju da nagonska osećanja vladaju njihovim umovima i tako uvrede Boga. Drugim rečima, upućuje ih da nastoje da ih u ljubavi vodi razum, odnosno da u ljubavi uvek stavljaju duhovnost ispred fizičnosti.

5. deo – želja za susretom (8. i 9. strofa)

Metaforom „Vetrovi da se s rekama sukobe,(…)“ daje do znanja da između njega i osobe kojoj je poslanica upućena postoji neki problem. Pošto ideja njegovog dela pokušava da odredi značenje ljubavi, s ovim se upućuje na poteškoće koje ljubav mora prevazići. Probleme koji stoje između njega i voljene osobe upoređuje s Mojsijevim prelaskom preko mora i odnosom sudija prema Isusu.

„Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan“

U tim upoređenjima iskazuje želju da ljubav prema toj osobi bude jača od problema koji stoje među njima.

6. deo – poenta (10. strofa)

U šestom delu i zadnjoj strofi poslanice pesnik daje do znanja toj osobi da čvrsto veruje da će njihova ljubav prevazići sve prepreke i poteškoće koje ih razdvajaju.

„Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.“

Poslednji deo je ujedno i molitva kojom izražava želju za susretom između njega i te osobe i za pomirenje.

Sa svim svojim pesničkim elementima, ova poslanica govori o despotu Stefanu Lazareviću kao već izgrađenom pesniku: osetna težnja da se napravi ujednačavanje stihova i deseteraca (silabički princip) i strofičnost dokazuju pesnikovo poznavanja književnog zanata, a najbolji dokaz njegovog literarnog umeća je korištenje akrostiha. Pesnik ne robuje tradicionalnim pesničkim silabičkim formatima, on piše po diktatu sadržine i oseećanjima: stihovi su pisani slobodno i u svakoj strofi su drugačiji, a strofe neuobičajene i prilagođene sadržini i tako stvaraju, sadržinski, jednu od najlepših pesama srpske književnosti.

Beleške o piscu

Despot Stefan Lazarević (poznat i kao Stevan Visoki) je jedna od najistaknutijih ličnosti književnog i političkog života srednjovekovne Srbije. Rođen je u Kruševcu, 1377. godine u kneževskoj porodici i naslednik je dinastije Lazarevića. Kao sin kneza Lazara i sam sa svojom titulom kneza od 1389. do 1402. godine, preuzeo je vladavinu Srbijom od 1402. do 1427. godine. Bio je jedan od najboljih vojskovođa i vitezova u svoje vreme, a literarna dela su ga učinila jednim od najpoznatijih i najvećih srpskih autora u srednjovekovnoj Srbiji.

Kao vitez i ratnik prošao je mnoga bojna polja i ratišta, od Angore do Rovina. Plovio je morima, upoznao crkvene velikodostojnike i vladare, video i naučio mnogo, upoznao načine života i kulture drugih zemalja, stekao velika iskustva. Imao je radozano duh i mnogo je učio samo da bi pomogao svojoj zemlji. U svom porodičnom domu je stekao već zavidno obrazovanje, pisao je i govorio srpskoslovenski jezik, poznavao latinski, znao grčki- Bio je veliki poznavalac umetnosti i ljubitelj pisane reči. Posedovao je znatnu biblioteku, a oko sebe je okupljao učene ljude, prepisivače i pisce, doprineo prevodima knjiga osnivanjem Resavske škole.

Stefan Lazarević, ne samo da se brinuo o prevodima raznih dela, on je sam stvarao i originalne rukopise. Najpoznatija su Slovo ljubve, Natpis na mramornom stubu na Kosovu i Pohvalno slovo knezu Lazaru. U svim njegovim spisima preovladavaju otvoreni pogledi na svet i svetovni motivi.

Slomio je otpor vlastele, a periode mira u Srbiji iskoristio da bi svoju zemlju osnažio na vojnom, kulturno, ekonomskom i političkom polju. 29. januara 1422. godine obajvio je „Zakon o rudnicima“ kojim se uređuje najveći tadašnji rudnik na Balkanu čime ujedno i pojavača razvoj rudarstva i tokom njegove vladavine unapređuje Srbiju koja postaje najveći proizvođač srebra u Evropi.

Umro je 29. jula 1427. u Crkvinama, a sahranjen u manastiru Koporinu što je zvanično potvrdila i Srpska pravoslavna crkva.