Priča o kmetu Simanu

Pripovetka Priča o kmetu Simanu sabrana je u zbirci pripovetki Put Alije Đerzeleza (nazvane po istoimenoj pripovetki). Pripovetka pripada drugoj fazi Andrićevog stvaralaštva (prvi obuhvata dva njegova velika dela: lirski dnevnik Ex Ponto (1918.) i zbirka Nemiri (1920.), ali i treći roman iz 1943. godine Na drini ćuprija). U drugoj fazi Andrić gubi veru u Boga i luta u potrazi za smislom poput Alije Đerzeleza – junaka koji je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je usađivala strah.

Andrićeve pripovetke su često grupisane u manje ili veće celine koje povezuje glavni lik, tema ili problem. Tako, na primer, izdvajamo „fratarski ciklus“ koji se sastoji od niza ulančanih pripovednih tekstova u kojima se kao akteri i/ili pripovedači javljaju franjevci: fra Marko Krneta (U zindanu, Ispovijed, Kod kazan) ili fra Petar (Trup, Čaša, U vodenici). Slično je i s novelama o Turcima i bosanskim muslimanima, kao što su pripovetke: Mustafa Madžar, Most na Žepi, Za logorovanja, San bega Karčića, Smrt u Sinanovoj tekiji, Priča o vezirovu slonu, a delomično im pripada i Priča o kmetu Simanu.

Andrićeva narativna strategija otkriva se od početka u planskom povezivanju tekstova, u njihovoj otvorenosti za nova „dopisivanja“ po načelu work in progress. To otkriva i uvodna beleška koju je pisac napisao u prvoj zbirci pripovetki (1924.): „Ove pripovetke o Turcima i o našima jesu samo deo (otprilike srednji) jednog rada, započetog pripovetkom Put Alije Đerzeleza i do danas nezavršenog.“

Princip varijacije, secišta, prožimanja i mešanja tema, motiva i misli iz jednog dela u drugo vodi do zaključka da je Andrić težio pisanju neke vrste superteksta u kojem bi sve bilo međusobno povezano. Moglo bi se reći da je u njegovom radu svaki tekst predstavljao svojevrsni most prema drugom tekstu, a međusobne se veze ostvaruju i u horizontalnom (sinhornom) i u vertikalnom (dijahroničkom) smislu.

Prava velika tema Andrićeve umetnosti je čovekova sudbina, koju je slikao „prikovan za predmete“, za prirodu, lica i staze, koje je posmatrao od detinjstva, a posebno otkrivao kao istoričar. Zato se i u svom govoru na primanju Nobelove nagrade prisetio stare latinske izreke, koja je u njegovu prevodu glasila: „Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se večnosti godina.“

Pripovetka Priča o kmetu Simanu nastala je 1924. godine, a govori o kmetu-seljaku Simi Vaskoviću (Simanu) i njegovom životu usred dolaska austrijskih trupa u Sarajevo 1878. godine. Ovo uspostavlja novu hijerarhiju u društvu, pri čemu Siman ostaje u najnižem delu društva, biva zatvaran i na kraju osuđen na pijančevanje i skitanje. Pripovedač je sveznajući, heterodigetički i ekstradigetički. On pripoveda u er-formi, a naracija teče linearno.

Narativne tehnike su opisivanje, dijalog, monolog, retrospekcija:

„Vidiš, bio je u mog pokojnog oca, u mom djetinjstvu, jedan oroz, gigan, nije mu glasa nadaleko bilo. Ali, imao je jednu manu zbog koje je glavu izgubio prije vremena: on je kukurikao prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Dodijalo jednog dana mom ocu. Neću ga, kaže, trpljeti, pa mi je iz oka izišao. I naredi da ga zakolju. E, ja sam, vidiš, takav oroz…“

Jezik pripovetke je (bosanska) ekavica, prožeta turcizmom, germanizmom i lokalnim govorima. Likovi su okarakterisani fizički, socijalno i psihološki i između njih postoji velika razlika u hijerarhiji (na primer, aga – kmet; Kosta Herman – Siman).

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: Sarajevo

Vreme radnje: leto 1878. godine; ulazak austrijskih trupa u Sarajevo

Tema dela: Siman i njegova borba za pošteno suđenje (a zbog toga i propast). Propast jednog kmeta u borbi za bolju hijerarhiju u društvu.

Ideja dela: (1) Pitanje razlika između zakona i pravde. (2) Promene u društvenom uređenju. (3) Dolaskom novog vladara „mali“ čovek ostaje nebitan za društvo (najniži stalež ostaje najniži bez obzira na promenu vlasti).

Kratak sadržaj prepričano, citati

Pripovetka počinje dolaskom austrijskih trupa u Sarajevo, u avgustu 1878. godine. Tim događajem menja se društveno-politička situacija u Sarajevu. Ljudi su osuđeni na smrt i došlo je do novih uredaba i običaja. U ovom nemiru živio je kmet (seljak) Simo Vasković, zvani Siman, zajedno sa svojom ženom i dvojicom sinova. Aga mu je bio Ibraga Kološ, sarač, vlasnik prodavnice na Baščaršiji, čovek mirne naravi, dobroćudan i obzirniji od drugih aga.

Između njega i njegovih kmetova vladao je isti princip uhodanog kmetovsko-aginskog odnosa, što znači da su seljaci-kmetovi agi bili dužni davati određeni dio useva, odnosno trećinu od prinosa žita i polovinu voća i sena. Da bi to izbegli, seljaci su prikazivali slabiji prinos, odnosno nisu se ni trudili da povećaju proizvodnju i otežavali su davanjem haka. Simon nije bio takav; on je agi davao otprilike koliko mu i pripada, samo šta je odbijao taj njegov hak da prenese agi kući u varoš.

Takođe je odbijao da radi hizmet, odnosno da radi na aginom poslu pet ili šest dana u godini. Aga je svake godine išao sam po svoj deo žita i voća kao da mu je to zadovoljstvo i nikad nije Simona zvao na rad u svojoj kući tvrdeći da ga ne treba.

„Tako su njih dvojica živjela bez većih trzavica – ćutljivi, ali nepomirljivi, neprijatelji, vezani kao lancem, zemljom koja ih je, svakog na svoj način, hranila i privlačila.“

Ulaskom austrijske vojske u Bosnu, dosta je aga ostalo bez trećine prihoda jer nisu smeli da dolaze u selo i traže ono što im je do tada pripadalo. Tako su mnogi kmetovi zadržavali svoj i agin dio. Aga Ibragin, je saznao da se zakonski ništa nije promenilo, odlučio je da obiđe svoj čitluk i pokupi svoj deo šljiva koje su te godine odlično rodile, a zbog rata nisu bile obrane.

Kad je došao kod Simana, aga ga je zatekao kako leži tamo, a ne diže se pred njim. Siman je agi izgovorio sve svoje drsko i bezopasno gunđanje koje je donedavno imao u ogorčenim maštanjima i razgovorima sa samim sobom dok je radio na polju. Koliko god je aga bio miran čovek, toliko je u njemu sve kuhalo od besa kad je video kmeta da mu ne pokazuje nimalo poniznosti i poštovanja. Takvo nešto nije viđeno otkad su age age i kmetovi kmetovi.

„Gleda Ibraga toga drskog čovjeka koji mimo svakog reda i običaja leži i ne diže se pred njim, ne vjeruje rođenim očima i ne može da se načudi koliki je kmet kad nije zgročen i ponizan, nego kad se opusti i raširi u svojoj punoj snazi i veličini.“

Kada je aga pomenuo deo koji mu propada, Siman mu je odgovorio da se može najesti šljiva koliko hoće, ali da ništa neće poneti sa njegove zemlje. Aga nije mogao da veruje šta čuje. Simon ponavlja to svoje „ne“ okrećući glavu na sve strane sveta da ga ceo svet čuje. Aga nije mogao da shvati da nešto što njemu pripada odjednom kmet svojata. Siman na to odgovara da je došlo drugo vreme.

Budući da Siman nije popuštao, aga se već uznervozio. Da bi taj razgovor priveo kraju, Siman mu je rekao da je sad njihovo vreme da oni jašu age.

„I tvoje je bilo nekad naše, pa u neko vrijeme i po nekoj pravi postalo vaše. E, kad je ono što je od davnina bilo moje moglo postati tovje, može vala i ovo što se zove tvoje postat moje, kao što je i bilo. (…) da ne duljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotina godina vi ste jahali nas, sada ćemo čeitiri stotina godina mi vas…“

Posle odlaska age, Simanu je bilo veoma žao što se razgovor tako brzo završio, jer je imao još puno toga da kaže. Te jeseni, Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni polovine od voća i sena. Godina je dobro rodila, a budući da ništa nije dao agi, Siman je višak useva prodao austrijskoj vojsci za dobre novce.

Zarađenim novcem kupio je jahaćeg konja kojim je projahao sarajevskom čaršijom, a onda je naterao vranca pred Ibraginu otvorenu prodavnicu, gde je Ibraga, savijenih i prekrštenih nogu, bušio rupe na sjajnim novim kajasima. Takvo poigravanje seljaka iznerviralo je Ibragu, pa se zbog toga požalio komšijama, ali je bio zahvalan što u njegovoj kući nema gladi.

Te je zime Siman proveo u nekoj vrsti zanosa: ispekao je rakije i pio s društvom, uz pšenični hleb, za koji su rekli da je dobar kao da je aginski.

Posle Đurđevdana, Siman je prvi dobio poziv kotarske političke vlasti u stvari tužbe Ibrage Kološa. Siman se zbog toga nije mnogo iznenadio jer je od ostalih seljaka čuo da se pozivaju seljaci koji su agi uskratili trećinu; a ta je Ibragina trećina prolazila u Simanovim žilama. Nije trebalo mnogo vremena da se pokaže da je Siman bio u krivu i da se prebrzo obradovao promenama koje je iščekivao ulaskom austrijske vojske. Zakon je bio nemilosrdan, a ispostavilo se da svi kmetovi koji nisu podmirili svoju naknadu u davanju useva, moraju da nadoknade nerealizovan dohodak svojih aga i zemljoposednika.

Takvoj odluci se Siman usprotivio i uložio žalbu, koja mu je na kraju odbijena. Činovnik mu je takođe citirao i „carsko pismo“ od 28. jula 1878. godine i „setersku naredbu od 1859. godine“.

Na te turske zakone Siman se gorko i široko nasmejao, činovnik ga je izbacio iz kancelarije i dao ga zatvoriti na osam dana, a ubrzo je pala i presuda da treba da nadoknadi agi prošlogodišnju trećinu i da je ubuduće redovno daje jer su svi stari zakoni na snazi dok ne dođu novi. Siman je zatim zapustio porodične obveze, nije se više brinuo za radove na farmi, što je na kraju uništilo usev i prihod agi.

Siman se obratio učitelju Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata. U početku su razgovarali o zdravlju, a onda ga je Siman pitao za koliko će mu napisati „utok“. Učitelj mu je objasnio da će se više ceniti ono napisano na nemačkom jeziku i da će to Simana koštati dva seksera.

Učitelj je pisao brzo i samouvereno, pravilnim slovima, u ravnim linijama, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletena. Taj je priziv zatim odbačen od više političke vlasti kao neosnovan, a Siman se zbog toga napio u mehani kod Kreštalice i zapevao Puče puška s pećine, nema agi trećine. Zbog toga je bio osuđen na tri dana zatvora.
Nakon što je izašao, dolazili su mu kumovi, komšije i rodbina da bi mu objasnili da je beskorisno i nerazumno to što on radi, ali se Siman nije dao uveriti. Ubrzo je vlasnik zemlje podnio tužbu vlastima u kojoj je tražio da se kmeta, ako se ne popravi, udalji s poseda.

Pošto se Siman nije pomirio sa novonastalom situacijom, maknuli su ga sa zemlje. Sledeće zime Simanu je umrlo oboje dece od difterije, a njegova se žena, slaba i bolena vratila svojoj rodbini, a Siman je počeo da skita.

„Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik. Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, preprodajuć povrće i mleko. (…) Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac i pre nego što baštovan dođe po njega.“

Tako je živeo još nekoliko godina.

Kad je čuo da u Sarajevo dolazi carev amiđa, član prejasnog vladalačkog doma, Simanu se pojavilo malo nade da pomoću molbe ukaže na nastali problem i neoprostivu nepravdu koja je izašla na videlo. Za stolom u prostranoj osvetljenoj sali, punoj ćilima i bogato ukrašenog nameštaja sedio je Kosta Herman u mrkoj uniformi. Lice mu je bilo belo, kosa crna, gusta, kao i brkovi. Iza naočara prodirao je oštar pogled. Siman mu se žalio zbog njegove presude: govorio je da nije pošteno što mu je suđeno po turskim zakonima i što mu je sudio Turčin, Đulaga Maglajlić.

Na to mu je redarstvenik odgovorio da su ukupno bila tri predsednika, od kojih su dvojica bila srpska: Ante Perišić i Kosta Ćuk. Siman mu je na to odgovario da je i Vuk Branković isto bio Srbin, pa je svejedno izdao cara na Kosovu.
Nakon što ga je tako zaobilazno ispitao, Herman je uveren da se ovde radi o jednoj od Simanovih alkoholičarskih fantazija i odluči ga zatvoriti dok ne prođe proslava i ne odu visoki gosti. Ali Siman je samo hteo da ukaže na nepravdu koja mu je urađena i sudsku odluku koja je doneta turskim zakonom. Tako je Siman ostao sam nasuprot čitavog sistema.

Njegovo uverenje da to šta radi i na šta on ukazuje kad tad će se da se ostvari, ali nažalost on to neće doživeti. Potpuno se prepustio piću, ali i takav pijan držao se svojih prava od kojih nije odustajao.

Živeo je nedaleko od Sarajeva, u vijugavom kanjonu Miljacke, na glavnom drumu koji vodi iz Sarajeva prema istoku, gde stoji Kozja ćuprija, kamenit most na jedan luk.. S jedne strane obale bila je stara i poznata drumska mehana, sa terasom nad rekom, sa štalama i kovačnicom, a s druge strane obale stajala je bela kafanica sa baštom koja se spušta do reke. Tokom letnjih dana, na terasi se mogao videti krupan, ali mršav, savijeni i crni lik Sime Vaskovića (Simana).

Obično sedi pored ograde, kašlje i pljuje u reku ispod sebe i čeka nekoga ko će mu poručiti pesmu. Iz Simanove torbe virile su gusle. Pored njega je stalni gost bio i Salihbeg Hasimbegović, čovek bez kuće i kućišta, težak i nepopravljiv pijanac, nekad i čuveni kockar. Često puta bi Salihbeg zatražio pesmu od Simana posle koje bi popili nekoliko čašica rakije.

U jednom od njihovih razgovora, Siman mu je ispričao o svom ocu i orozu, giganu, “kojemu nije glasa bilo nadaleko”. Njegova mana zbog koje je prevremeno izgubio glavu bila je ta što je kukurikao prije ostalih pijevaca na čitav sahat i budio ukućane. Siman je upoređuje s tim petlom. Salihbeg je zaspao, a Siman nastavio:

„Svi mi kažu da nije trebalo raditi ni govoriti sve ono što sam ja radio i govorio, da nije virijeme i da je bolje „vodu u usta“, štono kažu, pa svoj posao gledati. More biti. Ali kad sve saberem, ja vidim da je onako kako ja kažem, da je aginska práva umrla, a kmetovska se rodila, samo oni to ne vide, još ne vide, a ja vidim.“

Tako je Siman govorio svašta – buntovno, istinito – a ponajviše o tome da sistem sa kmetovskom zemljom i sa trećinom nije kako treba i neće biti duga veka. U to vreme se odmicao, udarao dlanom o stol, govorio zadihano i škripao zubima. Nadalje je govorio da će doći dan kada će age i begovi obigravati sudove i kancelarije i nositi zakone, a niko im to neće želeti čitati. Svestan je da on to neće dočekati, ali je srećan što će jednom doći bolja vremena. Baše Simanu drago što to sve govori begu, pa čak i polupijanom. Prolazila je noć i sve je umuknulo. Svetlost se pogasila, a mehandžija je zatvorio kapke na prozorima, vrata i legao spavati. Budući da im je naplatio pića, ostavio je bega i

„Simana na terasi kraj reke, kao ljude bez reda i ugleda, (…) koji će uskoro, jedan pre, drugi posle, tako i skončati jednog dana, negde na klupi, uz mehanski zid.“

Analiza likova

Likovi: Simo Vasković (Siman), Aga Ibraga Kološ, Aga Ibraga Kološ, Kosta Herman, Aleks

Simo Vasković (Siman) – kmet, seljak. Živeo je sa ženom i dva sina na posedu u blizini Sarajeva. Aga mu je bio Ibraga Kološ.

„Nevelik ali lep komad zemlje, na kom je živeo Siman sa ženom i dvoje sitne muške dece, bio je u blizini Sarajeva, odmah iznad Svrakinog Sela. Aga mu je bio Ibraga Kološ, sarač, sa dućanom na Baš-čaršiji, skroman majstor i jedan od onih sitnih aga.“

Kao kmet, Siman je bio i dobar i loš: prema agi držao se “gordo i osiono” i provodio je svoje običaje. Odbijao je da radi kao kulučar na aginom poslu, što je inače bilo obavezno pet do šest dana godišnje.

Nekoliko je puta bio zatvaran, a propio se i postao skitnica kad su mu sudskom odlukom oduzeli zemlju. Na zimu je izgubio dvoje dece, a žena mu se vratila svojoj rodbini. Od tada se bori da ispravi nepravdu koja mu je urađena, ali počinje i sve više i više da pije. Odlazi iz Sarajeva i vreme provodi svirajući gusle i pijući rakiju. Na kraju oboli od tuberkuloze, zbog koje teško kašlje i pljuje u reku Miljacku.

„Za letnjih dana, pred veče, mogao se na terasi, gotovo uvek na istom mestu, videti krupan ali pognut, omršaveo i crn lik Sime Vaskovića, bivšeg kmeta Ibraginog i bivšeg zemljoradnika. Sedi obično pored same ogradem kašlje teško i pljuje u reku ispod sebe.“

Aga Ibraga Kološ – vlasnik prodavnice na Baščarsiji, skroman majstor i jedan od sitnijih aga. Ljubazan i miran.

„Postoji i takav tip vlasnika zemlje koga narod naziva „duševan aga“. U suštini, takav aga nije bolji ni duševniji, nego obično mnogo slabiji ili po prirodi manje borben i nasilan od onih krupnih aga koji „sede kmetu za vratom“.“

Salihbeg Hasimbegović – redovan gost pored Simana na obale Miljacke. Spavao je i živeo na terasi jedne gostionice. Poreklom je iz Maglaja, ali je bio i kod sestre u Sarajevu, koja je udata za jednog bogatog bega. Od njene milostinje plaća rakiju koju svakodnevno pije.

„Čovjek dotrajao, bez kuće i kućišta, teška i nepopravljiva pijanica, nekad i čuveni kckar, koga je njegovo begovsko društvo odbacilo odavno. Polovinu svog imetka proćerdao je za dvadeset i pet godina do dolaska Austrije, a drugu, veću, polovinu za ovih pet-šest godina otkako je došla okupacija i donela hotele, sviračice i razne druge zabave i mamipare.“

„Pregojen, posve kratka vrata, crven i modar u licu, krezub, uvek vlažnik i zakrvavljenih očiju, on dotrajava posljednje dane tu na Kozjoj ćupriji, gde često ostane i po dva-tri dana.“

Kosta Herman – redarstvenik koji je sedeo za stolom u mrkoj uniformi, u osvetljenoj dvorani, kada je u Sarajevo došao carev amidža. Dao je zatvoriti Simana.

„Nije vikao, nije kretao ni malim prstom. Lice mu mirno, belo sa malo lakog rumenila, kosa crna, gusta, isti takvi kratki brkovi. Iza naočara bez okvira svete tamnomodre oči, ali ne menjaju boju, jer se u trenutku kad poverenik postavlja pitanja mešaju sa gornjom ivicom naočara i stvaraju oštar i neljudski miran i prodoran pogled.“

Aleks – bivši učitelj srpske škole. Došao je iz Zemuna u Sarajevo kada je prije osam godina sarajevska srpska škola zatražila pomoćnog učitelja. Njega je, s jedne strane, „prenosila pamet“, a s druge strane, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju. Bio je ljubazan i humorističan.

„Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim očima uvek zalivenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.“

Beleške o piscu

Ivo Andrić rođen je u Travniku 09. oktobra 1892. godine. Sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Nakon što mu otac umire od tuberkuloze, majka ga zbog nemaštine daje sestri svoga muža u Višegrad koja nije imala dece. Ona i njen muž, austrijski žandarmerijski narednik, odgajaju Ivu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu gde stanuje sa majkom.

Za vreme srednjoškolskih dana počinje da piše poeziju i 1911. objavljuje svoju prvu pesmu. Kasnije upisuje Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

1913. godine odlazi u Beč na studije, ali mu Bečka klima ne prija zbog osetljivih pluća. 1914. godine odlazi u Krakov na Filozofski fakultet. Iste godine na vest o atentatu Franca Ferdinanda, Andrić putuje u Split. Sredinom jula biva zatvoren u mariborsku tamnicu kao pripadnik Mlade Bosne. Za to vreme pisao je pesme.

Marta 1915. mu biva dodeljen kućni pritvor do 1917. godine. Tada je počeo sa pisanjem knjige „Ex Ponto“ koja biva objavljena 1918. godine. Nakon kućnog pritvora se vratio u Sarajevo.

1919. dolazi u Beograd gde ga zapošljavaju u Ministarstvu. Rado se družio sa mnogim poznatim ličnostima kao što su Miloš Crnjanski i Sima Pandurović. Radio je u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Do 1924. postiže veliki politički uspeh, a te godine je primljen za člana Srpske kraljevse akademije. 1939. njegova politička karijera doživljava vrhunac kada biva postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Sreo se sa Adolfom Hitlerom i imao bitnu ulogu u pregovorima za Drugi svetski rat. Na njegovu inicijativu oslobođeni su mnogi Jugoslovenski umetnici iz nemačkog zarobljeništva. 1941. novembra meseca je penzionisan, čime se okončava njegova diplomatska karijera.

1944. završava čuveni roman „Na Drini ćuprija“ za koji dobija Nobelovu nagradu 1961. Takođe je bio član Srpske Akademije Nauke i Umetnosti.

Njegova najpoznatija dela su: „Ex Ponto“, „Nemiri“, „Most na Žepi“, „Razgovor sa Gojom“, „Na Drini ćuprija“, „Priče o deci“, „Prokleta avlija“, „O priči i pričanju“, „Jelena žena koje nema“ i mnogi drugi.

Ivo Andrić je bio i ostao veoma značajna ličnost Jugoslovenske diplomatije, kulture i umetnosti, i jedan od najkvalitetnijih pisaca međunarodnog modernizma dvadesetog veka.

Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.