Mustafa Madžar

„Mustafa Madžar“ pripovetka je Ive Andrića, koja spada u drugu fazu njegova književnog delovanja, onu koja je nastupila između objavljivanja zbirki pesama i njegovih romana, a u kojoj je napisao svoje najpoznatije i najvrednije pripovetke. „Mustafa Madžar“ je jedna od njegovih najpoznatijih pripovetki. Baš poput pripovetke „Put Alije Džerzeleza„, ona se takođe drži prikaza jednog lika, opisa nekih njegovih pustolovina, ali i ono mnogo važnije, jasnije interpretacije njegova unutrašnja stanja.

Mustafa Madžar, baš poput Alije Džerzeleza, slavni je junak, ali za razliku od prvo pomenutog junaka, Madžar nije nimalo hvalisav, nema o sebi mišljenje veće nego što jest, niti se zanaša stvarima koje su mu nedostiže, pa ostavlja dojam zrelijeg i misaono dubljeg junaka. Ali ono što svi Andrićevi likovi dele je njihova općenitost. Andrićevi likovi, pa tako i Mustafa Madžar, nisu samo individualci, oni su i predstavnici određenih tipova ljudi, ako ne i nekih osobnosti kod čoveka općenito. Ono kroz što prolazi Mustafa Madžar, nešto je što bi mogli osetiti svi ljudi koji su proživeli slično što i on – ubistva, silovanja, mučenja… bilo da su im svedočili ili ih sami počinili. Noćne more Mustafe Madžara su njegova savest, ali to je savest koja je prisutna kod gotovo svih ljudi. Zato čitaoc može da suoseća s ovim likom, može da ga opravda unatoč svim nedelima koje je učinio i koje nastavlja da radi.

Mustafa je samo čovek i tako je prikazan, što je u opreci s onim kako ga doživljava okolina. Za okolinu on je ratnik i junak, što zapravo doista i jest. Ali to je samo jedna njegova osobina. Kada se zasukaju mačevi i ugase bitke, kada sjaše s konja i mora da odmori, Mustafa Madžar postaje mučenik. On je mučenik sopstvene savesti, koja može da bude i kolektivna odmazda za ono što je učinio. Lik Mustafe Madžara sama je ideja dela, koju nam Andrić prenosi upravo kroz problematiku glavnog lika – ne kroz njegova dela, već kroz njegovo stanje patnje.

Osim odlične analize lika, Andrićeva pripovetka odlikuje se i ostalim karakteristikama njegova izraza. Prvo što primećujemo je njegovo majstorstvo u stilu pisanja. Andrić je poput djeda koji unucima priča priču. Njegove rečenice su tečne, ali nimalo plitke. Svaka reč je odmerena, ali je njegov izraz kristalno jasan i posve razumljiv. Svaka rečnica ima jednako jasnoću i dubinu. Andrić ne podliježe nakićenim stilskim figurama, ali je njegov izraz svejedno lep i naglašen. U pripovetkama Andrić naginje realističkom prikazu, držeći se jedne jasne teme, jednog lika i jedne sudbine koju ispriča od početka do kraja, stavlja je u potpuni kontekst i tako iznese temu i poruku koju svatko može da razume na prvu, ali i da je analizira do kraja vremena.

Andrić je u ideji svoje priče posve ubedljiv. Njome iznosi sliku sveta koja je pre svega istinita. Čitalac zna i razume o čemu pisac govori, jer je ideja njegove priče nešto čega je čitalac bio svestan i pre čitanja, ali nakon čitanja, svejedno mu se čini da mu je Andrić pričom otkrio neki veliku, nikad pre viđenu istinu. Kao da nam je upravo otkrivena istina sveta koja nam je celi život bila pod nosom, ali nismo mogli da je vidimo. Upravo zato je Andrić jedan od najboljih svetskih pripovedača uopšte.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: 17. ili 18. vek

Mesto radnje: Bosna, oko Sarajeva

Kratak sadržaj prepričano

Mustafa Madžar bio je najveći banjalučki junak, ali dok je Doboj slavio pobedu nad Austijom, on je samo projahao kroz svetinu i ušao svoj čardak. Čardak je bilo jedino što mu je ostavio otac pijanica. Umro je dok je Mustafa imao 15 godina, baš kada mu se oženio brat, pa je Mustafu poslao da u Sarajevu uči medresu. Mustafa se vratio u Doboj nakon četiri godine, mrk, bez osmeha i bez želje da se s ikime druži. Danju bi čitao, a noću svirao.
Jednog dana se naoružao i otišao u Rusiju. Govorilo se da je tamo i poginuo, ali se nakon šest godina vratio. Gotovo nitko  Ga u Doboju više nije poznavao. Bio je bogato odeven, ali otkako su prestale bitke, više nije mogao da spava. Zato je Mustafa s prvom četom odjahao u Slavoniju, čim su tamo borbe počele. Nečujno je otišao, kao što se i vraćao, ali se o njegovom junaštvu čulo sve do rodnog mu kraja.

Kada su Austrijanci opkolili Banjaluku i poterali Turke u grad, okupile su se sve bosanske vojske na Vrbasu. Ipak, ntiko nije mogao da napadne Austrijance dok Mustafa Madžar nije izradio plan. Pre bitke, Mustafa ode da odmori, iako nije mogao da pošteno zaspe. Čak i kad bi zaspao, snovi bi mu donosili noćne more. Kad ih je zaklopio, pred očima su mu se pojavila deca s Krima. Na Krimu je Mustafina četa zanoćila u nekom napuštenom letnjikovcu dok su progonili neprijatelje, a u njemu su otkrili četvero sakrivene dece. Dečaci su bili gospodski odjeveni, plavi i lepo podšišani. Dokopalo ih se petnaest konjanika koji su se iživljavali nad decom toliko da ona do jutra više nisu mogla da hodaju, sva modra, prestravljena, podbuhla i bolna. Četa je ujutru morala naglo da se da u bekstvo pred jačim ruskim odredom, pa nisu stigli da pokolju decu. Mustafa htede da i on uzjaše konja i ode, ali mu se on stalno otimao. Na to se Mustafa znojan probudi.

Vani se sve spremalo za bitku. Madžar je išao od splavi do splavi, po kojima su trebali da pređu reku i s druge strane napadnu Austrijance. Naređivao je što treba bolje da pritegnu i osposobe za bitku. Kad je sve bilo spremno, Mustafa prvi skoči na splav i skačući s jednog na drugi, jurne niz reku. Svi ostali krenu za njim, ali mnogi se preceniše pa popadaše u vodu. Mustafa je vešto skakao po splavima i za tren oka se našao na drugoj strani reke. Kad su videli da im je vođa umakao i ostali Turci pohitaše za njim. Vrlo brzo je Madžareva vojska savladali su Austrijsku, koja nije očekivala taj napad, niti u to doba, niti s te strane.

Naveče je Mustafa ležao na travi i činilo mu se da će mišići da mu polete u nebo. Tokom bitke shvatao je koliko je svet ružan, a da su ljudi gadovi. Znao je kako će odsad teško moći da uopšte spava. Strepio je od pomisli na noć i noćne more koje ona donosi.

Treću noć Mustafa je već bio u svom čardaku. Šetao je sobama u besanici i pre nego bi uopšte sklopio oči, dolazili bi mu snovi. Više nije znao ni kada spava, a kada ne. Ukaza se odjednom soba pred njim i on vidi svog djeda Avdaga Madžara kako sedi u kutu na sanduku. Sedeo je nepomičan i nem, ali samo njegova prisutnost u Mustafi je stvarala nelagodu i jezu. Trgne se iz sna u potpunom mraku, ali neće da upali svetlo. Hodao je dalje po sobama, kao da hoda u oklopu, niti ne osećajući noge. Mustafa se seti Srajeva i kako je tako hodao po zelenom bregu na kojem je bilo grobje. Više nije mogao da izdrži, pa je osedlao konja i izašao u mrak. Jahao je i putem uništavao sve što mu se našlo na putu. Došao je pred prazan manastir. Dođe mu da sve zapali, ali mu je to bilo previše posla. Otišao je i jahao pod groblem, glasno se smejajući. Ali onda mu se konj preplaši belog krsta. Mustafa opsuje i krst i fratre, kad iza okuke odista dođu dvojica fratra.

Mustafa ih pita odakle im pravo da stavljaju križeve posvuda, pa da se njegov konj plaši. Oni kažu da za to imaju dopuštenje i od vezira i od sultana. Jedva da su pogledali Mustafu, jer su se silno bojali tog Turčina. Naredi im Mustafa da bace te križeve, a ako ih netko pita zašto su to uradili, neka im kažu da im je to Mustafa naredio. Obojica fratra su slutila zlo, što se i obistinilo kad je Turčin sišao s konja i naredio mlađem fratru da veže starijeg. Ovome su ruke tako drhtale da je jedva uspio da nekako sveže svog prijatelja. Ali kad Mustafa proba čvor, vidi da je labavo, pa isuče mač i sasječe mu rame, a ovaj je samo šutke pao. Mustafa je tukao mladog fratra sve dok se ovaj nije ustao i zajedno s vezanim fratrom, krenuo pred njega. Iza mladog fratra krv je ostavlja trag po putu, a Mustafa reši da ih vodi u Sarajevo prijatelju, bogatašu i šaljivdžiji Jusufagiću.

Kad su stali pored napuštene pojate, fratri popadaše na zemlju, a Mustafa sveže konja i legne na kabanicu. Odmah mu je došao san na oči. Odjednom se trgne i čuje kako se, u iščekivanju svoje smrti, ranjeni fratar ispovjeda starijem. Mustafa ih opsuje i opali puškom u mrak prema njima. Čuje jaukanje, ali se samo digne, ogrne i izvede konja. Mustafa ode od njih, zaboravivši na Jusufagića i šalu. Jahao je sve do jutra, a onda legao pod bukvu i odmah usnuo. Našao se na Orljavi, u boju. Napadali su ga Hajduci, ali on se dobro branio. Onda mu pogled pade na dno horizonta, gdje vidi ženu u crnom, iskrivljena lica, s rukama na grudima. Sjetio je se iz usarafove kuće, kako se branila od dvojice hajduka i njihovih sablji. Probudio se s grčem, a onda nastavio da jaše. Bio bi tako nastavio do Sarajeva, ali ga zaustavi jedan beg i nagovori da s njim prenoći. Mustafa pristane.

Čim je lego, Mustafi pred oči iziđu dečaci iz Krima. Probudio se u znoju i odmah vikne begu da donese kafu i rakiju. Sedili su i pili, dok je beg naširoko pričao o sebi i svojoj porodici. Onda počne da hvali Mustafovo prelaženje reke pre bitke s Austrijancima, a Mustafa ga pita zar je to mogao da vidi ispod jorgana? Beg nije znao da li da se uvredi ili našali, pa kad Mustafa počne da se smeje, ovaj to prihvati. Mustafa napipa svoju pušku i čuje kako je beg isukao nož. Još jednom si je protvrdio da je svet pun gadova, a onda promisli da beg, ako želi da ga ubije, mora da prođe pored prozora. Zato uperi pušku prema tamo i sačeka. I odista, koji časak kasnije, ocrta se begov lik na prozoru, pa Mustafa okine pušku.

Mustafa je istu noć otputovao goneći konja kroz šumu. Jahao je sve do Gorice, poviše Sarajeva. Zaustavi se u prvoj mahali, gde ostavi okrvavljenog konja, upalih bokova. Mustafa uđe u mahalu i sjedne. Kroz huk krvi u ušima, čuje razgovore besposlenjaka i pijanaca koji su govorili o zločinima koji su se događali u zadnje vreme. Govorili su tiho jer nisu znali šta smiju, a šta ne smeju da javno kažu. Mustafa to poveže sa svojim mislima, pa opet kaže koliko gada ima među ljudima, bilo krštenim ili nekrštenim. Na te njegove reči svi se okrenuše. Mustafi se učini da će svi da navale na njega, pa uhvati sablju i obori prvog do sebe. Promaši drugoga, pa gotovo slep izleti na ulicu. Turci potrče za njim, a onda im se pridruže i Turci s ulice, pa svi poklope Mustafu. Počnu da deraju oklope i košulju s njega, a on im se sa sabljom u rukama otimao, sve dok se nije oslobodio razmahalom sabljom. Stade trčati, a gomila za njima. Među njima je bilo više onih koji nisu ni znali zašto ga gone, nego onih koji jesu. Trčao je brže svih od svih, ali onda iz kovačnice izađe Ciganin i pogodi Mustafu komadom gvožđa, ravno u sljepoočicu. Mustafa padne na mestu, a njegovi progonitelji stanu da mu pristižu.

Analiza likova

Mustafa Madžar – turski vojskovođa kojeg ozbiljno muči savest zbog svega što je u životu učinio. Odmalena je odrastao s ocem pijancem i nasilnikom, u vremenima kada je nasilje bilo sastavni dio svakodnevice. Nakon očeve smrti, poslan je u škole, što su za njega bile veoma mučne godine života. Takvo odrastanje od Mustafe Madžara učinilo je osobu kojoj je teško bilo izaći na kraj sama sa sobom. Bio je mrk, tih i samotnjak. Nije volio da se s ikim druži, samo da ćita i da svira. Nije mogao da se nosi sa svime što jest ili što mu se dogodilo, pa je logično izabrao životni put u kojem može da opravdano ispoljava nasilje prema van. To je naravno, život ratnika. ž

Budući da nije imao što da izgubi, a nije bio kukavica, kao ratnik bio je cenjen, bio je junak o kojem su svi pričali. Kada bi ratna vremena minula, kada bi došlo vreme da predahne, za Mustafu Mađžara počinju problemi. On ne može da bude sam sa sobom, ne može da živi u miru jer je u njemu buja sve osim mira. Tada počnu da se javljaju nesanice i noćne more. Što ih više ima, to može i želi manje da spava, a što manje spava, to su noćne more intenzivnije jednom kad zaspe. Noćne more su zapravo njegova savest. U njima se javljaju oni ljudi i sitacije u kojima se najviše ogrešio. To su stvari toliko nemoralne i grešne da ih njegovo biće ne može da prihvati, probavi ili opravda.

Sve to govori koliko je Mustafa napaćena osoba kojem krivnja ne da mira. Jedino kako može da se reši te krivnje ili da je zatomi je s još nasilja. Zato Mustafa Madžar ubija i bije gde može. To je njegov način da se nosi sa sobom i jedini način kojim sebe uništava. Ali to je krug iz kojeg ne može da izađe, sve dok ne skonča upravo na takav način.

Beleške o autoru

Ivo Andrić (1892.-1975.) Rodio se pored Travnika u Bosni, a sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Bio je veliki pesnik, novelist, romanopisac i esejist. Njegova prva pesma bila je objavljena u časopisu imenom „Bosanska vila“. U Zagrebu je započeo studije istorije, filozofije i slavistike, a nastavio ga je prvo u Beču pa u Krakovu. Studije je završio 1924. godine u Gracu, a njegova tema rada bila je kako živeti pod turskom vlašću.

Pošto je bio naklonjen pokretu Mlada Bosna, početkom Prvog svetskog rata je bio čak i pritvoren. Posle 1917. godine odlazi u Zagreb gde se počinje baviti književnošću. Učestvuje u mnogim časopisima i novinama kao što su: „Vihor“ i Hrvatska njiva“. Prvo zbirke lirske proze objavio je takođe u Zagrebu i to su bili naslovi „Ex Ponto“ i „Nemiri“.

1919. godine počinje raditi u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Nakon rada u diplomatiji, utočište je pronašao u svom novom domu u Srbiji. 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za dela „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. Njegova najpoznatija dela su: „Nemiri“, „Lica“, „Ljubav u kasabi“, „Pod Grabićem“, „Izabrane pripovetke“.

Autor: V.B.