Most na Žepi

„Most na Žepi“ je pripovetka Ive Andrića koja je objavljena 1925. godine. U njoj je opisana gradnja mosta na Žepi, reci koja često nabuja pa je stanovnicima uništeno već nekoliko izgrađenih drvenih mostova. U pripovetki naizmenično pratimo sudbine dva lika – velikog vezira Jusufa i bezimenog neimara, koji je gradio most u vezirovu čast.

Pripovetka je pisana u trećem licu, a u epilogu se pripovedač odmiče od stajališta objektivnog pripovedača i priča nam zašto i kada je odlučio da sazna nešto o historiji mosta na kojem se jednom odmorio. Pripovedač nam jasnim rečenicama pripoveda celu priču. Segmenti priče su čvrsto povezani, iako se vezir kao pripovedač često vraća u prošlost i retrospektivno priseća svog detinjstva.

Veliki vezir Jusuf nikako ne može da zaboravi što mu se dogodilo dok je bio zatvoren, pa ga je polako obuzimao strah i nepoverenje prema svima i svemu. Počinje da veruje da sve u sebi sadrži neko zlo, pa se povlači u sebe i polako umire u sebi, ne mogavši pronaći smisao za kojim je nekada tragao.

Ova pripovetka u sebi sadrži mnoge vrednosti, ali i univerzalne istine. Ističe napore čoveka da svet prilagodi sebi te da se bori protiv sila prirode koje ponekad uništavaju sve pred sobom. Naglašava čovekov poriv da sve dovede u red i posloži svet oko sebe, ali i unutar sebe, što veliki vezir Jusuf nije uspio. U pripovetci možemo da iščitamo i kako umetnost nadživi samog čoveka koji ju stvara, pa čini da pobeđuje i samu smrt.
S druge strane imamo neimara koji ne traži prijateljstvo, pohvale ili pomoć ni od koga, ali isto tako ni ne žudi za materijalnim stvarima, nego živi za svoj posao. Nije tražio mnogo, ali je svojim radom pružao mnogo puno mnogim ljudima.

Kao i u romanu „Na Drini ćuprija“, u ovoj pripovetki se govori o prolaznosti ljudskog života i večnosti mosta koji je sagrađen. Uz to, i roman i pripovetka obiluju realističnim prikazima prirode i reljefa, ali i ljudi i njihovih odnosa. Na kraju se čini da je most zapravo jedino što je postojano i nepromenjivo.

Glavna tema ove pripovetke je gradnja novog mosta na Žepi, ali se očituje i u liku čoveka prikazanog kao stvaraoca, koji nakon svih nedaća svojom upornošću uspeva da završi most.

U ovoj pripovetki možemo da govorimo i o neuspelom traganju za smislom, jer je Jusuf htio da izgradi most kako bi ga se ljudi sećali kao velikog vezira, a most na kraju ostaje bezimen. Međutim, neimar je pronašao smisao života u svom radu, pa i u tom segmentu možemo da vidimo koliko su ova dva glavna lika u suprotnosti.

Kroz pripovetku se provlači i jasna ideja, odnosno verovanje kako se ni jedna građevina ne može da završi bez ljudskih gubitaka. Neimar umire nedugo nakon što je napokon sagradio most, a veliki vezir Jusuf je izgubljen u svojim mislima i sećanjima koji ga polako dovode do ludila. Možemo reći da umire u sebi, zbog nepoverenja prema ljudima.

Vrsta dela: pripovetka

Mesto radnje: selo Žepa u Bosni, Carigrad

Vreme radnje: 17. vek

Tema dela: gradnja novog mosta na Žepi

Ideja dela: Ljudski život je prolazan, a umetnička dela su gotovo večna

Kratak sadržaj prepričano

Veliki vezir Jusuf postao je žrtva intrige nakon što je četiri godine obnašao tu funkciju. Borba koja je usledila trajala je celu zimu i proljeće koje je i samo bilo mnogo hladno. U toj borbi je granica između pobede i poraza bila veoma tanka. Unatoč tome, vezir Jusuf je iz bitke izašao kao pobednik.

Međutim, Jusuf se nakon pobede promenio. Postao je zamišljen, nešto je ostalo u njemu nakon borbe. To je onaj osećaj koji mogu da dobiju samo iskusni ljudi, ljudi koju si proživeli mnogo nedaća i mnogo patili. Taj osećaj čuvaju duboko u sebi, ali ponekad im se to može videti u njihovom tužnom pogledu. Dok je živio u zatočeništvu setio se svoje zemlje i svog podretla. Setio se svog oca i majke koji su davno poginuli, još dok je Jusuf bio „pomoćnik nadzornika starih štala“. Setio se Bosne i svog sela Žepa iz kojeg su ga odveli dok je imao samo devet godina.

Bilo mu je lakše dok se u nevolji prisećao svog sela, gde se u svakoj kući pričalo o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu.

Te iste godine je razgovarao s ljudima iz Bosne koji su mu rekli kako je situacija u njegovom selu loša, jer su nakon ratova došle svakakve bolesti, a uz to i glad i neimaština. Jusuf je pomogao svojima u Žepi i naredio da se izvidi šta nedostaje od najpotrebnijih građevina. Javili su mu da je celi kraj osiromašio i da je džamija oronula, a da mosta više uopšte nema.

Samo selo se nalazilo na bregu kraj utoka Žepe u Drinu, a svaki most koji je bio sagrađen bio je uništen zbog nabujale Žepe ili od naleta Drine koja zaustavi Žepu kod samog ušća i ona se digne, pa mosta kao da niti nema, niti ga je bilo..

Vezir Jusuf je dao 6 ćilima za džamiju i koliko je god bilo potrebno novca da se podigne česma s tri lule. Odlučio im je podići i most. Unajmio je za taj posao Talijana neimara koji je gradio mostove u okolici Carigrada.

S dvojicom dvorskih ljudi dođe u Višegrad gde je obilazio kameni most, proveravao njegov sastav i merio ga. Nakon toga, nekoliko je dana odlazio u Banju gde se nalazio majdan sedre iz kojeg je vađen i kamen za Višegradski most. Otkopao je majdan i kopao sve dok nije naišao na duboku žilu kamena. Krenuo je prema Drini, pa sve do Žepe. Kako je jedan od dvorskih ljudi morao da se vrati u Carigrad da veziru Jusufu pokaže planove, neimar je ostao i čekao.

Za to vreme si je sam izgradio brvnaru u kojoj je živio. Kada se činovnik koji je išao u Carigrad vratio s trećinom potrebnog novca, radovi su počeli.

Međutim, radovi su bili neobični. Radnici su promenili tok reke tako da je jedna polovina korita ostala suha. Te iste noći počela je da pada kiša i reka Žepa je opet nabujala i uništila nasip.

Neimar je opet naredio da novo kolje udari još dublje. U Žepu su došli klesari i zidari Hercegovci i Dalmatinci. Radovi su se nastavili, ali je ponestalo novca. Iako su radnici i stanovnici bili zlovoljni i unatoč glasinama kako se vezir Jusuf promenio na gore, novac je stigao 15 dana pre Mitrovdana.

Ljudi su primetili kako se s obe strane reke diže beli i gladak zid. Dođe i prvi mraz, pa je i gradnja mosta stala. Pre Đurđevdana ponovno je počeo rad, a točno u pola godine posao je bio završen. Most je bio sveden na jedan luk koji se protezao od stene do stene. Ljudi iz okolnih sela došli su da videt most. Neimar je isplatio sve radnike, natovario svoje sanduke i s vezirovim ljudima vratio se u Carigrad.

Ciganin Selim svima je pričao o neimaru, jer je on jedini zalazio u njegovu brvnaru dok je bio smešten ovde. Selim je pričao kako je neimar u svojoj brvnari za vrijeme zime bio omotan do pazuha, a jedino što je moglo da se vidi bile su njegove ruke kojima je stalno nešto radio, pisao i strugao.

Neimar se na putu razbolio od kuge. Uspio je stići do fratarske bolnice, ali je umro nedugo zatim. Drugi dan su izvestili vezira Jusufa o njegovoj smrti, te mu predali njegove račune i nacrte mosta. Neimar nije ostavio nikakav dug, ali isto tako nikakvu oporuku i nije imao nasljednika. Od ostatka novca koji je trebao ići neimaru, vezir Jusuf je jedan dio dao u bolnicu, a drugi sirotinji.

Jednog jutra dobio je poruku od mualima da mu nudi svoje usluge da ureže natpis na most. Uz pismo mu je priložio i hronogram: „Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština Pružiše ruku jedna drugoj, Nastade ovaj krasni most, Radost podanika i dika Jusufova Na oba sveta.“Ispod teksta se nalazio pečat koji je bio podeljen na dva nejednaka dela, a u njima je pisalo: „Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U ćutanju je sigurnost.“

Što je vreme više odmicalo, Jusuf se sve češće prisećao tamnice, umesto da oseća punu vrednost svoga života gde je pobedio sve protivnike. Postao je osetljiv. Zamrzio je sedef, te je naredio da se sve od sedafa makne iz njegovih odaja. Počeo je da misli da sve može da mu nanese zlo, pa tako i svaka reč.

Osetio je strah od života. Jednog jutra se probudio umoran i pomislio na mrtvog starca neimara, na Bosnu koju ni islam nije mogao potpuno da obasja. Pogledao je na mualimov natpis i prekrižio sve osim: „U ćutanju je sigurnost“, ali ubrzo je i to prekrižio, pa tako most ostade bez imena i znaka.

A most? Most i dalje stoji, nije se predao. Na kraju pripovetke saznajemo da je osoba koja ovo priča bila prva koja je došla na ideju da sazna za postanak mosta na Žepi i to jedne večeri kada se vraćao iz planina i seo pored kamene ograde na mostu. Čovek je bio sav mokar i vruć, a s reke Drine je dolazio hladan zrak, pa je osetio čudnu toplinu u kamenu mosta. Na taj način kao da su se sporazumeli i on je odlučio da napiše njegovu priču.

Likovi: Vezir Jusuf, neimar Italijan, ciganin Selim, gradioci mosta, pripovedač

Analiza likova

Vezir Jusuf – odmah na samom početku pripovetke, pisac nam predstavlja velikog vezira Jusufa koji je nakon četiri godine vezirovanja postao žrtva intrige. Ušao je u borbu iz koje je izašao kao pobednik.

Saznajemo da je Jusuf bio odveden iz Bosne u Carigrad kada je imao samo devet godina i odonda je doživeo mnoge pobede te dogurao do veoma visoke pozicije – velikog vezira.

Iako je bio na visokoj poziciji, imamo prilike da ga vidimo i na samom dnu, dok je boravio u tamnici.

Dok je bio u tom zatočeništvu, setio se svog detinjstva, svoje Bosne i svog sela Žepa, gde je svaka kuća znala njegovo ime. Nakon što je uspešno i kao pobednik izašao iz zarobljeništva te povratio svoju slavu i moć, odluči pomoći svojoj Bosni i selu. Dao je da se izgradi most u njegovom selu, kako ne bi bio zaboravljen.

Unajmio je neimara Italijana koji je gradio mostove u Carigradu. Bio je uključen u gradnju mosta na način da je slao novac i da su morali da mu pošalju planove za njegovu izgradnju.

Međutim, Jusuf se promenio. Nakon zatočeništva više nije bio isti. Ljudi su čak pomislili da je zaboravio na pomoć koju je ponudio pri izgradnji mosta, ali on je ipak poslao novac. Sećanja na zatočeništvo su bila prejaka, ne samo na javi nego i u snovima, pa je postao nepoverljiv prema ljudima.

Čak su mu i smetale stvari od sedefa, pa je naredio da se sve takve stvari maknu iz njegovih odaja. Kada je most napokon bio završen, Jusuf više nije uživao u slavi i ponosu, pa je most ostao bezimen.

Neimar Italijan – veliki vezir Jusuf ga je unajmio kako bi izgradio most na reci Žepi. Neimar je bio prosed, ali rumen i mladolik u licu. Živio je sam, sam je sebi kuhao, a mesa nije kupovao.

U ovoj pripovetci je predstavljen kao genijalac i čovek koji zna da radi svoj posao. Ali, kako to često biva sa genijalcima i on je bio osobenjak. Uporan i predan. Povučen i sam u svom svetu.

Kada je došao u Višegrad, gde je obilazio kameni most, mrvio je taj kameni most pa jezikom proveravao sadržaj. Stalno je nešto tesao, crtao i promatrao tok Žepe.

Kada je došla zima i kada su radovi prestali, nije izlazio iz svoje brvnare koju je sam sagradio. Celo vreme bio je pognut nad svojim planovima i računima. Pred proleće je stalno obilazio skele i nasipe. Prema rečima Ciganina Selima, koji je jedini ulazio u njegovu brvnaru, neimar je živeo prilično neurednim životom. Njega ne zanima novac, ne oseća hladnoću u svojoj brvnari. Zanesen je svojim poslom i u njemu pronalazi smisao, za kojim je tragao i veliki vezir Jusuf, ali u svom slučaju bezuspešno.

Za vreme zime neimar je bio omotan do pazuha, a jedino što je moglo da se vidi bile su njegove ruke kojima je stalno nešto radio, pisao i strugao. Dok je neimar odlazio iz Žepe, nijednom se nije okrenuo ni za ljudima, ni za mostom kojeg je izgradio.

Umire u fratarskoj bolnici od kuge, ali iza njim je ostao njegov rad, njegovi mostovi u okolici Carigrada i veličanstveni most na reci Žepi.

Stanovnici Žepe, ali verovatno i stanovnici ostalih gradova gde je živio, smatrali su ga pomalo ekscentričnim i zagonetnim. Na kraju pripovetke, oba lika, lik velikog vezira Jusufa i bezimenog neimara, nestaju.

Jusuf nestaje u svojim mislima u kojima biva izgubljen, a neimar umire od teške bolesti. Ostaje samo veličanstveni most na reci Žepi. Taj most je simbol ljudskih stremljenja da povežu ono što je odovojeno. Simbol je otpora i snage ljudskih umova koji su ga stvorili.

Beleške o piscu

Ivo Andrić rođen je 1892. godine u Travniku. Srpski je i hrvatski pesnik, prozaik i književnik.

Nakon smrti oca Antuna, seli s majkom u Višegrad. Nakon Prvog svetskog rata s još nekoliko književnika pokreće časopis „Književni krug“ u Zagrebu.

Studij započinje u Zagrebu, a studirao je i u Beču i Krakovu. Nakon završetka rata odlazi u Beograd i radi uglavnom u diplomatskoj službi.

Njegovo delovanje možemo da podelimo u nekoliko cjelina. U prvoj fazi nalazimo na liriku i pesme u prozi. Dela iz te faze su „Ex Ponto“ (1918.) i „Nemiri“ (1920.). U razdoblju između dva svetska rata okreće se prozi, pa tako nastaje zbirka pripovedaka „Put Alije Đerzeleza“ (1920.) i tri knjige pod naslovom „Pripovetke“ koje izlaze 1924., 1931. i 1936. godine, a u kojima se mogu naći teme iz prošlosti Bosne pod turskom i austrijskom vlasti.

U trećoj fazi, nakon Drugog svetskog rata piše romane: „Na Drini ćuprija“ (1945.), „Travnička hronika“ (1945.), „Gospođica“ (1945.), „Prokleta avlija“ (1953.), i zbirke pripovedaka „Nove pripovetke“ (1948.).

„Na Drini Ćuprija“ je historijski roman Ive Andrića u kojem nam govori o prolaznosti ljudskog života, ali i večnosti sagrađenog mosta. Roman „Prokleta avlija“ mnogi smatraju Andrićevim remek-delom, u kojem se pisac vraća Bosni i njezinoj prošlosti, ali nam isto tako kao i pripovetki „Most na Žepi“ govori o izgubljenosti.

1961. godine dobiva Nobelovu nagradu za književnost,

Andriće je umiro 1975. godine u Beogradu.

Autor: N.B.