Povratak

Dobriša Cesarić je pesnik malih stvari i jednostavnog izraza. Njegove su pesme lako razumljive jer su pisane jednostavnim stilom i jezikom, ali to ne znači i da su „plitke“. Cesarića i njegov lirski izraz najbolje karakteriše vidrićevsko-matoševska tradicija koja uzdiže pesnika do neosporive originalnost i autentičnosti u koje on unosi sopstvene pesničke izraze.

Cesarić je jedan od najprevođenijih hrvatskih pesnika, a zbirka Tišina i druge pesme sadrži njegova najpoznatija lirska dela – Slap, Voćka poslije kiše, Balada iz predgrađa, Oblak i mnoge druge. U ovoj analizi obrađujemo pesmu Povratak, koja se takođe nalazi u pomenutoj zbirci.

Izrazi koje Cesarić upotrebljava karakterišu njegove prepoznatljive stihove i ritam u tradicionalnim (klasičnim) strofama. Verno staje rame uz rame priznatim hrvatskim pesnicima Tinu Ujeviću i Miroslavu Krleži i zauzima svoje mesto u hrvatskoj književnosti ističući se kao jedan od utemeljitelja modernog hrvatskog pesništva.

U svojim pesmama ostavlja nam bogato nasleđe impresionističko-simbolističke lirike vešto ugrađene u iskaze koji nam se, kad ih prvi put vidimo, čine možda jednostavni, ali uz dublju analizu oni postaju bogate vizualne i zvučne impresije, raskošne slike i spoznaje o sopstvenom životu kroz rečenične iskaze.

Radost i nezametne lepote koje Cesarić spoznaje, zapisuje u svojim stihovima, na primer – mala voćka u bašti (vrtu), zamah krila leptira, rosa na stabljici biljke. Cesarića u potpunosti zaokupljuje magičnost preobrazbe iz običnog u neobično, izdvaja vremenske momente i detalje umesto celovitih iskaza i pojava.

Gradi duboke stihove koji se baziraju na običnim motivima koje i sami pronalazimo u prirodi. Opisuje lepote u malim stvarima, u njima otkriva sva skrivena dublja značenja i promišlja ih u ideje. U njegovom lirskom stilu možemo da uočimo i doslednost forme u koju je uključena povezanost stihova.

Neke od Cesarićevih pesama se prožimaju vedrim i pozitivnim tonovima, na primer kad govori o uzvraćenoj i srećnoj ljubavi dok u nekima vidimo sumorne i mračne tonove na primer u pesmi u kojoj govori o završenoj, nesrećnoj ljubavi i kako se pesnik pokušava s tim da pomiri.

Poznato je da Cesarić u svojim pesmama skriva neka dublja, filozofska značenja i sopstvena pitanja o ljubavi, prolaznosti života i vremena. U nekim pesmama pominje i moć ljubavi koja svakog čoveka može da da učini mladim u srcu. Pitanje prolaznosti života postaje tema u nekim pesmama i to je koncept za koji se pesnik interesuje i želi da otkrije „više“.

U svojim pesmama se obilno i vešto koristi antitezama, simbolima i epitetima, a uključuje i profinjena osećanja za estetiku čime dovodi svoje stihove do savršenstva

Vešto se i obilno koristi epitetima, simbolima i antitezama. S profinjenim osećanjima za estetiku dovodi svoju poeziju do savršenstva, a sklad koji vidimo u pesmama ostvaruje i izražava kroz savršene tonove.

Dobriša Cesarić je urbani pesnik, pesnik spokojstva koji nadilazi sve sumorne kompozicije toga vremena, pesnik ljubavi, pesnik posvećen životu. U njegovim pesmama vidimo opise urbanih sredina i pejzaža, od zvezdane uzvišenosti dopire do dna bola, socijalne bede, sumnje.

U svojim pesmama izražava najdublju ličnu simpatiju i najživopisnije slike. Rezultat njegove spontanosti jednak je jednostavnosti koju koristi u poeziji. Ima sposobnost da nađe prave reči za prenošenje iskrenih misli i iskustava. Ne „peva“ mnogo, ali način na koji govori uzrokuje nešto uzvišeno, lepo.

Cesarić je pesnik koji obraća pažnju na sitnice kojim je okružen, bilo da je reč o prirodi ili ljubavi. Piše o svojim sopstvenim iskustvima jer obraća pažnju na momente i iskustva istih i stavlja u prvi plan lirski doživljaj.

On može da sve sitnice i detalje koje „obično oko“ propusti napravi glavnim motivom pesama. Hvata njihovu lepotu i čini ih važnim, ostajući dosledan sopstvenim izrazom.

Cesarić iz prirode uzima svakodnevne, jednostavne motive i opisuje njihove lepote dok u njima sakriva dublja značenja svojih reči. U stilu pisanja, pored jednostavnosti izraza, možemo da uočimo i doslednost u samoj formi njegovih pesama i doslednost vezanih stihova.

Povratak – analiza pesme, citati

Pesma „Povratak“ nema ideju večnog povratka, nego u činjenici da se dvoje zaljubljenih, jednom kad se nađu u večnosti uopšte neće prepoznati. Pesma je zaokupljivala mnoge pesnike i mislioce upravo radi te ideje, a poruka pesme je implicirana u naslovu – možemo da očekujemo povratak.

Glavna interpretacija je cikličnost u formi pesme i kružno kretanje vremena koje možemo da prepoznamo u ponavljanju prve strofe na kraju pesme, razapetost lirskog subjekta između snova i istine, želje za ljubavi, večnosti, nastavkom lepote. Lirski subjekt sumnja u to da će ponovo ostvariti sreću, ljubav.

Pesma je crticama (grafički) podeljena na dva dela: prvih pet strofa i šesta strofa čime nam pesnik ukazuje na odvojenost života od smrti.

Pesmu čini šest strofa sa osam stihova pa možemo da primetimo da kroz celu pesmu pesnik ostaje dosledan formi koju je postavio na samom početku. Pesma je pisana vezanim stihom uz stalan broj naglašenih slogova i povremenu rimu (rime-ime, hlapi-kapi, velim-želim, znanje-sanje).

Prva (početna) i zadnja strofa su misaone, za razliku od ostale četiri strofe u kojima preovladavaju osećanja, emocije.

„Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti – velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.“

Prva i zadnja strofa su iste, ali imaju različita značenja. U prvoj strofi pesnik izražava da je nesiguran u ponovno proživljavanje života i obnavljanje stare ljubavi, izražava svoju sumnju u ljudsku spoznaju, a na kraju pesme ponavlja identične reči dok ih stavlja kao zaključak i kraj svog životnog puta.

U metafori„U moru života što vječito kipi“ kojom vizuelno dočarava pesmu možemo da primetimo skepsu, postaje misaono-poetski lajtmotiv koji je pomalo i sokratovsi stilizovan („Znam da ništa ne znam“) i predstavlja jednu tužnu konstataciju da je ljudska spoznaja ograničena.

„U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi –
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.“

Autor ne prepoznaje u njoj pesimizam već tragično mirenje sa onim šta ga očekuje, postojećim (rezignaciju).

Dominatna osećanja koja prate čitaoca sve do poslednje strofe uzrokuje pesnikova razapetost između sna i istine.

Javlja se ideja o povratcima, ponovnom viđenju. Kao i u pesmi „Vječni prsten“ Tina Ujevića, Cesarićeva pesma „Povratak“ takođe polazi od iste misaone okosnice. Obe pesme potiču iz istog vrela, dok se na kaju razilaze: Cesarić svoju ideju modifikuje, pruža nam nova rešenja, novo viđenje povratka, dok Ujević ostaje u okvirima uobičajenog, očekivanog.

Osim što u prvom planu sadržine ukazuje na ponavljanje života, pesnik to radi i u svojim izrazima (ponavljanjem reči: vječnost, opet, vječito, možda, No vrijeme se kreće). Ono šta je zanimljivo je da je pesniku stih „Pa ako i duša u tom trenutku / Svoje uho napne“ rogobatan, čini kao da je „oštetio“ pesmu jer je uho duše koje se napinje na granici smešnog i zvuči isforsirano.

„Pa ako i duša u tom trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.“

Na kraju pesnik postavlja pitanje u čemu je tajna? Pesnik majstorski ulazi u svet nedorečenih želja čitaoca koje od iskona muče isti osećaji i misli. Cesarić nudi svoju verziju povratka i iako prilično pesimistična, čitaocima se sviđa.

Pesma „Povratak“ nam pokazuje da ništa ne može da bude toliko banalno, a opet tako originalno kao ljubav. I upravo ova banalnost i originalnost, ove ekstremne tačke iz kojih vera prerasta u novi doživljaž i u subjektu potiče iskru. Čovek se nikad neće pomiriti da je ljubav efemerna i ograničena u zemaljskim okvirima.

Pesma je crticama (grafički) podeljena na dva dela, a ponavljanjem prve strofe na kraju pesme nam Cesarić ukazuje na nemogućnost određivanja granica između života i smrti i relativnost ljudskih spoznaja.

„- – – – – – – – – –
– – – – – – – – – –
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti – velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.“

Crtice nam predstavljaju stvarnost – sve se vraća na početak, ako se ne ostvari, ljubav će se izgubiti u beskonačnosti vremena i moru života. Sve se vrti u začaranom krugu (circulus vitiosus), a naznaka toga je ponovno otpočinjanje pesme u vanjskom krugu. Linija „niko, niko ništa ne zna“ predstavlja jednu vrstu alteracije i stalno ponavljanje.

Pesnik je siguran da postoji šansa za ponovo proživljenje života, ali sprečava ga sopstvena neodlučnost. Zadnjoj strofi prethode isprekidane crte u dva reda koje predstavljaju čitav njegov život, a u isto vreme nam daje i pitanje i odgovor.

Beleške o piscu

Dobriša Cesarić rodio se u Požegi 10. januara 1902. godine. Detinjstvo je proveo u Osijeku gde se s porodicom preselio kada je imao tri godine. U Osijeku je pohađao i osnovnu školu.

1916. godine s porodicom se preselio u Zagreb gde je završio realnu gimnaziju i odmah posle toga upisao studije prava. Pravo je ipak ubrzo zamenio studijama filozofije, a radio je kao lektor, književnik i urednik.

Glavninu njegovog književnog stvaralaštva činilo je pesništvo. Osim toga, radio je kao prevodilac, prevodeći s nemačkog, bugarskog, ruskog i slovenskog jezika.

Prvu pjesmu naziva „I ja ljubim…“ objavio je još 1916. godine, a prva pesma objavljena u književnom časopisu „Kritika“, zvala se „Buđenje“ i objavljena je 1920. godine.

Nakon 1920. godine njegove pesme izlazile su u mnogim časopisima.

Prva zbirka pesama zvala se „Lirika“ i objavljena je 1931. godine. Kasnije je objavio još „Osvijetljeni put“, „Spasena svjetla“, „Moj prijatelju“, „Slap“, „Povratak“, „Voćka poslije kiše“ i mnoge druge. Svojim pesmama prikazao nam je svoja razmišljanja o životu i otkriva nam životne radosti, boli i lepote.

Bio je član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti. Umro je 1980. godine u Zagrebu.