Oblak

Dobriša Cesarić je jedan od najznačajnijih i najpoznatijih hrvatskih pesnika, čija dela se čitaju i uče od najnižih razred osnovne škole. Njegova najpoznatija zbirka pesama je „Voćka poslje kiše“, a stihove istoimene pesme zasigurno zna gotovo svaki osnovnoškolac. U istoj zbirci nalaze se sve poznatije Ceasarićeve pesme, među kojima su i pesme „Oblak“, „Slap“, „Balada iz predgrađa“, „Vagonaši“, „Pesma mrtvog pesnika“ i druge.

Sva poezija Dobriše Cesarića na prvi pogled čini se jednostavnom. Ima kratke stihove, nekoliko strofa, jednostavne pesničke slike, bez komplikovanih stilskih figura, uvek ima rime i pogodna je za recitovanje. Pjesme su mu slikovite i ritmične, pa ih upravo zato deca uče još u osnovnoj školi. Ali Cesarićeve pesme nisu ni malo trivijalne. One sadrže duboke misli i snažne poruke. Mnoge pouke nisu tako očite, pa pravu težinu nekih pesama deca ne mogu da shvate dok ne odrastu. Zato se Cesarićeve pesme ne čitaju samo u osnovnoj školi. Cesarićeva poezija ima toliko slojeva da odista može da se čita, analizuje i shvata u bilo kojoj dobi. Stoga ne čudi što ovaj pesnik drži titulu jednog od najboljih.

Cesarić svojim pesmama govori o naizgled jednostavnim i gotovo uvek svakodnevnim temama. To čini jednostavnim izrazom, ali svaki put uspe da iznese duboku moralnu poruku, nad kojim svaki čitatelj mora da se zamisli. O velikim temama Cesarić progovara jednostavnim stihom, lakom rimom i snažnim pesničkim slikama, ali u pesmama stalno traga za dubljim značenjem reči i stihova, stoga analize tih pesama nikada nisu posve jednostavne.

Što se tiče generalne teme Cesarićevih pesama, njegova poezija može da podeli na dve osnovne tematike. One su najčeće ili misaono-refleksivne ili pejzažne, s time da i one pejzažne uvek nose neku dublju, misaonu poruku, koja je mnogo dublja od prostog prikaza motiva iz prirode. Ono šta je zajedničko Cesarićevim pesmama je prikaz svakodnevice, ali najčešće u melanholičnom, ponekad i sumornom tonu. Isto vredi ne samo za misaone pesme, već i za one pejzažne. Iako u njima pesnik prikazuje lepe slike iz prirode, one uza sebe imaju pomalo tužnu poruku, koja onda tu pesničku sliku čini još depresivnijom.

Misaone pesme Dobriše Cesarića često su socijalne tematike. Njima pesnik čitateljima osveštava teške sudbine koje zahvaćaju neke ljude, često odbačene od društva, bolesne, siromašne i stare. To su situacije koje mogu da se dogode svakome, ali svim mislimo da se događaju drugima. Cesarić nam približava te druge i u čitatelju budi emaptiju prema potrebitima. Motivi u takvim pesmama povezani su sa siromaštvom, bolesti, smrću, gladi, teškim životom uopšte. Lirski subjekti u tim pesmama nisu junaci, ali su svakako primer ljudi koji također zavređuju da se za njih čuje te da se o njima razmisli. On su ljudi s društveno-socijalnog dna, ali to ih ne čini ništa manje ljudima. Štoviše, oni su često mnogo bolji ljudi od onih koji imaju sve ili previše. Upravo to je glavna poenta Cesarićevih pesama – humanizisanje ljudi o kojima smo prestali da razmišljamo kao o ljudima.

Sve ove pesme način je na koji se Cesarić nosio sa sopstvenom boli i strahovima. On je uporno oživljavao male stvari, bilo da se radi o ljudima ili motivima iz prirode, jer male stvari najlakše mogu da se zaborave, a opet, upravo od njih je sačinjen svet i radost. One su te koje život čine lepšim. Njihovim isticanjem, Cesarić je pokušavao da unese sreću i u živote čitatelja, ako ništa, tako da ih podseti da pogledaju oko sebe i vide koliko mogu da budu srećni.

Takva pesma je i pesma „Oblak“, koja se takođe nalazi u Cesarićevoj zbirci „Voćka poslje kiše“

Oblak – analiza pesme

Pesma „Oblak“ jedna je od poznatijih pesama Dobriše Cesarića, a nalazi u njegovoj najpoznatijoj zbirci „Voćka poslje kiše“. Iako se čini da je pesma pejzažna, zbog glavnog motiva oblaka na kojem počiva tema pesme, pesma je zapravo misaona, upravo zbog ideje koju ispoljava. Pesma govori o oblaku koji se nadvio nad gradom. Oblak je bio prekrasan, ali nitko od ljudi iz grada nije ni primetio njegovu lepotu, jer su bili zauzeti „zemnim“ stvarima, ljudima očito previše važnim da bi ih na trenutak zapostavili zbog jednog (običnog) oblaka. Iako je oblak „krvario lepotu“, to nije bilo dovoljno da ga se primeti. Na kraju se uzdigao visoko na nebo, toliko da ga je vetar s vremenom raznio.

Ova pomalo melanholična pesma govori o ljudima koji nemaju vremena da primete male, lepe stvari oko sebe, a zbog kojih bi im život bio mnogo lepši. Ali oni o tome niti ne razmišljaju. Oblak i njegova ljepota previše su im nevažni. Ovom pesmom i njegovim melaholičnim sadržajem pesnik istovremeno izražava tugu zbog takvih ljudi, ali ih i opominje.

Motivi pesme, uz glavni motiv „oblak“, su „dubina“, „grad“, „vjetar“, „visine“, „oči“, „(zemne) stvari“, „put“, „vlast“, „zlato“, „hljeb“, „ljepota“, „nebo“, „visine“ i „bog“. Od stilskih figura najupečatljivije su personifikacije. U prvoj strofi imamo personifikaciju u stihovima „Pojavio se ponad grada/ Oblak jedan“. Već uvođenjem motiva oblak, pesnik mu je dao ljudske osobine i čini se kao da se iznad grada pojavilo neko živo biće koje bismo trebali da lepo dočekamo. To se potvrđuje epitetom „jedan“ koji stoji uz motiv „oblak“. Njime je pesnik odredio oblak kao neki poseban, a ne bilo koji oblak na nebu.

Veća sledeća strofa nastavlja s personifikacijama i jednakom idejom. Vjetar je njihao oblak, kao da je neko dete ne ljuljački. Oblak je na ljuljanje i reagisao kao dete – iskazivanjem sreće: „I on je stao da se žari“. U trećoj strofi ta se pjesnička slika pojačava. Žarenje je preraslo u „Krvarenje ljepote“, što je stilska figura gradacija. Izraz „krvarenje ljepote“ je takođe i personifikacija, jer je oblak taj koji vrši jednu radnju. Ujedno, to je veoma lepa metafora. Krvarenje lepote znači prekrasna slika lepog oblaka, koji zbog sunčevih zraka izgleda kao da krvari, što ga čini još i lepšim. Poslednja strofa nastavlja da personalizuje oblak, jer u njoj pesnik opisuje oblak kako odlazi u visine, sve dok ga vetar nije njihajući razneo. Posljednja stilska figura koju moramo da naglasimo je alegorija. Cela pesma je alegorična jer zapravo uopšte ne govori o oblaku, već o ljudima koji zbog sopstvenih briga nisu sposobni da primete lepote oko sebe. Oblak je samo simbol male lepote koja ostaje neprimećena zbog ljudske sljepoće.

Pesma je veoma ritmična. Ima kratke stihove i rimu, koja stabilizuje taj ritam. Rima je ukrštena, ali samo u pravoj strofi. U ostalima je isprekidana.

Pesma se sastoji od četiri strofe, a svaka strofa od četiri stiha. Pesma je napisana jednostavnim izrazom, pa je lako pamtljiva, ali i veoma inspirativna.

Beleška o autoru

Dobriša Cesarić poznati je hrvatski pesnik i prevoditelj. Rođen je u Požegi 1902. godine, kao dete šumskog inženjera Đure i majke Marije Cesarić. Dobriša je djetinjstvo proveo u Osijeku. Tamo je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Za vreme Prvog svetskog rata preselio se u Zagreb i tamo završio gimnaziju. Maturirao je 1920. godine i upisao Pravni fakultet, a zatim i filozofiju koju je i diplomirao.

Nakon diplome radio je u arhivu Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, a onda kao bibliotekar u Higijenskom zavodu. Radio je i kao lektor. Za vreme NDH radio je u Uredu za hrvatski jezik unutar Ministarstva narode prosvete. Nakon Drugog svetskog rata bio je urednik u izdavačkom poduzeću Zora. Kao književnik bio je član JAZU-a i predsednik Društva književnika Hrvatske.

Cesarić se pisanjem pesama počeo da bavi još kao osnovnoškolac. Sa 14 godina objavio je pesmu „I ja ljubim“ u omladinskom listu Pobratim. 1931. objavio je svoju prvu zbirku pesama „Lirika“. Za nju je dobio nagradu Jugoslavenske akademije. Svoje pesme objavljivao je u raznim književim časopisima, a pisao je prikaze koje je takođe izdavao.

Cesarić je svoje pesme objedinio u desetak zbirki pesama. Neke od njih su: „Izabrani stihovi“, „Pjesme“, „Knjiga prepjeva“, „Tri pjesme“, „Izabrane pjesme“, „Poezija“, „Slap“, „Izabrane pjesme“ te njegova najpoznatija zbirka „Voćka poslije kiše“. Nekoliko zbirki pjesama izdano mu je i posmrtno, a među njima su „Spasena svjetla“, „Srebrna zrnaca u pjesniku“, „Balada iz predgrađa“, „Dobriša Cesarić. Pjesme.“ i druge.

Cesarić je za svoj književni rad bio nagrađivan mnogim prestižnim nagradama. Među njima su već spomenuta nagradfa JAZU-a za zbirku „Lirika“, zatim godišnja Nagrada Vladimir Nazor, Nagrada Vladimir Nazor za životno delo i Goranov vijenac.

Osim poezijom, Cesarić se bavio prevoditeljskim radom, a prevodio je dela s njemačkog, italijanskog, ruskog, mađarskog i bugarskog jezika.

Cesarić je umro u Zagrebu 1980. godine. U njegovu spomen se odražavaju Dani Dobriše Cesarića u Požegi u sklopu čega se dodjeljuje hrvatska pesnička nagrada Dobriša Cesarić, nagrada za najbolji neobjavljeni pesnički rukopis na hrvatskom jeziku.

Autor: V.B.