Pop Ćira i pop Spira

Pop Ćira i pop Spira obrađena lektira književnika Stevana Sremca. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Pop Ćira i pop Spira >>

Analiza dela

Pop Ćira i pop Spira, jedno je od najznačajnijih dela poznatog srpskog pisca Stevana Sremca. Ovo humorističko delo proisteklo je iz stvarnog života i jedne anegdote koju je pisac čuo jednom prilikom. Bila su negde dva popa, u jednom malom vojvođanskom selu, koji su bili najbolji prijatelji, ali su imali i uvek neku zamerku na račun onog drugog. Pričalo se da je tokom jedne svađe jedan pop drugome izbio zub, pa su ga zamenili konjskim zubom i da su sa tim dokazom otišli kod vladike da on presudi ko je u pravu.

Sremac je ovu priču najavio još u šaljivom spevu „Bal u Elemiru“. Iako selo nigde u romanu nije imenovano, pretpostavlja se da je reč o Elemiru u kome je Sremac provodio detinjstvo posećujući tetke. Poznato je da je od malena voleo da sluša anegdote i zapisuje ih kako bi kasnije od njih razvio priču. Njegovo najpoznatije delo, „Zona Zamfirova“, nastalo je iz anegdote o „skoči-devojci“ iz Prištine.

Na osnovu anegdote o popovima, pisac je raširio priču, razvio sliku celog jednog vojvođanskog sela i ubacio mnogo epizodnih likova. Glavna tema dela se vrti oko dve popovske porodice, glavnih junaka naše priče. Ove porodice su večito u nekoj vrsti zavade, a iako dosta liče jedna na drugu, u suštini su mnogo različite, što ćemo, kako radnja odmiče, sve više shvatati.

Obe ove porodice su sačinjene od jednog popa, popadije i jedne ćerke. I tu sva sličnost prestaje. Dok je ćerka jednog popa tradicionalnih shvatanja i okrenuta patrijarhartu, druga je skroz suprotna, modernih shvatanja i teži ka novim, nepoznatim stvarima. Prva je sramežljiva, ne voli da čita, ali je sa druge strane vredna i voli da radi po kući. Druga, baš suprotno, iako mnogo čita i ima izrađene stavove o svemu, na neki način je izveštačena, lenja je i ništa ne radi po kući. Popadije su se neprestano oslovljavale sa „slatka moja“ dok su zapravo jedna drugu smatrale „beštijom“. Sremac je veoma umešno pokazao razliku između onoga što ljudi govore (iz različitih pobuda) i onoga što zaista misle. To je posebno primetno u likovima dve popadije.

Delo je humoristički roman i to je ono što najviše osvaja čitaoce ove knjige. Sam pisac nije mogao da odluči da li da knjigu svrsta u žanr romana ili pripovetke, jer je smatrao da je sa jedne strane ovo roman – po dužini, a da po svemu ostalom je pripovetka – broj likova, jedinstvena tema. Na šaljiv način Sremac nas upoznaje sa tipičnim vojvođanskim selom i mentalitetom ljudi u njemu. Celokupna radnja je zasnovana na humoru, tako da je i stil pisanja šaljiv, a karakterično je i to da pisac ne koristi svakidašnji književni jezik. Stil pisanja nije pravilan, Sremac tokom radnje vrlo često ubacuje provinicijalizme, arhaizme i varvarizme i time nam još upečatljivije doneo sliku raznolikog vojvođanskog sela. Lik glavne seoske tračare frau Gabrijele, na neki način povezuje sve ostale likove, a njen način prenošenja događaja iz života drugih ljudi je nešto što dugo ostaje u pamćenju čitalaca. Njen lik je možda i najpopularniji lik ovog dela i nekada se upravo njeno ima – frau Gabrijela – koristilo kao opis seoske tračare.

Roman se sastoji od 26 poglavlja. Pripovedanje je retrospektivno jer se pisac često vraća u prošlost kako bi trenutno dešavanje upotpunio slikom događaja koji se odvijao ranije. Pripovedač romana je sam pisac.

Ovo delo doživelo je nekoliko adaptacija među kojima se posebno izdvajaju filmska i televizijska verzija čuvene Soje Jovanović (koja je adaptirala mnoga važna dela srpske književnosti, posebno Nušićeve drame). Film je snimljen 1957, dok je televizijska mini-serija urađena 1982. godine i u njoj su se pojavili mnogi važni glumci tog vremena, a posebno se izdvaja Dara Čalenić u ulozi popadije Perse. Bračni par Balašević, Olivera i čuveni Đorđe, našli su se u ulogama Juce i berberina Šace.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman

Vreme radnje:  19. vek

Mesto radnje: malo selo u Banatu

Tema: radnja knjige se vrti oko dva popa, dve popadije i njihove dve ćerke. Magičnu brojku „dva“ narušavaju jedan učitelj, jedan brica i jedna seoska tračara

Ideja: Bivši prijatelj je gori nego najgori neprijatelj – narodna poslovica

Prepričano delo

Glava prva

„Bila dva popa, – ali ne ona dva popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti samo da nema onoga drugog, – ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu. Koje je to selo, nećemo vam kazati, da ne bi selo, ni krivo ni dužno, potrzali i izlagali ga podsmehu, pošto ono nije ni najmanje krivo za sve ovo što će se u ovoj pripoveci pričati.“

U uvodnom delu upoznajemo se sa glavnim junacima i mestom radnje. Prvo se upoznajemo sa jednim malim banatskim selom, u kojem su seljaci bili toliko pobožni da su mogli da izdržavaju dva popa i radili su poslove za njih besplatno (na primer, mleli žito). Tako su u tom selu živeli pop Ćira i pop Spira. Već na početku saznajemo da su meštani u selu popa Ćiru zvali „pop hala“, zbog njegove sveopšte pohlepnosti, a popa Spiru „pop kesa“, zbog njegove pohlepe za novcem. Nije bilo čudno videti ga na svadbama kako, zajedno sa decom, skuplja sitan novac.

Pop Ćira je imao ženu Persu i ćerku Melaniju. Persa je imala tešku narav i volela je da se svađa. Melanija je bila modernih shvatanja, mrzela je da radi po kući i da kuva. Volela je da sve bude po njenom. Pop Spira je imao ženu Sidu i ćerku Julu. Sida je bila blage naravi i gotovo neprimetna. A Jula je bila obična, seoska devojka, tradicionalnih shvatanja.

Obe porodice su bile slične. Pop Ćirina je bila malo siromašnija, ali su bili uvek moderno obučeni i kuća im je bila savremeno uređena. Pop Spirina porodica je, sa druge strane, bila nešto bogatija, ali tradicionalnije i skromnije su uređivali svoj dom. Voleli su da provode vreme zajedno. Popadije su ispijale kafu zajedno, tračarale i s vremena na vreme znale su da se sporečkaju, ali nikada previše ozbiljno. A njihove ćerke, koje su bile i vršnjakinje, volele su da provode vreme zajedno, neobavezno ćaskajući i smejući se. Svi meštani ovog, neimenovanog sela su vrlo složni i vredni. Uvek spremni za zabavu i veselje.

Kroz razgovore dve popadije saznajemo da se hvalisanjem svojih ćerki nadaju da će ih što bolje udati. Popadije iako nisu bile školovane, trudile su se da zvuče što pametnije jednaa pred drugom, a još više da iskažu suptilno koliko je jedna ćerka bolja od druge. Takvim razgovorima nije bilo kraja.

Glava druga

Drugo poglavlje je, kako i sam pisac kaže na početku, „produženje Glave prve“ u kome se nastavljaju priče o popovima i popadijama prikazane kroz njihove međusobne razgovore. U ovoj kratkoj glavi vidimo da bez obzira na nesuglasice, pop Ćira i pop Spira su imali neku vrstu prijateljskog odnosa. Popadije, međutim, su u svemu videle rivalstvo pa tako kada Spirini dođu u posetu kod Ćirinih, Persa u sebi misli: „Beštija jedna, mora ona svud svoj nos da zabode! Ništa drugo nego je došla samo zato da vidi šta večeramo. A baš je i potrefila!“

Glava treća

Pisac je otvara kratkim opisom: „Iz koje će se čitaoci uveriti da snovima treba verovati i sanovnike kupovati i čitati, kako učeni ljudi ne veruju u snove i viču na sanovnike, jer se sve dogodilo onako kako je gospoja Sida snevala i sanovnik joj prorekao.“

Nakon kratkih opisa scena iz seoskog života, dolazi do „ostvarenja Sidinog sna“. Idiličnu sliku sela i popovskih porodica pokvariće dolazak novog učitelja u selo. Bio je to mladi i zgodni Petar Petrović. U selu u koje su retko dolazili novi ljudi, dolazak novog učitelja bio je prava atrakcija. Pojavio se iznenada u crkvi, tokom liturgije. Svojim prelepim glasom zasenio je sve prisutne. Posebno se njegovom pojavom oduševila Sida.

„Dođe red na novog učitelja da prihvati. Kad pusti glas pa zapeva, svi se okrenuše levoj pevnici, da vide ko to peva. I stari učitelj diže naočari na čelo pa pogleda bolje prekoputa, a stari Léksa leceder ostavi sto pa priđe bliže pevnici, da bolje čuje i izbliže vidi toga „slatkoglasnoga“, kako sam reče. Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega. Bio je očaran pevanjem. „Sušti heruvimski glas!“ izrazio se kad je izašao iz crkve. Pa i sam pop Spira u oltaru (jer je njegova čreda bila) začudi se kad ču neki nov nepoznat mu glas, pa priđe severnim vratima na oltaru i proviri kroz njih da vidi ko je to.

Tako se novi učitelj predstavio na večernji svojim budućim sugrađanima. Sam taj prvi korak njegov u selu i prvi prikaz njegov dopao se svima, zaplenio je sve, kažem vam sve, od pop-Spire u oltaru pa do one dečurlije što je povazdan na zvonari i koja, služeći u nekom vidu crkvi i oltaru, olakšava službu i Arkadiji, i koja je strčala da je sve tutnjalo kad im dođe i reče neko da je došao novi učitelj.“

Glava četvrta

Prva kuća u selu koju je Petar posetio bila je baš pop Spirina. Pop Spira je međutim pronikao učitelja i shvatio da voli da popije rakiju.

Glava peta

Pisac nas obaveštava da ćemo u ovoj glavi naslutiti osnovni sukob i zaplet „bez kojega je svaka pripovetka dosadna“. Iz raporta koji sluškinja Erza podnosi popadiji Persi shvatamo da će osnovni sukob nastati oko učitelja. Kako tako zgodan i obrazovan mladić odavno nije zašao u ovo selo, obe popadije su u njemu videle idealnu priliku za svoje ćerke.

Persa šalje Erzu kod Spirinih da im traži na zajam mačka jer se navodno pojavio pacov. Dok ukućani pokušavaju da uhvate mačka, Erza detaljno zagleda učitelja. Kasnije podnosi detaljan izveštaj svojoj gospodarici. Persa od muke ne zna šta da radi jer shvata da je „ona beštija“, misleći na Sidu, u prednosti jer je prva ugostila učitelja.

Glava šesta

Opisi nedeljnog života u selu. Pisac kroz mnogo detalja dočarava život varošice o kojoj piše. Posle crkve, u nedelju, svi su zajedno prošetali selom da ih vide svi i otišli su zajedno na nedeljni ručak kod Spire.

Glava sedma

Pisac veoma detaljno opisuje tradiciju vojvođanskog ručka u nedelju, posebno toga dana kad im je u gostima učitelj za koga popadija Sida želi da uda svoju ćerku. Potrudila se izuzetno da sve bude kako je zamislila, ali nakon uspešnog ručka, a pre iznošenja kafe, planovi su joj propali.

Iznenada u goste, kao slučajno, su došli pop Ćira, Persa i Melanija. Persa se postarala da Melanija sedne do učitelja tako da se Pera našao između dve devojke potpuno izgubljen. Obe majke su hvalile svoje ćerke, želeći da pridobiju simpatije ovog potencijalnog mladoženje. Majke iz prikrajka posmatraju ovakav razvoj situacije i to dovodi do niza komičnih scena između popadija. Persa tada namerno uzima čašu sa stola i briše je rukavom, kako bi svima pokazala da je čaša prljava, iako nije bila. Sidu je to mnogo naljutilo i uvredilo pa na kraju predlaže da pređu kod Ćirinih.

Glava osma

Ova glava se nadovezuje na prethodnu, odnosno priča se u njoj nastavlja. Svi zajedno su prešli kod popa Ćire. Po gostinjskoj sobi su na sve strane bile knjige što je Persa iskoristila da pohvali Melanijino obrazovanje i znanje nemačkog: „noću bunca samo na nemačkom“.

Iako je Sida bila oduševljena novim momkom u selu, njena ćerka Jula je bila uzdržana i povučena. Njoj se ustvari i nije sviđao učitelj jer je njeno srce bilo naklonjeno drugome momku. Nasuprot njoj, Melanija je bila veoma raspoložena za priču sa Petrom. Stalno je ćaskala sa njim i smejala se.

Gospa Sida, još uvek besna zbog Persinog komentara i Perine sve veće zainteresovanosti za Melaniju, odjednom je odlučila da se osveti. „Gospođa Sida jednu praznu času koju je digla i stala okretati i razgledati prema prozoru, pa zatim huknu u nju dva-tri puta i stade je brisati svojom čistom cicanom keceljom. Sad, da li je baš čaša bila prljava ili nije, to vam pisac ne ume kazati, jer takve sitnice u stanju je samo žensko ostro sokolovo oko -pa čak i kad naočari ponese! -da primeti, a gospođa Sida je bila pažljiva, vrlo haglih i vrlo čismenka.“

To dovodi na kraju do svađe među popadijama koje nikada više neće izgladiti svoje odnose. Spirini odlaze kući, a učitelj Pera nastavlja da očijuka sa Melanijom.

Obe popadije dolaze u sukob sa svojim muževima isterujući svoje pravde, a Sida veoma besno razgovara sa Julom jer nije pokazala zainteresovanost za učitelja i dozvolila je Melaniji da ga zavede svojim knjigama i obrazovanjem.

Glava deveta

U ovoj glavi nam pisac objašnjava da je „sve zlo u svetu -od Adama pa do naših dana -došlo baš od one polovine kojoj gospođa Sida i gospođa Persa pripadaju; jer su jednu malu iskru, mehovima svoje pakosti i mržnje, raspirili u užasan požar.“

Ono što se u nedelju popodne odigralo u pop Ćirinoj kući zauvek je poremetilo odnose među porodicama. Kada je pop Spira predložio da pređu kod Ćirinih u posetu, Sida mu je odbrusila da to ne dolazi u obzir i dodala mnoge tračeve koje navodno Ćirini šire o njemu. Učitelj Pera je retko navraćao kod Spirinih, ali je kod Ćirinih odlazio i po dvaput dnevno. To je dodatno produbljivalo Sidin bes. Jula svakako nije bila zainteresovana za učitelja pa se potpuno povukla dok je Melanija cvetala u njegovom prisustvu.

Mlade devojke više nisu provodile vreme zajedno. Ubrzo između učitelja i Melanije počela je da se javlja ljubav. Melanija je bila devojka kakvu je učitelj tražio. Voleli su iste stvari. Delili su ljubav prema pisanoj reči, obožavali su romane i čitanje. Provodili su vreme u dugim šetnjama baštom, pričajući i smejući se. Melanija je bila smela i umela je direktno da priča o svojim osećanjima i namerama, što nije bilo svojstveno devojci toga vremena. I to se učitelju Peri mnogo sviđalo. A najviše je u svemu ovome uživala njena majka koja je već pravila planove o budućnosti zaljubljenog para. A još više je uživala u činjenici da je sada popadija Sida vrlo ljubomorna i da im zavidi.

 „Svaki dan bi im odlazio i donosio knjige koje su zajedno u bašti pod orahom čitali, i zajedno uzdisali ako bi što žalostivo bilo; na onim tronljivim mestima Peri bi drhtao glas, a Melanija briše tankom šnuftiklom nos, da bi predupredila potok suza. Gđa Persa sedi i podštrikava popine čarape, i ona sluša, samo što ona ne plače, ali se ipak čudi kako to sve tako lepo umeju ljudi da izmisle i sastave, k’o da su baš tamo bili! Posle čitanja čeka ih „jauzn“, a posle ovoga izlaze i šetaju se ispred kuće i razgovaraju, a razgovoru zaljubljenih nikad kraja. Šetaju se tako već u mrak. Pa dvared trired izađe Erža i javlja da je sto postavljen, i Pera se klanja, a Melanija ga ne pušta, a poručuje: „Kaži mami, odma’ ću!“ pa se dalje šeta.“

Glava deseta

Njome nas pisac vraća u prošlost kako bi nam objasnio zbog čega Julu učitelj nije zanimao. Kao što smo već rekli, ona je svoje srce već dala nekom drugom. Ona je bila stidljive i povučene prirode. Majka joj je često govorila da joj to ništa dobro neće doneti, kao i da se tako nikada udati neće. Ali ona je svoju ljubav upoznala sasvim slučajno, dok je okopavala baštu iza kuće. U komšiluk je došao berberin Šaca, koji se zaljubio u Julu na prvi pogled. Ali ona ga dugo nije primećivala, nemo, pognute glave, je odbijala svaki njegov pokušaj da započne neki razgovor. Ubrzo, počeli su da pričaju i javila se ljubav. Šaca joj je svake večeri pevao pod prozorom, a gledali su se samo preko plota, dok je on bio kod svoje tetke, a njene komšinice.

„Nije dakle ni Jula bila „kamenita stena“. Onako jedra i zdrava, i ona je osećala, i njena krv je bujnije strujala u žilama, srce joj jače bilo, obrazi se zaplamteli žarom koji se jednom i nikad više u životu ne vraća, i misli su njene od nekog vremena često bludile izvan kuće, i zanimale se jednom njojzi milom i dragom slikom već od nekoliko nedelja. Ali to je još bila velika tajna. Za nju je malo njih znalo; njih dvoje mladih, jedna stara tetka, i Onaj što sve radnje ljudske zna.“

Glava jedanaesta

Još jedan opis seoskog života i tračeva koji se šire od ćoška do ćoška. Seoska tračara Gabrijela ubrzo je shvatila namere popadija i uveliko je krenula sa širenjem priča kroz selo. Šta se dešava u kućama? Koga će gospodin Pera izabrati za ženu? Koja će se bolje pokazati od udavača? Glavna tema među meštanima bila je to što popadije više nisu drugarice.

Opis jednog običnog dana završava se sa noćnim sastankom Jule i Šace na prozoru kada ih Sida zamalo uhvati, ali Jula uspeva vešto da se izvuče govoreći da je pop Ćirin mačak došao pod prozor da im pravi galamu. Ipak, njihovi susreti nisu prošli neopaženo kako su se nadali.

Glava dvanaesta

Kada se pop Ćira vratio sa puta, Persa ga je dočekala i podgrejala ideju da mora da se raspravi sa popom Spirom.  Pop Ćira je bio ljut zbog ponašanja pop Spirine žene i njenog pokušavanja da remeti odnos između Melanije i Pere. Razgovor između popova nije prošao slavno jer su počeli da se koriste tračevima koje su čuli po selu i od svojih žena. Stvar se posebno zakuvala kada je Ćira rekao da se Jula noću tajno viđa sa nekim. Iz žestoke svađe je sve preraslo u tuču i na kraju je pop Spira izbio zub popu Ćiri.

Glava trinaesta

U ovoj glavi frau Gabrijela igra glavnu ulogu. Ona je ta koja o ovom događaju prenosi vest po selu. Kako je ona saznala brzo za svađu među popovima nikada nećemo saznati, jer sam pisac kaže da je svaka gospođa u selu tvrdila da je prva saznala za sve. Frau Gabrijela je prvo svratila kod gospođe natarosević. Ispričala im je priču od samog početka i dolaska učitelja u selo, pa preko želje dvaju popadija da udaju svoje ćerke za njega, do zaljubljivanja učitelja i Melanija i na kraju je došla i do poslednjeg događaja i tuče među popovima.

Glava četrnaesta

„U kojoj je sav onaj „rest“ Gabrielinog pripovedanja koji nije mogao stati u glavu trinaestu. U njoj će, dakle, čitalac saznati još neke podrobnosti koje se odnose na onaj krupan događaj, i videće kako seoska „fama“ postaje i raste.“

Kada je frau Gabrijela završila svoje pripovedanje kod prve gospođe, krenula je redom po kućama, majstorskim, paorskim, nekim svojim redom. Kako je ona pričala pretežno svim ženama po selu, tako su i one same, brže bolje krenule da rašire vest dalje. Kako je priča išla dalje, tako se i ishod menjao. Pa je na početku pop Ćira ostao bez jednog kutnjaka, pa bez svih zuba, pa je na kraju „pop-Ćiri okrenuo donju vilicu čak na leđa“.

Glava petnaesta

Kako govori stara poslovica „Svako čudo za tri dana“, tako je bilo i sa ovom pričom. Brzo se zaboravilo šta se odigralo tokom svađe među pop Ćirom i pop Spirom. Ali, pop Ćira nije želeo da sve ovo brzo prođe, već sutradan se posavetovao sa prijateljima i napisao je tužbu protiv svog, sada već, bivšeg prijatelja. Napisao ju je besprekorno, lepim rukopisom, pisao o svojoj službi i porodici. Od toga dana popovi više nisu provodili vreme zajedno.

Ostali ukućani su se bavili svojim životima. Pera i Melanija su bili zaljubljeni i već su i prstene razmenili. A Jula i Šaca su se potajno sastajali u bašti. Voleli su se sve više. Ubrzo su svi saznali za to, pa je Jula morala da se ispovedi majci koja nije htela da čuje za to. Ali je ubrzo i ona shvatila da se mladi vole i da će od Šace jednoga dana biti gospodin.

Glava šesnaesta

Sam pisac na početku napominje da u ovoj glavi nema događaja vezanih za one glavne. I da ova glava služi da se čitalac odmori.

Stigla je jesen u selo i sve se promenilo. Ukućani su se povukli u kuće i retko provode vreme na ulicama. Okupljaju se jedni kod drugih i tako provode vreme. Došlo je vreme zimnica i „svinjskih daća“, kada svaka kuća kolje svinje. Priče se i dalje prenose, jer to se ne menja u selu, koje god godišnje doba da je.

Glava sedamnaesta

„Ah, jeseni, jeseni! Kako si sumorna kad te čovek posmatra gacajući blato po sokacima, ili onako pokis’o kad se grči u kolima bez arnjeva! I jednoga takvog sumornog novembarskog dana, stiže iz vladičanske rezidencije T. poziv i jednome i drugome parohu. Tamo su razgledali tužbu i uzeli je u postupak. I sad moraju obojica da predstanu nadležnome sudu. Da idu odmah, jer u subotu se mora bar jedan vratiti, da bude tu radi crkve. Ozbiljan i jedan i drugi pop; i jednog i drugog spopala neka tréma. I sam tužitelj Ćira se prepao, pa mu čisto došlo da pokuša da trgne tužbu i preda stvar zaboravu.“

Nastavljaju se glavni događaji i oba popa su pozvana u Temišvar kod vladike. Obe popadije su ljute, posebno Persa. Rešena je da više nikada ne progovori ni sa popom ni sa popadijom. Muž je ubeđuje u suprotno, govori kako su prijatelji već trideset godina, ali uzalud.

Glava osamnaesta

Dolazi crkvenjak Arkadije kod popa Spire. Vreme je da se krene na put i treba da se pronađu kola za putovanje. Kao i uvek, ovaj pop želi što jeftinije da prođe, pa nije problem i da se cenka oko toga.

Arkadije govori popu i popadiji da je smislio plan da se domognu zuba i onda svi zajedno razmišljaju kako da uspeju da ga uzmu od popa Ćire.

Glava devetnaesta

Pop Ćira je krenuo da pronađe kola za put. Obišao je par ljudi, nigde nije uspeo da se pogodi. Na kraju je došao kod Pere Tocilova i nekako uspeo da se dogovori sa njim.

Kada je Arkadije saznao za to, uspeo je da dogovori da  oba popa putuju zajedno. Odmah je o tome obavestio popa Spiru. Skovali su plan da krenu odmah ujutru i uveče prenoće kod popa Oluje, koji je bio Spirin prijatelj. Tamo će moći da se reše zuba.

„- E, al’ kako ću, kako? Kad ga on, kažu, čuva k’o oči u glavi; svaki čas ga zagleda i pipa je l’ mu na svom mestu. Pa baš i da ga se dočepam, al’ kad on vidi da ga nema, a?

– Ima i za to leka, nemajte vi brige! Ja sam se za sve postar’o. Evo vam ovo ovde zamotano. Pa kad mu sklonite onaj zub, a vi mu onda lepo podmetnite ovo na njegovo mesto, – veli Arkadija i predade mu jedan mali zamotuljak. – Valjda ga neće usput razvijati…“

Glava dvadeseta

U njoj je opisano putovanje.

“ U prvoj polovini glave je zabava, a u drugoj pouka, tj. izneta je užasna slika jednog alkoholom ruinisanog organizma, za pouku mnogim čitaocima.“

Popovi su zajedno krenuli na put. Posle tri sata putovanja, Pera je predložio da se malo odmore. Zastali su na čardu i pop Spira i Pera su odmah otišli da popiju koju rakiju. Za to vreme pop Ćira je ostao u kolima, kao spavajući.

Malo po malo, kroz priču, popili su pop Spira i Pera dosta pića. Posle nekog vremena, vraćaju se u kola, gde pop Ćira još uvek kao spava. Nastavljaju put dalje. Oba popa pre polaska opipavaju da li su im tu zamotuljci u džepovima. Pop Spira proverava da li je tu zub koji nosi vladici, a pop Ćira da li je tu konjski zub koji treba da podmetne.

Glava dvadeset i prva

Stigli su u Čenej kod popa Oluje. Dočekali su ih raširenih ruku i spremili obilnu večeru. Oba popa su bila jako gladna. Za vreme večere nisu progovorili ni reč. Kasnije su počeli priče o  starim vremenima, svojim parohijama i sličnim svakodnevnim stvarima.

„Piju i razgovaraju se, i opet piju. Pop Ćira se zarumenio, pa ne samo da on pije, nego i sam naliva i svoju i domaćinovu čašu, kao da je on domaćin. Razgovor je živo i neusiljeno tekao, čaše se svaki čas i punile i praznile. Domaćin navalio pa ih jednako nudi, češće pop-Ćiru, s kojim je manje poznat; kad se kuca, s pop-Spirom se kucne jedanput, a s pop-Ćirom uvek po dvaput. Poslužiše se i punčem, koji se u ono doba pio u svima boljim domaćinskim kućama.“

Posle mnogo pića, pop Ćira je otišao da spava. Tada je bilo vreme da se plan sprovede u delo. Domaćin je pomogao popu Spiri da pronađe skriveni zub pod jastukom i da ga zameni konjskim. Pop Ćira ništa nije čuo ni osetio.

Ujutru su krenuli za Temišvar. Sutradan su obojica otišli kod vladike jer je on želeo da ih posavetuje i da utiša stvar pre nego što dođe do pravog suđenja. Na kraju ovog poglavlja pisac na otkriva samo da su popovi zajedno izašli od vladike. Jedan srećan, drugi pokunjen. Šta se stvarno desilo otkriće nam u naredne dve glave.

Glava dvadeset i druga

„U njoj će se čitaocima pokazati sasvim suprotna slika onoj iz prošle glave, to jest što se tiče popova, Pop-Spire i pop-Ćire jer se na ovom poslednjem (to jest pop-Ćiri) zbile one reči od poslovice koja veli: „Ja bosiljak sijem, meni pelen niče“.“

Posle ovih događaja, popovi su ostali još pola dana u Temišvaru. Kupili su poklone i sitnice za svoje kuće, a zatim krenuli nazad ka Čeneju. Uz put su razgovarali. Kada su stigli kod popa Oluje, iznenadili su ga pričom da su se ispred vladike rukovali i čak poljubili. Malo su sedeli sa domaćinom i krenuli su nazad na put. Oba popa su shvatila da su dali po deset srebrenjaka Peri i bilo im je krivo zbog toga. A on je samo razmišljao kako će da ih potroši.

Kada su stigli u svoje selo, obojica su želela da kažu da ne žele toliko da plate, ali su se predomislili. Pera je zadovoljno uzeo zarađene pare i otišao.

Glava dvadeset i treća

Kao i do sad, pisac nam već u samom uvodu stavlja do znanja da ćemo konačno saznati šta se odigralo u Temišvaru i to iz razgovora koji vode pop Ćira i njegova žena. Pre nego što su se popovi vratili, obe popadije su ih iščekivale sa nestrpljenjem. Popadija Persa je jedva čekala da čuje kako je njen muž uspeo da ponizi popa Spiru i posle toga da se ponosno šeta kroz selo. Nije mogla da dočeka da sretne „onu debelu beštiju“, kako je  nazivala popadiju Sidu. Sa druge strane, u kući kod popadije Side se osećala skroz drugačija atmosfera. Popadija se za tih par dana, od kako joj je muž otišao, skroz promenila. Čitala je, kuvala, spremala kuću po ceo dan.

„Bila je sušta blagost, meka kao pamuk, nije nikog grdila, pa čak ni Žužu, nego je samo savetovala: „Sa lepim se, govorila bi tih dana, uvek više može učiniti nego sa vikom i praskom! Ded’ Žuža, dete moje, otrči, ako te ne mrzi, pa donesi malo krompira iz podruma!“ tako bi blago rekla kad je naređivala što Žuži. Ovih dana je povazdan šaputala tiho molitve, pa čak i onda kad je u kujni pomagala Juli i Žuži, i ljuštila krompire s njima zajedno.“

Jula i Melanija su vodile brigu o svojim ljubavima. Jula je mislima po ceo dan bila uz svog dragog Šacu, a Melanija, nikad srećnija, provodila je vreme sa Perom. U petak uveče, baš dok su razgovarali, stigao je i pop Ćira sa puta. Nestrpljiva žena nije mogla da dočeka da čuje šta se sve izdešavalo. Kada je Melanija izašla iz sobe, pop Ćira je započeo priču. Ispričao joj je kako je radio sve kako mu je ona rekla, od ulaska u kola i pravljenja da spava, pa do dolaska kod vladike. Ispričao joj je kako mu je zub najverovatnije ukraden kod popa Oluje, dok su spavali i kako je sutradan predao vladiki svežanj sa zubom. Kako on nije znao da je tu podmetnut konjski zub, na odgovor da li je to sigurno njegov zub, ponosno je rekao da jeste i da ga je služio trideset godina. Svi su mu se smejali u prostoriji. Tada mu je vladika rekao šta se nalazilo u zamotuljku. Pokušao je da se opravda, ali uzalud. Na kraju su se popovi pomirili i izljubili pred vladikom. Ljuta Persa počela je da baca šerpe po kući, pa su se svi razbežali.

Glava dvadeset i četvrta

Kod popa Spire bila je totalno drugačija atmosfera. Ušao je pop sa poklonima a sačekale su ga ćerka i žena sa zabrinutim pogledima. Kada je Jula otišla u kuhinju, pop Spira je ispričao Sidi šta se desilo na putu. Kada je završio priču, Sida mu je rekla da će Šaca doći da zaprosi Julu te večeri.

Kada je Arkadije te večeri doveo Šacu, dogovorili su se oko datuma venčanja i započelo je slavlje. Na kraju večeri svi su bili srećni i zadovoljni, a posebno Jula.

„A tek Jula, kako je ona tek sretna i zadovoljna bila! U sreći toj svojoj htela je da svi budu srećni i zadovoljni, pa se pustila u razgovor sa Žužom, i milo joj je bilo kad joj je ova pohvalila ukus, i rekla da joj je zdravo lep gospodin mladoženja, i da će pasovati jedno za drugo taman kao poručeno. A Juli milo pa je pita: ima li da koga ona voli, i da ko nju voli? A Žuža joj priznaje iskreno i hvali se, i kaže da je mnogi njih vole, a i ona mnoge njih voli, al’, kaže Žuža, da nijedan nije tako lep k’o frajlin mladoženja, niti ijedan ima onaku lepu crvenu pošu pa da mu tako lepo stoji k’o frajlinom đuvegiji. „

Persa je još iste večeri saznala za događaje iz druge popovske kuće i nije bila nimalo srećna.

„- Preselo im, da bog dâ – veli gđa Persa kad je saslušala Eržin referat. – Mož’te sad – veli umorna od silne praske i već malaksala i salomljena, tako da je već budila sažaljenje – mož’te sad ako ćete tri noći, kad ste natrefili na ludoga Ćiru!“

Glava dvadeset i peta

Frau Gabrijela je već ujutru celom selu ispričala da su se popovi pomirili. Popadija Persa je tog jutra sa mužem dogovorila da mladi razmene prstene sledeće nedelje, a da svadba bude posle Božića. Odmah se krenulo sa pripremama ovih slavlja. Frau Gabrijela je u to vreme često svraćala kod njih u kuću, tako je gospođa Persa mogla da čuje šta se dešava sa Sidom i njenom porodicom. Najteže joj je palo kada je saznala da Šaca i Jula idu za Beč, gde će on završiti školu.

Pera je već imao novi posao, postaće đakon u jednoj varoši. Iznajmio je stan i odmah posle venčanja će Melanija i on da se presale.

„Davno očekivani i željeni dan došao je. Dan venčanja mladenaca, prvobračnog ženika Petra Petrovića i device Melanije, kćeri poštovanoga paroha Kirila Nikolajeviča, bio je i prošao. Bili su lepi svatovi. Sav nobles toga mesta bio je zastupljen. Bila je čak i varoška muzika za okretne igre, a ni Sovra gajdaš nije falio; samo je on više duvao u gajde onima u kujni i u avliji, nego onima u sali. Mlâda je bila lepa, bleđa nego obično, a mladoženja stidljiviji nego inače. Veselje i igranka trajalo je samo toliko koliko i priliči nobl-svatovima, to jest do četiri sahata popodne.“

Sledeća svadba je bila na Đurđevdan. Sida je spremala svojoj ćerki sve što joj može zatrebati. Za kuću, za decu, za bukvalno sve u narednih dvadeset godina, kako je sama rekla. Došao je i taj dugo očekivani dan i svadba je bila baš kakvom su je i očekivali.

„Tako se svršila i ova svadba, ali su još nedelju dana brujale gajde u ušima mamurnih seljana, a godinama se spominjala Julina svadba. Šaca je sedeo naizmence u obe kuće (između kojih je obaljena taraba odmah na dan svadbe); jednoga dana je sedeo kod tetka Makre, a drugog kod pop-Spirinih. Tu mu govu. Uvek ga ujutru pitaju šta on najradije jede, pa mu kuvaju. Šaca i Jula idu povazdan jedno za drugim kao mačići. Najradije se bavili u bašti pod zovom, iako to nije baš ni najmanje poetsko drvo i mesto – za one koji nisu zaljubljeni. „A, vi ste tu!“ rekne im tek gđa Sida kad ih gdegod nađe. „A kad vas čovek traži, ne može nigde da vas nađe, k’o da ste u zemlju propali!“ veli zadovoljna mama. A zadovoljni su i oni, vole se sve više i više, i još čisto ne mogu da veruju da su se uzeli i da će uvek zajedno biti.“

Dva meseca kasnije, Šaca i Jula su otišli za Beč, gde je on završio za hirurga i zubara. Melanija i Pera već odavno nisu bili u selu. Ostali su samo popovi koji su se donekle i slagali, i popadije, koje se više nikada nisu pomirile.

Glava dvadeset i šesta

Prošlo je dosta godina i mnogo toga se izmenilo. Popovi su ostarili, provodili su vreme zajedno, ali to više nije bilo kao nekada. Ostarile su i popadije, ali se više nikada nisu zbližile. Pera je postao đakon, kako već znamo, pa onda pop. A Šaca od berberina je postao hirurg i zubar. Sada je bio gospodin doktor Šandor. Jedni su živeli u Bačkoj, a jedni u Banatu. Često obe porodice odlaze u „tazbinu“, ali se nikada ne sreću i ne provode vreme zajedno.

Posle tačno osam godina, putovao je Pera i prolazio kroz varoš gde su živeli Jula i Šaca. Iznenada je video jednu mladu, lepu ženu kako sedi ispred kuće sa sinom. Ubrzo je shvatio da mu je poznata. Bila je to Jula. Popričali su malo. Saznao je da ima četvoro dece, dok Melanija i on nisu imali ni jedno. Bila mu je toliko lepa i draga, da je u jednom trenutku zažalio što nije ipak nju odabrao pre toliko godina.

„A putniku dođe malo lakše. Dođe mu volja i zaželi da upregne šest takvih hala pa da puca bič, a da poteraju još brže, da još brže polete! da preleti tako svu Bačku i Banat i ceo svet; da ode i ostavi za sobom sve, i sreću i nesreću svoju, pa da lete konji tako i da ga nose tako sve do na kraj sveta, u mrak, u pustolinu…“

Analiza likova

Pop Ćira (Kirilo) – dobroćudan pop koji je mnogo voleo da jede i pije. Najviše je volio krofne, pa su ga prozvali pop Hala. Sa svojim prijateljem Spirom volio je da se zabavlja. Često su i sami organizovali druženja u spostvenim kućama, kako bi mogli da jedu i pričaju. Njih dvojica nisu imali neku zavadu sve dok ih nisu posvadile žene.

Ćira je živio pod jakom ženinim uticajem. Stalno mu je naređivala kako da vlada, a onda i kako da se ponaša u zavadi koju je skrojila. Nemoćan da joj se odupre, on pristaje na tužbu nakon što mu je izbijen zub. I tada je, kao i uvek kada bi poslušao ženu, izvukao deblji kraj.

Izvrgnut je ruglu i smehu kada su mu podvalili konjski zub, ali je i on sve to mirno primo. Pomirio se s prijateljem unatoč tome što mu žena nikako nije htela da popusti u svojoj ljubomori i osveti.

Pop Spira (Spiridon) – potpuno suprotna ličnost od popa Ćire. Zvali su ga „pop kesa“, zbog njegove ljubavi prema novcu. Nije se retko viđalo kako sa decom skuplja sitan novac koji kum baca na svadbama. Više se družio sa ljudima od svog prijatelja, pa je tako i naveo popa Oluju da mu pomogne da zamene zub konjskim.

Popadija Persa – žena popa Ćire. Zajedljiva je i osvetoljubljiva. Navikla je da u svemu komanduje i bude glavna. Teško joj pada odluka da joj se ćerka uda za običnog bricu jer je želela da se uda za nekog sa mnogo više novca. Svima želi da napakosti. Volela je da ogovara po selu. Bila je ljubomorna na drugu popadiju.

Popadija Sida – žena popa Spire. Neprimetna i blage naravi. Prava je domaćica i u svemu podržava svoga muža. Skromna je, ali i ona voli da ogovara. Koristi svaku priliku da kritikuje Persu koja ne zna dobro da kuva.

Melanija – ćerka popa Spire i Side. Primer razmažene gospođice koja nije umela da se brine za kućanstvo ni da kuva, ali je uvek kritikovala jela. Uvek je umišljala da je bolesna i bila večito bleda. Volela je da čita i uči. Po prirodi je bila sanjalica i vrlo emotivna. Znala je kako osvojiti muškarca, pa je pred učiteljem bila koketna i umiljata, ali do izveštačenih razmera. Kasnije se pokazala kao loša supruga i s mužem nije imala dece.

Jula – ćerka popa Ćire i Perse. Sušta suprotnost od svoje drugarice Melanije. Mirna i povučena devojka. Zdrava, mala i okrugla devojka, zračila je toplinom. Volela je da provodi vreme u bašti, bila je romantična i verovala u pravu ljubav. Bila je dobra domaćica i znala je dobro da kuva.

Petar – učitelj Pere koji je došao u selo i unio pomutnju u inače miran kraj, među bezbedne ljude. Bio je mlad, lep i obrazovan, pravi mladi gospodina koji je umeo da lepo i peva. Zato su ga obje popadije poželele za zeta, ali on je pao na šarm načitane kokete Melanije. Na kraju nije bio baš srećan s njom u braku, pa je zažalio svoju odluku. Nije imao dece i od učitelja postao je pop

Beleške o piscu

Stevan Sremac je rođen u Senti, 11. novembra 1855. godine. Jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca realizma.

Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, doveo ga je 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju (1875.) i opredelio se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je radeći kao profesor u gimnaziji u Beogradu, Pirotu i Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877-1878. godine.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje su se pojavile kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. Realističku prozu počeo je da piše tek posle dolaska u Beograd.

Dugogodišnji život u Nišu, od 1879. do 1892, bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom su usledile „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), koje mnogi smatraju najboljim Sremčevim delom.

Stevana Sremca su zvali „pisar sa beležnicom“. Njegova dela su većinom realističnog karaktera sa određenom dozom humora. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Ono što je takođe bitno naglasiti je da su njegova dela vezana za tri područja: Beograd, Niš i Vojvodinu.

U Sremčevom stvaralaštvu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac kao građanin i političar, i Sremac kao pisac. Kao političar i građanin, Sremac staje na strau starovremenoskog i patrijahalnog u životu i ljudima, stranu onoga što polako nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu „leži“. Kao političar zagovara konzervativne ideje i staje na stranu vladajućih. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovetke i romani trajne umetničke vrednosti.

Stevan Sremac je bio rasni realista, obdaren sposobnostima posmatranja i zapažanja pronicanja u suštinu pojava i događanja. Sremac je uvek polazio od stvarnih činjenica i podataka, od onoga što je video, proverio i zabeležio.
Stevan Sremac umro je 13. avgusta 1906. godine u Sokobanji.