Poeziju će svi pisati

Branko Miljković u ovoj pesmi iznosi veliku kritiku poezije. Sama pesma je deo ciklusa Kritika poezije. Kroz ovu pesmu se sukobljava sa kritikom mase i tada čvrste ruke komunističkog režima. Smetalo mu je što je bio kritikovan zbog svog načina pisanja koji je bio obgrljen velom nejasnosti i nerazumljuivosti širim narodnim masama i što se od njega zahtevalo da piše jasno i prosto, a to jednostavno nije bio njegov stil i način stvaranja.

Takođe, bio je u sukobu sa kritičarima koji su smatrali da treba pisati samo srećno i veselo bez pesimističnosti i tuge da se provlači kroz stihove. Kao i na većinu njegovih pesama i ovu je napisao pod uticajem Stefana Malarme i simbolista.

Naslov pesme Poeziju će svi pisati sugeriše čitaocu samu temu pesme: reč je o pisanju, pevanju i poeziji. Iz naslova se dobiva prvi utisak da je pesma dokumentovanje jedne vrste iskazanog uverenja da poezija može da osvoji sve, da će je svi pisati i pripadat će svima i da ima afirmativni karakter. Veoma je ohrabrujuć takav prvi utisak u kome se sugeriše poverenje u poeziju i veru u njen uspeh, njen razvitak iako se u prvim linijama čini da je takav utisak pogrešan, da je poverenje iznevereno.

Kada govorimo o motivima, pesme Branka Miljkovića nude mnogo, a ova pesma nije izuzetak. Ono što je karakteristično u njegovim pesmama je da naslov nije uslovan, ne govori nužno o sadržini pesme, oslanja se na mnogo ideja, asocijacija i misli. Ono šta takođe čitaoc može da primeti je da je pesma prepuna egizstencijalnih tema, filozofskih, poetičkih. Miljković ne govori o svemu izravno i doslovno, on svoja razmišljanja prenosi preko metagora, simbola, aluzuja, prezentira sve na filozofski i poetički način.

Da bi čitaoc u potpunosti shvatio ovu pesmu, ono što mora da shvati je njena srž – razmišljanja pesnika, motive, iskaze i slike. Svi motivi u pesmi ne govore nam direktno ništa, ali kombinovani s drugim pesničkim elementima dobivamo celovitu sliku.

Pesnik peva ne brinući za red i smisao stihova koje piše, on nam ukazuje na pogubnu razumljivost, siromaštvo jasnoće. Čitaoc mora da si postavi zadatak da shvati smisao stihova. Kroz analizu koja sledi objasnićemo kakvu je kritiku pisac izneo u ovoj pesmi.

Poeziju će svi pisati – analiza pesme, citati

Prva strofa se može podeliti na dva dela. U prvom delu pesnik želi da kaže da je poezija maštarija i sanjarenje.

„San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti“

Kao što smo već pomenuli u uvodnom delu uviđamo da je utisak koji ostavlja naslov pesme pogrešan i da je naše očekivanje o čemu ćemo pročitati u pesmi iznevereno. Strofa se sastoji od 5 sintaksično-intonacionalnih delova i celina i čitaocu je teško znati smisao rečenice u kojoj se upotrebljava glagol „pevaju“.

Kao i u svim Miljkovićevim pesmama, prisutna je i simbolika: „ko more i zabrinutost“ označavaju deskripciju i melanholiju. More u bukvalnom značenju je nepojmivo i opisivo na mnoge načine dok je zabrinutost u bliskoj vezi sa tugom i prazninom. Istok i zapad su u kontrasnom odnosu i zajedno sa lažnim kretanjem predstavljaju ukalupljenost pisca u jednoj tački bez pomaka. Poslednji stih govori o tome kako se poezija ne kreće i menja, ali pisac želi da stvori nešto novo. Zbog toga je njegovo stvaralaštvo zapuštena bolest.

Ovom prvom strofom pesnik nas podseća na poeziju u kojoj maštamo i sanjarimo, poeziju koja nije nikako ostavila neke značajne tragove u pesništvu. On to ne vidi kao „bolest“ kako ju nazivaju mnogi kritičari, već kao iskorak prema stvaralaštvu. Pesnik piše ovu pesmu kao književnu kritiku na književnu kritiku, predočava svoje viđenje poezije, što možemo da vidimo i u drugom delu prve strofe.

„cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga.“

Drugi deo je prepun simbola poput cveta, ljubavnika, vrta i zemlje.

Cvet označava lepotu, ljubavnici označavaju ljubavne jade, vrt označava prelepe opise pejzaža, a zemlja rodoljublje. Pojavljuju se i subjektivna osećanja „oni koji odbijaju da prežive ljubav“. Sunce kao generalni simbol svetlosti, saznanja, života, u ovoj pesmi označava upravo to – svetlost nekog drugog sveta koji pesnik tako očajnički pokušava da iznese i prikaže kroz svoje stihove. U njegovom kontekstu, pesnik se ne bavi samo svetom u kojem živi „nije jedina briga“ nego iskazuje svoja interesovanja koja dosežu nove vrednosti i univerzalne teme.

Drugu strofu započinje sa veznikom „ali“, stoga se ova strofa nadovezuje na prethodnu.

„ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša…“

Ovde se primećuje da pesnik radije bira poeziju i pesmu nego smrt. Pesnik sve pesme diže na jedan pijadestal i o njima govori iz jedne drugačije, mogli bismo reći i nove perspektive. Pesnik sluti da je poezija i pisanje pesama bitno za čovekovu sutrašnjicu. U ovom utopijskom trenutku pesnik nam govori o pravoj ljudskoj slobodi koja je moguća samo ako svi budu „pevali slobodu“ – pisali poeziju.

Ovim svojevrsnim programskim pesništvom i lirskim manifestom, on uz pomoć svoje oslobodilačke mogučnosti (moći) pevanja (pisanja pesama) pokušava da uništi, razori i pokori prostore nebića, smrti i ništavila koje konstantno preti čovečanstvu. Ništa se negativno ne može razoriti osim pisanjem i pevanjem pesama. Ako pesmu shvatamo na ovakav način, vidimo da umetnost i stvaralaštvo uopšte postaju simbol vanvremenske i sveopšte ideje koja ima oslobađujuću moć. Princip na koji pesnik „peva“ pokazuje superiornost, uranja nas u utopijsku viziju, opšte futurističkointegrisanje umetnosti koju pretače u oblast realnosti. Pesnik markantnim potezima i neosimbolističkim idejama nastoji da ostvari saznanja o svetskim tajnama i istinama. Ali uprkos svemu, ipak se provlači mali deo sumnje u sopstveni preduhvat i ovaj pesnički projekat.

„onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju“

U ovoj strofi pesnik govori kako će umesto subjektivnog pisanja „tamo gde je bilo srce stajaće sunce“, teme poezije postati obektivnost, odnsno teme će biti otkrivanje sveta izvan naših čula.

U narednih 6 stihova pesnik govori o tome kako svako ima slobodnu da napiše pesmu čak i kako je on smatrao te pesme nemaju dubinu već su površne i lako razumljive.

Poslednja 3 od ovih 6 stihova govore o tome kako je nekad onaj koji bi napisao pesmu prepuštao je drugima na dopunjavanje i menjanje i da su te pesme bile kolektivna tvorevina jednog naroda.

Poslednja 4 stiha su njegov odgovor na kritiku mase koja nije prihvatila njegovo stvaranje. Puna je ironičnih tvrdnji kroz koje je on hteo da kaže kako samo svi ti ljudi nisu u stanju da shvate njegovo pisanje.

Poslednja strofa je kraj cele pesme, ali i njen nastavak.

„ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.“

Ovaj dvostih je jedna celina i jedno pitanje da li sreća može da peva kao što to nesreća može? Miljković i sam kaže da nesrećan čovek ne može biti pesnik stoga bi odgovor bio ne. Završnim stihovima pesnik upečatljivo govori o često prisutnoj nesigurnosti i strahu od pomenute slobode i šta bi se desilo kad bi apsolutna sloboda nastupila.

Ovou poentiranu završnicu u poslednje dve linije možemo da shvatamo kao apstraktni pojam živih ljudi (robova) i slobode. Da bi mogli istinsku slobodu uopšte da poredimo s robovima, trebamo da ju najpre otelotvorimo i samo takva ona može da se meri sa poezijom (pesmom). U ovom završnom distihu, autor sugeriše uzvišenost pesnika i poezije, stavljajući veći fokus na njenog tvorca. Pesmu poređuje sa ljudskom slobodom u kojoj ju stavlja u superiorniji položaj.

Beleške o piscu

Branko Miljković rođen je 29. januara 1934. godine u Nišu i bio je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih pesnika u drugoj polovini 20. veka. Pored poezije, Miljković se bavio prevođenjem francuskih i ruskih književnika i pisao i kritike i eseje.

1953. godine odlazi iz Niša u Beograd gde započinje sa studijem na Filozofskom fakultetu gde 1957. godine diplomira filozofiju. Kao student bio je član grupe neosimbolista, a i društvo su mu bili Ivan Lallić i Vasko Popa. Odbio je bilo kakve asocijacije i članstva u partiji što je uticalo na objavu njegovih pesama.

Jednom prilikom je Miljković za intervju objavljen u niškim Narodnim novinama 1960. godine izjavio:

„Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha…“

U Beogradu je tri godine pohodio redakcije časopisa gde nije nailazio na razumevanje. 1955. godine mu Oskar Davičo objavljuje pesmu „Delo“ i time mu otvara vrata u svet pesništva, omogućuje objavu i u drugim časopisima drugih izdavača.

1956. godine objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ koja postiže dobre rezultate kod kritičara i publike. Pesma „Uzalud je budim“ je postala jedna od njegovih najpoznatijih pesama i svevremenski klasik.

Poznata dela i zbirke poezije: „Poreklo nade“ (1960.), „Smrću protiv smrti“, „Vatra i ništa“ (1960.), „Krv koja svijetli“ (1961.)

Uprkos mladosti, kritičari su brzo Miljkovića svrstali na sam vrh srpskih pesnika, a dobio je i jednu od najprestižnijih nagrada za vreme svog života – Oktobarsku nagradu.

Pesme iz njegovih ranih dana govore o uticaju francuskih simbolista Malarmea i Valerija, a vidi se i snažan Heraklitov uticaj filozofije. Njegova najpoznatija i najvrednija zbirka „Vatra i ništa“ sadrži, osim elemenata natičke mitologije i elemente nacionalne mitologije i legenti koje, u to vrmee, skoro niko od pesnika nije utkao u sopstvene pesme. To posebno vidimo u zbirci „Utva zlatokrila“.

Usled ličnih nesporazuma koje je imao sa par pesnika i prijatelja i zbog ljubavnih problema, Miljković 1960. godine napušta Beograd i odlazi raditi kao urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Ovde, verovatno nezadovoljan načinom svog života, počinje da pije.

Po zvaničnoj verziji, u jednoj šumi pored Zagreba, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, srpski je pesnik izvršio samoubistvo. Bilo mu je 27 godina, a događaj, pa čak i 50 godina posle, izaziva mnoga pitanja i kontroverze gde neki misle da je njegovo ubistvo prouzrokovao tadašnji režim.