Pesnik i mesec obrađena lektira književnika Dobrice Erića. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Pesma Dobrice Erića Pesnik i mesec za svoj osnovni motiv ima vezu između pesnika i meseca. I pesnik i mesec su usamljeni, oni se kroz deskriptivne slike u ovoj pesmi susreću u letnjoj noći. U ovom spoju pesnika, ljudskog bića sa jedne strane, i meseca kao nebeskog tela sa druge strane, ovaploćava se svojevrstan spoj nebeskog i zemaljskog.
Mesec u poeziji ima mnogo simbolike, ali, pozivajući se na onu osnovnu, on je pratilac i svedok celokupnog odvijanja života na zemlji, dok s druge strane, prisutan je na nebu i svedoči svim kosmičkim dešavanjima. Baš kao i pesnik, koji je poseban čovek, drugačiji od običnog, prosečnog čoveka, može da posmatra stvari u široj slici, a kroz svoj poetski dar dodirne i ona nedokučiva, nebeska prostranstva.
Pesma Pesnik i mesec obiluje stilskim figurama poput: epiteta, metafore, personifikacije i onomatopeje. Pesma se sastoji od šest strofa sa različitim brojem stihova što doprinosi, na neki način, dinamičnosti pesme, s obzirom na to da je ritam u svakoj strofi različit.
U pesmi Pesnik i mesec, susret pesnika i meseca se dešava onda kada se ovozemaljski dan završi, onda kada pesnik prestane da bude samo čovek, i počinje da kontemplira stvarnost kroz poetsku prizmu. Dobrica Erić o neraskidivoj vezi pesnika i meseca svedoči time što ih oslovljava da su to dva nežna brata.
Temu pesme možemo da pronađemo i u njenom naslovu, a to su pesnik i mesec. Zašto su mesec i pesnik tema? Zato što pesnik noću ne spava i sklon je sanjarenju, voli samoću, a mesec je isto noću budan i tajanstven je.
Književni elementi
Književni rod: lirika
Književna vrsta: misaono umetnička pesma
Mesto radnje: prirodno okruženje, brežuljak
Vreme radnje: letnja noć
Tema dela: osećajnost i usamljenost pesnika
Motivi:
- Smena dana i noći, zvezdane ljuljaške (metafora) i žarkog ata, vreme kada se pesnik prepušta svojim osećanjima i sopstvenim mislima, vreme sumraka
- Zvuk popaca i svetlosti svitaca narušavaju mir pesnika
- Persinifikovanje prirode: breze, cveće, travke
- Pesnik nazdravlja u slavu prirode i ljudi (njenih stanovnika)
- Pesnik pod mirisom voća (drveće voćki) priča o svom viđenju sveta
Stilske figure i simboli:
- Žarki at – simbol sunca, energije, volje, dana, svetla, snage, toplote
- Mesec – simbol večitih želja i težnji, pesničke umetnosti, mističnosti, nedostupnosti, hladne svetlosti, senovitih predela u srcu pesnika, simbol nečeg nedostižnog
- Zvezda sa prvim zracima – rađanje jutra, život, svetlost, dan, čovekova povezanost sa nebom
- Bulka – simbol života, cvet, svetlosti, slobode, sunca
Metafora: nebesa (nebeski glasnici koji čuvaju zvezde), zvezdano nebo koje se menja, zvezdana ljuljka, čobani koji nose torbice zvezda i cvetovi
Personifikacija: princeze breze, trepće cveće, travke snene, svici nose žiže, noć zanjiše, dan sjaše
Analiza pesme, citati
Prva strofa sastavljena je od šest shihova, a u njoj nas pesnik uvodi u samu srž pesme gde nam govori nam o susretu meseca i pesnika.
„Dan kad sjaše
sa žednog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.“
Koristi metaforu da nas upozna sa obeležjima noći, a posle metaforičnim izrazima objašnjava da se dva druga („nežna brata“) susreću negde na brežuljku.
Već u prvoj strofi susrećemo se se sa personifikacijom dana koji treba da sjaše sa žednog ata tj. konja i noći koja zanjiše zvezdanu ljuljku. Zvezdana ljuljka je metafora za noć i noćno nebo. Pesnik i mesec su povezani po svojim osobinama, kako ih doživljava pesnik, kao dva nežna brata, i tu dolazimo do još jedne personifikacije meseca koji se susreće sa pesnikom, kao čovek sa čovekom.
Između meseca i pesnika postoji povezanost, ali šta je to šta ih povezuje? Kako su se susreli baš na brežuljku? Zašto?
Odgovore odmah doznajemo – povezuje ih to što su i pesnik i mesec budni noću kad sve spava. Kad padne noć, mesec osvetljuje sve, pa čak i brežuljak koji se nalazi iznad kuća. Pesnik koji ne može da spava, opčinjen je prizorom meseca u koji zuri.
Druga strofa je sastavljena od dva stiha, takođe personifikuje svice, puna je epiteta i deskripcije mesta gde se susreću pesnik i mesec:
„Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bela lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.“
Kroz obilje epiteta, pesnik nam dočarava letnju noć i čarobu igru prirode. Svici koji žiže nose, odnosno svetle, popci koji raž tišine kose, i plavi leptiri snova. Strofa obiluje metaforama i epitetima u nameri da čitaocu pred oči stavi jednu gotovu sliku čarobnog susreta.
U trećoj strofi susrećemo i ono karakteristično za Dobricu Erića, a to je čvrsta veza za selo. Čobani nose pune torbice zvezda i cvetova – baš čobanima za koje moderan svet smatra da su primitivni, Erić daje najvišu eleganciju i privilegiju veze sa prirodom. Personifuje travu i cveće, pa kod njega travke snene očice brišu i trepće cveće, a breze su predstavljene kao zaljubljene princese koje uzdišu. Dakle, prisutna je onomatopeja, kao stilska figura.
„To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.
Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.“
U četvrtoj strofi pesnik je sasvim opčinjen noćnom lepotom prirode:
„Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!“
Personifikuje se mesec koji bere zvezdu dok pesnik bere bulku iz trave i oni nazdravljaju zajedno lepoti prirode. Pesnik, u prirodi, nazdravlja mesecu jer sve to što tog trenutka vidi pesnik, koji nije uvek u letnjoj noći u prirodi, mesec to gleda od svog postanka. Pesnik i mesec se nazdravljanjem zapravo sjedinjavaju u svojoj očaranosti prirodom. Nazdravljaju kao dva velika princa prirode koji svojim veličanstvenim peharima proslavljaju pobedu lepote.
Sve ono što se tiče pesnika, tiče se i meseca, sve ono što zadivljuje pesnika, zadivljuje i mesec, pa otuda zajedno nazdravljaju našavši se jednakima u svojim interesovanjima, a tu dolazimo i do opravdanja zašto Erić pesnika i meseca naziva nežnom braćom. Oni su zaista braća, oboje su deo te prirode, oboje su od prirode potekli i oboje jednako uživaju u njoj.
Naposletku, u šestoj strofi dolazimo i do poente pesme i jedno osećanje, koje do tog momenta niko nije mogao naslutiti:
„Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću…“
Oni su braća ne samo zato što su deo prirode kojom su opčinjeni, oni su nežni ne zato što se lepo ophode prema prirodi i što ih ona zadivljuje, oni su nežna braća zato što ih spaja jedno tužno i hladno osećanje – a to je samoća.
Mesec je sam na nebu od svoga postanja, pesnik je sam na zemlji, usamljen među ljudima koji često ne mogu da shvate teret njegovog pesničkog dara, a on opet, žali jer i drugi ne vide svet istim očima kao i on. No, Erić ipak ne dozvoljava da se pesma završi hladno i tužno, iako samoća ima takav predzna. Erić ne dozvoljava da pesnik i mesec jedan drugome jadikuju o samoći. Pesnik i mesec U VOĆU jedan drugom RECITUJU svoju samoću. Kao da je korišćenjem te odrednice u voću hteo da dokaže da ih samoća ne rastužuje već uživaju u njoj, i kao da je korišćenjem glagola recituju hteo da pokaže da je i mesec kao i pesnik, ljubitelj poezije.
Beleške o piscu
Dobrica Erić vrlo je značajan srpski književnik, pesnik, prozaik, dramski pisac i pisac za decu. Uz to, bio je i vrlo uticajan pisac tekstova za stripove. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u mestu Donja Crnuća, pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Prve razrede osnovne škole završio je Vraćevšnici. Kasnije je radio u mnogim zanatima, ali ipak je najuticajniji ostao kao pisac.
Prva zbirka pesama objavljena mu je 1959. godine, pod naslovom „Svet u suncokretu“. Od tada je objavio 40 knjiga za decu, 23 zbirke pesama, pet knjiga lirske proze i pet pozorišnih drama. Njegov rad dio je školskih lektira, čitanki i antologija, a prevođene su i na mnoge svetske jezike. Erić je pisao i pesme koje se kasnije postale pevane pesme, a koje su izvodili poznati izvođači.
Njegove pesme uvelike su bile inspirisane krajem u kojem je odrastao i živio. Najčešći motivi o kojima je pisao bili su selo, livada, deca, tipovi ljudi koje je najbolje poznavao. Pisao je o prirodi, okolini, godišnjim dobima, ali i o samom pesništvu. Upravo zbog toga dobio je naziv seljaka-pesnika, čija dela zbog jednostavnosti i misli i stiha, mogu čiatati i oni najmlađi. Njegova poezija mogla je da približi selo, njihove običaje i način života, čak i onima koji na selu nisu odrasli.
Prvu antologiju „Orfej među šljivama“, objavio je 1963. godine s književnim kritičarem Dragišom Vitoševićem, a prvu samostalnu antologiju objavio je 1994. godine, pod nazivom „Da sabljama zemlju delimo“. Njegovim najuspešnijim delom smatra se knjiga „Razapeta zemlja“, objavljena 1999. godine, a koju čine uglavnom rodoljubive pesme.
60-ih godina, Erić je bio jedan od najznačajnijih pisaca scenarija za stripove, objavljivanih u časopisu „Dečje novine“. Njegovi poznati stripovi su „Nikad robom“ i „Blažo i Jelica“. Za svoja književna djela dobio je mnoge nagrade, među kojima su najznačajnije Goranov vijenac, nagrada Mlado pokoljenje, Oredn zasluga za narod, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrada Vukove zadružbine i Nagrada Milan Rakić. 2012. godine Udruženje književnika Srbije predložilo ga je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 2013. godine je bio domaćin Dragačevskog sabora.
Neka djela Dobrice Jelića su: „Čudesni svitac„, „Ogrlica od grlica“, „Torta s pet spratova“, „Slavoj i sunce“, „Bašta sa sedam ruža“, „Čardak između četiri jabuke“, „Sunčeva verenica“, „Plava mesečina“ „Vilina dolina“, „Pusti puže rogove“, „Krunisanje“, „Plavi sanjar„, „Dečak sa zlatom lipe u kosi“ i mnoge druge.
Erić je umro 29. marta 2019. Godine u Beogradu, u 83. godini života te je sahranjen na seoskom groblju u rodnom mestu.
Ostavite odgovor