Dobrica Erdić poznati je srpski književnik za decu. Pisao je dečje pesme, priče i igrokaze, a među poznatijim zbirkama pesama mu je zbirka „Plava mesečina“, u kojoj su mnoge njegove poznate pesme. Među njima su i „Plavi sanjar“, „Blago tebi, blago meni“, „Ekološka azbuka“, „Lija“, „Olovni vojnici“ i mnoge druge. Za svoje književno stvaralaštvo, a pogotovo dečju poeziju, osvojio je mnoge nagrade, među kojima je i Goranov vijenac, nagrada Mlado pokolenje, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrada Vukove zadružbine i mnoge druge.
U svojim pesmama Erdić piše o mnogim stvarima koje bi mogle da zanimaju decu. Piše o životinjama, prirodi, ekologiji, selu, o deci samoj i đacima, njihovim porodicama i svemu ostalom što se uklapa u dečji život. Ali ne staje na tome. Ovaj autor voli da piše i o pesmama samim, o pesnicima, umetnosti, o onome lepom na ovome svetu što nije uvek vidljivo. Govori o ljudskim osobinama, njihovim težnjama, strahovima i sudbinama, ali opet sve primereno najmlađim čitaocima.
Erić im pokazuje pravu bit poezije, koja ne mora uvek da bude samo brojalica i nizanje lepih pesničkih slika. Njegova poezije ima i duboke, slojevite pouke, koju deci treba malo pobliže pojasniti. Tako se pripremaju na poeziju koju će da čitaju jednom kada porastu, Evdić im daje naznake kakva će ona da bude. U deci budi želju ne samo za lepom reći, nego i za dubokom idejom.
Možda neke delove ove poezije mala deca neće moći da razume, jer autor im ne podilazi, već im postavlja izazove. Za sve nepoznate reči s kojima se susretnu, deca da mogu pitaju učitelje i roditelje te tako imaju mogućnost da šire i svoj vokabular i znanje. Erdić decu smatra pametnom, zato su i njegove pesme pametne. Uglavnom imaju veliki broj stihova i strofa, odnosno dovoljno prostora da autor u njima iznese sve svoje misli.
Kako bi pesme deci bile i zanimljivije i lako pamtljive u većini nailazimo na rimu, sličnu dužinu stihova i ostale elemente koju pesmu čine ritmičnom. Po ovome je jasno da je autor, unatoč svemu, pri pisanju ovih pesama, na pameti imao prvenstveno decu i njihovu dobrobit. Ovaj veliki dečji pesnik sa zaslugom nosi titulu jednog od najvećih dečjih autora u Srbiji.
Kratak sadržaj prepričano
Balada o kokicama
Pesnik u ovoj pesmi govori o kokicama – ukusnim grickalicama od kukuruza koje je najviše volio spremati sa svojim prijateljima, družeći se s njima uz vatru. Na početku pesme govori kako je proveo mnogo večeri uz kokice. Kada bi pao mrak, pekli bi kokice u situ i od sreće plesali oko vatre. U trećoj strofi obraća se kokicama: „Kokajte se, kokice“ i od njih radi objekat koji će privući sve voljene ljude. Dok zvezde sjaje na nebu i vatra gori, kokice prskaju u nebo, baš kao i pesma pesnikova društva.
Ali sada, prisećajući se tih sretnih vremena, pesnik govori da su vremena sada nevesela, pa se greje na nekim starim, lepim uspomenama, odnosno „na tom starom žaru“. Gotovo može da namiriše kokice i čuje pesmu. Na žalost, svi njegovi su davno otišli, čak i prerano, i time mu rastužili dušu. Ali među starim uspomenama, najradije čuva ono o situ s kokicama.
Belo brdo meseca
Mesec je u ovoj pesmi prikazan kao brdo koje svojom svetlošću može da ozari zemlju. Noć ne bi bila slađa ni da se tada prospe sav med iz svih košnica u selu. Sa mesečinom je noć lepa kao i dan, a čak i vrbe pod njom liče na breze. Pesnik uspoređuje mesečinu sa mlekom. To nije obično mleko ni ptiče mleko, nego „lekovito mleko od mesečevih koza“. Pesnik kaže da je gotovo šteta spavati jer oni koji spavaju propuštaju taj prizor, lep kao san. A one koji su budni, iako ih ne poznaje niti zna koji su, pesnik smatra sebi vrlo bliskima, jer i oni uživaju u toj istoj noći.
Dok je noć tako blaga, pesnik zaboravlja sve svoje brige. Poređuje ih sa zverima koje odjednom miruju kao da su stado ovaca. Pesnik strepi da će čak i njegovo disanje da poremeti smiraj noći. U njoj vidi svu lepotu zemlje i srećan je što je živ pa može u njoj da uživa. U tim trenucima drveće i mesec bliži su mu i od rodbine. U noći pesnik sluti da ga netko i čeka, nada se da je to Žena kako bi tu noć pamtio do kraja vremena.
Čuo sam
Pesnik govori kako je čuo kako zuje pčelice kada popiju med iz cveta, čuo je kako pada kišica i kako šušti pšenica; čuo je zrikavce na livadi, njihovo pjevanje i žuborenje; čuo je majčin plač i njeno pjevušenje. Sve je on čio i zna kako zvuči i kada mu se otac naljuti, ali od svih tih zvukova najviše voli majčin glas dok žubori poput talasa reke.
Nije ona jedina na svetu
Ovo je jedna ljubavna pesma koja govori o neuzvraćenoj ljubavi. Pesnik priznaje da tuguje zbog ljubavi i tu ništa nije smešno. Zaljubio se prvi put i već tada pogrešno. Ne smeta ga toliko što mu pati duša, koliko njegova odabranica niti ne pokušava da ga shvati. Dok on plače, nju netko drugi vuče za kovrče; dok joj on bere bukete cveća, njoj drugi daje čokoladu; dok njoj pesnik piše pesme, ona nekon drugom piše zadaću. Sriće joj i rimovane pesme, a ona čita stripove i loše romane. Ne želi s njim ići brati cveće kada je pozove. Pesnik se pita šta onda ona hoće kada neće ni cveće ni voće ni pesme. Pesnik je svim topolama i brezama rekao da je ta devojčica najlepša u školi, a sada će cveću reći da ipak nije ona jedina na svetu.
Pismo učitelju
Ova pesma napisana je kao pismo pesnikovom učitelju Stojanu Živkoviću. U pesmi autor govori da ne zna je li njegov gospodin Učitelj još uvek živ, ali mu sve jedno želi poručiti da mu je svojim rečima otvarao neke posve nove svetove. Naučio ja pesnika i da piše i da čita, ali i da poštuje svoje roditelje i sve starije ljude. Naučio ga je da ne bude lenj, lukav i dvoličan te da voli svoju zemlju. Blagi učitelj naučio ga je da je bolje biti pošten i siromašan, nego nepošteni, bogati gazda. Reako im je da je bolje izgubiti glavu nego dušu, obraz i otadžbinu.
Pesnik ga je sve to poslušao. Nije lenj, ne mari za vlast, a najviše na svetu voli svoju Zemlju. Ali zbog toga mu je život teži i čini mu se da stoji naglavice jer živi po učiteljevu nauku. Čini se da svet oko njega tretira lenjost kao vrlinu, pošten rad kao porok i svuda niču neki novi spasitelji, proroci i vlastiljupci kao gljive posle kiše. Svi naokolo hvale ga i kude, ali najviše obasipaju lepim lažima. Čini se da bi dali čitavu zemlju za malo zlata.
A nakon što je ostario, pesnik shvata da nije uspeo da spasi svet, ali još uvek luta i peva, osećajući se usamljen na ovome svetu. Jedino što ga teši le sećanje na lice starog Učitelja i njegove reči koje su pesnika pretvorile u dobrog čoveka.
Poljubac
Pesnik kaže da je poljubac najdivnije čudo koje čoveku može da se desi. Dogodi se kada se dva srca pronađu nakon kruženja među bezbroj srdaca u ovom svemiru. Ta dva srca u isto se vreme „ozare istim nemirom“, odnosno zaljube. Tada im glave prestanu raditi, a usnice se sretnu i planu u plamićku poljupca. Kroz takva dva tela odjednom poteče „svetlost što stvara novu planetu“. Poljubac je odista najlepši susret na svetu!
Teče reka kriva Drina
Nešto neobično teče reka Drina, kaže pesnik. Ima pesnik i oca i sina, ali nema sebe. Otac mu ima kuću, a sin želi da se ženi. Pesnik ima problem jer on ne zna šta je – otac mu ne da da bude otac, a sin mu ne da da bude sin, pa stoji između njih dvojice kao proštac. Od njih trojice, samo je on i otac i sin. I kao takav već se plaši sina i još uvek se plaši oca. Otac mu je zaboravio kako je to biti sin, a sin još nije otac, pa ni ne zna kako je to. Pesnikov otac i njegov sin nekada se znaju posvađati, ali na kraju ipak on ostane za sve kriv. Po cele dane mora da ispravlja krive Drine – najpre je krvi svom sinu, a onda je kriv ocu. I tako pesnik celo vreme kida svoje živce, jer između njih troje teče kriva Drina.
Tole
Pesnik priča kako je jučer, kada se kroz voćnjak vraćao kući iz dola, video malog pastira Tola. Stajao je pod šljivom, držao jagnje i plakao. Pesnik ga pita zašto plače, a on pusti jagnje i kaže da je bio malo zaspao, pa usnuo da mu je vuk ukrao jagnje.
Vašar u Topoli
Zvono zvoni i zove sve ljude na vašar u Topoli. Čim se pojavi sunce, sa svih strana krenu ljudi, kola i stola. Prolaze drumom kroz polja, pored potoka i šuma. Netko vozi kola, netko vodi konja ili vola, pastiri vode ovce, a grančari voze kola puna lonaca. Svukud se čuje smeh, rika i skika, jeka i dreka dok ta šarena reka ide na vašar.
U Topoli ih tek čeka svašta. Svude su zastave, čuju se goveda, na sve strane prodaju se limunade i suncokreti. Tu su cela brda bostana, jezera vina, rezge pune poslastica, igrački, nakita, drangulija…. Stari krčmar prodaje pivo i pečenje. Ljudi jedu, piju, prolaze, prolaze i volovi, krave, telad… svukuda je rika i vriska. Varoš je kao šarena reka.
Zaboravljene vodenice
Vodenice su nanizane duž reke i potoka, ali su prazne kao puževe školjke. One su zaboravljene vodenice koje pesnik viđa u svome zavičaju. Pored njih su žalosne vrbe duge kose, a u njima korov i paučina. Puteljci prema njima su izbrisani, a potoci ne znaju kuda idu. Na topolama oko vodenica sada vrane mirno rade svoja gnezda, a nekada nisu smele ni da slete na njihove grane.
Žeđ
Pesnika je žeđ naterala u mali gaj gde se nalazi „biser ladne vode“. Dok je pije, ona kao da peva u njegovu grlu. Pesnik se pita koliki je put prošla ta voda, sada slatka kao med, da bi došla od srca zemlje sve do njegova srca. Koliko je puta ta voda bila vodena para, magla ili sneg? Koliko je puta pre nego je došla u njegovo grlo, bila u grlu nekog bogataša ili siromaha? Voda je čas srž stene, čas duša zemlje, a čas luta zemlju. Možda je i on, pomisli pesnik, isti gutljaj vode popio nekoliko puta.
Moje selo
Pesnik s velikom ljubavi govori o svome selu. Kaže da to nije selo nego „belo stado sa voćnjacima!“. Usred sela stoje dom i škola, a onda i jablanovi. Kroz selo prolazi reka na kojoj se odražavaju kuće. Preko reke stoji drveni mostić. Kada se ujutro otvore prozori, umesto frulica, selom bruje tranzistori, a u sumrak se zapale zlatni svisci. Selo je za pesnika belo stado, a deca u njemu su ljubičice.
Pesnik i mesec
Kada se spusti noć, pesnik i mesec kao dva brata sretnu se na brežuljku. Oko njih žiže svici i vide se bela lica čobana što nose „torbice zvezda i cvetova“. U mraku se vide bele breze, travke i cvetovi što stapavaju. Pesnik ubere bulku, a mesec zvezdu, pa se kucnu i nazdrave. Zatim jedno drugome počnu da recituju svoju samoću.
Princeza
Cica iz Gavrica je lepa princeza koja je na balu srela mladoga princa i zaljubila se u njega. Princ se zaljubio u nju, pa je njena majka carica donela prekrasnu venčanicu. Rekla je Cici sa suzom u oku neka ustane i pusti stoku. Malom čitaocu je jasno da je Cica samo sanjala da je princeza koja se udaje za princa, sve dok je majka nije probudila kako bi mogla da se pobrine za njihovu stoku.
Bela rada
Bela rada je kao malo sunce šta nosi venčić na glavi. Raste na zelenoj travi i celi svet čini lepšim, pa čak i plavo nebo. Ova kratka pesmica govori o pesnikovoj zadivljenosti jednim malim cvetom.
Blago tebi, blago meni
Ovo je jedna brojalica, a govori o tome kako nam je svima blago što se priroda zeleni oko nas, što bele rade i jaganjci krase livade, a ptice grade gnezda pod zvezdanim nebom. Blago nam se kada povetarac puše među detelinom i što iz nje proviruju zečje uši.
Cvećka – Nećka
Pesma je napisana iz ugla Cvećke-nećke. Ona nije obično dete jer neće da jede i spava, ona samo hoće da zabušava i broji zvezde. Živi na voću, vodi i cveću i vrlo je svojeglava. Srce joj je uvek zaigrano, pa neće ni da uči ni da raste kako se ne bi morala brinuti oko plate. Umesto toga ona se stalno igra jer joj se srce zaigrano vrti kao nekakva čigra.
Lija
Jedna lija, odrasla u šumi i velika ljubiteljica dobre hrane, svakog dana sanjala je o fazanima na grani. Svaka lija koja poželi skidati fazane s grane, na kraju završi viseći na grani – tako barem kažu lovci. Ali teta lija je vrlo spretna i lukava. Žmurke može da pronađe kućice s pilićima i drva sa usnulim ćurkama. Ali treba da se čuva, jer lija koja se šeta po tuđim baštama, može da završi na kragni kaputa neke otmene gospođe.
Mraz
Mraz štipa i ujeda za obraze toliko da je nemoguće sanjkati se. Sve ptice su pobegle od mraza osim vrapca, svraka i senica. Što je mraz ledeniji, to su deci obrazi više rumeni.
Olovni vojnici
Olovni vojnici pesma je kojoj je centralna ideja ekološka. Pesnik se otpočetka žali kako je današnji svet pun smeća, zbog čega ni priroda više nije onako lepa kako je nekada bila. Svugde oko njega su „ogrisci, opušci, otpaci“, zbog čega se ovce i oblaci bele još samo u pričama. Govori kako je sve više otrova u zraku, a sve manje ozona, zbog ćega pesniku sve ovo „dobro ne miriši“. Ozon je ono što nam treba. Trebaju nam i novi zakoni, kako bi mogli da oteramo one koje seku drva, a nagradimo one koji ih sade. Bez drveća, nema čistoga zraka, pa se čini da olova sada ima više u našim plućima, nego u rudnicima. Ljudi su otežali od svog tog olova koje udišu i pretvaraju se u olovne vojnike.
Pesma na slovo A
I ova pesma ima ekološku poruku. Govori o tome kako danas automobili i avioni po cijeli dan rade i potroše više vazduha nego što potroše deca u godinu dana. Zato pesnik poručuje mamama i tatama da ne uključuju stalno svoje mašine koje rade buku, stvaraju dim i prašinu. Sve to smeće veliki je neprijatelj deci, ali i cveću, donosno prirodi. Pesnik misli da bi barem nedeljem vazduh trebao da bude čist, a radnim danom od dva do pet. Tako će im češće mirisati bagrem, bela rada, ljubičice i ostalo cveće. Vratit će se onda i leptiri, ptice, travnjaci će opet da budu zeleni, na njima će rasti plavi zvočići, a potočići opet postati plavi.
Pesma za školu
Kada svanuća ponovo postanu rumena, pesniku je najdraža kuća njegova škola. Leto proše i doše jesen, vreme kada škola počinje. Škola može biti bela, plava ili žuta, ali uvek je najvažnija. Što bi bilo s čovekom kada ne bi bilo škole? Živio bi kao divljak, kao makmun na grani. Zato je pesnik sretan kada ga probudi petao i on mora da ustane i krene u školu.
Poziv na ljubav
Pesnik i njegovi školski drugovi pozivaju svu decu da se vole. Isto moli i roditelje jer odrasli svojom mržnjom mogu da deci pokvare detinjstvo. Čovek ne bi trebao da mari što nema milione, važno je samo da sunce svaki dan zasja i da se ljudi međusobno vole. Ne treba slušati one koji govore da će se svet jednog dana ugasiti, ljubav je ta koja nas je sve stvorila i ona će nas sve i spasiti.
Torta sa sedam sveća
Deca su od bake na dar dobila tortu od sedam svećica. Baka im je darovala tortu jer su deca đaci prvaci i svećice su simbol njihovih sedam godina života, ali i sedam prvih petica koje će da dobiju u školi. Prva svećica označava ljubav, druga drugarstvo, treća sreću, četvrta dobrotu, peta poštenje, šeta učenje, a sedma dečje najdraže zanimanje – igranje!
Zamolite svoje roditelje
Pesnik poručuje deci da zamole roditelje da im kažu gde se melje žito. Neka ih pitaju gde raste pšenica. Neka pitaju dedu kako se radi hleb i odakle dolazi mleko. Deca trebaju znati što je vuna i gde raste, trebaju znati i gde grožđe zrije, a odakle dolazi med. Deca je će jednog dana odrasti postati moreplovci, vojskovođe ili nešto treće, biti če bistri veseli, lepi, jaki i zdravi, a neće znati ništa o prirodi i životinjama koje ih okružuju.
Zecu
Pesnik dobrom zecu želi brdo dobrog kupusa kako bi uvek lep jeo. Želi mu i da ga lovci i psi ostave na miru!
Beleška o autoru
Dobrica Erić vrlo je značajan srpski književnik, pesnik, prozaik, dramski pisac i pisac za decu. Uz to, bio je i vrlo uticajan pisac tekstova za stripove. Rođen je 1936. godine u mestu Donja Crnuća, pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Prve razrede osnovne škole završio je Vraćevšnici. Kasnije je radio u mnogim zanatima, ali ipak je najuticajniji ostao kao pisac.
Prva zbirka pesama objavljena mu je 1959. godine, pod naslovom „Svet u suncokretu“. Od tada je objavio 40 knjiga za decu, 23 zbirke pesama, pet knjiga lirske proze i pet pozorišnih drama. Njegov rad dio je školskih lektira, čitanki i antologija, a prevođene su i na mnoge svetske jezike. Erić je pisao i pesme koju se kasnije postale pevane pesme, a koje su izvodili poznati izvođači.
Njegove pesme uvelike su bile inspirisane krajem u kojem je odrastao i živio. Najčešći motivi o kojima je pisao bili su selo, livada, deca, tipovi ljudi koje je najbolje poznavao. Pisao je o prirodi, okolini, godišnjim dobima, ali i o samom pesništvu. Upravo zbog toga dobio je naziv seljaka-pesnika, čija dela zbog jednostavnosti i misli i stiha, mogu čiatati i oni najmlađi. Njegova poezija mogla je da približi selo, njihove običaje i način života, čak i onima koji na selu nisu odrasli.
Prvu antologiju, Orfej među šljivama, objavio je 1963. godine s književnim kritičarem Dragišom Vitoševićem, a prvu samostalnu antologiju objavio je 1994. godine, pod nazivom „Da sabljama zemlju delimo“. Njegovim najuspešnijim delom smatra se knjiga „Razapeta zemlja“, objavljena 1999. godine, a koju čine uglavnom rodoljubive pesme.
60-ih godina, Erić je bio jedan od najznačajnijih pisaca scenarija za stripove, objavljivanih u časopisu „Dečje novine“. Njegovi poznati stripovi su „Nikad robom“ i „Blažo i Jelica“. Za svoja književna djela dobio je mnoge nagrade, među kojima su najznačajnije Goranov vijenac, nagrada Mlado pokoljenje, Oredn zasluga za narod, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrada Vukove zadružbine i Nagrada Milan Rakić. 2012. godine Udruženje književnika Srbije predložilo ga je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti te je 2013. godine bio domaćin Dragačevskog sabora.
Neka djela Dobrice Jelića su: „Ogrlica od grlica“, „Torta s pet spratova“, „Slavoj i sunce“, „Bašta sa sedam ruža“, „Čardak između četiri jabuke“, „Sunčeva verenica“, „Vilina dolina“, „Pusti puže rogove“, „Krunisanje“, „Dečak sa zlatom lipe u kosi“ i mnoge druge.
Erić je umro 2019. Godine u Beogradu, u 83. godini života te je sahranjen na seoskom groblju u rodnom mestu.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor