Dobrica Erdić poznati je srpski književnik za decu. Pisao je dečje pesme, priče i igrokaze, a među poznatijim zbirkama pesama mu je zbirka „Plava mesečina“, u kojoj su mnoge njegove poznate pesme. Među njima su i „Plavi sanjar“, „Blago tebi, blago meni“, „Ekološka azbuka“, „Lija“, „Olovni vojnici“ i mnoge druge. Za svoje književno stvaralaštvo, a pogotovo dečju poeziju, osvojio je mnoge nagrade, među kojima je i Goranov vijenac, nagrada Mlado pokolenje, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrada Vukove zadružbine i mnoge druge.
U svojim pesmama Erdić piše o mnogim stvarima koje bi mogle da zanimaju decu. Piše o životinjama, prirodi, ekologiji, selu, o deci samoj i đacima, njihovim porodicama i svemu ostalom što se uklapa u dečji život. Ali ne staje na tome. Ovaj autor voli da piše i o pesmama samim, o pesnicima, umetnosti, o onome lepom na ovome svetu što nije uvek vidljivo. Govori o ljudskim osobinama, njihovim težnjama, strahovima i sudbinama, ali opet sve primereno najmlađim čitaocima. Erić im pokazuje pravu bit poezije, koja ne mora uvek da bude samo brojalica i nizanje lepih pesničkih slika. Njegova poezije ima i duboke, slojevite pouke, koju deci treba malo pobliže pojasniti. Tako se pripremaju na poeziju koju će da čitaju jednom kada porastu, Evdić im daje naznake kakva će ona da bude. U deci budi želju ne samo za lepom reći, nego i za dubokom idejom.
Možda neke delove ove poezije mala deca neće moći da razume, jer autor im ne podilazi, već im postavlja izazove. Za sve nepoznate reči s kojima se susretnu, deca da mogu pitaju učitelje i roditelje te tako imaju mogućnost da šire i svoj vokabular i znanje. Erdić decu smatra pametnom, zato su i njegove pesme pametne. Uglavnom imaju veliki broj stihova i strofa, odnosno dovoljno prostora da autor u njima iznese sve svoje misli. Kako bi pesme deci bile i zanimljivije i lako pamtljive u većini nailazimo na rimu, sličnu dužinu stihova i ostale elemente koju pesmu čine ritmičnom. Po ovome je jasno da je autor, unatoč svemu, pri pisanju ovih pesama, na pameti imao prvenstveno decu i njihovu dobrobit. Ovaj veliki dečji pesnik sa zaslugom nosi titulu jednog od najvećih dečjih autora u Srbiji.
Čudesni svitac – analiza pesme
„Čudesni svitac“ lepa je pesma koja se na prvu može smatrati dečijom, iako je zapravo vrlo slojevita, sa dubokom porukom. Pesma ima elemente pejzažne pesme, ali ona je zapravo misaonom. Ne govori samo o svitcima, jer oni su zapravo metafora za neku višu silu, nešto što bismo mogli da nazovemo Bogom ili anđelom, a što nas celoga života prati i brine da nam se ništa loše ne desi. Pesnik je kroz stihove svitca iz obične životinje (malo po malo, pa to možemo da nazovemo gradacijom) pretvorio u nešto božansko: sveprisutno, zaštitnički nastrojeno i dobroćudno.
Pesma ima sedam strofa i svi su katreni. Većina stihova su deveterci, ali ima i osmeraca i deseteraca. Ovako uređen broj slogova pesmu čini veoma ritmički stabilnom, čemu dodatno doprinosi i uzastopna rima. Ritmičnost pesme čini je pevnom i lako pamtljivom, pa i njena poruka lakše dolazi do čitatelja, pogotovo onih najmlađih.
Pesma počinje prikazom lepe letnje noći. To je idila koja je veoma stvarna, iako izgleda kao iz bajke. Pesnik se obraća čitaocu i kaže mu da zamisli polje svitaca u lepoj letnoj večeri. Polje svitaca ovde je metafora, a pesnik zapravo misli na livadu ili neko mesto na otvorenom koje je prepuno ovih životinja koje svetle kao da su cveće na livadi. Poručuje nam da među tim svicima postoji i jedan koji je samo naš, odnosno da svakome čoveku pripada jedan svitac, kao da je anđeo čuvar ili zvezda na nebu. Ovo je vrlo utešna misao, iako je metaforična. Zanimljivo je da pisac govori kako postoji svitac za svakoga i ima ih koliko i ljudi, a svaki je upravo onakav kakvi smo i mi:
Tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.
Na žalost, mi ne možemo da vidimo ni prepoznamo našeg sopstvenog svica, ali to ne znači da ona nije naš veran pratitelj:
Iako te on verno prati
kroz tamno polje i gusti gaj
ti nikad nećeš prepoznati
njegov miris i njegov sjaj.
U sledećoj strofi svici opet dobiju odlike životinja. Mogu proći pored naših lica i misliti da su suncokreti, baš kao što bi to stvarni svici napravili, ali onda već u sledećem stihu, oni ponovo dobiju odlike nekih mističnih bića koji imaju ulogu našeg obezbeđenja. Oni se brinu da nam put uvek bude osvetljen, što je metafora za sigurnost koju imamo idući kroz život – sigurnost u ono šta jesmo, kamo idemo i kako dolazimo do cilja:
Možda ti baš sad prođe kraj lica
misleći da je suncokret žut
Da ti nije tog tajnog svica
ti nikad ne bi pronašo put.
Iako su svisci tu da nam „sjaje u noći“, što može da bude i metafora za teška vremena, kada nam se čini da ne vidimo put napred i kada nas obavija tama, mi nikad nećemo prepoznati baš onog „našeg“ svica, jer od njih mnogo, svi nam izgledaju jednako. U sledećoj strofi imamo još nekoliko metafora: motiv savijanja gnezda znači pronalazak vlastitog doma, okućenje i sticanje mira u životu, dok motiv pričjeg leta znači prolazak kroz život, u razne pustolovine i odlazak na razna mesta. Ali gde god otišli i kakav god život živeli, naš svitac uvek će biti tu i svetliti za nas.
U poslednjoj strofi pesnik od motiva svitca čini i nešto što nas vezuje za dom, odnosno rodni kraj. On je poveznica između odraslog života i detinjstva, uspomena koje se rado setimo jer se tada sjetimo i majke, rodnog kraja i svega lepoga što smo tada doživeli. Odjednom čitao shvata da je svitac celo ovo vreme bio simbol uspomene. Ona je ta koja nas sledi čitav život, uveseljava nam teške dane i savetuje nas kada treba da donesemo odluku. Lepe uspomene, detinjstvo i ono što tada naučimo ostaje sa nama čitav život – to je poruka ove pesme!
Beleška o autoru
Dobrica Erić vrlo je značajan srpski književnik, pesnik, prozaik, dramski pisac i pisac za decu. Uz to, bio je i vrlo uticajan pisac tekstova za stripove. Rođen je 1936. godine u mestu Donja Crnuća, pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Prve razrede osnovne škole završio je Vraćevšnici. Kasnije je radio u mnogim zanatima, ali ipak je najuticajniji ostao kao pisac.
Prva zbirka pesama objavljena mu je 1959. godine, pod naslovom „Svet u suncokretu“. Od tada je objavio 40 knjiga za decu, 23 zbirke pesama, pet knjiga lirske proze i pet pozorišnih drama. Njegov rad dio je školskih lektira, čitanki i antologija, a prevođene su i na mnoge svetske jezike. Erić je pisao i pesme koju se kasnije postale pevane pesme, a koje su izvodili poznati izvođači.
Njegove pesme uvelike su bile inspirisane krajem u kojem je odrastao i živio. Najčešći motivi o kojima je pisao bili su selo, livada, deca, tipovi ljudi koje je najbolje poznavao. Pisao je o prirodi, okolini, godišnjim dobima, ali i o samom pesništvu. Upravo zbog toga dobio je naziv seljaka-pesnika, čija dela zbog jednostavnosti i misli i stiha, mogu čiatati i oni najmlađi. Njegova poezija mogla je da približi selo, njihove običaje i način života, čak i onima koji na selu nisu odrasli.
Prvu antologiju, Orfej među šljivama, objavio je 1963. godine s književnim kritičarem Dragišom Vitoševićem, a prvu samostalnu antologiju objavio je 1994. godine, pod nazivom „Da sabljama zemlju delimo“. Njegovim najuspešnijim delom smatra se knjiga „Razapeta zemlja“, objavljena 1999. godine, a koju čine uglavnom rodoljubive pesme.
60-ih godina, Erić je bio jedan od najznačajnijih pisaca scenarija za stripove, objavljivanih u časopisu „Dečje novine“. Njegovi poznati stripovi su „Nikad robom“ i „Blažo i Jelica“. Za svoja književna djela dobio je mnoge nagrade, među kojima su najznačajnije Goranov vijenac, nagrada Mlado pokoljenje, Oredn zasluga za narod, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Nagrada Vukove zadružbine i Nagrada Milan Rakić. 2012. godine Udruženje književnika Srbije predložilo ga je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti te je 2013. godine bio domaćin Dragačevskog sabora.
Neka djela Dobrice Jelića su: „Ogrlica od grlica“, „Torta s pet spratova“, „Slavoj i sunce“, „Bašta sa sedam ruža“, „Čardak između četiri jabuke“, „Sunčeva verenica“, „Vilina dolina“, „Pusti puže rogove“, „Krunisanje“, „Dečak sa zlatom lipe u kosi“ i mnoge druge.
Erić je umro 2019. Godine u Beogradu, u 83. godini života te je sahranjen na seoskom groblju u rodnom mestu.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor