Elegija

Elegija je prvobitno predstavljala kratku pesmu ispevanu u distihu. Stara je lirska vrsta nastala još u antičkoj Grčkoj. Distih u kom je ispevana naziva se još i elegijski distih, sastavljen od daktilskog heksametra i pentametra. Kao što je i ranije označavala i danas označava pesmu tuge, sete, nostalgije u kojoj pesnik žali za nečim što je nepovratno prošlo ili izgubljeno, kao što su na primer, mladost, detinjstvo, odlazak iz rodnog mesta, slavna prošlost i drugo.

Elegiju odlikuju elegični melanholični lirski ton, dok njom dominira tema smrti. Još je u antičkoj Grčkoj elegija pokazivala tematsku raznovrsnost, pa je tako i danas. Osim za pisanje posmrtnih pesama, elegijski distih se koristi i za uobličavanje epigrama, satire, idile, lamente i tužbalice, kao i za ratne, političke pesme, da bi se javila i u ljubavnoj lirici, kao žal za prošlom ljubavi.

Bez obzira na zajedničko poreklo elegija se pokazuje različitom u svakoj nacionalnoj književnosti. Tako je u italijanskoj renesansi kod Bernanda Tasa ispevana u jampskim jedanaestercima, a ponekada i u formi soneta. U Nemačkoj tradiciji u kojoj nastaju najpopularnije elegične zbirke, Geteove „Rimske elegije“, Rilkeove „Devinske elegije“, imaju određenih specifičnosti.

Fridrih Šiler izdvaja elegiju kao moderni sentimentalni žanr i povezuje je sa pastoralom i idilom. Žaljenje za onim što je prošlo čine suštinu elegijskog sagledavanja sveta, ali ipak ono nikada ne pokazuje beznađe ili očaj. Naprotiv, melanholično mirenje sa ličnom ili opštom sudbinom izaziva da se pojave i stvari duhovnom moći shvate i preobraze.

Oblikovanje u daljoj tradiciji posebno se nastavlja sa Jangom, Goldsmitom, Grejom, Osijanom i oni su presudni za širenje gotskog senzibiliteta. U grobljanskoj lirici svest o smrti i ljudskoj prolaznosti preobražavala se u setno suočavanje sa neizbežnostima vlastite sudbine.

U Francuskom klasicizmu se javlja specifičan tip elegije koja spaja teme ljubavi i smrti. Do presudnog preobražaja elegije dolazi u romantizmu. Odlike ovih promena bile bi sagledati obično na neobičan način, preliti svoju dušu u pejzaž, a samu prirodu oplemeniti sopstvenom maštom i meditacijom. Malo je pesnika koji su uspeli sjediniti tendenciju pesničkih postupaka sa temama i oblicima elegije. U tome su uspeli Lamartin „Pesničke meditacije“, Viktor Igo „Mesečina“ i „Olimpijeva tuga“. Ovakva lirika uticala je na simbolističku i parnasovsku liriku, na Šarla Bodlera, Gotjea i druge.

Kod ruskih pesnika bila je pod uticajem latinske i  francuske klasicističke lirike. Najpoznatiji pisci su Gavril Deržavin, Mihail Hersakov, Aleksandar Puškin koji rado koriste elegijski distih, ali ga ubrzo zamenjuju jampski osmerac i deveterac.

U srpskoj književnosti pojavljuje se sredinom 19. veka u objektivnoj lirici Jovana Subotića, Lukijana Mušickog, Jovana Sterije Popovića, a kasnije kod Vojislava Ilića. Teme su mahom bile vezane za probleme nacije, istorije i društva. Najpoznatije su elegije Branka Radičevića „Kad mlidijah umreti“ i „Jadna draga“, Jovana Jovanovića Zmaja „Đulići uveoci“, Đure Jakšića „Na liparu“, Laze Kostića „Ej pusto more“, Vojislava Ilića „Ispovest“, Desanke Maksimović „Aprilska elegija“, Alekse Šantića „Pretprazničko veče“ i mnoge druge.

Elegija je pesma dubokih osećanja. Kako izražava suočavanje sa tragičnim okolnostima, elegično lirsko ja ne iskazuje beznađe, već melanholično mirenje sa sudbinom.