Bura

„Bura“ je romantična drama iz pera najvećeg engleskog, ali i svetskog dramatičara Vilijama Šekspira. Pisana je dve godine, 1610. – 1611., a prvi put objavljena je 1623. godine, više od deset godina kasnije. Ova drama govori o sukobu Prospera kojeg su braća Antonio i Alonso bacili u more i tako poterali iz Italije. Prospero pronalazi mali (izmišljeni) ostrvo u kojem pokušava da domorocima nametne svoju vlast, pošto je pre izgnanstva bio vojvoda od Milana, pa je smatrao da tu dužnost mora da dobije i tu. Ova tematika problematizira kolonizaciju Amerike, veoma savremenu temu s obzirom na vreme kad je napisana, ali ta ideja prikrivena je pričama o umetnosti, ljubavi, lepoti i prirodi.

Iz tih razloga, „Bura“ je zapravo metaforizirana politička drama. Protagonist Prospero predstavlja evropske imperijaliste, čoveka ili silu koja se nameta kao vođa naroda. S druge strane, domorodac Kaliban, kojeg je Prospero uzurpirao, predstavlja Amerikance, ali ima i širu metaforu u kojoj je predstavnik temeljnih ljudskih instinkta. Prospero je ujedno i simbol „sveznajućeg“. On sve kontroliše i kao vođa mora da bude miran, staložen, potpuno pod sopstvenom kontrolom. Ipak, i on ima svoje mane. Mane mu se ispoljavaju kroz oluje koje nastaju njegovim besom, a vođene su osvetom. On kontroliše i vodu koja može da razara, pa se tu povlači i pitanje društvene odgovornosti. Iako drama u sebi ima fantastične elemente, ona je u svojoj suštini metafora za život i moderno društveno uređenje.

To društveno uređenje prikazano je kao piščeva vizija novog društva, koji u budućnosti tek treba da se realizuje. To se najbolje vidi u Gonzalovom svedočenju kako bi svet izgledao kada bi on vladao ostrvom, a ta slika je posve utopijska. Idealno društvo se do danas nije realizovalo, ali se ipak nabolje promenilo u odnosu na 17. vek.

Šekspirova „Bura“ ima posve organizovanu neoklasničnu strukturu, što inače nije slučaj kod ovog pisca. Tema se provodi kroz dimenzije vremena, prostora i strukturalne dimenzije koja defeniše radnju. Osim tri dimenzije, u drami se odvijaju i tri tematski različite priče: ljubavna priča, priča o pohlepnoj braći i priča o otimanju zemlje i nametanju Prosperove vladavine. Za razliku od ostalih Šekspirovih drama, ova završava srećno. Ipak, pesnik se pridržao svog pravila strukturiranja drame u pet činova.

Vrsta dela: drama (komedija)

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: nepoznato (izmišljeno) ostrvo na Mediteranu

Kratak sadržaj prepričano

Milanski vojvoda Prospero nastanio se na nepoznatom mediteranskom ostrvu sa svojom kćerkom Mirandom, nakon što su ga njegova braća bacila u more i tako proterala iz Milana. Njegova znanje dolazi iz knjiga. njegovo moć je postala toliko velika da je počeo da vlada čak i prirodnim silama. Demonstrirao ih je kada je vidio da se napuljski kralj Alonso i njegova družina, koju su činili i Antonio, Gonzalo i Sebastian, te sin Fernand, vraća brodom s Klaribelinog venčanja. On im je poslao veliku oluju koja je sve pred sobom uništavala, a sve kako bi im se osvetio što su ga proterali iz domovine gde je Prospero bio gradski vojvoda. Način na koji Prospero može da upravlja vodom i olujom je preko duha Arijela, njegova pomoćnika. Iako je Arijel stvorio veliku oluju, svi si broda su uspeli da se spase. Prosperovoj kćeri Mirandi to je bilo veoma drago jer je ona bila zaljubljena u Fernanda, Alonsovog sina.

Vještica Sikoraks je sa Sotonom začela sina Kalibana. Kaliban se rodio nakaradan i Prospero ga je uzeo kao svog roba. Naučio ga je pričati, ali Kaliban unatoč tome stalno psuje. Iako se Kaliban nalazi pod Prosperovom vlasti, on misli da ima veća prava na ostrvo, jer je ostrvo njegov rodni dom.

Fernand se spašava od brodoloma na Prosperovom ostrvu. Kada je prvi puta ugledao njegovu kćerku Mirandu, odmah se u nju zaljubio. Ali Prospero mu nije želio samo tako da prepusti kćerku. Nije mu verovao mu, pa ga je neko vreme testirao da vidi kakve su mu točno namere prema Mirandi. Ubedit će se da su Fernandove namere poštene.

Alonsko je video kako njegov sin stradava na moru, pa je bio ubeđen da je mrtav nestao u oluji. Umorni od oluje, svi spašenici odlaze na počinak, osim Antonija i Sebastijana. Oni su smišljali plan kako i kada da smaknu kralja Alonsa. Hteli su da ga već tu večer ubiju, ali kad su podigli mač na njega, došao je duh Arijel, šaptom probudio Gonzala, koji je onda obranio kralja. Arijel je vest o pokušaju ubistva preneo i Prosperu. Prospero je mislio da je Sebastian krvi što je i on smaknut s vlasti u Milanu, iako je to bilo delo Prosperovog brata Antonija.

Sada Kaliban pokušava da makne Prospera s vlasti na otoku. Pokušavao je da se udruži s pijanim Stefanom i glavnim šaljivdžijom Trinkulom. Ali Stefano i Trinkulo su napili Kalibana i ubedili ga da bi trebalo da ubije Prospera kako bi Stefano postao kralj.

Fernand Mirandi izjavljuje ljubav, a onda mu uzvrati. To ubedi Prospera u dobrobit njegovih namera pa mu priznaje da ga je iskušavao. Na kraju im oboma daje svoj blagoslov. Arijel obavesti Prospera da Kalibano i njegovo društvo žele da ga ubiju. Odluči da će ih zavesti pesmom i kroz trnovit put odvući u baru. Tako su i Kalibanova i Alonsova družina zapeli u istoj bari.

Fernando je odlučio da će oženiti Mirandu. Zato je Prospero pozvao Arijela da zazove ženske duhove. One su se pojavile i donesle mnogo ljubavi i mudrosti, s još mnoštvom vrednih poklona.

Kaliban i njegovi pomoćnici zapeli su u blatu , pa je Arijel pozvao prijatelje duhove da se pretvore u pse i gone ih do Prosperova dvorca. Kod Prospera na kraju dolaze Sebastijan, Antonijo, Gonzalo i Alonso koji ne mogu da veruju da je Prospero živ. Alonso je ushićen kada vidi i svog sina Fernanda, pa se radosni zagrle. Cela posada broda ušla je u sobu. Prospero progna pijance koji su hteli da ga ubiju, pa se vrati u rodnu zemlju da uda kćerku u Napulju. Zatražio je natrag i svoju titulu vojvode jer je jedino tako pravda mogla da bude zadovoljena. U suprotnom, on će reći sve što zna o urotnicima. Prospero je na kraju oslobodio i duha Arijela.

Likovi: Prospero, Arijel, kralj Alonso, Ferdinand, Miranda, Sebastijan, pomoćnik Alonso i Gonzalo, Caliban, Stefano i Trinculo

Beleške o piscu

Vilijam Šekspir bio je poznati glumac, redatelj i dramatičar čija su dela prevedena na više jezika. Mnogi ga smatraju najvećim engleskim piscem koji je ikada živeo. Iza sebe je ostavio remek dela u kojima su mnogi uživali, a koja će ostati kao podsetnik na slavna vremena književnosti generacijama koje dolaze.

Vilijam se rodio u mestu Stratford na Avonu 26. aprila 1564. godine – iste godine kad je umro jedan od najvećih umetnika, Mikelanđelo Buonaroti. Vilijam je rođen u velikoj i imućnoj porodici, kao treće dete i najstariji od braće. Ukupno je bilo osmero dece.

Uprkos tome što ne postoji puno podataka o njegovom privatnom životu, postoji nekoliko informacija na temelju kojih možemo da zaključimo da u detinjstvu nije oskudevao u ničemu. Njegov otac Džon Šekspir bio je bogat trgovac koji je imao toliko novaca da je tražio da se njegovoj porodici dodele grb sokola i koplja.

1571. godine, Džon je izabran za gradonačelnika Stratforda. Vilijamova majka zvala se Meri, a njeno djevojačko prezime bilo je Arden. Vilijam je školu pohađao u rodnom gradu. Čitao je dela Terencija, Plauta, Cicerona i Ovidija.

Pretpostavlja se da kad je njegov otac zapao u finansijske probleme 1582. godine, da je Vilijam napustio školu. O tom se periodu malo zna, osim da se 18. septembra 1582. godine venčao sa En Hetavej. Ubrzo nakon venčanja dobili su kćer Suzan i blizance Hamleta i Džudit.

Zbog dela u kojima je pisao protiv ranih brakova, može se zaključiti da nije bio srećan u braku sa ženom koja je bila osam godina starija od njega. Ne zna se šta je radio do 1592. godine, ali smatra se da je u tom periodu najviše vremena posvećivao pisanju i glumi. U tom periodu nastale su poeme Silovanje Lukrecije te Venera i Adonis. 1596. godine umire njegov sin Hamlet, a 1601. godine i otac Džon.

Posle venčanja kćeri Suzan umire i njegova majka Meri. 1613. godine umire mu brat Ričard, a te iste godine u požaru je nestalo pozorište The Globe, čiji je Šekspir bio suvlasnik. Poslednjih godina svog života odlučio se vratiti u Stanford gde je 23. aprila 1616. godine umro.

Stvaralaštvo Vilijama Šekspira deli se na nekoliko faza: rane drame, odraslost s velikim tragedijama i kasnija faza stvaralaštva.

Period poznatiji kao „rana drama“ bilo je vreme kada su Vilijamova dela bila prožeta poznatim humorom renesanse i bujnog jezika, a u kojima se meša vulgarni način izražavanja i umerena retorika. Iz tog perioda najpoznatije delo je Romeo i Julija.

Faza „odraslosti“ se mogla nazvati i „tragičnom“ fazom, kada je Vilijam pokazivao unutrašnji sukob prema averzijama i seksualnosti, od potvrde do poricanja. Iz tog perioda treba izdvojiti Hamleta.

U kasnijoj fazi svog stvaralaštva, Vilijam piše mračne komedije i drame. Iz ove faze ističu se dela: Mera za meru te Trilo i Kresida.

Šekspir je napisao čak 37 drama, a one se dele na romantične igre, kraljevske drame ili istorijske tragedije i komedije.

Njegova najpoznatija dela su Henrik IV, Rikard III, Romeo i Julija, Ukroćena goropadnica, Komedija zabluda, Dva veronska plemića, San letnje noći, Uzaludan ljubavni trud, Mletački trgovac, Hamlet, Otelo, Kralj Lir, Mera za meru, Zimska priča i Bura.

Autor: V.B.