Bodinova balada obrađena lektira Rastka Petrovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Bodinova balada >>
Analiza dela
Boraveći u Francuskoj, Rastko Petrović je zašao u modernu liriku i u novom duhu napisao nekoliko pesama među kojima je i Bodinova balada. Dvadesetih godina dvadesetog veka žanrovi se ukrštaju, mešaju i zato gube svoja stabilna obeležja. Nazivi koje srećemo u naslovu i tekstu dela su rastegljivi, pa je tako Rastko svoj roman nazvao Pesma. Tako i u pesmi koju ćemo analizirati nalazimo u naslovu baladu.
Semantika Rastkovih pesama ne iscrpljuje se u osporavanju tradicije, već se predlažu nove vrednosti. To preinačavanje negira način prikazivanja stvarnosti koji je bio dominantan u evropskoj tradiciji, kao ideju o organskom jedinstvu književnog dela. Negira se predstava o stvarnosti kao uređenoj i harmoničnoj. Umesto vere i duhovnosti nude se nove vrednosti koje ih poriču – sumnja i telesnost.
Na društvenom planu poriče se klasna podela i građansko društvo sa svojim vrednostima. Junaci su ribari, radnici, obični vojnici, seoska i građanska sirotinja – pandan građanskoj klasi. Iako su nove vrednosti dobijene tako što su stare osporene svojim suprotnostima, može se reći da Rastko Petrović pripada zreloj fazi avangarde koja je sa tradicijom, koju je osporavala, uspostavljala dijaloški odnos, tražeći u njoj neiskorišćene mogućnosti za razvoj.
Književni elementi
Književni rod: proza
Književna vrsta: odlikuje sa više vrsta – putopisni roman, novela, lirska proza, esej, poema
Mesto radnje: svaki deo knjige je podeljen na manje celine i prema tome je mesto radnje u svakoj celini drugačije
Vreme radnje: prostor i vreme nisu suštinska supstanca i nemaju narativnu funkciju
Tema: klasna podela i poricanje vrednosti građanskog društva
Ideja: iako nam nekad čini da je sve oko nas negativno, uvek možemo da nađemo nešto lepo u svemu
Analiza pesme, citati
Lirsku pesmu najpre konstituiše subjekat koji govori o sadašnjem vremenu, obuzet sobom i svetom. Ljude, prirodu i stvari uzima kao povod za razmišljanje o samom sebi, o životu. One su uzrok njegovih ekstaza, povišenih uzbuđenja, radosti i žalosti. Nije nam uvek jasno šta to u pesmi izaziva ta osećanja, ni šta subjekat oseća.
Stih u pesmi je slobodan i lišen je metričkih formi. Lišena, odnosno slobodna strofa grafički je bliska prozi i pesma nam deluje kao zbir odlomaka ili grupa naređanih stihova. Ono što je novo u odnosu na pesnike prethodnike i parnasovsku rimu jeste to da Rastko ponavlja glasove, slogove, reči, izraze i stihove kroz čitavu pesmu. Tako se u pesmi nalaze četiri strofe, od kojih se u tri, na kraju, javlja refren: „Bor, divni zeleni bor, / Dedova mojih zeleni bor“ kao prizvuk ili dozivanje davne prošlosti.
U ovim delovima pesme pronalazimo kulturnu prošlost i to u utvrđenim obrascima. Kako smo već nekoliko puta sreli ponovljena dva stiha i označili ih kao refren kao znak starog doba, zaključili smo da se prizivaju reči iz narodne pesme „Kosovka devojka„: „Da se jadna, za zelen bor vatim, / i on bi se zelen osušio“.
Sam naslov pesme nam govori da je pesma žaljenje za nečim, što odgovara baladi. Simbolika boja je veoma značajna u Rastkovim delima i ne treba je isključiti, iako je on držao više zbog njihove čisto likovne uloge.
„Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka,
I sve pesme pesnika
Kroz dušu moju otiču u polja daleka
U polja, gde ogledajući se jezerom brda silaze u ponor
Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor
Pod kim se sakuplja slovenska gospoda na dogovor
Bor, divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.“
U prvoj strofi nalazimo udvajanje realnosti na banalnu i „pravu“, doživljenu i sanjanu, životnu i umetničku. Za ovakva udvajanja u književnosti često nalazimo motiv ogledala u kojima se motiv udvajanja isprepliće sa motivom sudbine. Tako pesme otiču u polja daleka, dok se brda ogledaju u jezeru i daju obrnutu perspektivu stvarnosti. To se prikazuje kroz igru odraza koji izvrće odnose među stvarima.
Udvajanje pronalazimo i u drugim strofama, bilo da su to udvajanja ličnosti: „Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjeg veka, / Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže…“ ili pak udvajanja realnosti: „Sa dna jezera lovcu dižu se iparenja: Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka“.
„Orahova dvorana“ koja „otiče“ kroz ogledalo kao „reka“ čitaoca upućuje na „salon u dnu jezera“ iz dela „Iluminacija“ Artura Remboa koji je imao jak uticaj na Rastka Petrovića dok je boravio u Parizu. Racionalnoj spoznaji suprostavlja se „halucinacija“ koja postaje osnova Remboovskog, a posle i nadrealističkog „vidovnjaštva“ i nagoveštava želju da se stigne do nepoznatog i pomoću nereda otkrije jedan novi red.
Lik koji lovac iz srednjeg veka vidi na dnu jezera pojavljuje se kao njegov dvojnik i vezuje se za drugi „onostrani“ svet koji je isti kao ovaj, pošto predstavlja njegov odraz, ali je i drugačiji od njega jer je izvrnuta slika: „brda“ i „nebesa“ „silaze u ponor“ „nepomični“ strelac „luk zateže“ na dnu jezera, a sa toga dna „dižu se isparenja“, nagoveštavajući izvrtanje odnosa između gornjeg i donjeg, između uspona i silaska.
Poetika izokretanja vezuje se za težnju ka prevazilaženju granica običnog života i spoznaji prave stvarnosti kroz oslobađanje vizije od stega racionalnog mišljenja, koje otkriva svet iz jedne nove perspektive i omogućava da se poveže ono što je logički nespojivo.
U pesmi, prava stvarnost se ocrtava u liku starog Slovena. Traganje za identitetom poistovećuje se sa oticanjem ka beskraju, „I sve pesme pesnika / Kroz dušu moju otiču u polja daleka“. Ovde pesnik prevazilazi individualno i stapa se sa univerzalnim, i tako postaje „neko drugi“. Tu se prošlost spaja sa sadašnjošću, a slovenska baština i srpska narodna tradicija sa zapadnoevropskom kulturom.
Svet koji se ocrtava sa druge strane ogledala upućuje na kulturno nasleđe sopstvenog tla koje penik želi da uključi u moderan evropski pesnički izraz, nagoveštavajući povezivanje različitih podneblja i različitih delova vremena.
Silazak u ponor postaje jedan vid odlaska iz svakodnevne stvarnosti i dobija obeležje saznajnog kretanja koje se odvoja preko čula.
„Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć izdaleka…“
Kulturna prošlost i svarni život su dva tematska izvora čitavog dela. Rastka Petrovića mami šaroliki svet i on u svojoj poeziji pominje ljude različitih zanimanja: lovce, vojnike, sveštenike, pastire, mornare, štampare, kočijaše, žandare, doktore, kovače i druge.
Za Rastka Petrovića kao i za druge predstavnike modernizma poezija postaje izrez otpora prema realizmu.
Premeštajući pravu stvarnost iz spoljašnjeg u unutrašnji svet, on povezuje krajnji vid romantičarskog iracionalizma izražen kroz Remboovu poetiku. Intuiciju se daje prednost nad razumom, a automatizovanom svakodnevnom životu suprostavlja se ideja neprekidnog obnavljanja životne energije. U tom obnavljanju glavnu ulogu dobija poezija kao traganje za „novim jezikom“ koji pruža mogućnost da se „promeni život“.
Beleške o piscu
Rastko Petrović bio je značajan srpski književnik, romanopisac, pripovedač, esejista, slikar i diplomata. Rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu i dolazi iz veoma ugledne porodice, ali mu je majka umrla dok je bio još dete.
U Beogradu je pohađao osnovnu školu i niže razrede gimnazije, ali već kao gimnazijalac odlazi na front, pa preko Albanije odlazi u Francusku, gde završava srednjoškolsko obrazovanje.
U Parizu upisuje pravo i za vreme studija počinje da se druži s raznim pariškim umetnicima, pa i sam počinje da piše pesme i pripovetke.
1921, godine objavljuje humoreskni roman „Burleska gospodina Peruna, Boga Groma“, koji na jedinstven način opisuje živote starih Slovena, a zatim i zbirku pesama „Otkrovenje“.
Zajedno sa značajnim beogradskim piscima tog vremena svojim književnim radom dovodi do pojave književnog pravca nadrealizma.
Putuje po Evropi i Africi, a 2. svetski rat provodi u Sjedinjenim Američkim državama.
Njegova druga značajna dela su: romani „Ljudi govore“ i „Dan šesti“, putopis „Afrika“ i zbirka pesama „Kosovski soneti“ kao i pesma „Noć Pariza„.
Petrović je umro 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, dok je radio na zbirci pesama „Ponoćna delija“, a posmrtni ostaci su mu preneseni u Beograd tek 1986. godine.
J.I.
Ostavite odgovor