Noć Pariza obrađena lektira Rastka Petrovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Noć Pariza >>
Analiza dela
Rastko Petrović je bio nesrećno zaljubljen u život, u uživanje i patnju života, golog života, same krvave činjenice rađanja, življenja i davanja života, ali isto tako i u stravično i fascinantno iskušenje smrti. Za Rastka je tema Starih Slovena bila neizbežna i tada je bio razigran i nostalgičan, pijan od prirode i zastrašen pred njom, paničan i praznoveran. Prirodno je u sebi tada gledao jednog od njih, zalutalog u neshvatljivu zamornu vrevu Pariza dvadesetog veka.
Nevinim i buljavim očima Starog Slovena gledao je Rastko Pariz, još sav u ushićenju svoje široke, lude, genijalne i smušene mladosti koja otkriva svet. Rastko se našao u Parizu pri kraju Prvog svetskog rata i to je bilo presudno za oblik koji je dobila njegova poezija. Bio je mlad i mladići njegovih godina, po celoj Evropi, izlazili su iz rata razočarani i zgađeni, podsmešljivi, umorni i sumorni, oslobođeni od svih nacionalističkih i moralističkih predrasuda.
Semantika Rastkovih pesama ne iscrpljuje se u osporavanju tradicije, već se predlažu nove vrednosti. To preinačavanje negira način prikazivanja stvarnosti koji je bio dominantan u evropskoj tradiciji, kao ideju o organskom jedinstvu književnog dela. Negira se predstava o stvarnosti kao uređenoj i harmoničnoj. Umesto vere i duhovnosti nude se nove vrednosti koje ih poriču – sumnja i telesnost.
Književni elementi
Književni rod: lirika
Književna vrsta: elegija, sadrži izraze tuge i jadikovke za prošlim vremenima
Stih: pesma je stihična, bez strofa
Rima: isprekidana – stihovi se rimuju bez čvrstog rasporeda, u trenucima parna, a zatim ukrštena
Vreme radnje: neodređeno
Mesto radnje: neodređeno
Tema: mračna žudnja pesnika za domom, za nepovratno izgubljenom spokojnošću intrauterinog života i povratkom u majčinu utrobu
Ideja: treba da steknemo prevlast nad intelektualnim, misaonim i uopšte psihičkim životom
Analiza pesme, citati
Pesma „Noć Pariza“ pripada zbirci pesama koja nosi naziv „Otkrovenje“. U ovoj poeziji Rastko je imao da se izrazi drugačijim, nesravljeno patetičnijim, tragičnim kricima jednog skoro tragičnog, iako likujućeg, otkrovenja koji su se dizali pravo iz mračnih područja tela i krvi.
U središtu krize o kojoj peva bio je san, mračna žudnja za domom, za nepovratno izgubljenom spokojnošću intrauterinog života, za povratkom u majčinu utrobu. Ta grčevita nostalgija za prerođajnim, intrauterinskim životom, ta zebnja od rođenja, ta najstašnija neizlečiva rana koju živo biće, samim tim što se rodilo, krije u sebi i za koju je jedino isceljenje bekstvo u izgubljeni mir, samoću i blaženstvo nebića.
„Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo…“
U svojoj strasnoj potrebi da nađe odgonetku enigmi bića, a pre svega „tajni rođenja“, Rastko Petrović je, kao pesnik, jedino izrazom i intuitivnim saznanjem mogao naći u oslobođenju pesme iz sebe, kao dopunu svoga života i isto tako ma koji drugi fiziološki ili duhovni proces.
Rastko, zasenjen otkrićem, otkrovenjem da nagonski, čulni, mišićni, biološki, telesni, životinjski život ima i treba da ima prevlast nad intelektualnim, misaonim i uopšte psihičkim životom. U tajanstvenim i zanosnim moćima tela i čula tražio je Rastko veličanstvenu potvrdu i pobedu ljudskog života, njegovo oslobođenje od svih veza, svih morala.
„Da li moj otac prema…
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il’ samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti – moja kolevko – ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!“
Za Rastka je otkrovenje bilo i odgonetka i oslobođenje, jedna ekstaza, jedna pobeda. Ta pobeda ustvari je bila i jedan poraz jer kroz tu potvrdu i osvećenje tela i svih njegovih funkcija, kroz takvu naturalističku deklaraciju prava čoveka nije mogla da se poništi deklaracija prava zveri. Pesnik je pokušavao da preko telesnog i zverskog prevaziđe upravo te dve činjenice i spozna život.
To oslobođenje od stega značilo je jedan nov poraz, nov oblik poraza, jer ga je, preko one nedostižne, a u poeziji ipak dostignute ekstaze, umesto do izlaza, do ispunjenja, sve ovo vodilo do bezizlaznosti i praznine, do bekstva:
„Nije li tvoj život bio životinjski: jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!…“
„… Materice, ja bih da zderem sa sebe patnju…“
Osećamo gorčinu, pesimizam kojim je prožeta čitava zbirka „Otkrovenje“, pa i sama ova pesma. U tom pesimističnom likovanju, jedan jedini krik nakon svih zverstava bio bi dovoljan da dokaže da pobede nije bilo, čak ni iluzorne.
Čovek je bol i zanos materije koja postaje svesna sebe. U njegovoj podsvesti skriveno je osećanje, ne samo prošlosti ljudske rase, već i na prve organske čestice iz kojih je klica života zametnuta. Pesnikov jedini san jesu veličanstvena kruženja i preobražavanja nesvesne materije iz koje je ponikao „… nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!…“
Najveća ambicija poezije je da te drhtaje i ritmove dosluti, da to ne bude ništa drugo do jedna nagonska funkcija te zveri koja se zove čovek. Sve slasti koje je okušao, sva zverstva koja je počinio, svi drumovi kojima se uputio, ne mogu ga zasititi, jer to je metafizička glad. I zbog toga se vraće praizvoru telesnog, kao kolevci svih svojih snova o beskrajnosti. Ta klica je nezaražena bolešću svesti, bezbedna je u svom neznanju, zaklonjena od stvarnosti i košmarnih snova.
Čoveku je dato da san odsneva samo jednom, u utrobi majke, ali nostalgija za njim pratiće ga celog života. Svaka povreda kojoj ga život bude izložio budiće u njemu žudnju da se vrati u porožajno krilo. Pesnik bi voleo da ga je majka istukla i ostavila trag na njegovom telu, da ima nešto od tog vremena, vremena kolevke, vremena porekla.
„Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.“
Rastko je stvarao svoju poeziju zanosno, u neprestanoj borbi, u borbi protiv svih veza i svih morala. Protiv svojih fiksideja, košmara i opsesija, protiv neizbrisive pomisli na poslednji snimak materin, protiv sve one krvi koja je za njim istekla, protiv straha od smrti, protiv smrti same.
Fragmentarnost, provlačenje slikarskog kubizma kroz stihove, zamućenost pesničkih slika, nedorečenost, efekat začudnosti, nesvakidašnje teme i motivi, značajne su odlike stvaralaštva Rastka Petrovića. Rastkovo „Otkrovenje “ je uzdizanje nagonske prirode čoveka iz čijeg mesa izviru sve lepote i sva saznanja: i poezija, i religija, i moral.
Za Rastka Petrovića kao i za druge predstavnike modernizma poezija postaje izrez otpora prema realizmu. Premeštajući pravu stvarnost iz spoljašnjeg u unutrašnji svet, on povezuje krajnji vid romantičarskog iracionalizma izražen kroz Remboovu poetiku. Intuiciju se daje prednost nad razumom, a automatizovanom svakodnevnom životu suprostavlja se ideja neprekidnog obnavljanja životne energije. U tom obnavljanju glavnu ulogu dobija poezija kao traganje za „novim jezikom“ koji pruža mogućnost da se „promeni život“.
Beleške o piscu
Rastko Petrović bio je značajan srpski književnik, romanopisac, pripovedač, esejista, slikar i diplomata. Rođen je 1898 godine u Beogradu i dolazi iz veoma ugledne porodice, ali mu je majka umrla dok je bio još dete.
U Beogradu je pohađao osnovnu školu i niže razrede gimnazije, ali već kao gimnazijalac odlazi na front, pa preko Albanije odlazi u Francusku, gde završava srednjoškolsko obrazovanje.
U Parizu upisuje pravo i za vreme studija počinje da se druži s raznim pariškim umetnicima, pa i sam počinje da piše pesme i pripovetke.
1921, godine objavljuje humoreskni roman “ Burleska gospodina Peruna, Boga Groma“, koji na jedinstven način opisuje živote starih Slovena, a zatim i zbirku pesama „Otkrovenje“.
Zajedno sa značajnim beogradskim piscima tog vremena svojim književnim radom dovodi do pojave književnog pravca nadrealizma.
Putuje po Evropi i Africi, a 2. svetski rat provodi u Sjedinjenim Američkim državama.
Njegova druga značajna dela su: romani „Ljudi govore“ i „Dan šesti“, putopis „Afrika“ i zbirka pesama „Kosovski soneti“.
Petrović je umro 1949. godine u Vašingtonu, dok je radio na zbirci pesama „Ponoćna delija“, a posmrtni ostaci su mu preneseni u Beograd tek 1986. godine.
J.I.
Ostavite odgovor