Ljudi govore obrađena lektira Rastka Petrovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Ljudi govore >>
Analiza dela
„Ljudi govore“ poslednja je objavljena knjiga za života Rastka Petrovića. U književnoj istoriji i kritici smatra se njegovim najboljim delom.
Ova knjiga je nastala za vreme jednog putovanja, kada je pisac usredsredio svoju pažnju na, kao što sam naziv dela ukazuje, ono što ljudi govore. Ovo delo pisano je u prozi i pripada putopisu, iako u njemu nema slikovito opisanih pejzaža. To je zato što pisac o ostrvu saznaje iz ispovesti stanovnika, što čini nesvakidašnje lirske momente.
Radnja romana odvija se na dva ostrva. Na jednom živi dobrostojeći markiz, a na drugom ljudi koji rade za njega. Radnja se bazira na dijalogu, pa su opisi bilo koje vrste jako retki.
U romanu namerno nije istaknut naziv zemlje, nacije ili narodnosti ljudi mesta u kojem se pisac nalazi kako bi se postigla univerzalnost poruke koju roman odašilje.
Pripovedač putnik, koji može da bude i sam pisac, samo inicira razgovore, dok stanovnici otoka pričaju svoje životne priče. Pričaju potpuno pomireni sa situacijom u kojoj žive svojim učmalim životima.
U skladu s ljudima i priroda je na ovim ostrvima mirna, sem u dve situacije: dok puše bura i dešavaju se takozvani „nebeski ognjevi“.
Priča romana podeljena je u tri neimenovana dela.
Knjiga je napisana kao impresija o životu ljudi, koji su svedeni na ograničen prostor jednog ostrva. Sve njihove sudbine zarobljene su na tom malom mestu. Zbog toga je i impresija o svemu tome mnogo jača.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman – putopis
Mesto radnje: ostrvo
Vreme radnje: početak 20. veka
Tema: život ljudi, koji žive na skučenom i ograničenom prostoru ostrva; suživot prirode i ljudi
Ideja: trebamo da poštujemo sopstvenu potrebu za saopštavanjem misli, stavova, muka i želja
Prepričano delo
Prvi deo
U ovom delu izdvaja se priča s motivom rodoljublja. To nimalo ne čudi jer delo pripada međuratnoj književnosti, što je naročito izraženo u pojedinim rečenicama:
„Sigurno je da svako od nas voli svoju otadžbinu više od ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga! Ali otadžbina od njega ne traži da ubija, već da je voli.“
Od mnogih dijaloga, ovde se izdvaja onaj s Pipom, mladićem koji ne živi svoj san zarad tradicije. Umesto da ode u mornaricu, nasledio je porodični zanat. Čim se vratio iz službe oženili su ga devojkom koju nije volio.
Apsurdno je što se on nije ni potrudio da se pobuni, a kamoli da je zaista nešto uradio. Iz njegove pomirenosti sa životom i nedostatkom volje za uticanjem na promene, dobija se dojam neke pritajene bolesti koja ga guši.
Drugi deo
U drugom delu pisac razgovara s devojkama. Kao i u prošloj celini izdvaja se jedan dijalog i to onaj s Ivonom.
Ivona je sposobna, vredna i lepa mlada žena koja je još uvek sama. Ona je pet godina mlađa od Pipe i oduvek je bila zaljubljena u njega. U početku se čini da je ta ljubav u njoj planula zbog toga što nije bilo naročitog izbora među muškarcima na ostrvu, ali kasnije vidimo da je to ipak zbog njega samog.
Rekla je da bi je njegovi sigurno isprosili da je rekla da joj se Pipa sviđa, ali ona to nije učinila. Zato sada ni ne želi da se udaje.
Kao jedini mogući razlog udaje navodi tragediju – kada bi neka deca ostala bez majke, ona bi možda pristala na brak kako bi mogla da im je zameni. Ovo ostavlja utisak da bi to učinila više iz osećaja dužnosti i sažaljenja koje oseća prema siročićima, nego iz prave ljubavi.
Treći deo
Kraj drugog i početak trećeg dela imaju isti motiv „…sve što je ljudsko na jezeru spava“.
Sledi opis prirode do najsitnijih, naizgled trivijalnih detalja.
„… A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina…
(…) Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti…
(…) Moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti.“
U prirodi i samoći narator dolazi do zaključka da je sve prolazno.
„Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene.“
Odjednom je začuo krik, koji je opisan kao munja. Bila je to žena koja je upravo rodila sina. Kao i ta munja, koja je „pokazala sve obale jezera do najvećih preciznosti“, jedan novi život odpočinje i pruža svetlost, koja je zapravo nada za bolje sutra, nada za spas.
Pisac, ostavši nasamo s prirodom, svoj doživljaj sveta oseća kao neposrednu posledicu trajnih i neraskidivih odnosa. Oni vladaju i prirodom i životom ljudi. Tako pojedinačni život postaje deo opšteg života i produžava se obnavljanjem pojedinačnog života, što simbolizira prethodno rađanje deteta.
Pripovedač odlučuje da ne bi valjalo da ponovo proživi svoj život. Smatra da su rođenje, život i smrt jedinstvene i čudesne stvari koje trebaju da ostanu zagonetka.
Analiza likova
Likovi: Pipo, Ivona, markiz, ljudi s ostrva
Pipo – on je duboko nesrećan čovek, kako zbog života na ostrvu, tako i zbog neostvarene ljubavi. Po devojci u koju je bio zaljubljen, svojoj je mezimici dao ime Ivona.
On je najnesrećniji stanovnik ostrva. Stiče se utisak da je to zato što je on jedini otišao s njega i video da se može mnogo drugačije i lepše da se živi.
Kao najvećeg krivca za svoju nesreću vidi svog oca, koji ga je nagovorio da ostane na ostrvu.
Pipova bolest izazvana je njegovim konstantnim nezadovoljstvom u životu, a njegov oporavak govori o prihvatanju sopstvene sudbine i neminovnog:
„Još sam mlad, a život je za mene već gotov (…) Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili (…) Kako mogu da ih volim ,kad mi je ceo život upropašćen!“
Ivona – ona je verovatno najlepša devojka na ostrvu, a uprkos tome nije se udala. Sadani ne želi da se uda, jer kad ne može da ima onog koga voli, ne želi ni nekog drugog.
Od detinjstva voli Pipa, ali niko drugi to nije znao. Nije čak bila sigurna ni da li on to zna.
Naviknuta na patnju, ona bi se udala jedino za čoveka čija su deca ostala bez majke, da bar njihovu muku učini blažom.
Ivona je ovom delu podarila i najpoetičniji momenat: silazak niz maslinjak, posle razgovora s piscem.
„Dok sam živ ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ono njeno silaženje“
„Da sam živela na nekom drugom mestu, gde bih videla još ljudi, možda bi neki od njih učinio da na njega zaboravim. (…) Možda ću jedanput poći za nekog čija deca ostanu siročad.“
Beleške o piscu
Rastko Petrović bio je značajan srpski književnik, romanopisac, pripovedač, esejista, slikar i diplomata. Rođen je 1898 godine u Beogradu i dolazi iz veoma ugledne porodice, ali mu je majka umrla dok je bio još dete.
U Beogradu je pohađao osnovnu školu i niže razrede gimnazije, ali već kao gimnazijalac odlazi na front, pa preko Albanije odlazi u Francusku, gde završava srednjoškolsko obrazovanje.
U Parizu upisuje pravo i za vreme studija počinje da se druži s raznim pariškim umetnicima, pa i sam počinje da piše pesme i pripovetke.
1921, godine objavljuje humoreskni roman “ Burleska gospodina Peruna, Boga Groma”, koji na jedinstven način opisuje živote starih Slovena, a zatim i zbirku pesama “Otkrovenje”.
Zajedno sa značajnim beogradskim piscima tog vremena svojim književnim radom dovodi do pojave književnog pravca nadrealizma.
Putuje po Evropi i Africi, a 2. svetski rat provodi u Sjedinjenim Američkim državama.
Njegova druga značajna dela su: romani “Ljudi govore” i “Dan šesti”, putopis “Afrika” i zbirka pesama “Kosovski soneti”.
Petrović je umro 1949. godine u Vašingtonu, dok je radio na zbirci pesama “Ponoćna delija”, a posmrtni ostaci su mu preneseni u Beograd tek 1986. godine.
Autor: I.S.
Ostavite odgovor