Zlatokosa

Zlatokosa obrađena lektira književnice Grozdane Olujić. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Grozdana Olujić je jedna od najpoznatijih književnica za decu i mlade, a posebno su poznate njene bajke od kojih je jedna od popularnijih svakako Zlatokosa. Grozdana je pisala je radio-drame, romane, pripovetke, eseje, ali najvažnije mesto nekako pripada njenim bajkama, koje se suprotstavljaju dečijom težnjom i željom za domom i porodičnom toplinom, odvojenošću dece i roditelja i oblicima urbanog načina života.

Analiza dela

Bajke su vrsta proznog književnog izraza, posebno karakteristično po natprirodnim pojavama, magiji i mešanju realnog i nadrealnog, stvarnog i izmišljenog. Mogu biti narodne (bez posebnih autora, koje su se prenosile sa kolena na koleno) i tvorevina određenog autora. Kod njih se ne zna ni gde ni kada se dešava, jer one ne govore o stvarnim likovima i događajima, već pričajući priču smeštenu u imaginarno mesto i vreme pokušavaju da prenesu određenu moralnu poruku. Zato uglavno počinju sa „bilo jednom davno“. Ono po čemu se ova bajka razlikuje od ostalih je da ovde znamo ko je autor.

Bajke su zapravo zasnovane na ideji jedinstva čoveka i sveta u kojem čovek živi nadajući se da će u upravo tom svetu naći smisao svog života. Glavni likovi bajke su uglavnom tipski, pri čemu je jasno određeno ko je nosilac dobrih, a ko loših osobina. Tu se najčešće radi o određenim porodičnim odnosima ili ljudima/likovima kojima se daje određena moć (kralj, kraljica, princeza), posebno ukoliko je potrebno oslikati njihovu interakciju sa ljudima koji su iz nižih slojeva, a gde se mogu istaći njihove vrline i mane.

Među osnovnim motivima bajki su ljubav i pobeda dobra nad zlim, dok je u bajci Zlatokosa Grozdane Olujić glavni motiv ukleta lepota devojke. Koristeći se različitim magijama, ali i oslanjajući se na svoje pozitivne vrline (hrabrost, skromnost, čestitost, želja da se pomogne drugima), glavni junaci bajki uspevaju da prebrode prepreke koje se stavljaju pred njih i ostvare svoj cilj „živeli su srećno do kraja života“.

Bajka koja će ovde biti analizirana unekoliko odstupa od tipske bajke. Prvo, likovi su obrađeni kako pozitivnim, tako i negativnim osobinama. Drugo, moguće je primetiti razvoj junaka, njihov karakter je primenjiv, oni se menjaju i razvijaju pred iskušenjima pred koji ih stavlja autorka. Na samom kraju, srećan kraj, koji je tako karakterističan za bajke, ovde ne dolazi do punog izražaja, jer je autorki bitnije da istakne moralnu poruku bajke.

Bajke Grozdane Olujić ne idealizuju svet u kojem živimo i život uopšte, već nam ističu važnost međuljudskih i porodičnih odnosa i otkrivaju svet slobode i emocije oslanjajući se na sklad odnosa između prirode i čoveka, plemenitost i dobrotu tj. sve elemente koje jedna narodna bajka treba da ima.

Ona je bajke stvarala iz potrebe da se ljudska nevolja prevaziđe bar prividno, a u njima je davala snažne moralne poruke, koje je uvijala u priče iz prirode ili o prirodi. Personifikujući prirodne elemente, ona im je davala ljudske osobine i pričajući njihove priče zapravo pričala ljudske priče, kritikovala društvo, skretala pažnju na relevantne pojave, hvalila dobre i kudila loše osobine ljudi. Jedna od takvih njenih dela i je i bajka Zlatokosa.

Radi se u kratkoj bajci koja se fokusira samo na jedan specifičan događaj. Na samom početku, uvodeći nas u priču, Olujić nam opisuje glavnu junakinju. Tipično za ovaj prozni izraz, ona je obdarena izuzetnom lepotom o kojoj svi govore. To dovodi to toga da i ona sama počinje da veruje da od nje nema lepše, uobrazila se i u njoj se javlja gordost i narcisoidnost.

Ona počinje da odbija društvo drugih ljudi, da se po cele dane ogleda, da odbija svakoga ko joj priče, smatrajući da je on nije dostojan. Momci su, privučeni njenom fizičkom lepotom, pokušavali da je osvoje, ali uzaludno. Sa takvom namerom, došao je i momak koji je glavni junak priče. Pri opisivanju ističe se da on ima specijalne moći koje potiču iz njegovog mača i svirale koje on koristi za dobro.

Kada je došao pred devojku i video lepotu koju svi pominju, postao je opčinjen i zakleo se da će ona biti njegova. Devojka je to čula i, povređenog ega jer je smatrala da je nije dostojan, izazvala ga da će biti njegova ako joj ispuni tri želje.

Prva je bila da joj preda mač. On je ovde simbol njegove snage i moći, ali istovremeno i način kojim je on pomagao svoj narod. Ko će da ih brani ako on nema magični mač? Momak se preispituje zašto bi ona njega htela da vidi slabog, ali i otkiva joj jednu njegu osobinu.

„Surova si koliko i lepa, Zlatokosa“

Njena posebna surovost u ovom činu je što priznaje da mač ima magične moći samo u njegovim rukama i da time izlaže opasnosti ceo narod. Ali njega egoističnost i gordost je jača od potrebe da zaštiti zajednicu. Druga želja joj je njegova frula, a treća i poslednja želja joj je bila srce njegovog psa.

Sada već svesna moći koju ima i čega je momak sve spreman da se odrekne da bi bio sa njom, ona traži da žrtvu podnesu i druga, njemu draga, bića. Međutim, to je bila kap koja je prelila čašu i momak odustaje od svoje prvobitne namere da je osvoji. Tu se zapravo dolazi do jedne od glavnih poruka ove bajke, a to je gde je granica do koje treba ići u nameri da se nešto postigne, ostvari, osvoji. Dokle god je tražila da se on žrtvuje, momak je to, teška srca, i radio. Ali, nije hteo da žrtvuje druge zarad ostvarenja njegovih ciljeva.

„Čovek može da žrtvuje ono što je njegovo, ali ima li prava da žrtvuje nekog ko mu veruje, ko ga voli?“

Shvativši da je preterala i da je, zbog njene gordosti, otišla predaleko u svojim zahtevima, Zlatokosa se pokajala i počela da ga moli za oprost. Ipak, bilo je već kasno, jer je momak shvatio do koje je ona mere spremna da traži žrtve drugih zarad nje. Trčeći za njim, devojka ga je molila i kumila da joj oprosti, objašnjava da je samo htela da iskuša njegovu ljubav. Momak se nije okretao, odustao je od oprosta i potrčao je od nje. Ona je potrčala za njim i do danas oni tako trče.

Poslednjim pasusom, Ostojić nam otkriva da je celo delo zapravo personifikacija i da se radi o mesecu i jednoj zvezdi koja ga prati, a koja se može videti kada je noć posebno svetla i topla

Književni elementi

Vrsta dela: bajka

Mesto radnje: u skladu sa pravilima ovog književnog žanra, Olujić nam ne daje nikakve odrednice gde se to dešava. Između ostalog, to je učinjeno da bih nas opomenulo da se ovi događaji mogu desiti bilo gde i da, ako ne gradimo i ne razvijamo naše unutrašnje vrline i osobine, moguće je da se desi i nama i u našem okruženju.

Vreme radnje: kao i po pitanju mesta, i po pitanju vremena, Olujić se pridržava obrasca bajke kao proznog dela. Jedina odrednica koju daje je „na obali reke davno, tako davno da je već i ime mesta zaboravljeno“.

Tema dela: bajka se prevashodno bavi ljudskim osobina kao što su gordost, uobraženost, ali i dihotomijom između fizičke i unutrašnje lepote i na kraju dobrotom, spremnošću na žrtvu i pokajanjem.

Ideja (poruka) dela: postoji više poruka koje nam pokušava preneti autorka. Prva od njih je opasnost koja vreba iz gordosti, koja može naneti nesreću kako drugima, tako i samoj osobi koja je gorda. Pored toga, Olujić nas uči granicama gordosti, koje žrtve se mogu, a koje ne mogu podneti, ona nas opominje da sve ima svoju meru. I na kraju, prikazuje nam posledice prelepe promene, posledice kada se u nečemu pretera, kada ne uspemo na vreme da se zaustavimo i dozvolimo da naše vrline prevagnu.

Prepričano delo, citati

Tako davno da je ime mesta već zaboravljeno, na obali reke, ležala je jedna devojka sa zlatnom kosom. Ko je nije video, nije nikad osetio zabljesnutost svetlosti njenih ljubičastih očiju. Ko nije čuo njen glas, u običnim devojkama čuo je običan glas lastavice. Koža joj je bila toliko prozračna da se nije mogla meriti ni sa laticama jasmina, a smeh joj je bio slađi od pucketanja vatre u hladnim zimskim noćima.

O njenoj lepoti su pričali svi, iz zemalja gde su se nalazili ledeni bregovi dolazili su vetrovi koji su joj prolazili kroz zlatnu kosu, ptice su se zaustavljale u letu samo da ju vide.

„- Kako je tanana, kako krasna! – šaputali su ljudi, i oblaci, i reka.“ 

„- Takva se na zemlji samo jednom rađa! – govorili su starci. – Ne ponavljaju se
čuda! „

Tako je i Zlatokosa poverovala u priče da nema na svetu lepše od nje. Nedeljama je dane provodila na kladencem gde je posmatrala svoj lik u vodi. Ništa joj nije moglo privući pažnju, ni lelujanje trava, ni let leptira, ni korak srne. Mladići su je svi uzalud dovikivali, ona nije nijednom skrenula pogled sa svog lika. Drugarice su je uzalud zazivali da izađe s njima na livadu gde svici i vilin-konjici lete, gde cvetaju bele rade, ali bezuspešno. Devojka je samo gledala u svoj lik.

„- Šta će mi bele rade? – odvraćala je Zlatokosa. – Lepša sam ja od belih rada, i jorgovana, i ruža. Šta je svetlost svitaca prema bljesku moje kose? Šta tananost vilinih konjica prema mom struku?“

Nastavljala je samo da se ogleda u vodi, a devojke su je napuštale i odlazile u polja gde su pevale, smejale se i mirisale visoku letnju travu. Ubrzo su se jedna za drugom udale, pa postale i mlade majke. Zlatokosa je slegnula ramenima na sve njihove sudbine.

„Neka ih! Obične devojke, pa obična i sudbina.“

Njena kosa bila je raskošnija od sunca, šuštala kao vodopad i blještala. Trava je izrasla samo da ju vide, pa čak i reka je zastala i zaboravila da teče samo da bi zadivljeno žmirkala u devojku. Priče o Zlatokosinoj lepoti širile su se naširoko zemljom kao požar. Ko zna da li ih je reka valjala ili vetar raznosio, ali za njenu lepotu su čuli ljudi preko planina i mora, preko pustinja i glečera prelazili samo da ju vide, da joj se dive iz prikrajka jer niko nije imao hrabrosti da priđe toliko lepoj devojci i zaprosi ju.

Ali postoji li ružin žbun koji ne procveta u ružu? Da li ima rose koju neće sunce popiti? Tako se pojavio smeo i gord momak sa čarobnim mačem u ruci i čarobnim sviralama zakačenim o pojasu i zakune se da će upravo on osvojiti Zlatokosu. Smatrao je da nije bilo zveri ni čoveka kojeg ne bi njegova pesma na svirali da pripitomi, a ni opasnosti iz koje njegov mač nije mogao da ga izbavi. Nije se plašio ničega.

Svirale su svirale tiho i nežno, a voda i trava je od njih postajala lekovita, zaustavljali su se požari i poplave, otvarala su se zakračunata vrata zemalja samo da pokažu svoje skriveno blago. Da je momak hteo mogao je da bude bogatiji i moćniji od bilo koga na svetu, ali njemu bogatstvo ni moć nisu bili bitni. Svojim sviralom je lečio nemoćne i bolesne, a čarobnim mačem oslobađao obespravljene i ponižene.

„Dovoljno je bilo da zasvira, pa da i najbolniji zaborave na bol, najnesrećniji zapevaju, a iz osušenih grana voćki izbije cvet, pa plod. Sviralu, mač i vernog psa-prijatelja imao je mladić, ali njegov je bio svet.“

Čim bi se negde pojavio sve bi postajalo svetlije i radosnije, sve dok jednog dana nije video Zlatokosu.

„Samo što ga je pogledala kao da je zlatnu uzicu zategla oko njegovoga vrata: zaboravi mladić i na pesmu i na san. Bled i zbunjen posrtao je među ljudima, dok ne uspravi glavu i reče:
– Moja će biti Zlatokosa!“

Njeno ime je zazvao samo jednom, a ona čuvši njegovu izjavu samo prkosno zabaci kosu i kaže mu da ona nije ničija.

„Ko je taj što može vetar za zauzda? Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje želje i tako zasluži moju ljubav!“

Devojka se nasmejala jer je bila sigurna da nema takvog ko će njoj tri želje ispuniti, ali momak nije odustajao pa je tražio od nje da mu kaže svoje tri želje.

Stajao je uspravan i tanak kao vrbova grana i gledao u Zlatokosu. Oči su mu bile žestoke i plamene, a reči hitre i oštre. Ljudi su ga posmatrali s nežnošću. Zlatokosa se trgla i zadrhtala.

„Da se to nije Mesec u momka-lepotana pretvorio?“

Pogledala je mladića koji je bio vruć i svetao i izmicao joj tlo pod nogama, ali se brzo pribrala i rekla mu da se vrati tamo odakle je i došao.

„Vrati se tamo odakle si i došao, momče! Ko može sunčanu zraku da prisvoji? Ničija nisam, ničija neću ni biti! Zaboravi me i neka ti je srećan put!“

Da bi sakrila svoju zbunjenost, Zlatokosa je pognula svoj tanki vrat i prezrivo se nasmejala. Mladića ni to ne odvratilo, pa joj kaže da ne može samo tako da ode jer će mu se ljudi smejati, a ona mu pristane reći svoju prvu želju – njegov mač

„Pa dobro! – hladno ga pogleda Zlatokosa. – Da vidimo: ima li srce snage koliko usta pričaju! Moja prva želja je tvoj – mač! „

Mladić, iako se zanjihao kad je čuo njene reči, nije ustuknuo. Pitao ju je kako će stići do njene ljubavi ako je ranjiv i slab, bez čega će se braniti?

„Zar samo slab i ranjiv mogu do tvoje ljubavi stići? – obrati se Zlatokosoj s prekorom u glasu. – Zar ne znaš da mačem uboge branim, da je mač samo u mojoj ruci čaroban?“

Devojka je na momenat ućutala, ali ga je strogo pogledala i rekla da je to njena želja i zapovednički ispružila ruke. Mladić je bez reči položio mač na njih, a svi su ih posmatrali ćutke, užasnuti i zaustavljena daha.

„Ko će ih sada od zla braniti? Šta hoće ta devojka? – pitali su se u sebi, ne usuđujući se da glasno izgovore ni jednu jedinu reč.“

Zlatokosi je bio žao,  ali kao što mladić nije uzmaknuo, sada ni ona nije smela. Ljudi su se sužavali u krug oko njih, a devojku su pekli njihovi pogledi. Tišina je bila takva da se čak moglo čuti i kako list na zemlju pada.

Ubrzo mladić pita koja joj je druga želja.

„Šta ti je druga želja? Surova si koliko i lepa, Zlatokosa, ne verujem da ću je lako ispuniti.“

Dugo mu nije odgovorila, pa se glasno nasmejao i pitao da li se ona to možda uplašila sopstvene želje. Devojka je u trenu postala bleda u licu, belja od breze na koju se bila naslanjala. Upita ga zašto ne može da ćuti i zašto mora da zove nevolju, a on joj zapovednim glasom kaže da mu odmah odgovori.

Zlatokosa je ustuknula korak unazad i rekla da želi njegova svirala. Sve prisutne gledaoce su prošli žmarci kad je izustila te reči. Reka je prestala da teče, a vetar se zaustavio u granju drveća. Čuo se samo urlikanje psa.

Mladić joj odgovori da glasom svirala neće nikoga isceliti i opominje ju da mu ostavi barem svirala.

„Ti nikog njenim glasom nećeš isceliti, opominjem te. Samo mojim dahom pokretana svirala ima moć! Ostavi mi bar nju! Zar ne znaš koliko je bolnih i nevoljnih?“

Jedna od prisutnih žena je zajecala jer je verovala da njenog slepog unučića mogu da izleče samo njegova svirala, ali Zlatokosa nije uzmaknula. Oštrim i tvrdim glasom mu je zapovedila da joj da svirale. Mladiću je niz obraz kliznula suza, sažalio se i pomilovao psa koji mu je pored nogu drhtao, pa joj pruži svirale.

Jedna žena je poletela prema devojci uzvikujući „Prokleta bila!“, dok je vrisak druge žene dospio do neba, ali mladić se nije ni pomerio. Niko nije mogao sopstvenim očima da poveruje da li se sve ovo stvarno dešava ili se samo reč o ružnom snu. Između Zlatokose i mladića je pala teška tišina, pa ju on upita šta još hoće, a ona je nestrpljivo zabacila glavu, nasmejala se prezrivo i rekla mu da joj je treća želja srce njegovog psa.

„Pa, dobro! – nasmeja se prezrivo. – Moja treća želja je srce tvoga psa! Izvadi i daj mi ga! Nije ono vrednije od svirale i mača. Šta se trzaš? – htede Zlatokosa da dodirne mladićev obraz, ali se ovaj odmače korak unazad.“

Mladić ubrzo shvati da Zlatokosa ne vredi njegove žrtve, da ona nema ni duše ni razuma.

„Ne vredi Zlatokosa moje žrtve! – prođe mu kao udar groma kroz srce. – Ne shvata ništa, nema ni razuma, ni duše! Čovek može da žrtvuje ono što je njegovo, ali ima li prava da žrtvuje nekog ko mu veruje, ko ga voli?“

Mladić lagano, kao da mu je zabola nož u leđa, krene niz reku, a ispred njega ga je vodila njegova senka, dok ga je pratio pas koji je lizao čas njegov dlan, čas listove nogu.

Zlatokosa potrči za njim i pita ga da li njegov pas toliko vredi? Više od njene lepote? Trčala je za njim, padala, ustajala, saplitala se, pa dizala i opet trčala, ali joj je mladić izmicao. Konačno, pala je noć i izašlo je novo jutro, a mladić je bežao od nje dok ga je ona u stopu pratila i molila ga da ju sasluša.

„Htela sam tvoju ljubav da iskušam! – vikala je za mladićem, ali on je bio slep za njenu lepotu, nem za njene molbe. Je li kajanje u njoj gorelo, ili je od čežnje postajala sve prozračnija, sve lepša? Ko zna! Kao zlatni barjak vijorila je njena kosa.“

Molila ga je da stane barem na trenutak i da će mu vratiti i mač i sviralu, da ne odgovara na njenu ljubav mržnjom, ali dok je ona plakala za njim on je samo odmahivao glavom. Kad je uzviknula da će kao pas ići zauvek za njim, na trenutak je zastao, ali gotovo u isti tren oseti dah psa na svojoj nozi, zakorači preko ivice neba i ne osvrćući se, ode.

„Toliko je bio siguran da se poslednjoj samoći približava da se i ne okrenu, niti oslušnu. Nečim tananijim od sluha, ipak, oseti primicanje devojčinih lakih koraka i – potrča.“

Zlatokosa je u isti mah potrčala za njim, a trči još i danas. Leti, kada su noći tople i svetle možete pogledati u nebo i videćete tanki srp meseca kojeg jedna zvezda prati u stopu

Analiza likova

U bajkama likovima se obično ne daju lična imena, jer je glavna ideja predstaviti tipski likove, odrediti ih prema njihovim karakternim osobinama, dobroti, okrutnosti, snazi, hrabrosti, a ne po određenom imenu. Ovde je karakteristično da je glavna fizička osobina (zlatna kosa) nadenula ime junakinji.

Likovi: bajka Zlatokosa prati susret dva lika – devojke i momka.

Zlatokosa

Kao što je već napomenuto, u bajkama se obično glavni ženski likovi predstavljaju kao mlade i prelepe devojke. Ni ovde se od toga nije odstupilo. Prema opisu sa kojim se čitalać susreće na samom početku bajke, njene oči su ljubičaste, njen glas je kao u lastavice, a koža prozračnija od latice jasmina.

Međutim, tu njenu spoljašnju lepotu ne prati i unutrašnja. Ona postaje gorda, egoistična. Smatra da je bolja do svojih prijateljica – „Obične devojke, pa obična i sudbina“. Priroda i ljudi su joj se divili, a ona se pretvarala u narcisa koji se po ceo dan divio odrazu svoj lika u ogledalu.

Te njene osobine su posebno došle do izražaja u zahtevima koje je postavila pred mladića. Svesna da mač ni frula nisu magični u njenim rukama, ona je ipak tražila da se oni prinesu na oltar njenoj lepoti. Surovost njenih zahteva i gordost u ophođenju nije prošla nezapaženo, uspela je da okrene narod koji joj se ranio divio protiv sebe. Ipak, treba imati na umu da su joj se ranije divili zbog fizičke lepote, a da sada upoznaju i njen karakter.

Na kraju, dolazi do velike promene koja nije tako karakteristična za junake bajki. Ona se menja, kaje se zbog toga kakva je bila ranije, traži oprost. Shvatila je da je izgubila sve, ljubav naroda i ljubav momka koji je bio spreman da se žrtvuje za nju, ali koji joj je pokazao gde je granica preko koje on neće preći, pa ni zarad njene ljubavi.

Na kraju, ona je osuđena da ga do kraja i za vek i vekova prati i trči za njim. Ali ga nikad neće stići niti će od njega oprost dobiti.

Momak

I kod momka se mogu primetiti stereotipne osobine koje karakterišu muške junake bajki. On je hrabar, snažan, lep. On svoje posebne osobine i magični mač i frulu koristi da bi ljudima pomogao, pokazujući humanost, dobrotu, požrtvovanost za narod, on pomaže siromašne, tužne, uboge.

Ipak, i kod njega se mogu primetiti gordost. Opčinjen devojkom, on se zaklinje da će je imati. Zlatokosa ga kuša svojim zahtevima, a on oseća da ih mora ispuniti jer: „Kako da odem? Reč sam dao: smejaće mi se ljudi.“ Tu dolazi do izražaja i njegova taština.

Međutim, upravo je ovaj lik nosilac moralne poruke bajke. Kada je došao momenat da se žrtvuje drugi da bi on bio srećan, on shvata da to nije vredno. Da čovek ima vlast i moć samo sebe da žrtvuje za ono što on želi, ali da ne sme, zarad sebe, druge žrtvovati. On odbacuje svoju ljubav prema Zlatokosi i, besan ali i razočaran zvog njenog ponašanja, pokušava da pobegne od nje. I u momentu kolebanja, on se podseća sta je ona od njega tražila i shvata da joj to ne može oprostiti.

Osuđen da zauvek od nje beži.

Beleške o piscu

Grozdana Olujić rođena je 30. avgusta 1934. godine u Erdeviku kod Šida. Srpska je književnica, antologičarka i prevodilac, a trenutno živi i radi u Beogradu.

U svom rodnom mestu Erdeviku je završila osnovno obrazovanje, dok je gimnaziju pohađala u Bečeju. Posle mature upisuje književnost i engleski jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu gde stiče svoju diplomu i magisterij. Grozdana je još u srednjoj školi počela sa pisanjem svojih prvih literarnih dela, a većinom ih je objavljivala u časopisima „Mlada kultura“ i „Stražilovo“. 1953. godine na natječaju časopisa „Borba“, Gordana dobiva prvu nagradu i to za najbolji priču čime ulazi u svet književnosti kao devetnaestogodišnjakinja.

Dve godine posle (1955.) izdaje svoj prvi roman „Izlet u nebo“ namenjen mladim čitaocima koji joj je donio i negativne i pozitivne reakcije i potvrdio njen uspeh kao književnica prevođenjem na nekoliko stranih jezika i adaptacijom za pozorište. Upravo po tom delu je snimljen i film pod nazivom „Čudna devojka“ koji je režirao Jovan Živanović, u produkciji „Avala film“, a premijera filma je bila 1962. godine.

1959. godine, izdavačka kuća „Mlado pokolenje“ objavljuje zbirku s književnim razgovorima savremenih jugoslovenskih autora, među kojima svoje mesto zauzima i Grozdana Olujić.

1963. godine, u suradnji sa beogradskom izdavačkom kućom „Prosveta“ objavljuje roman „Glasam za ljubav“ za koji joj iste godine „Telegrafm“, zagrebački časopis za kulturu i politiku, dodeljuje nagradu za najbolji kratki roman, a isti je doživeo i filmsku i pozorišnu adaptaciju.

Grozdana nastavlja svoj literarni opus namenjen mlađim čitaocima, pa 1964. godine „Prosveta“ objavljuje njen novi roman „Ne budi zaspale pse“, a nakon tri godine i „Divlje seme“ koji ulazi u uži izbor za nagradu NIN. Engleska inačica pod nazivom „Wild Seed“ ubrzo je prepoznat i uvršten u obrazovni sustav i postaje obavezna lektira na pojedinim univerzitetima u Americi. Iste godine završava i sa pisanjem romana „Preživeti do sutra“, koji je tek 2017. godine ugledao svetlo dana.

Umesto da se bavi objavljivanjem romana, Grozdana je počela da piše priče i bajke za decu, pa 1979. godine objavljuje zbirku „Sedefna ruža i druge bajke“ koja doživljava veliki uspeh i dobiva nagradu „Politikin zabavnik“. 1984. godine objavljuje zbirku „Nebeska reka“, a odmah posle i „Dečak i princeza“. 1984. godine izdaje zbirku „Afrička ljubičica“ od kojih su neke priče uvrštene u antologije u Francuskoj, Rusiji, Indiji i Izraelu. Za posebno popularnu priču „Igra“ iz zbirke Grozdana je dobila nagradu za najbolju priču na svetu na festivalu koji se održavao u Nemačkoj u gradu Arnsberg.

1987. godine izdaje novo delo, roman-bajku „Zvezdane lutalice“ koja osvaja kritike i publike, a usledile su zbirke „Snežni cvet“, „Kamen koji je leteo“ i „Zlatni tanjir“. 1990. godine štampana je i zbirka „Princ oblaka„.

Osim romana za mlade i bajki za decu, Grozdana Olujić je objavljivala i mnoge eseje koji su se osvrtali na druge književnike – Franc Kafka, Marsel Prust i Tomas Vulf. Takođe objavljuje i studiju pod nazivom „Problem identiteta ličnosti u delu Virdžinije Vulf“ i prevode dela američkog nobelovca Sola Beloua, roman „Kostur“, indijske autorke Amrite Pritam i „Taj čovek“, japanskog pisca Jukija Mišime i engleskog pisca Arnolda Veskera, roman „Korov“ za koji autor Vilijam Kenedi osvaja Pulicerovu nagradu.

Grozdana je takođe i radila na prevodu i pripremi pesama iz savremene indijske poezije, zatim bajki „Antologija ljubavnih bajki sveta“ koja je izdana 2001. godine u kojoj se nalaze najlepše srpske, škotske, havajske, brazilske, estonske, indijske, japanske, kineske i ruske bajke, ali i dela čuvene braće Grim, Hansa Kristijana Andersena i Šarla Peroa.

Grozdana Olujić je umrla 16. marta 2019. godine.